27. Беседа Која је такође изговорена у време жетве; у о нашој будућој духовној жетви

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА

"ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ"

1. Реч коју Ја говорих, она ће му судити у последњи Дан, каже Господ у Еванђељу (Јн. 12; 48). Ту реч, браћо, проповедамо и ми вама, и нека је зато нико не прима као звук који се расплине у ваздуху, него нека је прихвате као нешто што остаје и што ће у будућности дати спасење онима који веру доказују делима. Оне пак што је (ову реч) одбацују и чине оно што јој је противно, она ће разобличити на оном најстрашнијем будућем Суду. И као што свако од нас има кућу, родбину, њиву, а можда и виноград, стадо, новац и другу имовину, тако и Бог нас, по Своме човекољубљу, сматра за Своју имовину. Његов дом смо ми, каже апостол, ако смело поуздање и наду којом се хвалимо до краја непоколебљиво одржимо (Јевр. 3; 6). "Смелим поуздањем" означава благочашће (побожност), а "надом којом се хвалимо" богоугодан живот, као што је Бог и рекао преко пророка: Будите свети као што сам Ја свет (4. Мојс. 11; 44). И вољени Христов ученик, Јован, објављује говорећи: И још се не откри шта ћемо бити; а знамо да, када се открије, бићемо слични Њему; и сваки који ову наду има у Њега; очишћава себе, као Он што је чист (1. Јн. 3; 23). Ми, дакле, јесмо и остајемо дом Онога Који каже: Уселићу се у њих и бићу им Бог (2. Кор. 6; 16), уколико уз благочашће будемо имали и чист живот. Ако пак будемо живели рђаво и без покајања, од Њега ћемо чути: Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста (Мт. 23; 38) и бићемо напуштени - да се опет изразим речима Писма - као кућа у винограду и колиба у усевима (Иса. 1; 8), које, када прође време њиховог коришћења, никоме више нису потребне.

РЕЧ УТЕХЕ

Свештеник Павле Гумеров

Можемо сумњати у било шта: да ли ће сутра бити тмурно или ведро, да ли ћемо бити здрави или ћемо се разболети, да ли ћемо бити богати или убоги, али у једно нема никакве сумње – сви ми ћемо пре или касније стати пред Бога. Умирање је „пут всеја земљи“ („пут све земље“). Међутим, премда то знамо, кад губимо блиске људе свеједно осећамо тугу. И то је по људској природи разумљиво и објашњиво. Јер чак и кад се једноставно растајемо од вољених на неко време ми тугујемо, жалостимо се, лијемо сузе, а тим пре кад нам предстоји последњи растанак у земаљском животу. Сам Господ Исус Христос Се дошавши у кућу Свог умрлог друга Лазара ражалостио у духу и заплакао је, толико га је волео. Међутим, верујући људи имају велику утеху која им помаже да преживе смрт блиских људи – молитву за своје покојнике. И ова молитва као нит спаја нас и свет људи који су већ отишли.