ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
НЕДЕЉА ЧЕТВРТА ПО ВАСКРСУ
Јов. 4, 5-42. Зач. 12.
Као што кошута чезне за изворима водним, тако душа моја
чезне за тобом, Боже! Жедна је душа моја Бога, Бога живога (Пс. 41,
1-2)! Ово није усклик некога сиромаха и простака, који није имао могућности да
своју душу запоји мудрошћу људском, светским знањем и умењем, философијом и
уметношћу, познавањем танких нити, из којих је изаткан живот човека и живот
природе. Не; него је ово одушевљени и болни усклик једнога цара, богатог у
светском богатству, генијалног по уму, отменог по осећајима срца, и моћног по
јачини и делима воље. Напојивши душу своју свим оним, за чим неслободна душа
жуди у овоме свету, цар Давид је наједанпут осетио, да се његова духовна жеђ не
само није утолила него да је порасла до толике мере, да је сва ова материјална
васиона није могла ниуколико утолити. Тада се он осетио у овоме свету као в
земљи пустје и непроходње и безводње (Пс. 62, 1), и завапио је к Богу
као једином извору бесмртнога пића, за којим једна разумна и пробуђена душа
чезне. Жедна је душа моја Бога, Бога живога!