ТМАЧЕЊЕ Св. ОТАЦА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

ЈАВЉАЊЕ АПОСТОЛУ ТОМИ

Глава 20. 19-31

Увод

У прошлом прилогу покушали смо да протумачимо Спаситељеве речи у Еванђељу по Јовану упућене Марији: „не дотичи ме се“ (Јн 20, 17). Сада ћемо ову епизоду довести у шири контекст и повезати је са причом о неверном Томи (Јн 20, 24–29), у којој је такође главна тема непосредни, физички додир са Васкрслим Господом. Ова прича на неки начин коригује извесна разумевања речи Господњих „не дотичи ме се“ која су могла довести у сумњу Христово телесно васкрсење.

Христово васкрсење увек је била омиљена тема аутора који су писали против хришћана. Још у другој половини 2. века, незнабожачки философ Келс писао је против хришћана и његово дело је прво систематско побијање хришћанства у историји Цркве. Већина овог дела сачувана нам је код црквеног писца Оригена, у његовом спису Против Келса, захваљујући томе што је Ориген опширно и коректно цитирао из Келсовог дела које је изгубљено.

У погледу Христовог васкрсења, Келс пише: „Ако је Исус заиста желео да открије Божију силу, онда је требало да се појави баш пред онима који су га злостављали и онима који су га осудили, и уопште пред свима ... пошто се свакако није бојао ниједног човека, јер је већ умро и, како ви тврдите, био Бог и свакако није послат у свет да би остао скривен од њега ... Иако му се приликом његовог телесног деловања није веровало, он је проповедао свима без разлике; када је пак устао из мртвих и имао прилику да изазове јаку веру, он се појавио само пред једном женом и његовим следбеницима и то тајно и узгредно ... Као кажњеник показао се дакле свима, а као Васкрсли само једној особи, док је у ствари требало да буде супротно.“ 

НЕУСЛОВЉЕНОСТ ВЕРЕ

У извештајима Еванђеља Васкрсли Христос се заиста јавља неколицини жена и својих ученика. Заиста, да се јавио свима без разлике реалност вере била би укинута и Христос би се показао као онај који принудно успоставља своју власт над људима који не би имали куд него да га прихвате. Слобода вере и предавања једној другој реалности у односу на чулну, опипљиву, тварну и каузалну, била би укинута и Васкрсење би било још један у низу историјских догађаја заробљених у тварност и пролазност, наметнут човеку као усуд против кога не може ништа. Међутим, Еванђеља нам управо предочавају да је реалност Васкрслог Христа једна нова реалност у коју су најпре позвани да уђу они који су познавали Исуса по телу, жене које су га волеле и помагале му и ученици који су га пратили и слушали за време његовог земаљског живота.

Из православне ризнице тумачења Светог Писма„Господ мој и Бог мој!“ др Предраг Драгутиновић

Св. Николај Жички: Како је диван однос мајке и детета! С једне стране љубав и жртва, с друге стране вера и послушност.

Има ли неког другог пута к срећи за дете осим да верује мајци и слуша мајку? Има ли већег чудовишта од детета, које не верује својој мајци и не слуша своју мајку?

Вера је најчеднији пут сазнања. Ко са тога пута скрене, тај постаје нечедан, нечист.

Вера је најбржи пут сазнања. Ко са тога пута скрене, тај ступа на пут задоцњења.

Где има вере, има и савета; где нема вере, савет не помаже.

Где има вере, има и разговора међу двојицом; где вера оскудева, оскудева и разговор; тад сумња и кушање заузимају место разговора.

Туђин туђину не верује, сродан сродноме верује. Кад се настани вера међу туђине, туђини постају сродници; кад ишчезне вера међу сродницима, сродници постају туђини.

Како би могао мирно спавати домаћин, који би затворио у један обор вука и овцу? Како ли може бити ведар и спокојан човек, у чију је душу ускочила сумња и устремила се на веру његову?

Кад вера нема сумњу за суседа, онда је душа човекова спокојна и снажна, а лице ведро.

            О, како је плачеван призор кад се сретну два смртна човека, оба створена од Онога који је створио и серафиме, па један другом говори кушајући, и један другог слуша сумњајући!

Само је један други призор плачевнији од овога, а то је кад створени човек слуша јеванђелску реч свога Створитеља и сумња у њу.

Велики Мојсеј само је једном посумњао у реч Божју, и зато је био кажњен да не уђе у земљу, ка којој је путовао четрдесет година. Пророк Захарија није поверовао речима архангела Гаврила о рођењу Јована Претече, и у том тренутку остао је нем.

А како је тек страшно кажњена прва сумња прародитеља наших! Адам и Ева изгнани су из Раја зато што су посумњали у реч Божју а поверовали својим очима, поверовали себи и ђаволу.

Док су људски прародитељи држали веру само у реч Божју, дотле је све било и за њих и за сва створења добро веома (Пост. 1, 31). А чим они ту веру прекршише, Рај се затвори, и на врата Раја би постављен херувим с пламеним мачем, да се никад нико од сумњала и неверних у Рај не поврати.

Од свих плачевних случајева човечјег неверовања Богу два случаја су најплачевнија и најневероватнија за разумно биће у свој историји света: Први случај стоји у вези са дрветом познања а други са дрветом живота. У првом случају Бог је опоменуо рајске људе пред смртном опасношћу од Сатане, у другом случају Бог је показао смртном роду Адамовом бесмртни живот у васкрслом Христу. Кад је Бог рекао људима, да не иду у смрт, они су пошли у смрт. Кад је Бог позвао људе да приђу Животу, многи нису хтели прићи.

Сви људи воле живот, воле радост, желе бесмртност, чезну за богатством среће. Међутим, кад им Бог све то открива и нуди, неки се устежу и сумњају. Сумњају становници ове плачевне долине, да има неко царство живота боље од овога! Сумњају робови смрти, да може бити нека држава Божја без смрти! Сумњају другови црви и гусеница, да их Бог може обратити у бесмртне цареве, у другове светлих ангела!

Сумња људи у Христово откровење последња је болест људи у великој светској болници: Од те болести свет нема лека. Јер је васкрсли Христос једини лек, па ко тај лек не прими, како ће оздравити?

Своје откровење истине Господ Исус потврдио је Својом васкршњом победом над смрћу. Ко не верује у Његово васкрсење из мртвих, како може веровати у све остало што је Он рекао и учинио? Јер која би памет могла веровати, да је Он уистини васкрсавао мртве а сам остао у гробу и иструнуо? Који би језик могао исповедити, да су Његове речи - речи живота, ако се Његов живот за навек угасио на Крсту Голготском? О, браћо моја, Господ је васкрсао и живи! Какав доказ неко још може потребовати, кад је најдоказнији факт у историји света? Промисао Божји из човекољубља тако је уредио, да је то најдоказнији факт у историји света.

Од свих догађаја у целокупној прошлости човечанства ниједан није тако јасно доказан као догађај васкрсења Господа. Господ Исус дошао је међу људе кад је вера у људима била најслабија; зато је Промисао Божји уредио, да васкрсење Господа буде доступно људима и са најслабијом вером. Зашто Бог не рече Адаму и Еви нешто више о опасности од једења од забрањеног дрвета у Рају? Зашто им не пружи ни један доказ зато, него само изрече кратку забрану? Ваистину зато што су Адам и Ева били тада безгрешни, и као безгрешни силни у вери. А васкрсење Христово Бог доказа многобројним доказима, и више него доказима, - наиме: показима. Јер у време васкрсења Христова људски род беше грешан, прегрешан, и у вери слаб, преслаб.

Данашње јеванђеље пружа један особити доказ васкрсења Христова, један доказ, који је утврдио у вери апостола Тому, и поред Томе хиљаде других хришћана од почетка историје спасења до данас. ОМИЛИЈЕ; Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.

Св. Јустин Ћелијски:Христос Воскресе! и свима нама осмисли живот и показа шта је Бог и шта је човек. Показа нам Господ Христос да човек без Бога остаје у смрти, сав је мртав, сав смртан. А Он, Богочовек, ето васкрсао из мртвих, победио смрт ради нас, Васкрсењем Својим осигурао бесмртност човеку, бићу људском дао оно што нико није. Његово Васкрсење и јесте најважнији догађај у историји свих светова. Васкрсење Господа Христа је најважнији догађај у историји рода људског. То јесте најважнији догађај и за мене и за тебе у историји мога живота и историји твога живота.

Шта би била историја мога живота да Господ није васкрсао? Кратак пут од колевке до гроба, пут пун трња, пун страдања и страхота. Али са Њим Васкрслим све се мења. И ја и ти се мењамо, одједном постајемо бесмртни људи, бесмрта бића, бића која су јача од смрти. Гле, човек постао јачи од смрти! То је победа, једина истинита победа у овоме свету. И Господ је зато Једиии Истинити Победник у свима световима што је победио смрт. Да Господ није васкрсао све би било узалуд. Нашто сунца, нашто небеса, кад ја и ти завршавамо смрћу, кад је последња наша станица гроб!  Ако Господ Христос не васкрсе, вели Свети Апостол, узалуд проповедање наше,  узалуд Еванђеље, узалуд и вера наша.[3]

Јер, чиме се Господ Христос разликовао од људи, од других моћника овога света, од царева, од краљева победника? Чиме се одликовао, чиме би Он то био већи и зашто бисмо ми у Њега веровали? Да нам није даровао победу над смрћу, да није васкрсао из мртвих, не бисмо веровали у Христа. Смрт би била јача и од мене, и од Њега, и од тебе, и од сваког људског бића. Све би се напунило смрадом и гнојем. Зашто не веровати у Њега, јер Он нам је више дао него што је дао неки самозвани философ, или Платон, или Сократ, или неки научник, или неки војсковођа, или неки јунак. Његово Васкрсење и јесте оно што нас чини изузетним бићем у свима људским световима, и јесте и показује да је Он заиста Истинити Бог, јер је јачи од смрти, а зато јачи од греха, јачи од ђавола. То је Он и нико други сем Њега.

И зато, ако Он није васкрсао, узалуд вера наша[1.Кор.15,17], узалуд молитва наша, узалуд љубав наша, нашто нам све то кад завршава гробом и смрћу. Зато што је Он васкрсао и Васкрсењем Својим осигурао бесмртност нама људима - ето, зато ми верујемо у Њега и данас после две хиљаде година и вероваћемо увек кроза све векове и светове у Вечност. Ето Његове силе, силе јаче од свих Његових противника, од свих христобораца, од свих безбожника. Узалуд јуришају људи на оно што је јаче од смрти. И данашњи безбожници јуришају на Њега, нови христоборци, нови Пилати, нове Јуде. То су напади безбројних сенки, сенки на Сунце!

Гле, ми данас славимо славног и неустрашивог Апостола Тому, Није он олако поверовао у Господа Христа, у Његово Васкрсење. Сви су они посумњали у Васкрслог Господа Христа, у почетку нико није веровао. Када су Свете Мироносице јавиле да је Господ васкрсао, вели се у Еванђељу, не вероваше[Мт. 28,17]. Када су два ученика ишла путем у Емаус и Господ им се јавио, ни њима не вероваше[Лк. 24,13-33]. Никоме не вероваше. Али, пошто се Господ јављао четрдесет дана после Свог Васкрсења непрекидно ученицима Својим, и убедио их је: ,Ја сам Главом, опипајте руке моје и ноге моје, нисам ја дух"[Лк. 24,39], Беседа на Томину Недељу[Јн. 20,19-31]

19. А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, гдје се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам!Мар.:16:14; Лука:24:46; Јован:21:14

St. CYRIL of Alexandria: On the selfsame day on which He had appeared unto Mary, and discoursed with her, He also showed Himself to the holy disciples, who dreaded the intolerable attacks of the impious Jews, and were, on that account, collected together in a certain house. For it was not likely that^[1] they who had been so instructed, and had often been bidden to make haste to escape from the wrath of their would-be murderers, would be found lacking in proper prudence. Christ miraculously appears unto them. For while the doors were shut, as the Apostle says, Christ unexpectedly stood in the midst, by His ineffable Divine power rising superior to the chain of cause and effect, and showing Himself able to dispense with the design and method appropriate to His action. For let no man say, "How did the Lord, Whose Body was of solid Flesh, enter without let or hindrance, though the doors were shut?" but rather let him reflect that the Evangelist is not here speaking of one of ourselves, but rather of Him Who is enthroned by the side of God the Father, and Who easily doth whatsoever He will. For He that was by Nature the true God, was of necessity not subject unto the sequences of cause and effect, as are the creatures that owe their being to Him; but rather does He exercise Lordship over necessity itself, and due and appropriate methods of performance. For how did He make the sea afford a footing unto His Feet, and walk thereon as upon dry land, though we are not so framed that we can tread upon the paths of the sea? And how did He perform the rest of His marvellous works with God-like power? All these things, you will say, surpass man's understanding. Put this miracle of Christ side by side with the rest, and do not, following the opinion of certain men, who, in the folly of their hearts, have been led astray to judge falsely, imagine on account of this very occurrence that Christ rose again without His human Body, wholly bereft thereof, and severed from the Temple that He had taken on Himself. For if thou canst not understand the working of God's ineffable Nature, why dost thou not rather cry out against the infirmity of man's reason ----for that would be the wiser course----and then silently acquiesce in the limit prescribed to you by the Creator? For in rejecting the conclusion of wisdom, thou doest^[2] wrong to the great mystery of the Resurrection, on which all our reliance is fixed. For remember the exclamation of Paul: If the dead are not raised, neither hath Christ been raised: and if Christ hath not been raised, your faith is vain, and ye are yet in your sins. And again: Yea, and we are found false witnesses of God; because we witnessed of God that He raised up Christ: Whom He raised not up, if so be that the dead are not raised. For what can be raised up save that which is fallen? or what restored to life, save that which is bowed down in death? And how shall we expect to rise again, if so be that Christ raised not up His own Temple, making Himself, for us, the Firstfruits of them which are asleep, and the Firstborn from the dead? Or how shall this mortal put on immortality, if, as some think, it be lost in total annihilation? For how shall it escape this fate if it have no hope of a new life? Do not, then, swerve from orthodoxy in the faith, because a miracle was accomplished; but rather be wise, and add this to the other marvellous works that Christ did.

For observe how, by unexpectedly entering when the doors were shut, Christ showed, once more, that He was by Nature God, and no other than He Who had erewhile dwelt among them; and also, by laying bare the wounded Side of His Body, and by showing the print of the nails, He gave us complete satisfaction that He had raised that Temple of His Body which had hung upon the Cross, and had restored to life that Body which He had worn, thereby subduing death, which is due to all flesh, inasmuch as He was by Nature Life and God. What need, then, was there for Him to show them His Hands and Side, if, as some perversely think, He did not rise again with His Body? And, if He wished His disciples not to entertain this idea concerning Him, why did He not rather appear in another form, and, disdaining the likeness of flesh, conjure up other thoughts in their minds'? But, as it is, He thought it of so great importance that they should be convinced of the ^[3]Resurrection of His Body, that, when the time even seemed to call Him to change His Body into some form of ineffable and surpassing Majesty, He resolved in His Providence to appear once more as He had been of old, that He might not be thought to be wearing any other form than that in which also He had suffered crucifixion. For that our eyes could not have endured the glory of the holy Body, if Christ had chosen to reveal it unto the disciples before He ascended to the Father, is easily to be inferred, when we reflect upon His transfiguration on the Mount before the holy disciples. For the blessed Matthew the Evangelist writes, that Jesus took Peter, and James, and John, and went up into the mountain, and was transfigured before them: and His Face did shine as lightning, and His garments became white as snow, and they could not endure the sight, but fell on their faces. Very appropriately, then, our Lord Jesus Christ, as He had not yet transformed the Temple of His Body into its due and proper majesty, still appeared in His original shape, not wishing the belief in the Resurrection to be transferred to another form or body than that which He had received from the Holy Virgin, in which also He was crucified, and died, according to the Scripture, the power of death extending only over Flesh, from which also it was driven forth. For if His Body, after death, did not rise again, what sort of death was vanquished, and in what way was the power of corruption weakened? For it could not be by the death of a single rational being, or soul, or angel, or even the very Word of God. When, then, the power of death has reference only to that which is doomed by nature to corruption, with this it is that the power of the Resurrection is concerned, and with this alone, in order that the dominion of the lord of this world might be taken away. The entry of our Lord through the closed doors must be classed, by men of wisdom, with the other miracles that He wrought. He then greeted His holy disciples.

Peace be unto you, He says; meaning by peace,[4] Himself. For while Christ is present among men it follows that the tranquillity of their minds is assured unto them. Paul also declared that this boon is granted to those who believe on Him, when he says: The peace of Christ, which passeth all understanding, shall guard your hearts and your thoughts; meaning by the peace of Christ which passeth all understanding nothing else than His Spirit, of Which if any man partake he shall be filled with everything that is good. ON THE GOSPEL ACCORDING TO JOHN. BOOK XII.

St. John (Chrysostom):  “Peace be unto you.”That is, Be not troubled; at the same time reminding them of the word which He spoke to them before the Crucifixion, My peace I leave unto you( John 14:27); and again, In me you have peace, but in the world you shall have tribulation. (John 16:33) Homily 86 Homilie on the Gospel of John

Св. Николај Жички: Први дан недеље то је сутрадан по суботи, што је јасно из Марковог јеванђеља; где се каже: и пошто прође субота у први дан недеље (Мк. 16, 1-2). То је недеља; онај исти дан, у који је рано изјутра Господ васкрсао. Позно у вече дакле, тога истога дана ученици Његови беху сабрани, сви осим Томе, у некој кући у Јерусалиму. Збило се све како је и проречено: пастир је ударен и овце се разбегле (Мк. 14, 27). Но апостоли ипак нису били као бесловесне овце, да се разбегну куд који; они су се опет убрзо сабрали на једно место, да сви заједно чекају даље развиће догађаја, да се сви заједно Богу моле и један другог храбре. Из страха од Јевреја они су држали врата закључана. Јер су се они несумњиво морали живо сећати пророчанства њиховог Учитеља, који им је унапред прорекао гоњење по судовима и бијење по зборницама (Мат. 10, 17). Или зар су и могли заборавити тако страшне речи као ове: доћи ће време кад ће сваки који вас убије мислити да Богу службу чини (Јов. 16, 2)? У осталом страховање апостола у те дане, када се на њихове очи извршио безумни и крвави злочин над њиховим Учитељем, више је него разумљив. Шта су могли они, слабомоћни људи, за себе очекивати од крвавих до очију старешина јеврејских, кад су већ познали вапијућу несавесност ових у процесу са безгрешним и свемоћним Чудотворцем Христом? Но Христос и док је у гробу био промишљао је о њима да им се никако зло не деси; да не издаду друг друга, и да се не разбегну на четири стране света пре него виде Њега жива и прослављена.

И ево, овога четвртога вечера од како су се ученици одвојили од ухваћеног и на суд одведеног Господа, а првога после Његовог васкрсења, Господ им се јавља жив и прослављен. Он улази међу њих и стаје на среду док врата остају неотворена и закључана. Као што су сва чуда Господа Исуса целисходна и срачуната на корист људи тако и ово чудо. А да је Господ чудесним начином ушао у закључану собу, наш Јеванђелист не оставља места за сумњу. Таквим начином Господ се појавио међу Својим ученицима прво зато да их не би преплашио куцањем на врата. Они су били већ довољно преплашени од Јевреја, и човекољубиви Господ није желео да чак ни за тренут повећава њихов страх. А друго - што је много претежније - и зато да покаже Своју повраћену свемоћ после привидне немоћи и привидног пораза за последња два три дана. Ускоро, после овога, Он ће то изразити и речима: даде ми се свака моћ на небу и на земљи (Мат. 28, 18). Како би Господ без оваквог моћног чуда повратио код ученика поколебану веру у Себе? Како би се побеђени објавио као победилац? Како би се Он понижени, попљувани, смрвљени, убијени, и сахрањени, показао другчије као прослављени? Како би Он иначе могао уверити Своје пријатеље да муке и смрт нису ништа одузеле од његове силе него, на против, много додале Његовој сили као човека? Најзад каква твар може се опрети вољи Пресветога и Пречистога? Светости и чистоти сва природа је покорна. И док је Он био у смртноме телу Његовој вољи покоравала су се мора и ветрови. Како би сад Њему, у прослављеном телу могли стати насупрот дрвена врата и камени зидови? Кад Он то само хоће, - а Он то хоће онда кад је целисходно, као у овом случају - сва ствар постаје као и да није: простор и време, тврдоћа и течност предмета, висина и дубина, унутрашње и спољашње - све постаје безразлично, слабо, отворено, покорно и празно од ма какве отпорне силе.

Мир вам! Овим речима поздравља Победилац смрти Своју малену војску. Господ ће благословити народ свој миром - тако пророк Давид провиђа кроз тмине векова овај светли тренутак (Пс. 29, 11). Мир вам - ово је, истина, обичан источњачки поздрав, но у устима Христовим овај поздрав има нарочиту садржину и нарочити значај. Раније, на растанку са Својим ученицима, Господ је рекао: мир свој дајем вам, не дајем вам га као што свет даје, да се не плаши срце ваше (Јов. 14, 27). У празан суд светски Он је налио Своје вино; уобичајеном поздраву светском Он је дао рајску сочност и сласт. Кад људи без унутрашњег мира, узнемирени светским бригама, говоре: мир вам! они нуде оно што сами немају. Од тог њиховог поздрава, с тога, нити се повећава њихов мир нити мир оних, које они миром поздрављају. Када то говоре, они говоре по обичају и из учтивости, бесмислено, празно: говоре то исто и кад се састају да се веселе као и кад се састају да се суде и обмањују. Христос даје друго и друкчије. Он даје оно што уистини има. Његов мир је мир победиоца, који је победио све. Отуда је Његов мир радост, храброст, здравље, тишина и снага. И не даје га Он као што свет даје, то јест: не даје га само језиком него свом душом, свим срцем и свим умом Својим, као што се љубав љубави даје. Дајући Свој мир њима Он на чудотворан начин преноси тако рећи Своје биће у њих. То је мир Божји, који превазилази сваки ум (Филип. 4, 7); такав мир означава царовање Бога у души човековој. Такав мир је врхунац, плод и круна духовног живота правог хришћанина. ОМИЛИЈЕ; Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.

Св. Јустин Ћелијски: Васкрсли Господ улази и кроз затворена врата. Њвгово тело је нема сумње, стварно, опипљиво, видљиво, јер ученицима "показа руке и ребра своја". Али је при свој тој својој видљивости и опипљивости, оно ипак на неки нови начин духовно, небеско, свуда - проходљиво. Налазимо се пред новом тајном: шта је то васкрсло тело; од какве је грађе? Несумњиво од оне, од које је и било пре васкрсења, за време Спаоовог живота на земљи, страдања, смрти и погреба. Јер учеиици виде свог истог Учитеља и Господа Христа. Континуитет и кондивуалитет Његове Личности су сачувани. Материја телесног тела Христовог добила је васкрсењем нека нова својства, не изгубивши стара. Ново својство је: проходљивост. За њега материја више није непробојна, непроходљива. Друго својство је: невидљивост. Јер васкрсли Спас није увек видљив, већ само када то захтевају разлози богочовечамоког домостроја спасења. Уствари, пред нама је у свој својој јачини проблем материје. Од чега је она? Од какве грађе?

Васкрсење Христово на свој начин потврђује научну хемиску и физичку истину: да је материја у суштини од неких невидљивих, неопипљивих честица, зоните их: атомини, елек-троника, фотоника, праелектрони. У сржи - она је нешто духовно, невидљиво. То је изненађење, нема сумње. Али и стварност, мада стварност која изненађује и плаши. Зато су и прве речи Спаситељеве ученицима: "Мир вам". Као да вели: мир духу вашем који је запршашћен Мојом појавом! мир збуњеним и узбуђеним мислима вашим које не могу да схвате Моју појаву! мир преплашеним срцима вашим која виде нешто необично - необјашњиво! мир разуму вашем који се устумарао пред новом стварношћу! И још: мир вам! јер је решено најмучније питање духа и бића људског: смрт! решено не мање мучно питање добра и зла. Мир вам! јер старо проће, и гле, све ново постаде! То је онај мир, о коме сам вам говорио: "Мир свој остављам вам, мир свој дајем вам: не дајем вам га као што свет даје", већ као Богочовек - васкрсењем "да се не плаши срце ваше, и да се не боји" (Јн. 14,27).

20. И ово рекавши, показа им руке и ребра своја. Тада се ученици обрадоваше видјевши Господа.Лука:24:40; Јован:16:20; Јован:16:22; Јован:20:25; 1.Јов.:1:1

St. CYRIL of Alexandria: Hereby, also, the blessed Evangelist testifies to the truth of our Saviour's Words, when he says that the disciples were full of peace and joy of heart when they saw Jesus. For we remember the mysterious utterance that He spake unto them concerning His precious Cross and Resurrection from the dead, saying: A little while, and ye behold Me no more; and again a little while, and ye shall see Me; and your heart shall rejoice, and your joy no one talceth away from you. The Jews, indeed, whose minds were transported by a frenzy of fury, rejoiced when they saw Jesus nailed to the Cross, while the heart of the holy disciples was heavy laden with an intolerable burthen of sorrow. But as He is by Nature Life, He overcame the power of death, and rose again, and the joy of the Jews was extinguished, while the heaviness of the holy disciples was turned into joy, and nothing could rob or deprive them of their soul's delight. Christ, having died once for all to put away sin, dieth no more, as is written. For He is alive for evermore, and of a surety He will preserve those whose hope is in Him, in joy without ceasing. He once more greets them with the oft-repeated assurance: Peace be unto you; laying down, as it were, this law for the children of the Church. Therefore, also, more especially in the assembling and gathering of ourselves together in holy places, at the very commencement of the blessed mystery of the Eucharist, we repeat this saying to one another. For ^[5]our being at peace with each other and with God must be accounted a fountain and source of all good. Therefore, also, Paul, when he prays that those who are called may enjoy the highest of all blessings, says: Grace to you and peace, from God our Father and the Lord Jesus Christ; and also, when he invites those who have not yet believed to make their peace with God, he says: We are ambassadors on behalf of Christ, as though God were entreating by us: we beseech you on behalf of Christ, be ye reconciled to God. None the less, also, the Prophet Isaiah exhorts us, crying out: Let us make peace with Him, let us make peace who come. The meaning of the saying well befits the Dispenser of Peace, or rather the Peace of all men; that is, Christ, for He is our peace, according to the Scripture. ON THE GOSPEL ACCORDING TO JOHN. BOOK XII.

St. John (Chrysostom):  Then were the disciples glad when they saw the Lord.

Do you see the words issuing in deeds? For what He said before the Crucifixion, that I will see you again, and your heart shall rejoice, and your joy no man takes from you John 16:22, this He now accomplished in deed; but all these things led them to a most exact faith. For since they had a truceless war with the Jews, He continually repeated the, Peace be unto you, giving them, to counterbalance the war, the consolation. And so this was the first word that He spoke to them after the Resurrection, (wherefore also Paul continually says, Grace be unto you and peace,) and to women He gives good tidings of joy, because that sex was in sorrow, and had received this as the first curse. Therefore He gives good tidings suitable respectively, to men, peace, because of their war; joy to women, because of their sorrow. Then having put away all painful things, He tells of the successes of the Cross, and these were the peace. Since then all hindrances have been removed, He says, and I have made My victory glorious, and all has been achieved, (then He says afterwards,)Homily 86 Homilie on the Gospel of John.

Св. Николај Жички: Поздравивши Своје ученике Господ почиње да их уверава, да Он није дух, како је неко од њих могао у том тренутку помислити (Лк. 24, 37), но истинити и живи њихов учитељ и Господ:

И ово рекавши показа им руке и ребра своја. Онда се ученици обрадоваше видевши Господа. Због чега је Господ показао руке и ребра? Јасно, због рана, нанешених Му на Крсту, клинцима и копљем. Показујући им своје ране Господ хоће и да их увери и да их опомене; да их увери, да је то Он, јер ко би други имао те ране на рукама и под ребрима осим Њега? да их опомене пак, да ће Он носити ожиљке тих рана и у Својој бесмртној слави као вечито сведочанство Његове љубави и Његовог страдања за род људски.

Тада се ученици обрадоваше, јер видеше и познаше Свога Господа. Проницљиви Спаситељ предсказао је раније чак и овај радосни тренутак Његовог поновног састанка с ученицима. То је било пред само Његово страдање, када су ученици били веома ожалошћени. Он, коме је као човеку најпотребнија била утеха уочи мука на Крсту, заборавио је на Себе и трудио се да утеши ожалошћене ученике: ви имате сад жалост, али опет ћу вас видети, и радоваће се срце ваше (Јов. 16, 22). Ево тренутка кад се обистини то дивно пророчанство! Ево изненадног преображења жалосних срца у радосна срца! ОМИЛИЈЕ; Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.

21. А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. Иса.:61:1; Мат.:28:18; Јован:17:18; 2Тим.:2:2; Јевр.:3:1

St. CYRIL of Alexandria:  Hereby our Lord Jesus Christ ordained the disciples to be guides and teachers of the world, and to be ministers of His Divine mysteries, and also bade them, for the time was now come, like lights to illuminate and enlighten, not merely the country of Judaea, according to the limit of the commandment of the Law, which extended from Dan even unto Beersheba, according to the Scripture, but rather also all under the sun, and men scattered throughout all lands, wheresoever they dwelt. The saying of Paul, therefore, is true: No man taketh the honour unto himself, but he that is called of God. For our Lord Jesus Christ called into His most glorious apostleship, before all others, His own disciples, and firmly fixed the whole earth, which was well-nigh tottering and in the act of falling, pointing out, as God, men to be props thereof who were well able to support it. Therefore, also, He thus spake by the mouth of the Psalmist, concerning the earth and the Apostles: I have fixed the pillars of it; for the blessed disciples were as the pillars and ground of the truth, whom also He says[6] that He sent forth, even as the Father had sent Him; showing at the same time the dignity of their apostle-ship, and the incomparable honour of the power vouchsafed unto them, and also in all likelihood suggesting the method of life the Apostles were to follow. For if He thought it meet that He should send forth His own disciples, even as the Father had sent Him, was it not necessary for those who were destined to imitate His mission to ascertain what the Father sent forth the Son for to do? In divers ways, then, expounding unto us the character of His own mission, He said in one place: I came not to call the righteous, but sinners to repentance; and again: They that are whole have no need of a physician; but they that are sick: and again, in another place: For I am come down from heaven, not to do Mine own Will, but the Will of Him That sent Me; and yet once more: For God sent not His Son into the world to judge the world; but that the world should be saved through Him. Summing up, therefore, in a few words the character of their mission, He says that He sent them even as the Father had sent Him, that they might know thereby that they were bound to call sinners to repentance, and to minister to those who were in evil plight, whether of body or soul, and in all their dealings upon earth, not in any wise to follow their own will, but the Will of Him That sent them, and to save the world by their teaching, so far as was possible. And in truth we shall find the holy disciples eager to show the utmost zeal in performing all these things; and it is not difficult for any one to satisfy himself of this, who has once turned his attention to the Acts of the Apostles, and the words of the holy Paul. ON THE GOSPEL ACCORDING TO JOHN. BOOK XII.

St. John (Chrysostom):  „As My Father has sent Me, so send I you.“You have no difficulty, owing to what has already come to pass, and to the dignity of Me who send you. Here He lifts up their souls, and shows them their great cause of confidence, if so be that they were about to undertake His work. And no longer is an appeal made to the Father, but with authority He gives to them the power. Homily 86 Homilie on the Gospel of John.

Св. Николај Жички: А Исус им рече опет: мир вам; као што отац посла мене, и ја шаљем вас. Зашто им Господ поново говори: мир вам? Јер хоће да их наоружа двоструким миром за борбу, која им предстоји и у коју их Он шаље: прво, миром унутрашњим, и друго, миром спољашњим. Другим речима: миром према самом себи и миром према свету. Кад им је први пут рекао: мир вам! Он им је показао, да је Он међу њима, њихов истинити

Св. Николај Жички:Господ, телом и духом. Тиме им је хтео рећи: кад имате унутрашњу борбу са страстима и помислима и жељама овога света, и ја будем у средини вашој, то јест у срцу вашем, не бојте се ништа. Ја сам мир и творац мира у срцима вашим. Сада пак, када их шаље у свет, то јест у спољашњу борбу са светом, Он их поново поздравља и испраћа миром, да се не би убојали света, да би истрајали у борби, и да би били сејачи мира у срцима људским. То је сувишак мира, који им Он даје, јер они треба не само да имају мир у себи и за себе него и да га дају и другима, као што им је и раније заповедио: а улазећи у кућу назовите јој: мир кући овој (Мат. 10, 12)! Још се ово двоструко давање мира може протумачити као давање мира души и телу, као што и тумаче неки Свети Оци. Уосталом, мир у телу и мир у свету на крају представља један исти мир, јер и шта је свет друго до телесна жеља и жеља очију (I Јов. 1, 16)?

Пошто их је тако наоружао двоструким миром, препуним обиљем мира, Господ их шаље у свет. Како их шаље? Као што отац посла мене, и ја шаљем вас. А Отац посла Сина из љубави према онима којима Га посла. Он показа љубав к нама и посла сина својега (I Јов. 4, 10; Јов. 3, 16). Из љубави према роду људском, ево, и Господ Христос шаље ученике своје. Даље, Отац посла Сина у свет са силом и влашћу: све је мени предао отац (Мат. 11, 27) све што има отац моје је (Јов. 16, 16). И васкрсли Господ, ево, даје Својим ученицима силу и власт да дреше и вежу, као што ће се мало доцније видети. Даље, сам је Господ рекао, да је послат од Оца не да твори вољу Своју но вољу Очеву (Јов. 6, 38). Исто тако и Он сада шаље ученике Своје не да творе вољу своју но вољу Његову. Даље, и ако је послат од Оца Господ се није ни за тренут одвајао од Оца: нисам сам, него ја и отац који ме посла (Јов. 8, 16). Исто тако и Он шаље ученике у свет обећавајући им, да ће и Он бити с њима у све дане до свршетка века (Мат. 28, 20). Даље, да би научио смирењу безумно горди род људски Господ је приписивао Оцу Своме и сва дела Своја (Јов. 5, 19) и сву науку Своју (Јов. 7, 16). И Он опомиње ученике на смиреност говорећи им: без мене не можете чинити ништа (Јов. 15, 5). Најзад, Он их шаље као овце међу вукове, јер је и сам тако послан био. Они су сами сведоци били, како су се грешници као вуци саурлали били око Њега последњих дана, и како су Га са вучјом крвожедношћу мукама уморили. Но Он им је сада живи сведок, да грешници кад убијају себе и кад убијају друге, увек убијају само себе а не друге. Његова победа јемство је и њихове победе у будућности. ОМИЛИЈЕ; Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.

22. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети!

St. CYRIL of Alexandria:  After dignifying the holy Apostles with the glorious[7] distinction of the apostleship, and appointing them ministers and priests of the Divine Altar, as I have just said, He at once sanctifies them by vouchsafing His Spirit unto them, through the outward sign of His Breath, that we might be firmly convinced that the Holy Spirit is not alien to the Son, but Consubstantial with Him, and through Him proceeding from the Father; He shows that the gift of the Spirit necessarily attends those who are ordained by Him to be Apostles of God. And why? Because they could have done nothing pleasing unto God, and could not have triumphed over the snares of sin, if they had not been clothed with power from on high, and been transformed into something other than they were before. Therefore, also, it was said to one of old time: The Spirit of the Lord will come upon thee, and thou shalt be turned into another man; and the Prophet Isaiah also declared that those who waited upon the Lord should renew their strength. The wise Paul, too, when he says that he surpassed some in his labours, that is, in the deeds of an Apostle, adds at once: Yet not I, but the grace of God which was with me. Besides, we say this, that the disciples would never at all have understood the mystery that is in Christ, nor have been true guides in this knowledge, if they had not advanced in the light of the Spirit to a revelation of things which surpass man's reason and understanding, a revelation which is able to point out to them the heights to which they were bound to ascend; for no man can say Jesus is Lord, as Paul says, but in the Holy Spirit.As, then, they were destined to proclaim that Jesus was the Lord, that is, to preach that He was God and Lord of necessity, therefore they received the grace of the Holy Spirit in immediate connexion with the office of apostleship, Christ granting Him unto them, not ministering to the desires of another, but rather vouchsafing Him of Himself; for the Spirit could only come down unto us from the Father through the Son. The old and written Law,[8] however, which contained shadows and types of the reality, ordained that the appointment of priests should be performed in a more physical way, so to say, and that their appointment should be attended with more outward display. For the blessed Moses, by God's command, bade Aaron and the Levites wash themselves with water: then he slew the ram of consecration and anointed with the blood the tip of Aaron's right ear, as is written, and also put of the blood upon the thumb of the right hand, and upon the big toe of the right foot, giving an outline and type, as in a picture, of the mystery concerning Christ. For in the presence here of water and blood, the instruments of sanctification, how can there be any question that in an obscure type an outline was given of the fair beauty of the reality? Our Lord Jesus Christ, transforming into the power of truth the figure of the Law, consecrates through Himself the ministers of the Divine Altar. For He is the Lamb of consecration, and He consecrates by actual sanctification, making men partakers in His Nature, through participation in the Spirit, and in some sort strengthening the nature of man into a power and glory that is superhuman.

And there can be no doubt that the explanation I have here given can be proved not to err from the truth. But, perhaps, someone will come and say as follows, with a praiseworthy desire for knowledge, it may be, putting to us the question, "Where then, and when, did the Saviour's disciples receive the grace of the Spirit? When the Saviour appeared unto them in the house, immediately after the Resurrection, and breathed upon them, saying: Receive ye the Holy Ghost; or in the days of the holy Pentecost, when, as they were again assembled together in one place,suddenly there came from heaven a sound as of the rushing of a mighty wind. And there appeared unto them tongues parting asunder, like as of fire; and it sat upon each one of them. And they began to speak with other tongues, as the Spirit gave[9] them utterance?" For either, such an one will say, we must suppose that a double grace was given unto them, or we must remain in ignorance of the occasion on which they, in fact, became partakers in the Holy Spirit; if indeed our Saviour's saying, and that which is written in the Acts of the holy Apostles, is found to be true. And, indeed, the question may well excite our perplexity, especially as Christ Himself said:It is expedient for you that I go away; for if I go not away the Comforter cannot come unto you; but when I depart, I will send Him unto you; for the inquirer will perhaps go on to say, "The Truth, that is, Christ, cannot lie. When, then, He said in plain words that the Comforter would not come unto the disciples unless He were taken up unto the Father, but of a surety He would send Him then, when He was in heaven at His side; how, then, can He be supposed to grant the gift of the Spirit, though His journey from hence was not yet accomplished?" Still, though the inquiry is very obscure, and very likely to cause perplexity, it yet allows of an appropriate solution, when we remember our faith that Christ is not as one of ourselves, but rather is God, and of God, and so exercises dominion over His own Words, and moulds them to suit His purposes.

For He proclaimed that He would send down to us from heaven the Comforter, when He was ascended to God the Father; and this, indeed, He did, when He had gone away to the Father, and vouchsafed to shed forth the Spirit abundantly upon all who were willing to receive it. For any man could receive it, through faith, that is, and Holy Baptism; and then was fulfilled that which was spoken by the voice of the Prophet: I will pour out of My Spirit upon all flesh. But it was necessary that the Son should appear as co-operating with the Father in granting the Spirit; it was necessary that those who believed on Him should understand that He is the Power of the Father, That has created this whole world, and called man out of nothing into being.[10]  For God the Father, at the beginning, by His own Word, took of the dust of the ground, as is written, and fashioned the animal, that is man, and endowed him with a soul, according to His Will, and illuminated him with a share of His own Spirit; for He breathed into his nostrils the breath of life, as is written. And when it came to pass that through disobedience man fell under the power of death, and lost his ancient honour, God the Father built him up and restored him to newness of life, through the Son, as at the beginning. And how did the Son restore him? By the death of His own Flesh He slew death, and brought the race of man back again into incorruption; for Christ rose again for us. In order, then, that we might learn that He it was Who at the beginning created our nature, and sealed us with the Holy Spirit, our Saviour again grants the Spirit, through the outward sign of His Breath, to the holy disciples, as being the firstfruits of renewed nature. For Moses writes concerning our creation of old, that God breathed into man's nostrils the breath of life. As, then, at the beginning, man was formed and came into being, so likewise is he renewed; and as he was then formed in the Image of his Creator, so likewise now, by participation in the Spirit, is he transformed into the Likeness of his Maker. For that the Spirit impresses the Saviour's Image on the hearts of those who receive Him surely does not admit of question; for Paul plainly exhorteth those who had fallen through weakness into observance of the Law, in the words:My little children, of whom I am again in travail until Christ be formed in you. For he says that Christ will not be formed in them save by partaking of the Holy Spirit, and living according to the law of the Gospel. Therefore, as in the firstfruits of creation, which is made regenerate into incorruption and glory and into the Image of God, Christ establishes anew His own Spirit in His disciples. For it was necessary that we should also perceive this truth, namely, that He brings down and grants the Spirit[11] unto us. Therefore, also, He said: All things, whatsoever the Father hath, are Mine. And as the Father hath, of Himself and in Himself, His own Spirit, so also the Son hath the Spirit in Himself, because He is Consubstantial with Him, and essentially proceeded from Him, having by Nature in Himself all the attributes of His Father.

From the following fact we can prove that, many as were the actions that He repeatedly promised us that He would perform in due season, He even in part anticipated the appointed time in the performance of them, for our edification, that we might be fully convinced that whatsoever He has spoken will assuredly come to pass. He declared that He would raise up the dead, and bring back again to life those who are lying in the earth and in tombs. The hour cometh, He says, when the dead shall hear the voice of the Son of God, and shall come forth; they that have done good, unto the resurrection of life; and they that have done ill, unto the resurrection of judgment. And, desiring to satisfy us that He could readily accomplish this, He taught, saying: I am the Resurrection and the Life. But, inasmuch as the vastness of the miracle made it difficult of belief that the dead could ever be restored to life, He anticipated to our profit the time of the Resurrection, and gave us a sign by raising Lazarus and the widow's son and the daughter of Jairus. And what else besides? As He said that full of glory would be the resurrection of the Saints, for then, He says, shall the righteous shine forth as the sun in the Kingdom of their Father, in order that here again He might be believed to speak truth, He granted the sight thereof before the time to the disciples. For He took Peter and James and John, and went up into the mountain, and was transfigured before them: and His Face did shine as lightning, and His garments became white as snow. Just as, then, although He promised to accomplish these things in their season, yet He performed the works in part and with a limited scope even out of due time, as[12] an earnest and foretaste of that which was expected to come to pass and to affect the whole world, so doing in order that faith in Him might not be shaken; even so, likewise, after having said that He would send the Comforter to us when He went away to the Father, and having fixed this occasion for granting this grace universally, He performed in the persons of His disciples the first instalment, as it were, of the promise, for the many just and sufficient reasons we have previously given.

They, therefore, partook of the Holy Spirit when He breathed on them, saying, Receive ye the Holy Ghost; for it were impossible for Christ to lie, and He would never have said "Receive" without giving; but in the days of Holy Pentecost, when God more openly proclaimed His grace, and manifested the stablishment of the Holy Spirit in their hearts, there appeared unto them tongues through flame, not signifying the beginning of the gift of the Spirit in their hearts, but rather having reference to the time when they were first endowed with the gift of languages. It is written, indeed, that they began to speak with other tongues, as the Spirit gave them utterance.Note, that they began to speak, not to receive sanctification, and that the gift of divers tongues came down upon them; and this was the working of the Spirit that was in them. For just as the Father spake from heaven, and bare witness to His Son, saying, This is My beloved Son, in Whom I am well pleased; and did this to satisfy the minds of those who heard, uttering, or causing to be uttered, a sound as of some instrument which fell upon the ear; even so, also, in the case of the holy disciples He made the manifestation of the grace given them more public, sending down upon them tongues as of fire, and causing the descent of the Holy Spirit to resemble the sound of the rushing of a mighty wind. And that this very portent was given unto the Jews by way of a sign, you will readily see, if you listen to God, the Lord of all, saying by the mouth of the[13] Prophet:By men of strange tongues, and by the lips of strangers, will I speak unto this people, and yet will they not believe. And to the intent that we might believe that the blessed disciples did, in fact, partake of the Holy Spirit, and were from henceforth honoured with the grace of Christ from above, and that they were able to expound the truth, and that the glory of their apostleship was worthy all admiration, witness being borne thereto by the gift from on high, therefore it was that fire came down in the form of tongues.

I think, indeed, that I have here said enough to accurately explain the meaning of the passage; but, inasmuch as we are bound to take every precaution in our treatise, that no stumblingblock spring up to offend the brethren through the carping spirit of any amongst us, let us make this addition to what we have said, and refute the vain talk that we may expect will be started. We shall find, then, in the passage that follows, the words: Thomas, called Didymus, was not with the disciples when Jesus came. How, then, someone may not unreasonably inquire, if he were away, was he in fact made partaker in the Holy Spirit when the Saviour appeared unto the disciples and breathed on them, saying: Receive ye the Holy Ghost? We reply that the power of the Spirit pervaded every man who received grace, and fulfilled the aim of the Lord Who gave Him unto them; and Christ gave the Spirit not to some only but to all the disciples. Therefore, if any were absent, they also received Him, the munificence of the Giver not being confined to those only who were present, but extending to the entire company of the holy Apostles. And that this interpretation is not strained, or our idea extravagant, we may convince you from Holy Writ itself, bringing forward as a proof a passage in the Books of Moses. The Lord God commanded the all-wise Moses to select elders, to the number of seventy, from the assembly of the Jews, and plainly declared: I will take of the Spirit which is upon thee and will put it upon them.[14]  Moses, as he was bidden, brought them together, and fulfilled the Divine decree. Two only of the men who were included in the number of the seventy elders were left behind, and remained in the assembly, to wit, Eldad and Medad. Then when God put upon them all the Divine Spirit, as He had promised, those whom Moses had collected together immediately received grace, and prophesied; but none the less also the two who were in the assembly prophesied, and, in fact, the grace from above came upon them first. Nay, further, Joshua, that was called the son of Nun, who was the constant attendant of Moses, not understanding at once the meaning of the mystery, but thinking that after the manner of Dathan and Abiram they were rivals in the art of prophecy to those whom Moses had brought together, said unto him: Eldad and Medad do prophesy in the camp; my lord Moses, forbid them. And what answered that truly wise and great man, seeing in his wisdom the working of the grace given unto them, and the power of the Spirit? Enviest thou for my sake? Would God that all the Lord's people were prophets, and that the Lord would put His Spirit upon them! Observe how he rebukes the saying of Joshua, who knew not what had been done. Would that, he says, the Spirit were given to all the people! Nay, this will indeed come to pass in due season, when the Lord, that is, Christ, will grant unto them His Spirit; breathing upon His holy Apostles as upon the firstfruits of those whose due it is to receive Him, and saying: Receive ye the Holy Ghost. Then, if Thomas were absent, he was not cut off from receiving the Spirit, for the Spirit pervaded all whose due it was to receive Him, and who were included among the number of His honoured disciples. ON THE GOSPEL ACCORDING TO JOHN. BOOK XII.

Св. Николај Жички: Ми смо видели, дакле, како је Господ прво наоружао Своје ученике обиљем мира, потом како им је узвисио достојанство сравнивши њихово апостолство са Својим и шаљући их онако како је Он био послан од Оца, а сада ево видимо, како им он даје силу и власт. Силу им даје дунувши им у лице, а власт кроз реч коју им рече. Обновитељ света поступа као и Створитељ света. Уобличивши човека од прашине земаљске Створитељ је дунуо у њега дух животни те, поста човек душа жива (Пост. 2, 7). Исто тако Обновитељ света сада поступа. Он удахњава дух животни у људе, онемоћале од греха. Својим животворним дахом Он оживљава, обновљава, управо васкрсава оземљанеле и зачмале душе људске. Дунувши у лица ученика Господ им рече: примите дух свети! Ово је прво давање Духа Светога. Друго ће бити у педесети дан после овога знаменитога вечера. Ово прво давање је ради оживљења и оснажења самих ученика, а оно друго ради њихове апостолске службе у свету - да, ради оживљења света. Давши им тако силу Господ им сада даје и власт, да опраштају грехе, и да задржавају грехе. О, како много трпи свет од људи, који се хватају власти немајући у себи силе Божје, немајући Духа Светога! Бич је за људе безсилни човек, који се дочепа власти судије и старешине. То је лешина привезана у седло незауздана коња. Тако бива међу незнабошцима, где се власт отима; но тако не сме да бива међу хришћанима, где се власт од Бога даје онима, којима се прво даје сила Духа Светога. Погледајте, како је све стројно и смишљено и премудро у царству, које Христос зида! ОМИЛИЈЕ; Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.

23. Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су. Мат.:16:19; Мар.:2:5; Дела:2:38; 2.Кор.:2:10

St. CYRIL of Alexandria:  Christ, when He gave the Spirit unto them, said: Whosesoever sins ye forgive, they are forgiven; and whosesoever sins ye retain, they are retained; though only the living God is able and powerful to grant unto sinners remission of sins; for whom could it befit to pardon the[15] transgressions that sinners have committed against the Divine Law, save the Lawgiver Himself? You may, if you choose, see the meaning of the saying from the analogy of human affairs. Who has authority to meddle with the decrees of earthly monarchs, and who tries to undo that which has been ordained by the will and judgment of rulers, save only someone who is invested with regal honour and dignity? Therefore, wise was the saying, Insolent is he who saith unto the king, Thou breakest the law. In what way, then, and in what sense did the Saviour invest His disciples with the dignity which befits the Nature of God alone? The Word that is in the Father cannot err; and this He did, and whatsoever He doeth, He doeth well. For He thought it meet that they who have once been endued with the Spirit of Him Who is God and Lord, should have power also to remit or retain the sins of whomsoever they would, the Holy Spirit That dwelt in them remitting or retaining them according to His Will, though the deed were done through human instrumentality.

They who have the Spirit of God remit or retain sins in two ways, as I think. For they invite to Baptism those to whom this sacrament is already due from the purity of their lives, and their tried adherence to the faith; and they hinder and exclude others who are not as yet worthy of the Divine grace. And in another sense, also, they remit and retain sins, by. rebuking erring children of the Church, and granting pardon to those who repent; just as, also, Paul gave up him that had committed fornication at Corinth, for the destruction of the flesh, that the spirit may be saved,and admitted him again into fellowship, that he might not be swallowed up with his overmuch sorrow, as he says in his letter. When, then, the Spirit of Christ dwelling in our hearts doeth things which befit God alone, surely He is the living God, invested with the glorious dignity of the Divine Nature, and having power over sacred laws.[16] ON THE GOSPEL ACCORDING TO JOHN. BOOK XII.

Св. Григорије Палама:Господ се најпре јавио ученицима окупљеним у дому и то у време кад Тома није био са њима. Он им се показао као жив, подарио им мир и кроз Своје удахнуће обновио оно прво (удахнуће) које је Бог дао човеку на почетку света, подарио им је благодат Светога Духа и у њих положио силу да свезују и раздрешују грехе, учинивши их учесницима власти која је на небу, говорећи: Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се, а којима задржите, задржани су (Јн. 20; 22.-23).

St. John (Chrysostom): He breathed on them, and said, Receive the Holy Ghost. Whosesoever sins ye remit, they are remitted unto them, and whosesoever sins ye retain, they are retained.

As a king sending forth governors, gives power to cast into prison and to deliver from it, so in sending these forth, Christ invests them with the same power. But how says He, If I go not away, He will not come John 16:7, and yet gives them the Spirit? Some say that He gave not the Spirit, but rendered them fit to receive It, by breathing on them. For if Daniel when he saw an Angel was afraid, what would not they have suffered when they received that unspeakable Gift, unless He had first made them learners? Wherefore He said not, You have received the Holy Ghost, but, Receive the Holy Ghost. Yet one will not be wrong in asserting that they then also received some spiritual power and grace; not so as to raise the dead, or to work miracles, but so as to remit sins. For the gifts of the Spirit are of different kinds; wherefore He added, Whosesoever sins ye remit, they are remitted unto them, showing what kind of power He was giving. But in the other case, after forty days, they received the power of working miracles. Wherefore He says, You shall receive power, after that the Holy Ghost has come upon you, and you shall be My witnesses both in Jerusalem, and in all Judæa. Acts 1:8 And witnesses they became by means of miracles, for unspeakable is the grace of the Spirit and multiform the gift. But this comes to pass, that you may learn that the gift and the power of the Father, the Son, and the Holy Ghost, is One. For things which appear to be peculiar to the Father, these are seen also to belong to the Son, and to the Holy Ghost. How then, says some one, does none come to the Son, 'except the Father draw him'? John 6:44 Why, this very thing is shown to belong to the Son also. I, He says, am the Way: no man comes unto the Father but by Me. John 14:6 And observe that it belongs to the Spirit also; for No man can call Jesus Christ Lord, but by the Holy Ghost. 1 Corinthians 12:3 Again, we see that the Apostles were given to the Church at one time by the Father, at another by the Son, at another by the Holy Ghost, and that the diversities of gifts 1 Corinthians 12:4 belong to the Father, the Son, and the Holy Ghost.

4. Let us then do all we can to have the Holy Spirit with ourselves, and let us treat with much honor those into whose hands its operation has been committed. For great is the dignity of the priests. Whosesoever sins, it says, ye remit, they are remitted unto them; wherefore also Paul says, Obey them that have the rule over you, and submit yourselves. Hebrews 13:17 And hold them very exceedingly in honor; for thou indeed carest about your own affairs, and if you order them well, you give no account for others, but the priest even if he rightly order his own life, if he have not an anxious care for yours, yea and that of all those around him, will depart with the wicked into hell; and often when not betrayed by his own conduct, he perishes by yours, if he have not rightly performed all his part. Knowing therefore the greatness of the danger, give them a large share of your goodwill; which Paul also implied when he said, For they watch for your souls, and not simply so, but, as they that shall give account. Hebrews 13:17 They ought therefore to receive great attention from you; but if you join with the rest in trampling upon them, then neither shall your affairs be in a good condition. For while the steersman continues in good courage, the crew also will be in safety; but if he be tired out by their reviling him and showing ill-will against him, he cannot watch equally well, or retain his skill, and without intending it, throws them into ten thousand mischiefs. And so too the priest, if he enjoy honor from you, will be able well to order your affairs; but if you throw them into despondency, you weaken their hands, and render them, as well as yourselves, an easy prey to the waves, although they be very courageous. Consider what Christ says concerning the Jews. The Scribes and the Pharisees sit on Moses' seat; all therefore whatsoever they bid you to do, do ye. Matthew 23:2-3 Now we have not to say, the priests sit on Moses' seat, but on that of Christ; for they have successively received His doctrine. Wherefore also Paul says, We are ambassadors for Christ, as though God did beseech you by us. 2 Corinthians 5:20 See ye not that in the case of Gentile rulers, all bow to them, and oftentimes even persons superior in family, in life, in intelligence, to those who judge them? Yet still because of him who has given them, they consider none of these things, but respect the decision of their governor, whosoever he be that receives the rule over them. Is there then such fear when man appoints, but when God appoints do we despise him who is appointed, and abuse him, and besmirch him with ten thousand reproaches, and though forbidden to judge our brethren, do we sharpen our tongue against our priests? And how can this deserve excuse, when we see not the beam in our own eye, but are bitterly over-curious about the mote in another's? Do you not know that by so judging you make your own judgment the harder? And this I say not as approving of those who exercise their priesthood unworthily, but as greatly pitying and weeping for them; yet do I not on this account allow that it is right that they should be judged by those over whom they are set. And although their life be very much spoken against, you, if you take heed to yourself, will not be harmed at all in respect of the things committed to them by God. For if He caused a voice to be uttered by an ass, and bestowed spiritual blessings by a diviner, working by the foolish mouth and impure tongue of Balaam, in behalf of the offending Jews, much more for the sake of you the right-minded will He, though the priests be exceedingly vile, work all the things that are His, and will send the Holy Ghost. For neither does the pure draw down that Spirit by his own purity, but it is grace that works all. For all, it says, is for your sake, whether it be Paul, or Apollos, or Cephas. 1 Corinthians 3:22-23 For the things which are placed in the hands of the priest it is with God alone to give; and however far human wisdom may reach, it will appear inferior to that grace. And this I say, not in order that we may order our own life carelessly, but that when some of those set over you are careless livers, you the ruled may not often heap up evil for yourselves. But why speak I of priests? Neither Angel nor Archangel can do anything with regard to what is given from God; but the Father, the Son, and the Holy Ghost, dispenses all, while the priest lends his tongue and affords his hand. For neither would it be just that through the wickedness of another, those who come in faith to the symbols of their salvation should be harmed. Knowing all these things, let us fear God, and hold His priests in honor, paying them all reverence; that both for our own good deeds, and the attention shown to them, we may receive a great return from God, through the grace and lovingkindness of our Lord Jesus Christ, with whom to the Father and the Holy Ghost be glory, dominion, and honor, now and ever, and world without end. Amen. Homily 86 Homilie on the Gospel of John.

Blessed Theophylact of Ochrid: Mary Magdalene brought her news to the disciples, it is likely that they reacted in one of two ways: either they did not believe her, or, if they did, they were crestfallen because they were not deemed worthy to see Christ. Meanwhile, fear of the Jews was increasing the disciples’ longing to see the only One Who could relieve their anxiety. And so the Lord appeared to them that very evening, when all of them were gathered together. It is written that He appeared when the doors were shut, meaning, He entered through locked doors. This was to show that He had risen in the very same manner, while the entrance to the tomb was shut with a stone. One would think they might have taken Him for a ghost, but Mary Magdalene’s testimony had greatly strengthened their faith. Also, He manifested Himself in such a way as to calm their tumultuous thoughts:Peace be unto you, He said gently, meaning, “Be not afraid.” This was to remind them of what He had told them before the crucifixion: My peace I give unto you (Jn. 14:27). Then were the disciples glad, when they saw the Lord.This, too, He had foretold before His death: I will see you again, and your heart shall rejoice (Jn. 16:22). It was well that He should say to them again, Peace, for the disciples were now engaged in desperate struggle with the Jews. As He had said, Rejoice! to the women (Mt. 28:9), because sorrows were their lot, so He grants peace to the disciples, who were now, and would always be, at war with the Jews.

It is fitting that He grants joy to the women, condemned to bear children in pain and suffering; and peace to the men, on account of the warfare that would engulf them for preaching the Gospel. At the same time He reveals that the cross has ushered in peace: “The cross has brought peace: now I send you forth to proclaim it.” To strengthen and embolden the disciples, He declares, “As My Father hath sent Me, even so send I you. It is My work you have undertaken, so do it boldly: I will be with you.” Behold the authority of his command: “It is I Who sends you  (̓Εγὼ πέμπω ὑμᾶς).” No longer does He condescend to the limitations of their understanding, saying as He often did before the resurrection, “I will ask My Father and He will send you.” Now He breathes on them and gives them the Holy Spirit—but not the entirety of the gift He would bestow at Pentecost. Receive ye the Holy Spirit, means, “Let this partial bestowal of grace make you ready to receive later the fullness of the Holy Spirit.” The words, Whose soever sins ye remit, they are remitted unto them, indicate the particular gift He gives the disciples now: power to forgive sins. Later, on Pentecost, the Holy Spirit Himself would descend in all His might, lavishing upon the apostles every spiritual gift and power to work wondrous deeds, such as raising the dead.

            It is worth considering why John records only that Christ appeared to His disciples in Jerusalem, while Matthew and Mark say that He promised to appear to them in Galilee (see Mt. 26:32; Mk. 14:28). Some have explained it this way: “Christ never said He would appear to the disciples only in Galilee, and not in Jerusalem. In Jerusalem, He appeared to the twelve, whereas in Galilee, He appeared to all His disciples, in accordance with His promise. The fact that He showed Himself many times to the twelve indicates that He honored them more highly than the others.” From this we again see that there are no irreconcilable disagreements between the accounts of the Evangelists. There were many appearances of the Lord after His resurrection, and each Evangelist selected certain ones to record. When two Evangelists describe the same event, the second usually tells what the first has omitted. And now, O reader, reflect upon the divine rank of the priesthood. The power to forgive sins is a divine power; hence, we must show honor to the priests as to God. Even if they are unworthy, they are still ministers of divine gifts, and grace empowers them (ἐνεργεῖδιʹαὐτῶν) just as it empowered Balaam’s ass, enabling it to speak (see Num. 22:28-30). Human frailty does not hinder the working of grace. Therefore, since grace is bestowed through the priests, let us honor them.The Explanation of the Gospel of  St. John

Св. Николај Жички: Власт праштања греха и задржавања греха, власт дрешења и везања Господ је још раније обећао најпре апостолу Петру (Мат. 16, 19) а потом и осталим апостолима (Мат. 18, 18). То обећање Своје Господ ево испуњава на сам дан Свога преславног васкрсења. Сада Он не издваја Петра од осталих, него свима даје подједнако и силу и власт. Никад Господ није дао Петру посебице силу и власт, него му је дао посебице само обећање, и то у једном светлом тренутку Петрова надахнућа, када је он исповедио Христа као сина Бога живога. У знак одобравања те исповести а и ради утврђења свих ученика у тој вери Господ је дао Петру оно исто обећање, које је мало после тога дао свима Својим ученицима, и које је према свима подједнако и испунио ево сада на дан Свога васкрсења. Ову силу и власт апостоли су доцније преносили на своје следбенике, епископе, а преко ових на свештенике, тако да та сила и власт и до дана данашњега дејствује и влада у цркви Божјој. ОМИЛИЈЕ; Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.

Св. Јустин Ћелијски: "И ово рекавши показа им руке и ребра своја", и тиме потврди и посведочи стварност ваокрсења свог и идентитет Личности своје. Шта више треба? "Онда се ученици обрадоваше видевши Господа". Тако се зби Спасово пророштво да ће се њихова жалост претворити у радост (Јн. 16,20). И ето, претворила се. За тренутак: ушетајте макар једном мишљу у душе ученика који први пут виде васкрслог Господа. Сви су светови њихових душа кренули кроз ко зна какве радости и усхићења, и закорачили у безбројне бескрајности и бесконачности. "А Исус им рече опет: мир вам! као тто Отац посла мене, и ја шаљем вас": за исти посао, за исти циљ: спасавати свет од греха, смрти и ђавола и давати људима живот вечни.

Зар ми слаби и немоћни? Како ћемо чинити то ми, кукавни и плашљиви? - то не рекоше, то с радошћу и смерношћу примише речи и дар Христав: "И ово рекавши дуну, и рече им: примите Дух Свети": тиме примате божанску моћ и свемоћ, божанску силу и свесилу, божанску љубав и свељубав, божанску истину и свеистину, божански живот и свеживот. Примате оно што вам даје и власт и право да уклањате грехе из душа људских, да их уништавате, а са њима и у њима све смрти и све ђаволе. "Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се". - И нико од њих не посумња у то, нико не приговори нишга, тако је била убедљива реч васкрслог Господа. И још: они одмах примише Духа Божјег "на меру", а на дан Педесетнице - Ипостас Духа. Али, испуни их неком божанском свесилом, радошћу и миром.

24. А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када дође Исус. Јован:11:16

St. Thomas Aquinas: There were not actually twelve at that time, for Judas had died (Mt 25:5), but he was called one of the twelve because he had been called to that elevated rank which our Lord had set apart as twelve in number: "He called his disciples, and chose from them twelve, whom he named apostles" (Lk 6:13). And God wanted this number to always remain unchanged. 

Thomas is a Syrian or a Hebrew name and has two meanings: twin and abyss. The English word "twin" is "Didymus" in Greek. Because John wrote his Gospel in Greek, he used the word Didymus.

St. Bede:But why does this Evangelist say that Thomas was absent, when Luke writes that two disciples on their return from Emmaus found the eleven assembled? We must understand that Thomas had gone out, and that in the interval of his absence, Jesus came and stood in the midst. 

Св. Николај Жички: ОМИЛИЈЕ; Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.

Тома није имао надимак близанац, него близанац је значење његовог имена на јеврејском језику. Можда је њему и дато ово име по тајанственом и недокучивом промислу, да означи двојственост његове душе, двојственост од сумње и вере. За све време његовог хођења за Господом нигде се нарочито не истиче ни његова вера ни његова сумња. Једном приликом пројавио је он своју личну храброст и оданост према Господу, и то из недоразумљења. То је било оном приликом, кад је стигао глас о смрти Лазаревој, и кад је Господ позвао своје ученике: хајдемо к њему! Тома је разумео, да их Господ позива у смрт, јер још није разумевао, да за живога Господа нема мртвих, нити је могао духом прозрети у намеру Христа, да васкрсне Лазара. Овако пише јеванђелист: онда Тома, који се зваше Близанац, рече ученицима: хајдемо и ми да помремо с Њим (Јов. 11, 16)! И ако су ове речи речене из недоразумљења, ипак оне карактеришу једно храбро и одано срце. Том приликом Тома је био сведок васкрсења Лазарева, као што је другом приликом био сведок и васкрсења сина Наинске удовице. При васкрсењу Јаирове кћери он, истина, није био присутан лично у мртвачкој соби, камо су били позвати само тројица врховних апостола, али зато се ипак нигде не говори, да је он посумњао у то чудесно дело Господа. Најзад, он је био сведок свију највећих чуда Христових кроз неколико година. Он је знао за Христово предсказање, да ће трећи дан васкрснути. Сада је сазнао од десеторице својих другова, да им се Господ жив јавио и показо ране Своје. Чуо је, да су Петар и Јован нашли гроб празан. То је исто могао чути и од жена мироносица. Чуо је, да је Марија Магдалина видела васкрслог Господа и да је говорила с Њим. Чуо је још, да су двојима од ученика тога дана путовали с Њим живим у Емаус. Све је то Тома чуо и сазнао, но свему томе Тома није веровао. А није веровао свему томе зато што он лично није видео Васкрслог. Његово неверовање иде чак дотле, да он даје на знање, да ни сам својим очима неће веровати, кад Га буде видео, све док рукама не опипа ране његове. Заиста, људски посматрајући: необична и непојамна тврдокорост и упорност у неверовању! Но ко може докучити, како стоји ова ствар посматрана с гледишта божанског домостројства? Јер и јачина вере зависи од благодати Божје. Ко може докучити тајанствене дубине Божјег промисла? Ко може рећи, ко ли не рећи, да Бог Промислитељ није хтео овде Томино неверовање искористити на веровање многих? У сваком случају овде су се објавиле јасно две ствари: Страхотна оболелост људске природе, пројављена у упорном неверовању једнога апостола, који је имао безбројне разлоге да верује, и преобиље Божје мудрости и Божје љубави. По чистоти и светости Својој Бог се не служи злом за добро, нити се служи злим средствима да постигне добре циљеве, али по мудрости и љубави Својој према људима Он исправља наше зле путеве и окреће их на добро. ОМИЛИЈЕ; Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.

Св. Јустин Ћелијски:Еванђеље апостола Томе је првенствено еванђеље Спаситељевог ваокрсења. Нико као он није тако радикално проверио стварност васкрсења. Ако је до сумње, ето највеће; ако је до провере, ето најексперименталније; ако је до сведочанства, ево најубедљивијег. Огреховљени духовии инструмент-оријум природе људске није могао а да се сав не узбуди и сав не успротиви факту васкрсења Христовог.

Да, факту васкрсења, а не схеми или теорији васкрсења, јер је схему и теорију лако априори оспорити и одбацити или силогистиком исмејати. Али, успротивити се очигледном факту, не примити га, не прихватити га, па и одбацити га зато што необјашњив у ланцу природних збивања и узрока, што не може да уђе у епрувету "чистога разума", да се смести, - то и јесте неверје. Неверје, увек засновано на рационалистичком предубеђењу: да факта, која не могу бити објашњена људским разумом, просто - нису факта. Зато их треба одбацити. А факт ваокрсења је потпуно нов факт у сфери људског живота. Живот је уопште шири и дубљи од логике. Поготову када је то живот Богочовека Христа. Ту логика никако не може да иде ускорак са фактима; факта увек иду далеко испред ње. Ново вино треба левати у нове мехове. Богочовечанска факта траже богочовечанску логику. Стара логика људска, логика греха ту не помаже ништа, а много одмаже. Ту треба имати "Христов ум" (1 К. 2,16), да би се могло разумети и "рационално" усвојити оно шго је Христово; ва првом месту: факт васкрсења Христовог. Значи треба имати Христову логику. А то је логика вере. Шта је логика вере? - Светост: светост душе, светост ума = чистота срца. Јер се само тако може видети Бог и Божје, и разумети Бог и Божје. Као што је грех - "логика Сатане", тако је светост - логика Бога. Бог Логос је постао човек, да би тим фактом, или јединством са човеком показао човеку: да је Бог - ум човеков, логика човекова, живот човеков, истина човекова, правда човекова, љубав човекова, мудрост човекова, све и сва човеку. И када свети апостол тврди: "ми ум Христов имамо" (1 К. 2,16), он уствари то тврди, то потврђује.

25. А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати. 1.Цар:10:7

St. CYRIL of Alexandria:  The greatest marvels are always attended by incredulity, and any action which seems to exceed the measure of probability is ill-received by those who hear of it. But the sight of the eyes succeeds in banishing these doubts, and, as it were, compels a man by force to assent to the evidence before him. This was the state of mind of the wise Thomas, who did not readily accept the true testimony of the other disciples to our Saviour's Resurrection, although, according to the Mosaic Law, in the mouth of two or three witnesses every word shall be established. I think, however, that it was not so much that the disciple discredited what was told him, but rather that he was distracted with the utmost grief, because he had not been thought worthy to see our Saviour with his own eyes. For he, perhaps, thought that he would never receive that blessing. He knew that the Lord was by Nature Life, and that He was able to escape death itself, and to destroy the power of corruption; for surely He "Who released others from its trammels could deliver His own Flesh. In his exceeding great joy he affected incredulity, and though he well-nigh leapt in his ecstasy of delight, he longed to see Him before his very sight, and to be perfectly satisfied that He had risen again to life according to His promise. For our Saviour said: Children, a little while and ye behold Me no more; and again a little while, and ye shall see Me, and your heart shall rejoice.I think that the disciple's want of faith was extremely opportune and well-timed, in order that, through the satisfaction of his mind, we also who come after him might be[17]  unshaken in our faith that the very Body that hung upon the Cross and suffered death was quickened by the Father through the Son. Therefore, also, Paul saith: Because if thou shalt say with thy mouth, Jesus is Lord, and shalt believe in thy heart that God raised Him from the dead, thou shalt be saved. For since it was not the nature of flesh itself which brought back life, but the deed was rather accomplished by the working of the ineffable Nature of God, in which naturally abides a quickening power, the Father through the Son manifested His power upon the Temple of Christ's Body; not as though the Word was powerless to raise His own Body, but because the Father doeth whatsoever He doeth through the Son, for He is His Power, and whatsoever the Son bringeth to effect proceedeth also of a surety from the Father. We, therefore, are taught, through the slight want of faith shown by the blessed Thomas, that the mystery of the Resurrection is effected upon our earthly bodies, and in Christ as the Firstfruits of the race; and that He was no phantom or ghost, fashioned in human shape, and simulating the features of humanity, nor yet, as others have foolishly surmised, a spiritual body that is compounded of a subtle and ethereal substance different from the flesh. For some attach this meaning to the expression "spiritual body." For since all our expectation and the significance of our irrefutable faith, after the confession of the Holy and Consubstantial Trinity, centres in the mystery concerning the flesh, the blessed Evangelist has very pertinently put this saying of Thomas side by side with the summary of what preceded. For observe that Thomas does not desire simply to see the Lord, but looks for the marks of the nails, that is, the wounds upon His Body. For he affirmed that then, indeed, he would believe and agree with the rest that Christ had indeed risen again, and risen again in the flesh. For that which is dead may rightly be said to return to life, and the Resurrection surely[18] was concerned with that which was subject unto death. ON THE GOSPEL ACCORDING TO JOHN. BOOK XII.

St. Thomas Aquinas: This was by the divine plan, which is that what one receives from God should be shared with others: "As each has received a gift, employ it for one another" (1 Pet 4:10); "I have seen the Lord, and I have been saved" [Gen 32:30].

St. Ignatius Brianchaninov:Видели смо је Господ говорили су са радошћу Светом апостолу Томи други свети апостоли, које је Господ на дан његовог васкрсења, у вечерњим сатима, удостојио виђења уласка у собу, не отворивши врата. Соба је била чврсто затворена и закључана због предострожности од мржње Јевреја, пошто су  починили бого-убиство и предузели све мере против Његовог Преосвештеног васкрсења. Дакле, не изражава неверицу, јављеном Богу – него, тако  да кажем неизрециву радост душе исказану пред величанством догађаја, која превазилази људски ум, пред величанством догађаја који је променио стање човечанства. Са Христом и у Христу васкрснулом човечанству. ПОУЧЕНИЕ В НЕДЕЛЮ АНТИПАСХИ.

О ХРИСТИАНСТВЕ

St. Thomas Aquinas: But he said to them, "Unless I see in his hands the print of the nails: we see how stubborn he was in doubting. It would have been justifiable if he had not immediately believed, for we read, "One who trusts others too quickly is light‑minded" (Sir 19:4). But to overdo one's search, especially about the secrets of God, shows a coarseness of mind.

Thomas was difficult to convince and unreasonable in his demands. He was difficult because he refused to believe without some sensible facts, not just from one sense but from two, sight ‑ unless I see in his hands the print of the nails ‑ and touch ‑and place my hand in his side. 

Св. Јустин Ћелијски: Неверје се и састоји у томе што нова факта богочовечанског живота Христовог хоће да провери чулима: вида, слуха, пипања. Тј. да камилу провуче кроз иглене уши. И разуме се, не успева. И ако по каткад успе, то бива само по изузетном снисхођењу Свеблагога; као што је у случају апостола Томе. Сви ученици Спасови тврде Томи: "видесмо Господа". 

St. John (Chrysostom): 1. As to believe carelessly and in a random way, comes of an over-easy temper; so to be beyond measure curious and meddlesome, marks a most gross understanding. On this account Thomas is held to blame. For he believed not the Apostles when they said, We have seen the Lord; not so much mistrusting them, as deeming the thing to be impossible, that is to say, the resurrection from the dead. Since he says not, I do not believe you, but, Except I put my hand— I do not believe. But how was it, that when all were collected together, he alone was absent? Probably after the dispersion which had lately taken place, he had not returned even then. But do thou, when you see the unbelief of the disciple, consider the lovingkindness of the Lord, how for the sake of a single soul He showed Himself with His wounds, and comes in order to save even the one, though he was grosser than the rest; on which account indeed he sought proof from the grossest of the senses, and would not even trust his eyes. For he said not, Except I see, but, Except I handle, he says, lest what he saw might somehow be an apparition. Yet the disciples who told him these things, were at the time worthy of credit, and so was He that promised; yet, since he desired more, Christ did not deprive him even of this.

And why does He not appear to him straightway, instead of after eight days? John 20:26 In order that being in the mean time continually instructed by the disciples, and hearing the same thing, he might be inflamed to more eager desire, and be more ready to believe for the future. But whence knew he that His side had been opened? From having heard it from the disciples. How then did he believe partly, and partly not believe? Because this thing was very strange and wonderful. But observe, I pray you, the truthfulness of the disciples, how they hide no faults, either their own or others', but record them with great veracity.

Jesus again presents himself to them, and waits not to be requested by Thomas, nor to hear any such thing, but before he had spoken, Himself prevented him, and fulfilled his desire; showing that even when he spoke those words to the disciples, He was present. For He used the same words, and in a manner conveying a sharp rebuke, and instruction for the future. Homily 87, Homilie on the Gospel of John.

Св. Јустин Ћелијски:. Зашто апостол жели да баш ране Спасове опипа и ребра? Зато што је са ранама умро, и тако био сахрањен. Има ли ране на рукама, и рану на ребрима, значи - васкрсао је стварно Он сам, а не неко други, или неко који би се наметнуо место њега, или подметнуо место њега, док је Он стварно мртав у гробу. "Нећу веровати" - "док": то је томински скептицизам и неверје

26. И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам!

Иса.:9:7Мих.:5:5Јован:21:14Кол.:1:20

St. CYRIL of Alexandria:  Christ appeared once more unto His disciples miraculously by His Divine power. For He did not, like unto us, bid them open the doors for Him to enter in, but disdaining, as it were, the natural sequence of events, passed within the doors, and unexpectedly appeared in the middle of the room, presenting the same kind of miracle before the sight of the blessed Thomas as He had performed on the former occasion. For he that was most deficient in faith had need of healing medicine. He made use of the greeting so often on His Lips, and solemnly gave them the blessed assurance of peace, as a pattern unto us, as we have said before. One may well be amazed at the minuteness of detail shown in this passage. For such was the extreme accuracy that the compiler of this book took pains to observe, that he is not content with simply saying that Christ manifested Himself to the holy disciples, but explains that it was after eight days, and that they were gathered together. For what else can their being all brought together in one house mean? We say this to point out the diligent care that the Apostle so admirably displays, and because Christ hereby has made clear unto us the occasion of our assembling, and gathering ourselves together on His account. For He visits, and in some sort dwells with, those assembled together for His sake, especially on the eighth day, that is, the Lord's day. Let us reckon it up, if you so please: On the one occasion He appeared unto the other disciples; on the other, He manifested Himself to them, when Thomas was also[19] present. It is written in the preceding passage: When therefore it was evening, on that day, the first day of the week, and when the doors were shut, He stood in the midst. Note, that it was on the first day of the week, that is, the Lord's day, when the disciples were gathered together, that He was seen of them, and that likewise also He appeared unto them on the eighth day following. And we must not, because he says eight days after, suppose that he means the ninth day, but that when he says this he includes the eighth day itself, on which He appeared, in the number given.

With good reason, then, are we accustomed to have sacred meetings in churches on the eighth day. ON THE GOSPEL ACCORDING TO JOHN. BOOK XII.

Св. Григорије Палама: (15.) Ту силу и ту благодат Господ је подарио јавивши се на сами дан Свог васкрсења, односно на Дан Господњи. Затим се, када је истекло још седам дана, или, на Дан Господњи који ми управо данас празнујемо, опет јавио на исти начин, у том истом дому, Сам је обновио његово празновање и сумњичавог Тому привео вери. Сагласно љубљеном Спаситељевом еванђелисти и ученику...

Видите ли да се на дан Господњи догодило и сабрање ученика Христових и Господњи долазак код њих? Био је, дакле, Дан Господњи кад им се, окупљенима, Он јавио први пут и опет, после седам, дана, када је био Дан Господњи, Он им се јавља, када су се поново окупили. Црква Христова непрестано изображава ова свештена сабрања, савршавајући богослужења, а посебно на дан васкрсења, када смо заједно с вама и говоримо вам општа начела која се односе на дело спасења, побуђујући вас на побожност и на благочестив живот.

(17.) Нека зато нико услед нерада или услед свакидашње бриге о земаљском не напусти ова васкрсна (недељна), свештена и од Бога предата сабрања да се не би догодило да, будући праведно од Бога напуштени, доживимо нешто слично Томи, који није дошао у право време. Ако би се једном и догодило да, будући прекомерно заузет, неко тада и не дође, нека касније врати дуг и нека самога себе принесе Цркви Христовој, како не би остао искључен из ње, са душом оболелом од неверја које се пројављује или кроз речи, или кроз дела, не долазећи при том у Христово лечилиште и не допуштајући свештено лечење, као божанствени Тома. Постоје, дакле, не само мисли и речи него и дела која су пројава вере, јер је речено: Покажи ми веру од дела твојих (в. Јак. 2; 18). Онај који их нема сигурно је далеко од Цркве Христове и целога себе предао је таштини. Његова вера је мртва или, боље речено, он нема никакву веру, због чега је и сам, услед греха, постао мртвац.

Неки су у недоумици на који је начин Христос, будући да је био у телу ушао кроз врата затворена. Такви људи очигледно не знају да се духовно саображава духовном и да се једно другим доказује, као што каже божанствени апостол (в. 1. Кор. 2; 13). Ако Он није нарушио утробу Дјеве Која Га је родила по телу, ни најмање је не отворивши, него су и у рођењу остала неповређена обележја девствености, иако је Он и тада био обучен у тело које је смртно и подложно страдањима, зашто би нас онда чудило ако је, обесмртивши тело које је примио и сада већ поседујући бесмртно тело, ушао кроз затворена врата? Међутим, како онда да је Он, имајући бесмртно и бестрасно (неподложно страдању) тело истовремено могао да има и ране и пробијена места на рукама и на ребрима?"ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ"Беседа18.

St. Thomas Aquinas:The time was eight days later, that is, from the day of our Lord's resurrection, on the evening of which he first appeared. One literal reason for mentioning the time was so that the Evangelist could show that although Christ had appeared frequently to the disciples, he did not remain with them continually, since he had not arisen to the same kind of life.

Peace be with you: that is, the peace coming from reconciliation, reconciliation with God, which Jesus said had now been accomplished: "We were reconciled to God by the death of his Son" (Rom 5:10); "making peace by the blood of his cross" (Col 1:20).

Augustine: this was done miraculously, by the same power which enabled him to walk on the water.

St. Ignatius Brianchaninov: Све-благи Господ није спор да достави љубљеном ученику, жељну добродошлицу.  Недељу дана после прве појаве Својим ученицима, Господ се поново појавио пред њима кад су се поново скупили заједно, а и Тома с њима. Врата су била затворена, као и раније, због страха од Јудеја. Апостоли су изненада видели Господа како стоји измешу њих. Мир с вама! ПОУЧЕНИЕ В НЕДЕЛЮ АНТИПАСХИ, О  ХРИСТИАНСТВЕ.

Св. Николај Жички:  Тома се зариче, да неће поверовати све док не метне руке своје и прсте своје у ране Христове. Несумњиво он то говори зато што су му другови причали, да им је сам Господ показао ране Своје на рукама и под ребрима. Но ево преблагог Господа да увери невернога Тому:

И после осам дана опет беху ученици његови унутра, и Тома с њима. Дође Исус кад бејаху врата затворена, и стаде међу њих и рече: мир вам. Опет у воскресни дан, опет ученици сабрани заједно, опет врата затворена, и опет Исус стаде међу њих и рече: мир вам! Све исто као и при првом јављању, с том разликом само, што је сад и Тома био у друштву осталих ученика. Као да је сам Господ хтео да се јави Томи при савршено истим околностима, да би тако оправдао пред Томом исказе десеторице ученика о Својој првој појави. Но зашто се Господ јавио по други пут тек осми дан а не пре? Прво зато, да би истоветност околности била потпуна, јер и први пут се јавио у недељни дан па се сада опет јавља у недељни дан. Друго зато, да се Томино неверовање потпуно обелодани и дугим ишчекивањем још и појача. Треће зато, да би привикао Своје ученике, да буду стрпљиви и истрајни у молитви за утврђење свога ближњега у вери. Јер без сумње ученици су се молили Господу, да се поново јави ради Томе. Четврто и зато, да би ученици увидели сву немоћ своју и сву узалудност напора својих у објављивању васкрслога Господа без помоћи Његове. Најзад, можда и зато, што број осам означава последње време, навечерје другога доласка Христова, када ће људи, слично Томи, бити врло слаби у вери, идући само за својим чулима, и верујући само ономе што је доступно чулним опажајима. Јер и тада ће људи говорити, слично Томи: док не видимо, не верујемо. И даће им се да виде. Тада ће проплакати сва племена на земљи, и угледаће сина човечјег (Мат. 24,30)ОМИЛИЈЕ; Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.

27. Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. Псал.:3:13; Лука:24:40; 1.Јов.:1:1

St. Gregory the Great: Dearly beloved, what do you see in these events? Do you really believe that it was by chance that this chosen disciple was absent, then came and heard, heard and doubted, doubted and touched, touched and believed? It was not by chance but in God’s providence. In a marvelous way God’s mercy arranged that the disbelieving disciple, in touching the wounds of his Master’s body, should heal our wounds of disbelief.

The disbelief of Thomas has done more for our faith than the faith of the other disciples. As he touches Christ and is won over to belief, every doubt is cast aside and our faith is strengthened. So the disciple who doubted, then felt Christ’s wounds, becomes a witness to the reality of the resurrection. Thomas Didn't Believe, So That All May Believe

St. CYRIL of Alexandria:  With good reason, then, are we accustomed to have sacred meetings in churches on the eighth day. And, to adopt the language of allegory, as the idea necessarily demands, we indeed close the doors, but yet Christ visits us and appears unto us all, both invisibly and also visibly; invisibly as God, but also visibly in the Body. He suffers us to touch His holy Flesh, and gives us thereof. For through the grace of God we are admitted to partake of the blessed Eucharist, receiving Christ into our hands, to the intent that we may firmly believe that He did in truth raise up the Temple of His Body. For that the partaking of the blessed Eucharist is a confession of the Resurrection of Christ is clearly proved by His own Words, which He spake when He Himself performed the type of the mystery; for He brake bread, as it is written, and gave it to them, saying: This is My Body, which is given for you unto remission of sins: this do in remembrance of Me. Participation, then, in the Divine mysteries, in addition to filling us with Divine blessedness, is a true confession and memorial of Christ's dying and rising again for us and for our sake. Let us, therefore, after touching Christ's Body, shrink back from unbelief in Him as utter ruin, and rather be found well grounded in the full assurance of faith.

Let the attentive reader call to mind that our Lord repulsed Mary Magdalene from touching Him, saying[20] plainly: Touch Me not, for I am not yet ascended unto the Father. Yet He allows Thomas to touch His Side, and to feel with his fingers the print of the nails. We have already explained why our Lord did this, but none the less will we call back to mind the reason, briefly recapitulating what we said. For not yet had the time arrived for Mary to touch Him, because she had not yet been sanctified by the grace of the Holy Spirit; for while Christ was yet in our midst, and had not yet ascended to the Father in heaven, it was impossible to see the descent of the Comforter fully accomplished among men. It was meet, however, for Thomas to touch Him, as he, as well as the rest, had been enriched with the Spirit. For, as we said before, he was not on account of his absence without his share in the Spirit. For the munificence of the Giver reached unto him also, when the boon was granted to the entire company of the holy disciples.

I think we ought also to investigate the following question. Thomas felt our Saviour's Side, and found the wounds made by the soldier's spear, and saw the print of the nails. Then how was it, someone may inquire, that the marks of corruption were apparent in an incorruptible Body? For the abiding trace of the holes bored through the Hands and Side, and the marks of wounds and punctures made by steel, affords proof of physical corruption, though the true and incontrovertible fact that Christ's Body was transformed into incorrup-tion points to a necessary discarding of all the results of corruption, together with corruption itself. For will any man who is lame, at the Resurrection have a maimed foot or limb? And if any man have lost the sight of his eyes in this life, will he be raised again blind? How then, someone may say, can we have shaken off the yoke of corruption, if its results still remain and rule over our members? It is essential, I think, to inquire into this question; and this we say, with reference to the difficulties raised by the[21] passage. We are as far as possible anxious to assent to the contention that at the time of the resurrection there will be no remnant of adventitious corruption left in us, but, as the wise Paul said concerning this body of ours, that which is sown in weakness is raised in power, and that which is sown in dishonour is raised in glory. And what can we expect the resurrection of this body in power and glory to be, if it does not imply that it will cast off all the weakness and dishonour of corruption and disease, and return to its original purity? For the human body was not made for death and corruption. But, inasmuch as Thomas required this proof for his perfect satisfaction, our Lord Jesus Christ, of necessity, therefore, in order to leave no excuse for our want of faith, appears even as he sought to see Him; for even when He ascended into heaven itself, and made known the meaning of the mystery concerning Himself to the rulers, principalities, and powers above, and to those who commanded the legions of angels, He appeared also unto them in this same guise that they might believe that in very truth the Word That was of the Father, and in the Father, became Man for our sake, and that they might know that such was His care for His creatures that He died for our salvation. And, in order to make the meaning of my explanation clearer to my hearers, I will add the very words spoken by the mouth of Isaiah on this subject. He saith: Who is This That cometh from Edom, with dyed garments from Bosra? They who raise this shout, I mean the cry: Who is This That cometh from Edom? that is, from the earth, are angels and rational powers, for they are marvelling at the Lord ascending into heaven. And, seeing Him almost, as it were, dyed in His own Blood, they say unto Him, not yet apprehending the mystery: Why is Thy apparel red, and why are Thy garments like him that treadeth in the wine-vats? For they compare the colour of the blood to new wine, lately trodden in the press. And what saith[22] Christ unto them?First, in order that He may be known to be the living God, He saith: I speak righteousness; using the word speak, instead of "teach." And most assuredly. He that teacheth righteousness must be a Lawgiver, and if a Lawgiver, surely also God. Then say the angels unto Him, as Christ showeth them the marks of the nails: What are these wounds in Thy Hands? and the Lord answereth: Those with which I was wounded in the house of My beloved. For Israel was the house that the Lord loved, and Israel smote Him with nails and spear. For the outrages of the soldiers may justly be ascribed unto the Jews, for they brought the Lord to His death. Therefore, when He wished to satisfy the holy angels that He was, in fact, a Man, and that He had undergone the Cross for us, and that He was risen again to life from the dead, Christ was not content with mere words, but showed unto them the marks of His suffering. What is there to astonish us in the fact, that when He desired to rid the blessed Thomas of his unbelief He showed the print of the nails, appearing unto him, contrary to expectation, for the advantage of all men, and to the intent that we might believe without question that the mystery of the Resurrection was actually accomplished, no other body being raised but that which suffered death? ON THE GOSPEL ACCORDING TO JOHN. BOOK XII.

Св. Григорије Палама: Како, дакле, да је Он имао ране? Смртно и страдално тело не би могло да покаже ране и пробијена места и да истовремено буде читаво и здраво. Он је, међутим, имао моћ да, заједно са бесмртношћу и бестрашћем тела покаже, коме пожели, и ране и повреде које је раније примио и да при том Његово тело не буде ништа мање бесмртно и бестрасно.

19. Из тога такође закључујем да и они који су пострадали за Христа на свом телу носе своје ране као неке вечне украсе. Као што, на пример, прозорски отвори ни најмање не нарушавају чврстину здања и не чине га нескладнијим, и представљају неопходни део куће јер унутра пропуштају светлост и допуштају онима који живе унутра да виде шта се догађа напољу, на исти начин су и страдања на телу која су поднета Христа ради, као и трагови које су она оставила, за оне што су их примили постали нека врста прозора који пропуштају незалазну светлост и, приликом блистања те светлости, они се препознају по божанственој красоти и сјају, и не само да не нарушавају бестрасност, него су радије залог бесмртности. "ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ"Беседа18.

St. Ignatius Brianchaninov: Овим речима Господ је показао да је, тада био присутан Он, Божанствено  Свеприсутан , усред својих ученика, када је Тома, у свом изостанаку, изразио чуђење на стање њиховог проповедања васкрсења. Тома је желео да се уверодостоји васкрсења: то је неупоредиво веће уверодостојање у којојем се уверодостојио васкрсења не обраћајући пажњу. ПОУЧЕНИЕ В НЕДЕЛЮ АНТИПАСХИ, О  ХРИСТИАНСТВЕ.

St. John (Chrysostom): Do you see that his doubt proceeded from unbelief? But it was before he had received the Spirit; after that, it was no longer so, but, for the future, they were perfected.

And not in this way only did Jesus rebuke him, but also by what follows; for when he, being fully satisfied, breathed again, and cried aloud,

St. Thomas Aquinas:A problem arises here because there can be no defects in a glorified body, and wounds are defects. How then can there be wounds in the body of Christ? Augustine answers this in this book, On the Creed, when he says: "Christ could have removed all traces of his wounds from his risen and glorified body, but he had reasons for retaining them. First, to show them to Thomas, who would not believe unless he touched and saw. Again, he will use them to rebuke unbelievers and sinners at the judgment. He will not say to them, as he did to Thomas, 'Because you have seen me, you have believed,' but rather, to convict them, 'Behold the man you have crucified, the wounds you have inflicted. Look at the side you have pierced. It was opened for your sake, and you refused to enter.'

Св. Николај Жички: ОМИЛИЈЕ; Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.

Потом рече Томи: пружи прст твој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан но веран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Ради Томе Господ се и јавио по други пут, ради једног човека, једног грешника. Онај, кога хорови ангелски окружаваху, с радосним клицањем Њему као победитељу смрти, оставља Своје небесно стадо и хита да спасе једну залуталу овцу. Нека се постиде од Његовог примера сви они људи, који кад дођу до велике славе и силе у овоме свету забораве своје немоћне и бедне пријатеље, па се још са стидом и презрењем уклањају од њих. Због Свог човекољубља Господ не преза ни од каква понижења ни од каква труда. Из човекољубља Он силази по други пут у једну скромну собу у Јерусалиму, као прослављен и свесилан. О, та благословена соба, из које се излило више благослова на род човечји него из свих палата царских!

Св. Јустин Ћелијски: Али за такво одлучно неверје човекољубиви Спаситељ има одговор спасоносни. Он, који је, оваплотивши се, понизио себе од Бога до роба, понижава себе и овом приликом са љубављу ради спасења људи, као што је апостол Тома. Он је оставио Тому читавих неколико дана да размишља о ономе што су му остали ученици говорили о васкрсењу Његовом.

Ко зна у каквим је све недоумицама бивао апостол Тома, и кроз какве мисли, и кризе мисли и осећања пролазио. Али је ипак остао сав у жељи: да провери лично сам тврђење својих другова. И после осам дана то се збива. Васкрсли Господ опет улази кроз затворена врата, стаје међу ученике који су на окупу, и говори им: "Мир вам". А Тома? - сав је у немиру; запрепашћен и збуњен, а можда и постиђен од своје жеље. А Спас право се обраћа њему, и рече му:"Пружи прст овој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран". - Извршена је најгрубља, иако најекперименталнија провера Христовог васкрсења: најјача сумња отклоњена је самом стварношћу факта у који се сумњало, логички сумњало. А иза апостола Томе стоје хиљаде и хиљаде људи томинске скепсе и томинског неверја. Богочовеков одговор је јасан: опипај и види!

Уствари, све што је Богочовеково располаже неодољивом и неуклонљивом стварношћу. За све скептике има једна апологија, једно средство да се увере у стварност Богочовека и свега његовог: опипај и види! Спаситељ не избегава и ту грубу експериментацију, него је чак и предлаже, али са благим прекором предлаже: "не буди неверан, него веран": тј. имај поверење у Мене. Вера хришћанска је уствари сва заснована на поверењу у Христа. Вера у Христа је поверење у Христа. А Он, зар може обманути, и неистину рећи, и лаж заступати, и у заблуду човека одвести, или у грех и смрт завести? Верујем у Њега, имам поверење у Њега, па макар сав мој разум био против Њега, и моје срце, и мој вид, и мој слух, и цело биће моје. Знам да ме Он неће изневерити никад; само ја могу изневерити Њега. Он остаје увек веран Себи, доследан Себи: јер се не може одрећи Себе. Е баш на томе се и заснива наша вера у Њега.

Све се зида на поверењу у Њега. Поступи ли тако, повери ли се Њему, човек улази у претопљење свога целога бића: претапа у Христу, и сам Христос претапа, и ум човеков, и срце, и душу, и вољу: и човек добија нов ум - "ум Христов", ново срце, нову душу, нову вољу: од старог човека постаје нов човек: "старо прође, гле све ново постаде". И тај нови ум, нова душа, ново срце, тај обновљени, нови, новозаветни човек: и разуме, и схвата, и с радошћу верује свему што је Христово; потпуно се поверава Господу Христу да га Он води и руководи куда хоће и како хоће. Тако је наша вера у Христа уствари наше пооверење у Христа. До те вере може доћи сваки, и то - врло лако.

Главно је: одрећи се себе и поверити се Христу. Разуме мој, срце моје, душо моја, ти се колебаш, ти нећеш за Христом, ти сумњаш, ти се двоумиш, ти се буниш, онда се ја одричем и тебе - разуме мој, и тебе - срце моје, и тебе - душо моја, одричем се вас ради Христа, и поверавам себе Њему потпуно. А ви, идате од мене; без вас могу, али без Њега - никада, никада, никада ни у овом ни у оном свету. ОМИЛИЈЕ; Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.

28. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Псал.:73:25; Лука:1:46; 1.Тим.:1:17

ТОМА И МАРИЈА: ДВА ПРИСТУПА

Перикопа о неверном Томи показатељ је колико је догађај Васкрсења Христовог потресао и пореметио све представе које су и најближи ученици то тада могли имати о њему. Марија није додирнула Васкрслог на његов сопствени захтев, а Тома га није додирнуо иако му је Господ то понудио. Наиме, Христос се обраћа Томи, који није био са ученицима приликом претходног јављања Господњег ученицима (те стога није добио Духа који је остале ученике оспособио да схвате сву истину христолошког догађаја) и који не жели да верује њиховој причи о Васкрслом ако не добије материјални доказ, тј. прилику да дотакне тело на крсту Распетог.

ОВАПЛОЋЕНИ ЈЕ ВАСКРСАО

Христос се обраћа Томи следећим речима: „Пружи прст свој овамо и види руке моје; и пружи руку своју и стави је у ребра моја, и не буди неверан него веран“ (Јн 20, 27). Уместо да учини што му је Господ рекао, Тома одмах исповеда: „Господ мој и Бог мој“ (Јн 20, 28), чиме на нивоу приповести први пут долази до исповедања Исусовог божанства, истог оног божанства које је читаоцима познато још од самог почетка, од пролога Еванђеља по Јовану (Јн 1, 1)Из православне ризнице тумачења Светог Писма„Господ мој и Бог мој!“ др Предраг Драгутиновић 

St. Gregory the Great: Because what he saw and what he believed were different things. God cannot be seen by mortal man. Thomas saw a human being, whom he acknowledged to be God, and said: "My Lord and my God."

Seeing, he believed; looking at one who was true man, he cried out that this was God, the God he could not see. Thomas Didn't Believe, So That All May Believe

St. CYRIL of Alexandria:  He that had shortly before been slack in the duty of faith was now eager to profess it. and in a short time his fault was wholly cured. For after an interval of only eight days the hindrances to his faith were removed by Christ, Who showed unto him the print of the nails and His wounded Side. But, perhaps, someone will ask the question: "Tell me why did the minds of the holy disciples carry out so rigid an inquiry, and so careful a scrutiny? For would not the sight of the Lord's Body, the features of His Face, and the measure of His Stature,[23]  have sufficed to prove that He had indeed risen from the dead, and to secure His recognition?" What do we reply? The inspired disciples were not free from doubt, although they had seen the Lord. For. they thought that He was not in very truth the same as He Who of old had lived and dwelt among them, and had hung upon the Cross, but rather that He was a Spirit, cunningly fashioned like unto our Saviour's Image, and simulating the features of the form which they knew. For they fell into this delusion not without some apparent excuse, as He miraculously entered when the doors were closed; in spite of the fact that a body of coarse earthy mould requires a hole through which it can pass, and necessitates the aperture of the door to correspond in width with the size of the body. For this cause our Lord Jesus Christ, greatly to our profit, laid bare His Side to Thomas, and exposed the wounds on His Person, through his agency giving adequate proof to all. For though of Thomas alone is recorded the saying: Except I shall put my hands and see the prints of the nails, and put my hand into His Side, I will not believe, yet was the charge of lack of faith common to them all; and we shall find that the minds of the other disciples were not free from perplexity, though they said unto the holy Thomas: We have seen the Lord. And that what we say does not err from the truth we may easily perceive by what the Divine Luke tells us: As they spake these things, He stood in the midst of them, that is, of course, Christ, and saith unto them, Peace be unto you. But they were terrified and affrighted, and supposed that they beheld a spirit. And He said unto them, Why are ye troubled? and wherefore do reasonings arise in your hearts? See My Hands and My Feet, that it is I Myself: handle Me, and see; for a spirit hath not flesh and bones, as ye behold Me having. And when He had said this, He showed them His Hands and His Feet. And while they still disbelieved for joy, and wondered, He said unto them, Have ye here anything to[24] eat? And they gave Him a piece of a broiled fish, and of an honeycomb. And He took it, and did eat before them. You see how the thought of unbelief is found lurking, not in the blessed Thomas alone, but that the minds of the other disciples were afflicted with a kindred disease. For, lo and behold! seeing that their faith wavered even after the sight of the wounds upon the Cross, He thought it right to convince them by another act, in nowise suited to a spirit, but specially appropriate to earthly bodies and the nature of flesh. For He ate the fish that was brought unto Him, or the portion of one. For when no mark at all of corruption any longer remained after the Resurrection of His holy Flesh, because He lived again to incorruption, and when it was incredible that His Body stood in need of food as heretofore, He yet showed unto them the print of the nails, and did not refuse to partake of food, in order that He might establish the great mystery of the Resurrection, and cause faith in it to spring up in the souls of us all. He does acts wholly alien to the nature of spirits. For how, and in what way, could the prints of nails, and the traces of wounds, and participation in bodily food, be found to exist in a naked spirit unconnected with flesh, to which all these things are suitable by the law of its being and the conditions under which it exists? In order, then, that none might think that Christ rose again a mere spirit, or an impalpable body, shadowy and ethereal, to which some give the name of spiritual, but that the selfsame body that was sown in corruption, as Paul saith, might be believed to have risen again, He openly did acts suitable to a palpable human form. What we said at first, however, namely, that the blessed disciple did not so much lack faith owing to infirmity of judgment, but rather was affected in this way by excess of joy, will not be wide of the mark. For we have heard the saying of the blessed Luke concerning all the others: And while they disbelieved for joy and wondered. It[25] was wonder, therefore, that made the disciples slow to be convinced. But as henceforward there was no excuse for unbelief, as they saw with their own eyes, the blessed Thomas accordingly unflinchingly confessed his faith in Him, saying: My Lord and my God. For we must all confess that it follows of a surety that He That is Lord by Nature and Ruler over all is also God, just as also universal dominion and the glory of sovereignty is clearly seen to appertain to the living God.

Observe, too, that when he says My Lord and my God, he uses the article to show that there was One Lord and One God. For he does not say without the qualification of the article, My Lord and my God, to prevent any one from imagining that he called Him Lord or God as he might have done one of ourselves or of the holy angels. For there are gods many and lords many, in this sense, in heaven and on earth, as the wise Paul has taught us; but rather he recognises Him as, in a special sense, the One Lord and God, as begotten of the Father, Who is by Nature Lord and God, when he says, My Lord and my God; and, what is a still greater indication of the truth, the Saviour heard His disciple saying this, and saw that he rested in the firm conviction that He was, in fact, the Lord and God, and thought it not right to rebuke him. Christ, then, approved his faith, and with justice. And you may easily see that what I say is true. For to him that was possessed of this faith He says, at the end of the Gospel, as unto the rest: Go ye and make disciples of all the nations. And if He bids him who was thus minded teach all nations, and appointed him to instruct the world in His mysteries, He wishes us to have a like faith. For He is, in fact, Lord and God by Nature, even when Incarnate Man. For observe that the disciple, when he had touched His Hands, and Feet, and Side, made unto Him this confession of faith, not severing Emmanuel into a duality of Sons, but recognising Him as one and the same in the Flesh, for Jesus Christ is One Lord, according to the Scripture.[26] ON THE GOSPEL ACCORDING TO JOHN. BOOK XII.

Св. Григорије Палама: Христово тело је унутар себе имало извор божанствене светлости, одакле је заблистало и просветило сумњичавог Тому, тако да је он у истом тренутку почео савршено да богословствује и узвикнуо: Господ мој и Бог мој! "ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ"Беседа18.

St. Ignatius Brianchaninov: Господ мој и Бог мој! Узвикује Тома. "Удостојно-уверивши се у Ваше Божанство, не тражим потврду у васкрсење, Теби Свемогућег Бога, Све је могуће у мери која превазилазеи људско разумевање." ПОУЧЕНИЕ В НЕДЕЛЮ АНТИПАСХИ, О  ХРИСТИАНСТВЕ.

Св. Николај Жички: Кад се господ показао Томи, Тома је радосно узвикнуо: Господ мој и Бог мој! Тим речима Тома је признао Христа као човека и као Бога, обоје у једној живој личности. А сад додир прослављеног Господа био је довољан да да Томи ону благодат Духа, оно обновљење живота, и ону власт праштања и задржавања греха, коју је Господ на осам дана раније дао осталим апостолима речју и духновењем. Јер кад је Господ још као непрослављен, у смртноме телу, могао кроз додир тога тела исцелити крвоточну жену и испунити је силом и здрављем, тим пре је Он могао, у Свом васкрслом и прослављеном телу, подарити Томи кроз прикосновење сву ону силу и власт, коју је подарио био другим апостолима на други начин. Наравно, није искључено, да је Господ баш и на исти начин подарио овом приликом силу и власт Томи као раније и осталим ученицима, мада се о томе у Јеванђељу не говори. Јер ни издалека није све записано, што је Господ рекао и учинио после Свога славнога васкрсења, као што мало доцније јеванђелист сам то изрично потврђује. Главно је, да је и Тома, на овај или онај начин, примио од Господа онакву исту силу и власт као и остали ученици, што се, у осталом, доцније јасно показало у његовој апостолској служби, у чудотворним делима и у херојској смрти. (Из житија св. апостола Томе види се, да је он због своје неустрашиве проповеди о васкрслом Господу Христу био осуђен на смрт. Пет војника проболи су са пет копаља овога храброга војника Христова.) ОМИЛИЈЕ; Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.

St. Nikolai Velimirovich "My Lord and my God" (John 20:28). When the Apostle Thomas felt the wounds of the Lord Jesus, he cried out: "My Lord and my God!"

When Mary Magdalene heard the voice of the resurrected One in her soul, she cried out: "My Lord and my God!"

When Saul saw the light and heard the words of the resurrected One, he acknowledged: "My Lord and my God!"

When the pagans, in amazement, observed how the countless numbers of martyrs joyfully undergo pains and asked them: "Who is this Christ?" All of them replied: "My Lord and my God!"

When the scoffers ridiculed the army of ascetics and asked them: "Who is He, for Whom they took upon themselves the awesome burden of mortification? They all had one answer: "My Lord and my God!"

When the scorners derided the virgins who vowed their virginity and asked them: "Who is He for Whom they renounced marriage?" They all had one answer: "My Lord and my God!"

When the avaricious in astonishment asked the very wealthy: "Who is He for Whom they distribute their wealth and become beggarly?" All of them replied, one and the same: "My Lord and my God!"

Some have seen Him and have said: "My Lord and my God!" Some have only heard Him and said: "My Lord and my God!" Some have only felt Him and said: "My Lord and my God!" Some have only observed Him in the fabric of events and in the destinies of peoples and said: "My Lord and my God!" Some have felt His presence in their lives and cried out: "My Lord and my God!" Some have recognized Him by some sign, on themselves or on others, and cried out: "My Lord and my God!" Still some have only heard about Him from others and believed and cried out: "My Lord and my God!" Truly, these last ones are the most blessed!

Let us also exclaim, with all our hearts, regardless of how we have come to recognize Him or how we have come to learn about Him: "My Lord and my God!" Prolog

Св. Јустин Ћелијски: "И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој". Ништа више не желим, испуњена је моја свежеља: Ти си заиста и Господ мој и Бог мој! Ти само Ти, и нико други! - Ти си Господ мој и Бог мој, јер је само Господ и Бог могао победити смрт и васкрснути из мртвих. Нема смрти више, јер има васкрслог Господа Христа. Ти си"Господ мој", да: "мој, мој, мој", макар те нико не признавао за Гоопода; јер сам у Теби нашао све што треба, и то - вечито треба и души мојој, и срцу мом, и уму мом, и телу мом.

Зар може ико други постати Господ човеку, када си Ти ту, мој васкрсли Исусе? Ти си Бог мој, јер си за мене победио највећег непријатеља мог, и свачијег, смрт. Ти си Бог мој, јер ми једини пружаш бесмртност и живот вечни, и у њима: Истину вечну, Правду вечну, Љубав вечну, Мудрост вечиу, Доброту вечну. А ко то не пружа, не може бити Бог мој. Да, да, силно тврдим: то нико други, ни од богова ни од људи, пружити не може ни мени ни роду људском, зато си Ти - "Бог мој".Дуго сам бирао међу боговима, дуго сам тражио, док нисам пронашао, проверио и убедио се да си Ти - Једини Бог, и зато си "Бог мој".

Упозна ли човек експериментално, емпириски, опитно, лично Богочовека Христа, мора као Тома узвикнути радосно и усхићено: Господ мој и Бог мој!Примените то исто правило, тај исти метод ишитивања на остале "богове", на остале идоле, на остала људска божанства, и ви ћете се уверити да нико од њих ни из далека није ни Бог ни Господ.

+++

Највећи доказ да је Господ васкрсао. Ето, и неверни Тома опипао је Господа Христа Васкрслог, уверио се да је Он заиста Онај исти Који је био с њима пре распећа и пре погреба и ускликнуо клик вере: Господ мој и Бог мој!

То чудо Господ је показао Апостолу Томи и убедио га у Своје Васкрсење, то чудо и јесте само ради тога да би се Апостол Тома уверио да је Он Бог, ништа мање од тога, да је Он Господ. Јер ако није Господ, зар би могао победити смрт?! И шта је то што нам је могао дати ма ко други? Зато Свети Еванђелист Јован и вели: "Ова се чудеса написаше, али је много чудеса која се нису написала у овој књизи, а ова се написаше да верујете да је Исус Христос Син Божији, и да верујући у Њега имате живот, Живот Вечни"[Јн. 20,30-31]. Ето, то нам доноси Господ Васкрсењем Својим, показује како је Он Бог, Син Божји; и вера наша у Њега Васкрслог, ето даје нам Живот Вечни, даје нам Бесмртност.

СВ. ТЕОФАН ЗАТВОРНИК: Господ мој и Бог мој!, узвикнуо је свети апостол Тома. Осећате ли са каквом се снагом он ухватио за Господа и како га снажно држи? Ни дављеник се не држи чвршће за даску која му даје неку наду на спасење од дављења. Можемо рећи да још не верује онако како би требало онај ко се не односи тако према Господу. Ми говоримо: "Господ Спаситељ", мислећи при том да је Он Спаситељ свих, а апостол говори: "Мој Господ Спаситељ". Онај ко говори: "Мој Спаситељ", oceћa своје спасење, које истиче из Њега. Осећање спасења је сразмерно и осећању пропасти из које је Спаситељ извукао спасенога. Осећање погибли код човека који по природи воли живот, а који зна да сам себе не може спасти, присиљава на искање Спаситеља. И када га нађе и осети силу спасења која из Њега излази, он се хвата чврсто за Њега и неће да се одвоји, макар га због тога лишили и самог живота. Догађаји такве врсте у духовном животу Хришћанина не замишљају се само умом, него се збивају на самом делу. Како вера, тако и сједињење са Христом, код њих постаје јако као живот и смрт. Само такви искрено узвикују: "Ко ће ме раставити..."! МИСЛИ ЗА СВАКИ ДАН У ГОДИНИ, ТОМИНА НЕДЕЉА

29. Рече му Исус: Зато што си ме видио, повјеровао си; блажени који не видјеше а вјероваше. 2.Кор.:5:7; 1.Пет.:1:8

АМБИВАЛЕНТНОСТ ЖИВОТА У ВЕРИ

            На тај начин затвара се круг: у прологу најављени Логос коначно бива препознат у личности Васкрслог Христа. Еванђеље се ближи крају. У тексту се дакле не наводи да је Тома дотакао Господа, не наводи се да је учинио оно на шта га је позвао. Занимљиво је да Васкрсли Христос Марији после њеног обраћања са „учитељу“ забрањује да га додирује, док Томи, без обзира на његово неверовање пружа могућност да га опипа. Чини се да ни Маријино обраћање са „учитељу“, ни Томина тежња за опипљивим доказима не изражавају пуну истину о Исусу Христу, тј. не изражавају његов божански идентитет. Тек са исповедањем „Господ мој и Бог мој“ долази се до истинског познања тога ко је заправо Исус Христос. Међутим, Господ уместо да потврди Томино исповедање, упућује му укор: „Пошто си ме видео поверовао си“. Блаженство припада другима, припада свим генерацијама хришћана који у вери прослављају Васкрслог Христа до данашњега дана: „Блажени који не видеше, а вероваше“ (Јн 20, 29).

Приповест о Томи још једном подсећа на амбивалентност живота у вери. Реалност Васкрслог остаје неухватљива. Ни Марија ни Тома нису примили Духа познања, али прва је љубављу постала благовесник Васкрсења ученицима, док је други поред своје сумње први исповедник истинског идентитета Бога Логоса. Приповест показује да Бог налази пут до срца људи и на необјашњиве начине и уводи их у реалност вере. Тако се потврђују речи да „Дух дише где хоће“ (Јн 3, 8) и да Бог „Духа не даје на меру“ (Јн 3, 34). Улазак у реалност вере остаје отворен.

Приповести о забрани Марији да додирне Васкрслог и позив Томи да га опипа у новој реалности васкрслог тела отварају још једно значајно питање, наиме питање о телесном васкрсењу Исуса Христа. Еванђељске приповести не остављају сумњу да је Христос телесно васкрсао (осим можда Јн 20, 17). Васкрсли није доживљен као фантом, као ходајући дух. Да Христос није телесно васкрсао гроб не би био празан, он не би обедовао са ученицима, не би позвао Тому да га додирне. Из православне ризнице тумачења Светог Писма„Господ мој и Бог мој!“ др Предраг Драгутиновић 

St. Gregory the Great: Paul said: "Faith is the guarantee of things hoped for, the evidence of things unseen."

It is clear, then, that faith is the proof of what can not be seen. What is seen gives knowledge, not faith. When Thomas saw and touched, why was he told: "You have believed because you have seen me?"

There is here a particular reference to ourselves; we hold in our hearts One we have not seen in the flesh. We are included in these words, but only if we follow up our faith with good works. The true believer practices what he believes. But of those who pay only lip service to faith, Paul has this to say: "They profess to know God, but they deny him in their works."

Therefore James says: "Faith without works is dead." Thomas Didn't Believe, So That All May Believe

+++

But when the Apostle says, Faith is the substance of things hoped for, the evidence of things not seen, it is plain that things which are seen, are objects not of faith, but of knowledge. Why then is it said to Thomas who saw and touched, Because you have seen Me, you have believed? Because he saw one thing, believed another; saw the man, confessed the God. But what follows is very gladdening; Blessed are they that have not seen, and yet have believed. In which sentence we are specially included, who have not seen Him with the eye, but retain Him in the mind, provided we only develop our faith in good works. For he only really believes, who practices what he believes.

St. CYRIL of Alexandria:  .This saying of the Saviour is very pertinent and we may derive the greatest profit therefrom. For hereby He showed His great care for our souls; for He is good, and willeth that all men should be saved and come to the knowledge of the truth, according to the Scripture. What is here said may not unlikely excite surprise. It was, indeed, necessary for Him to be long-suffering, as was His wont, with Thomas, who uttered that saying, and also with the other disciples with him, who thought that He was a spirit or apparition; and also to exhibit, as He very readily did for universal satisfaction, the print of the nails and His pierced Side; and also, contrary to use and need, to partake of food, that no plea for their unbelief might be left to those who sought to gain the benefits of His death. But it was also essential to have regard to the security of our faith. It was necessary also to have another end in view, namely, that those who should come at the last times should not easily be drawn into unbelief. For it was likely that some should err from the straight path, and from ignorance, practising a spurious kind of caution, refuse to accept the resurrection of the dead, and put themselves forward, and say unto us, like that unbelieving disciple: Except I shall see in His Hands the print of the nails, and put my hand into His Side, I will not believe. What sufficient means of satisfying them would there have been, Christ being no longer on earth but having ascended into heaven? And would they not have been, at times, thought to be justified in thus speaking, when they appeared to be imitating therein the disciple of the Saviour, and, considering it a noble thing not to believe off-hand, but rather to require more for their complete assurance, claimed for themselves the sight that was shown to the holy disciples? Christ, therefore, restrains[27] men from such an inclination, and keeps them from falling. For being truly God, He knew well the malicious designs of the devil and his practice to deceive. And, therefore, He declares that blessed are they who believe without seeing, for they are surely worthy of admiration. And why? Because unquestioning belief is due to what lies before our eyes, for there is nothing at all to raise doubt in us. But if a man accept what he has not seen, and believe that to be true which the words of his instructor in mysteries have brought to his ears, then he honours with praiseworthy faith Him that is preached. Blessed, therefore, shall be the lot of every man that believeth through the voice of the holy Apostles,which were eye-witnesses of Christ's actions, and ministers of the Word, as Luke says. To them must we hearken if we are enamoured of life eternal, and cherish in our hearts the desire to abide in the mansions above. ON THE GOSPEL ACCORDING TO JOHN. BOOK XII

St. John (Chrysostom): For this is of faith, to receive things not seen; since, Faith is the substance of things hoped for, the evidence of things not seen. Hebrews 11:1 And here He pronounces blessed not the disciples only, but those also who after them should believe. Yet, says some one, the disciples saw and believed. Yes, but they sought nothing of the kind, but from the proof of the napkins, they straightway received the word concerning the Resurrection, and before they saw the body, exhibited all faith. When therefore any one in the present day say, I would that I had lived in those times, and had seen Christ working miracles, let them reflect, that, Blessed are they who have not seen, and yet have believed.

It is worth enquiring, how an incorruptible body showed the prints of the nails, and was tangible by a mortal hand. But be not thou disturbed; what took place was a matter of condescension. For that which was so subtle and light as to enter in when the doors were shut, was free from all density ; but this marvel was shown, that the Resurrection might be believed, and that men might know that it was the Crucified One Himself, and that another rose not in His stead. On this account He arose bearing the signs of the Cross, and on this account He eats. At least the Apostles everywhere made this a sign of the Resurrection, saying, We, who ate and drank with Him. Acts 10:41 As therefore when we see Him walking on the waves before the Crucifixion, we do not say, that that body is of a different nature, but of our own; so after the Resurrection, when we see Him with the prints of the nails, we will no more say, that he is therefore corruptible. For He exhibited these appearances on account of the disciple.

St. Ignatius Brianchaninov: ове речи je Господ рекао свом верном ученику који је одбио да поверују у васкрсење Господа, за које је чуо од свије браће, апостола, и овим речима, Господ је објавио ученику, да док он се лично не увери нече поверовати у васкрсење Господа, у тако диван и толико значајан за читаво човечанство догађај.

У одговору на исповедање апостола Господ ублажава „не видјеше а вјероваше.“ Помени се и нас Господе и сети се свих оних који те нису видели њихобим телесним очима! Поменио је Он и нас удаљене од њега, и простором и временом! Поменио у то време када је целокупно човечанство ставио на себе, жртвовао се за човечанство и у слави васкрсења већ познат, он је стајао на сред његових светих апостола! Није заборави Господе, и нас који смо овде присутни у овом светом храму, празнујући тај догађај, који је одвојен осамнаест цвекова. Благословени смо ми, који га нисмо видели, али они који верују у Њега! Благо онима од нас који верују у Њега! Суштина свега је - у вери. Она доноси човеку приближавање Богу и присваја човека Богу, она ће привести човека пред лицем Божије и поставти га на последњи дан у животу овог света на почетку вечног дана, с десне стране од престола Божјијег за вечно виђење Бога, за вечну радост у Богу, за вечне сацарствовање заједно  са Богом. 

Блажени који не видјеше а вјероваше. Ове речи је Господ се сјединио с апостолима заједно са свим верним целе земље, и свих времена. Када је Он принео молитву  апостола своме Оцу пре него што су изашли на спаситељно дело нас страдалних, тада су се сјединили са апостолима сви истински хришћани. Не молим пак само за њих, рекао је он, не само да се моли за апостоле, него и за оне који због ријечи њихове повјерују у мене. (Јн. 17:20). Дакле овде: саучесницима благодати Апостолима Он је излио на сву децу Цркве. А благо вашим очима што виде, рече апостолима, и ушима вашим што чују. Амин .  Јер заиста вам кажем, да су многи пророци и праведници жељели видјети што ви видите, а не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше. (Мт.13:16-17). Блажени (самовидци) очевидци и слуге Ријечи (Логоса), Као што нам предадоше они који су од почетка били очевидци (Лк.1.2.), И Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине. (Јн.1:14.).  На најјасније повод апостоли су излили на нас као гледалаца догађај, којем су апостоли били сведоци. Посредством светих Тајни смо приступили у значајну(сушествену) везу са Богом и пребивамо у том општењу путем светих тајни. Бог, невидљив чулним очима, живом вером садејствовао видети дела духовног ока - Ума (Јвр. 11:27.). Живљење према заповести Господњој нам даје тајанствено јављање Господа. Он се јавио духовно унутар срца, када су се ученици Господњи – могли формирати (образовавшиеся) и апсорбовати (усвоившиеся) уму, еванђеље(а) - сабрати се у срце, закључити двери како не би проникли Јевреји - непријатељске мисли,  које Господа одбацују и Његово Свесвето учење. ПОУЧЕНИЕ В НЕДЕЛЮ АНТИПАСХИ. О  ХРИСТИАНСТВЕ

Св. Николај Жички: ОМИЛИЈЕ; Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.

Повратив и утврдив веру у Томи Господ га благо укорева: Исус му рече: пошто ме виде веровао си; благо онима који не видеше а вероваше. Господ хоће да каже; ти си, Томо, поверовао чулима више него духу. Хтео си чулима да се увериш, и ево ја сам ти зато дао прилику, и ти си се так сад уверио пошто си ме видео и додирнуо. Но благо онима који не видеше а вероваше, то јест, који не видеше очима него само прозреше духом и примише веру срцем. Благо онима који повероваше у Христа и Његово Јеванђеље а Христа не видеше телесним очима нити Га додирнуше рукама. Благо детету, које поверује свему ономе што мајка говори, а не ходи са сумњом да све испита својим очима и рукама. Нека буде ваша реч: да, да; не, не (Мат. 5, 37). Господ је толико пута већ рекао, да ће васкрснути, и требало Му је веровати. Но, да би неверне уверио и поколебане утврдио Господ није остао само при пророчанству Свога васкрсења, него се много пута јавио после васкрсења. Њему је било изнад свега стало до тада, да апостоли, а кроз ове и сви верни, непоколебљиво поверују у Његово васкрсење из мртвих. То је темељ вере и круна радости за једнога хришћанина. Зато је премудри Господ учинио све, да задовољи и дух и чула Својих апостола, те да се никад нико не би поколебао у вери, да је Он, Господ, жив и прослављен. Мада је дух оно што оживљава, тело не помаже ништа (Јов. 6, 63), и мада чула могу људе обманути брже него дух, ипак снисходљиви Господ снисходио је немоћи људској и учинио је све, да задовољи и чулни разум људи, и њихову чулну логику. Отуда је васкрсење Господа уистини остало, и данас стоји, као најдоказанији факт у историји људској. Јер који други факт из далеке прошлости стоји тако свестрано и пажљиво доказан као овај? ОМИЛИЈЕ; Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.

Св. Јустин Ћелијски: "Исус му рече: пошто ме виде, веровао си; блажени који не видеше и вероваше". Зашто? Зато што је вид човеков тако сићушан да једва може и од видљивог света захватити један бескрајно мали делић, акамоли од невидљивог света? А шта тек може захватити зеницом својом од Творца светова? Мука је за човека, за дух његов када све своје хоће да заснива на гледању, на виду, или на ма ком чулу свом. Мука је - поверити се виду човечјем као вођу. А живот, а тајна живота, то је нешто безгранично и шире и дубље и веће од људског вида. Зато апостол изјављује: "Јер вером живимо а не гледањем" (2 Кор. 5,7). Вером која види и невидљиво (2Кор. 4,18): вером која човека поверава Богочовеку те га Он, свевидећи и свезнајући, води кроз све своје светове и његове тајне.

Блаженство је за људско биће када се повери Господу Христу, вером повери. А мука је, а очајање је, а пакао је за људско биће, ако повери себе оку свом, или ма коме чулу; или разуму свом, или срцу свом; или човеку неком, ма како био "генијалан", и "велики", или ма коме или ма чему мањем од Богочовека Христа. "Не видеше и вероваше": не видеше Мене телесним очима, и вероваше у Мене, имаше поверење у Мене. Многи, премноги Јевреји телесним очима гледаше и видеше Спаситеља, и мало их вероваше у Њега; милиони и милини Га не видеше телесним очима, и вероваше Га. Јер телесне очи виде само површину и човека и света, а вид вере - види Бога у Христу. "Блажени" су, јер су нашли сигурног вођа кроз живот и животе, кроз свет и светове.

А са Христом и у Христу они доживљују сва савршенства Божја као своја, а у њима и сва блаженства Божја као своја.

+++

Човече, ти ниси више у власти смрти! Ти, ти си бесмртно биће, јачи од смрти. То је дар Господа Христа, највећи дар који је могао дати роду људскоме. Апостол Тома пошто је видео, веровао је: "Благо онима који не видеше, и вероваше"[Јн. 20,29]. Јер, у питању је нешто важно за човека, и најважније: бесмртност је твоја у питању и моја, Живот Вечни и мој и твој. Веруј! Зар Ја да слажем тебе? Ја, Господ и Бог! Ја Који Сам постао човек ради вас. Вера у Мене, то је вера у Истинитог Бога. Блажени они који не видеше, и вероваше.      

30. А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима својим, која нису записана у књизи овој. Јован:21:25

St. John (Chrysostom): And many other signs truly did Jesus. 2. Since this Evangelist has mentioned fewer than the others, he tells us that neither have all the others mentioned them all, but as many as were sufficient to draw the hearers to belief. For, If, it says, they should be written every one, I suppose that even the world itself could not contain the books. John 21:25 Whence it is clear, that What they have mentioned they wrote not for display, but only for the sake of what was useful. For how could they who omitted the greater part, write these others for display? But why went they not through them all? Chiefly on account of their number; besides, they also considered, that he who believed not those they had mentioned, would not give heed to a greater number; while he who received these, would have no need of another in order to believe. And here too he seems to me to be for the time speaking of the miracles after the Resurrection. Wherefore He says,

In the presence of His disciples. For as before the Resurrection it was necessary that many should be done, in order that they might believe that He was the Son of God, so was it also after the Resurrection, in order that they might admit that He had arisen. For another reason also he has added, In the presence of His disciples, because He conversed with them alone after the Resurrection; wherefore also He said, The world sees Me no more. John 14:19 Then, in order that you may understand that what was done was done only for the sake of the disciples, he added,

Св. Николај Жички: ОМИЛИЈЕ; Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.

А и многа друга чудеса учини Исус пред ученицима својим која нису писана у књизи овој. А ова се написаше, да верујете да Исус јесте Христос син Божји и да верујући имате живот у име његово. Највероватније, да јеванђелист Јован овде мисли на чудеса, која учини Господ после васкрсења. То се види најпре из везе са претходним описом јављања васкрслог Господа. То се види, даље, из Дела Апостолских, где се каже, да Господ после свога страдања показа себе жива многим и истинитим знацима (чудесима), и јавља им се четрдесет дана, и говори о царству Божјем (1, 3). Где су описана сва ова многа и истинита чудеса у току четрдест дана? Нигде. И сам Јован признаје, да она нису писана у књизи овој, то јест у Јеванђељу. Најзад, да наш Јеванђелист мисли овде само на чудеса после васкрсења Господа а не на сва чудеса кроз сав живот Његов види се из речи, којима овај исти Јеванђелист завршује своје јеванђеље: а има и друго много што учини Исус, које као би се редом пописало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге (Јов. 21, 25). Ове се речи односе на сва чуда, која учини Господ кроз сав живот Свој на земљи, и пре васкрсења и после. Међутим оне речи из данашњег јеванђеља не могу имати исто значење као и ове, којима Свети Јован завршује своје јеванђеље. Јер, нашто би се понављао? ОМИЛИЈЕ; Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.

31. А ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да вјерујући имате живот у име његово.

St. CYRIL of Alexandria:  He sums up the book in a manner, and makes plain to His hearers the object of the preaching of the Gospel. For, he says, this book was composed that ye may believe, and believing might have eternal life. He says that the signs were many, and does not limit the actions and marvellous works of our Saviour to those which were accurately known by him personally, and recorded by him, and leaves the other disciples to publish, if they chose, whatever was vividly impressed on their memory. For all the signs, he says, are not written in this book, but those only have been inserted by me which I thought best able to convince my hearers that Jesus is the Christ, the Son of God.[28] 

This is what the inspired Evangelist says; and I think, too, that it may be of use to make the following observation: For if the whole meaning of the record is directed to producing in us this faith, and is well calculated to make us steadfast in the conviction that the Child of the Holy Virgin, Who was called Jesus by the voice of the angel, is the very Christ Whose coming was proclaimed by Holy Writ; and if He be, indeed, very Christ and none other----not merely a son but the Son of God in a unique and special sense; what then, I ask, can they who, through ignorance, are in doubt about the faith, and who, furthermore, strive to teach others to believe that there are two Christs----what can they do or say in their defence, and what will be the sentence passed upon them when the great day shall come? For they divide Christ into two separate Beings, Man and God the Word, even after His union with man, and His ineffable and wholly incomprehensible Incarnation. Therefore are they in error, and have wandered far astray from the truth, and deniedthe Master that bought them. For if we examine into the definition of the being of Christ, and form a conception of Him, we find that the flesh is different from God the Word, Which is in the Father, and proceedeth from Him; but if we consider the meaning of 'the Incarnation, and strive to fathom so far as we are able this exceeding great mystery, we conceive of the Word as One with His own Flesh, though not converted into flesh. God forbid that we should so say, for the Nature of the Word is inconvertible and unchangeable, and admits of no shadow of turning. Rather do we maintain, according to our Holy and inspired Scriptures, that the Messiah, conceived of as attaining to the perfect definition of manhood through the Temple of flesh that enshrined His Godhead, is One only----Jesus, the Christ and the Son of God. Consider that the selfsame truth is found to have existence in the nature of ourselves who are men. For we are combined into one man composed of soul and[29] body; the body and the soul that it contains being distinct, but nevertheless coinciding to form one perfect animal, and wholly incapable of separation after combination with each other. ON THE GOSPEL ACCORDING TO JOHN. BOOK XII.

St. John (Chrysostom): That believing ye might have life in His Name.

Speaking generally to mankind, and showing that not on Him who is believed on, but on ourselves, he bestows a very great favor. In His Name, that is, through Him; for He is the Life.

Blessed Theophylact of Ochrid: 24–29. Thomas … was not with the disciples, perhaps because he had not yet returned from where he was hiding after the disciples had scattered. Elsewhere, we learned that the Hebrew name “Cephas” means “Rock” (Πέτρος, see Jn. 1:42); here we are told that “Thomas” means “Twin” (Δίδυμος). The Evangelist provides the meaning of the name here to indicate that Thomas was prone to be of two minds—a doubter by nature. He doubted the news brought to him by the others, not because he thought they were liars, but because he considered it impossible for a man to rise from the dead. And his doubt made him excessively inquisitive. Gullibility is a sign of light-mindedness; but stubborn resistance to truth is a sure indication of thick-headedness. Thomas would not even trust his eyes, but demanded proof by touch, the least discriminating of the senses: except I shall … thrust my hand into His side. How did Thomas know there were wounds in Christ’s hands and side? Because the other disciples had told him. And why does the Lord wait eight days before appearing to him? To allow time for each of Thomas’ fellow disciples to tell him what they had witnessed. Hearing the same story from each one individually made him more willing to believe, and increased his desire to see the Lord. In order to show that He was invisibly present eight days earlier, when Thomas had expressed disbelief, the Lord does not wait for Thomas to speak. Instead, He straightway proposes exactly what Thomas desired, quoting his very words. The Explanation of the Gospel of  St. John

Св. Николај Жички: ОМИЛИЈЕ; Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.

Оволико колико се пак написа у Јеванђељу, написа се с једним одређеним циљем, наиме: да верујете да Исус јесте Христос син Божји. То јест, да не чекате другог Месију и Спаситеља света, јер Онај, који је требао доћи, дошао је. Онај, кога су пророковали пророци у Израиљу и Сибиле међу незнабошцима, појавио се у истини. Оволико колико се написа, написа се још и зато, да верујући имате живот у име његово. Наиме, да кроз ту веру, која је Томи и чулно потврђена, имате живот вечни. Види се и из овога, како ове завршне речи у данашњем јеванђељу стоје у вези са претходним догађајем, са Томом и његовим неверовањем. Није се, дакле, Господ јавио Томи само ради Томе него и ради свију нас, који тражимо истину и живот. Својим јављањем Томи преблаги Господ је помогао и свима нама, да лакше верујемо у Њега, Васкрслога и Живога, и да кроз ту веру имамо удела у вечној истини и вечном животу. У име његово, додаје Јеванђелист. Зашто у име његово? Зато што нема другог имена под небом данога људима којим би се могли спасти (Дела Ап. 4, 12). Јер који год призове име Господње спашће се (Рим. 10, 13). Само је оно прави живот, што се у име Господа Исуса тражи и добија. Све друго је смрт и трулеж. У жаркој пустињи људске историје васкрсли Христос је једини отворени и непресушни извор, који запаја, освежава и оживљава. Све друго, што се заморном и жедном путнику може учинити извором, није извор но сјај врелог песка, сличан сјају воде, или ђаволски призрак. ОМИЛИЈЕ; Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.

Св. Јустин Ћелијски: По васкрсењу Свом Спаситељ "учини и многа друга чудеса пред ученицима својим" која нису записана у светом Еванђељу. Као што је записано ово чудо са апостолом Томом. Зашто је тако урадио, свети Еванђелист нам објашњава: "А ова се написаше да верујете да Исус јесте Христос Син Божји, и да верујући имате живот у име његово". Циљ је Спасових чудеса: спасење људи вером. Господ их је чинио само уколико су она била потребна да би људи поверовали у Њега као у Бога и Спаситеља. Претпостављао је веру по слободним убеђењима вери заснованој на чудима. А то значи: веру оних "који не видеше и вероваше" вери оних који, пошто видеше, вероваше. Вера пак у Богочовека даје људима живот вечни.

У томе се састоји сва вера оних који, пошто видеше, вероваше. Живот у Њему, живот је вечни. У томе је и блаженство верујућих: стално живе осећањем и сазнањем да је смрт побеђена и људска природа у вечни, блажени живот божански уведена. Да живи у њему бескрајно и бесконачно кроза све векове.

ЗАКЉУЧАК

„ТЕЛО ДУХОВНО“

Међутим, његово постваскрсно тело је промењено: ученици у Еванђељу по Луки и Марија Магдалена у Еванђељу по Јовану не могу одмах да га препознају, он се креће у простору тако да може да се појави у некој просторији, а да не отвори врата (Јн 20, 19.26) или на исти начин да нестане (Лк 24, 31). Све то показује да његово васкрсло тело не поседује димензије као остала тела. Питање „материјалности“ Христовог васкрслог тела поставило се веома рано у хришћанској теологији. Један од првих који покушава да се приближи овој теми која измиче људској моћи поимања био је Апостол Павле. На тај начин Апостол показује да су хришћани позвани да промишљају своју веру и да веровати не значи обитавати у сфери ирационалног, већ сведочити и другима посредовати свим расположивим средствима тајну спасења у Христу.

Наиме, Апостол сматра да је васкрсло тело промењено у односу на овоземаљско, пропадљиво тело. По њему је васкрсло тело, „тело нетрулежно“ (1Кор 15, 42), тело „у слави“ и „сили“ (1Кор 15, 43), да је то „тело духовно“ (1Кор 15, 44). Сви Апостолови наводи су покушај приближавања тајни Васкрсења која се у крајњој инстанци не може појмити, већ се над њом може само промишљати и домишљати које би исксутвене категорије доступне човеку биле најадекватније да се ова тајна опише.

У сваком случају, Еванђеља инсистирају на томе да је Христос васкрсао телесно, што је залог за васкрсење свих који у њега верују, као и једно коначно Божије ДА творевини коју је Бог толико заволео да је Сина свога Јединороднога послао да је спасе од смрти и пропадања. Или речима Апостола Павла: „Јер Син Божији Исус Христос ... не постаде да и не, него у њему постаде да. Јер колико је обећања Божијих, у њему су да и у њему су амин, Богу на славу кроз нас. А Бог је онај који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза, који нас и запечати и даде залог Духа у срца наша“ (2Кор 1, 19–22).

РЕАЛНОСТ ВАСКРСЕЊА

Приповести о забрани Марији да додирне Васкрслог и позив Томи да га опипа у новој реалности васкрслог тела отварају још једно значајно питање, наиме питање о телесном васкрсењу Исуса Христа. Еванђељске приповести не остављају сумњу да је Христос телесно васкрсао. Васкрсли није доживљен као фантом, као ходајући дух. Да Христос није телесно васкрсао гроб не би био празан, он не би обедовао са ученицима, не би позвао Тому да га додирне. Из православне ризнице тумачења Светог Писма„Господ мој и Бог мој!“ др Предраг Драгутиновић 

Св. Николај Жички: Унутрашњи смисао данашњег јеванђеља тиче се унутрашње драме душе човекове. Ко жели, да се васкрсли и живи Господ јави Духом Божјим у души његовој, тај мора затворити и закључати одају душе своје, да је сачува од навале спољашњега, телеснога света. ("Подражавај мудрости пчела: оне кад виде рој оса да лети око њих остају унутра у кошници, и тако избегавају повреду од нападача". Митрополит Теолипт Добротољубие.) Исто као што су се апостоли закључали од крвожедних и материјалистичних Јевреја. Јевреји представљају, по унутрашњем смислу, чулност и материјализам. Тако ревносно чуваној души под кључем јавиће се Господ у слави. Јавиће се красни Женик мудрој невести Својој. Када се пак Господ јави, страх од спољашњег света ишчезнуће, и мир ће испунити душу. Но не само мир. Господ је увек доносилац многих дарова одједанпут; дарујући мир Он дарује у исто време и радост, и силу, и храброст; Он утврђује веру; Он појачава живот. Но и кад нам се Господ јави, и донесе нам све ове драгоцене дарове, ипак остаје сумња у неком куту наше душе. Тај кут представља невернога Тому. Да би и тај кут осветлили и загрејали благодаћу Духа Господњега, ми треба да будемо истрајни у молитви Господу, и стрпљиви у чекању, не престајући да будемо душом затворени и закључани од спољашњег света, од телесних жеља и прохтева. Тада ће се човекољубиви Господ смиловати на нас, и учинити нам по молитви. И поново ће се јавити и Својим благодатним присуством осветлити и последњи мрачни кут наше душе. Тада, и само тада, ми ћемо се моћи назвати живим душама и по благодати синовима Божјим. А све то због заслуга Господа и Спаса нашега Исуса Христа, коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. ОМИЛИЈЕ; Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА:Господ му је на то рекао: Зато што си Ме видео, поверовао си. Блажени су који не видеше а повероваше (Јн. 20; 29), показујући тиме да они, који су сопственим очима гледали (Његову) славу, немају ништа више од оних који су посредством њих поверовали у Њега. Ако Он није рекао "који ће поверовати" него "који повероваше", то је зато што је то речено са божанственом силом предзнања Онога Који све зна и пре него што се догоди и за Којега је будућност иста као и оно што се већ догодило.

(21.) Управо ми је дошла мисао коју ћу открити и вашој љубави. Видевши да је Тома, за време свог одсуствовања, још увек био неверан, и да, после састанка с онима што су поверовали, ни најмање није погрешио у вери, дошло ми је на ум да ни грешан човек, само ако би се клонио дружења с рђавим људима и обратио се праведнима, никада не би сагрешио у праведности и, благодарећи њој, ни у делу спасења своје душе. Мислим да управо то хоће да каже и Псалмопојац-Пророк, величајући онога који не седи на већу безбожничком и не сусреће се с рђавим људима. О томе говори и други пророк: Не говори много с онима чије су намере зле (Прем. Сир. 16; 7), као и писац Прича: На збориштима грешних распламсава се огањ; иди с премудрима и премудар ћеш бити (Приче Сол. 13; 21).

                (22.) Због тога ћемо се, браћо, често састајмо и предајмо се Цркви Божијој, јер ће се сваки, ко је уистину благочестив, ревносно њој предати и непоколебио обитавати у њој. Нека свако од нас, ушавши у њу, као пример узме побожнијег од себе, а они се могу препознати и по самом свом изгледу, јер су ћутке усредсређени на молитву. Нека, дакле, свако обрати пажњу на пример побожнијих и оних који се, много више од осталих, боје Господа. Нека им се повери и нека заједно с њима стоји пред Богом, нека се њих придржава. Када пак изађе после отпуста - и ако је то дан Господњи када је слободан од сваког овоземаљког делања, ради Господа, по Којем је овај дан и назван - нека брижљиво тражи има ли некога ко подражава апостоле који су, иако потпуно затворени, живели у ишчекивању Господа - кроз молитву у тишини, и псалмопојање и кроз другачији, томе одговарајући начин живота. Нека се придружи таквом човеку и нека с вером уђе у његову келију као на неко небеско место унутар којег се налази освештавајућа сила Духа. Нека седи поред њеног житеља и нека остане с њим колико год је могуће. Нека с њим беседи о Богу и божанственим стварима, распитујући се и смирено се поучавајући, молитвено призивајући помоћ. Поуздано знам да ће му, уколико тако тражи, невидљиво приступити Христос и подарити унутрашњи мир човеку који размишља на тај начин, да ће га привезати за веру и дати му непоколебивост и да ће га у своје време сјединити и са изабранима у Царство небеско,

(23.) што нека сви ми задобијемо у ради нас умрлом и васкрслом Цару векова Христу Који ће опет доћи, јер Њему доликује слава у векове. Амин. "ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ"

Св. Јустин Ћелијски: Кад је Господ Христос постао човек и дошао у овај свет, живео у свету тридесет три и по године, да није умро и васкрсао Он би остао један обичан учитељ рода људског, а овај свет остао би надаље огромна гробница, гробница у којој човек за човека није ништа друго него леш до леша, леш до леша, леш до леша... Каква је слобода бити човек без Христа? А Он је даровао Васкрсење (и Живот Вечни)...[[30]] То је оно што је Он донео свету, најважније и најновије и вечно. Пише у Светом Еванђељу да је Син Божји дошао и дао нам је разум "да познамо Истинитога Бога и да будемо у Његовоме Истинитоме Сину Божјем, Исусу Христу[[31]]. Он је Истинити Бог и Живот Вечни[[32]]. Богочовек Христос је Једини Истинити Бог и Живот Вечни. Живот Вечни и мој и твој, јер само у Њему ми можемо имати Живот Бесмртни и Вечни - у Богу Истинитоме. Нико од лажних богова не може дати мени Живот Вечни и Бесмртност. То има само Бог и даје само Бог.

Зато је Господ Христос незамењив за свакако људско биће у овоме свету, за род људски. Њега ничим и ничиме не можемо заменити. Без Њега све је ужас, све страхота, све смрт! Иза смрти ђаво, творац смрти, творац греха - ђаво! Он влада човеком кроз грех, кроз смрти влада родом људским, кроз грехе, кроз безбројне смрти - све до Васкрсења Господа Христа био (је) свевладар, свецар. Господ Васкрсењем разорио државу смрти, разорио пакао, разорио смрт, разорио грех, ту силу смрти, јер грех када сазри рађа смрт, вели се у Светом Еванђељу[[33]].

А ми људи, тек у Господу Христу постајемо прави људи. Хришћанство, браћо моја драга, није ништа друго него сведочанство о Васкрслом Господу, о Вечно Живом Господу и о бесмртности мојој и твојој. Господ је васкрсао не Себе ради, већ нас људи ради, ради нашега спасења. Јер све што је Његово Он је, поставши човек, дао нама људима. Ради чега? Ради спасења нашег од греха,од смрти, од ђавола. Хришћанин у овоме свету није ништа друго него стални сведок Вечно Живога Господа Христа, Победника смрти.

Ми хришћани, сви смо ми лични сведоци Васкрсења Христовог. И ми у овоме свету на земљи, још док нисмо прошли капију смрти, и на ономе свету, ми и живимо Васкрслим Господом Христом, и сведочимо да је Он заиста васкрсао и да смо ми бесмртни. Како? Како ми сведочимо, ја и ти, да смо заиста бесмртни, да смо заиста Христови, да смо заиста слуге Васкрслога Господа? - Ми сведочимо тиме што ми силом Христовом побеђујемо грех, а грех, сваки грех је производилац смрти, сваки грех је мали гроб; и кад ти силом Христовом, силом вере у Васкрслога Господа победиш неки грех у себи: пакост - злобу, завист, ти побеђујеш смрт, ти васкрсаваш себе из гроба, из безбројних гробова. Како да. сведочиш људима да си ти заиста бесмртно биће, јаче од греха, јаче од смрти, јаче од ђавола, теби и мени и сваком људском бићу које иде за Њим? - Вером. О, ако вере нема тај човек, недовршен је човек, незавршен човек. Почео да бива човек и замро, и умро без вере у Васкрслога Господа Христа.

Један велики мудрац, Свети мудрац и Свети философ, Исак Сирин, када је хтео да каже шта је највећи грех у нашем земаљском свету, који је грех највећи грех, рекао је: "Грех је неосетљивост за Васкрслог Господа!" Неосетљивост човека за Васкрслог Господа... Ако човек не осећа Васкрсење Господа Христа, да је Он заиста васкрсао, он чини грех, свегрех, грех у коме су ове смрти. Такав човек не осећа бесмртност своју, не осећа се бесмртан. Када ти осетиш да је Господ Христ заиста васкрсао и поверујеш у Њега, у исто време осећаш да си ти бесмртан, да си вечан, да је смрт побеђење и за тебе. Човекољубиви Господ победио смрт, све смрти, и за тебе.

Зато је вера у Васкрсење Господа Христа најважнија за људско биће у овоме свету. Без ње човек је смртан, сав смртан, сав мртав! А вера у Васкрслога Господа Христа, ето диже из свих смрти, васкрсава га из свих гробова. И ми хришћани, ми се не бојимо никаквих смрти које могу учинити нама људи или ђаволи у овоме свету. Јер смо јачи, јачи од сваке смрти, од сваког ђавола - кроз Васкрслог Господа Христа. Њиме ми побеђујемо све смрти, све грехе и све ђаволе! Зато, нема силе ни у паклу, а камоли на земљи, која нас може одвојити од љубави Христове[[34]].

Њему Чудесноме, Господу Васкрсломе, Победнику свих наших смрти, свих наших демона, свих наших грехова, нека је вечна слава и част.

Христос Воскресе! Ваистину воскресе!

Fr. Alexander Schmemann: Millions of people today think and speak essentially like Thomas, and assume that this is the only correct approach worthy of any thinking person. “Unless I see, I will not believe…” In our contemporary speech isn’t this the “scientific approach?” But Christ says: “Blessed are those who have not seen and yet believe.” This means that there is, and was, another approach, another standard, another possibility. True, others may say, but that approach is naïve and not rational; it’s unscientific; it’s for people who are backward; and since I’m a person of the modern world, “Unless I see, I will not believe.”

We live in a world of great oversimplification and therefore spiritual poverty. “Scientific” or “Unscientific.” People use words like these all the time as if they were self-evident and self-explanatory, and they use them because everyone else also uses them, without reflection, without debate. In fact, they themselves believe these reductions blindly and simplistically, and so any other approach appears to them as neither serious nor worthy of attention. The question is already decided. But is that really true? I just said that we live in a world of great spiritual poverty. And indeed, if the end result of humanity’s interminable development boils down to this pronouncement, “I won’t believe it till I see it”; if the human race looks upon this as the height of wisdom and reason’s greatest victory, then our world truly is poor, superficial, and most all, incredibly boring. If I only know what I see, touch, measure and analyze, then how little I really know! The whole world of the human spirit falls by the wayside, all the intuition and profound knowledge that flow not from “I see” or “I touch,” but from “I think” and, most importantly, “I contemplate.”

What falls away is that realm of knowledge which for centuries was rooted not in external, observable experience, but in another human faculty, an amazing and perhaps inexplicable ability that sets human beings apart from everything else and makes them truly unique. Even robots, machines and computers can now touch, handle and manipulate objects; they can make accurate observations, and even make predictions. We know that they actually perform better than human beings in measuring, comparing, making exact observations flawlessly; they are more accurate, more “scientific.” But here is what no robot, under any circumstances, will ever be able to do: to be filled with wonder, to be awed, to have feelings, to be moved by tenderness, to rejoice, to see what can’t be seen by measurement or analysis of any kind. No robot will hear those unheard sounds that give birth to music and poetry; no robot will ever cry, or trust. But without all this doesn’t our world become colorless, boring and, I would say, unnecessary? Oh yes, planes and spaceships will fly ever further and faster. But where to and what for? Oh yes, laboratories will conduct their analyses with ever increasing accuracy. But to what end? “For the good of humanity,” I’m told. I understand, so this means that one day we will have a healthy, well fed, self-satisfied human being walking about, who will be totally blind, totally deaf and totally unaware of his deafness and blindness.

“Unless I see I will not believe.” Clearly, however, observable experience, empirical data, is just one form of knowledge, the most elementary, and therefore the lowest form. Empirical analysis is useful and necessary, but to reduce all human knowledge to this level is like trying to comprehend the beauty of a painting by a chemical analysis of its paint. What we call faith is at a second and higher level of human knowledge, without which, it can be claimed, man would be unable to live even a single day. Every person believes in something or someone, so the only question is whose faith, whose vision, whose knowledge of the world corresponds more accurately and more completely to the richness and complexity of life.

Some say that the resurrection of Christ must be a fabrication since the dead do not rise. True, if there is no God. But if God exists, then death must be overthrown, since God cannot be a God of decay and death. Others will then say: but there is no God, since no one has seen him. But how then do you account for the experience of millions of people who joyfully affirm that they have seen, not with their physical eyes, but with a profound and certain inner sight? Two thousand years have passed, but when the joyful proclamation “Christ is risen!” descends as if from heaven, all still send out the same triumphant response, “Truly He is risen!”

Is it really true that you neither see nor hear? Is it really true that in the deepest part of your consciousness, away from all analysis, measurements and palpation, you neither see nor feel any undying, radiant light, you do not hear the sounds of an eternal voice: “I am the way, the resurrection and the life…”? Is it really true that in the depth of your soul you do not recognize Christ within us, within me, answering Doubting Thomas, “Blessed are those who have not seen, and yet believe?”

Commentary on John (Origen > Book X)

27. Of the Belief the Disciples Afterwards Attained in the Words of Jesus.

When He was raised from the dead, John 2:22 His disciples remembered that He spoke this, and they believed the Scripture and the word which Jesus had said. This tells us that after Jesus' resurrection from the dead His disciples saw that what He had said about the temple had a higher application to His passion and His resurrection; they remembered that the words, In three days I will raise it up, pointed to the resurrection; And they believed the Scripture and the word which Jesus had said. We are not told that they believed the Scripture or the word which Jesus said, before. For faith in its full sense is the act of him who accepts with his whole soul what is professed at baptism. As for the higher sense, as we have already spoken of the resurrection from the dead of the whole body of the Lord, we have now to note that the disciples were put in mind by the fulfilment of the Scripture which when they were in life they had not fully understood; its meaning was now brought under their eyes and made quite clear to them, and they knew of what heavenly things it was the pattern and shadow. Then they believed the Scripture who formerly did not believe it, and believed the word of Jesus which, as the speaker means to convey, they had not believed before the resurrection. For how can any one be said in the full sense to believe the Scripture when he does not see in it the mind of the Holy Spirit, which God would have us to believe rather than the literal meaning? From this point of view we must say that none of those who walk according to the flesh believe the spiritual things of the law, of the very beginnings of which they have no conception. But, they say, those are more blessed who have not seen and yet believe, than those who have seen and have believed, and for this they quote the saying to Thomas at the end of the Gospel of John, Blessed are they that have not seen and yet have believed. But it is not said here that those who have not seen and yet have believed are more blessed than those who have seen and believed. According to their view those after the Apostles are more blessed than the Apostles; than which nothing can be more foolish. He who is to be blessed must see in his mind the things which he believes, and must be able with the Apostles to hear the words spoken to him, Blessed are your eyes, for they see, and your ears, for they hear, Matthew 13:16 and Many prophets and righteous men have desired to see the things which you see, and have not seen them, and to hear the things which you hear, and have not heard them. Yet he may be content who only receives the inferior beatitude, which says: John 20:29 Blessed are they who have not seen and yet have believed. But how much more blessed are those eyes which Jesus calls blessed for the things which they have seen, than those which have not attained to such a vision; Simeon is content to take into his arms the salvation of God, and after seeing it, he says, Luke 2:29-30 Now, O Lord, let Your servant depart in peace, according to Your word; for my eyes have seen Your salvation. We must strive, therefore, as Solomon says, to open our eyes that we may be satisfied with bread; Open your eyes, he says, and be satisfied with bread. What I have said on the text, They believe the Scripture and the word which Jesus had said unto them, may lead us to understand, after discussing the subject of faith, that the perfection of our faith will be given us at the great resurrection from the dead of the whole body of Jesus which is His Holy Church. For what is said about knowledge, Now I know in part, 1 Corinthians 13:12 that, I think, may be said in the same way of every other good; and one of these others is faith. Now I believe in part, we may say, but when that which is perfect has come, then the faith which is in part will be done away. As with knowledge, so with faith, that which is through sight is far better, if I may say so, than that which is through a glass and in an enigma.

28. The Difference Between Believing in the Name of Jesus and Believing in Jesus Himself.

Now, when He was in Jerusalem at the passover, during the feast, many believed in His name, beholding His signs which He did. But He, Jesus, did not trust Himself to them, because He knew all (men) and because He needed not that any should testify of man, for he Himself knew what was in man. One might ask how Jesus did not Himself believe in those of whom we are told that they believed. To this we must say it was not those who believed in Him that Jesus did not trust, but those who believed in His name; for believing in His name is a different thing from believing in Him. He who will not be judged because of his faith is exempted from the judgment, not for believing in His name, but for believing in Him; for the Lord says, John 3:18 He that believes in Me is not judged, not, He who believes in My name is not judged; the latter believes, and hence he is not worthy to be condemned already, but he is inferior to the other who believes in Him. Hence it is that Jesus does not trust Himself to him who believes in His name. We must, therefore, cleave to Him rather than to His name, lest after we have done wonders in His name, we should hear these words addressed to us which He will speak to those who boast of His name alone. Matthew 7:21-23 With the Apostle Paul Philippians 4:13 let us seek joyfully to say, I can do all things in Christ Jesus strengthening me. We have also to notice that in a former passage John 2:13 the Evangelist calls the passover that of the Jews, while here he does not say that Jesus was at the passover of the Jews, but at the passover at Jerusalem; and in the former case when the passover is called that of the Jews, it is not said to be a feast; but here Jesus is recorded to have been at the feast; when at Jerusalem He was at the passover during the feast, and many believed, even though only in His name. We ought to notice certainly that many are said to believe, not in Him, but in His name. Now, those who believe in Him are those who walk in the straight and narrow way, Matthew 7:14 which leads to life, and which is found by few. It may well be, however, that many of those who believe in His name will sit down with Abraham and Isaac and Jacob in the kingdom of heaven, the Father's house, in which are many mansions. And it is to be noted that the many who believe in His name do not believe in the same way as Andrew does, and Peter, and Nathanael, and Philip. These believe the testimony of John when he says, Behold the Lamb of God, or they believe in Christ as found by Andrew, or Jesus saying to Philip, Follow Me, or Philip saying, We have found Him of whom Moses and the prophets did write, Jesus the Son of Joseph from Nazareth. Those, on the other hand, of whom we now speak, believed in His name, beholding His signs which He did. And as they believe the signs and not in Him but in His name, Jesus did not trust Himself to them, because He knew all men, and needed not that any should testify of man, because He knew what is in every man.

 

29. About What Beings Jesus Needed Testimony.

The words, He needed not that any should testify of man, may fitly be used to show that the Son of God is able of Himself to see the truth about each man and is in no need of such testimony as any other could supply. The words, however, He had no need that any should testify of man, are not equivalent to He had no need of testimony about any being. If we take the word man to include every being who is according to the image of God, or every reasonable creature, then He will have no need that any should testify to Him of any reasonable being whatever, since He Himself, by the power given Him by the Father, knows them all. But if the term man be restricted to mortal animated reasonable beings, then it might be said, on the one hand, that He had need of testimony respecting the beings above man, and while His knowledge was adequate with regard to man it did not extend to those other beings. On the other hand, however, it might be said that He who humbled Himself had no need that any should testify to Him concerning man, but that He had such need in respect of beings higher than men.

 

30. How Jesus Knew the Powers, Better or Worse, Which Reside in Man.

It may also be asked what signs those many saw Him do who believed on Him, for it is not recorded that He did any signs at Jerusalem, though some may have been done which are not recorded. One may, however, consider if what He did may be called signs, when He made a scourge of small cords, and cast them all out of the temple, and the sheep, and the oxen, and poured out the changers' money, and overthrew the tables. As for those who suppose that it was only about men that He had no need of witnesses, it has to be said that the Evangelist attributes to Him two things, that He knew all beings, and that He had no need that any one should testify of man. If He knew all beings, then He knew not only men but the beings above men, all beings who are without such bodies as ours; and He knew what was in man, since He was greater than those who reproved and judged by prophesying, and who brought to the light the secret things of the hearts of those whom the Spirit suggested to them to be thus dealt with. The words, He knew what was in man, could also be taken as referring to the powers, better or worse, which work in men. For if any one gives place to the devil, Satan enters into him; thus did Judas give place, and thus did the devil put it in his heart to betray Jesus, and after the sop, therefore, the devil entered into him. John 13:2-27 But if any one gives place to God, he becomes blessed; for blessed is the man whose help is from God, and the ascent is in his heart from God. You know what is in man, Thou who know all things, O Son of God. And now that our tenth book has come to be large enough we will here pause in our theme.

---

[1] Christ worked by miraculous power.

[2] Christ raised the Temple of His Body.

[3] Christ raised His former Body.

[4] The joy of the disciples.

[5] Christ our Peace.

[6] The nature of the Apostles mission.

[7] The gift accompanying Ordination.

[8] The Aaronic Ceremonial was a Type. 

[9] Christ co-operates with the Father

[10] in granting the Spirit. 

[11] Christ gave an earnest and foretaste

[12] of what was coming to pass. 

[13] The absent Thomas received the Gift.

[14] Eldad and Medad furnish an illustration.

[15] Remission of sins is by the Spirit.

[16] Thomas longed to see Christ.

[17] The Resurrection of the Body.

[18] The minuteness of the Evangelist.

[19] Christians follow Apostolic customs.

[20] Other doubts investigated.

[21] Christ retained the marks in His Body

[22] for the satisfaction of men and angels.

[23] The Apostles might naturally doubt.

[24] But Christ established their faith.

[25] Jesus Christ the one Lord.

[26] Christ commends the faithful of every age.

[27] Jesus gave other signs.

[28] Christ----though God and Man----is One.

[29] Jesus vouchsafes another visit,

[30] Уместо нечујних речи на магнетофону речи у загради додате по смислу. - Прим. уредн.

[31] 1Јн. 5,20

[32] 1Јн. 5,11

[33] Јак. 1,15

[34] Рм. 8,35