Богатство и сиромаштво у Посланици Јаковљевој (део први)

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

др Предраг Драгутиновић
Иако је јасно да Свети Јаков има негативно мишљење о богатству уопште, оно до чега је њему у посланици првенствено стало је да успостави равнотежу међуљудских односа у заједницама којима пише: чланови заједнице не треба да се деле на богате и сиромашне.

Посланица Јаковљева припада групи посланица које се у оквиру канона Светог Писма Новог Завета називају саборним. Она се назива саборном стога што је упућена већем броју хришћанских заједница Мале Азије које се симболично називају „дванаест племена расејаних по свету“ (Јак. 1, 1). Један од горућих проблема који се појавио у овим хришћанским заједницама је проблем односа богатих и сиромашних. Јаков, брат Господњи, се у својој посланици у више наврата осврће на овај проблем и излаже своје виђење тематике социјалне правде у њеном еклисијалном контексту.

СОЦИЈАЛНА ПРАВДА?

У Посланици Јаковљевој се на више места говори о богатима и сиромашнима. Питање је да ли Апостол Јаков говори о богатству и сиромаштву уопште или пак о третирању ових социјалних феномена у оквиру хришћанске црквене заједнице. Из следећих излагања видеће се да Светом Јакову није првенствено стало да мења социјалну слику света са свим неправдама које су у њему, већ најпре да успостави нове међуљудске односе унутар вером у Христа мотивисане црквене заједнице у којој социјалне разлике треба да буду добровољно избрисане тако што ће богати бити свесни ништавности богатства као таквог и ставити га по потреби на располагање сиромашним ближњима.

БОГАТИ И СИРОМАШНИ У ПОСЛАНИЦИ ЈАКОВЉЕВОЈ

Још у уводним излагањима Свети Јаков помиње богате и сиромашне: „А понизни брат нека се хвали висином својом, а богаташ својом понизношћу, јер ће проћи као цвет травни … тако ће и богаташ на путевима својим увенути“ (Јак. 1, 9–11). Ове речи подсећају на песму коју изговара Света Дјева Марија на почетку Еванђеља по Луки (Лк. 1, 52–53): „Збаци силне са престола и подиже понижене. Гладне напуни блага и богате отпусти празне.“ Аутор од самог почетка чисту и непорочну побожност везује за посвећивање социјално најслабијим: „посећивати сироте и удовице у невољи њиховој“ (1, 27). Богати и сиромашни се заједно окупљају на евхаристијска сабрања: „Јер ако дође на сабрање ваше човек са златним прстеном и у светлој хаљини, а дође и сиромах у бедној хаљини, и погледате онога у светлој хаљини, и кажете му: ти седи овде лепо, а сиромаху: ти стани онде, или седи овде ниже подножја мога; зар тиме не учинисте разлику у себи и постадосте судије са злим помислима“ (2, 1–4).

Надаље, Јак. 2, 5–7 наглашава привилеговани положај сиромаха: они су изабрани да буду „богати вером“ и „наследници царства“ обећаног онима који љубе Бога (2, 5). Губећи из вида тај положај сиромашних у очима Божијим, богаташи их угњетавају и „вуку на судове“ (2, 6). Такво понашање унутар хришћанске заједнице је хула на име „хришћани“ (2, 7) и недопустиво је да чланови заједнице допуштају постојање таквих поремећених међуљудских односа (2, 9–13).

Иако је јасно да Свети Јаков има негативно мишљење о богатству уопште, оно до чега је њему у посланици првенствено стало је да успостави равнотежу међуљудских односа у заједницама којима пише: чланови заједнице не треба да се деле на богате и сиромашне. Богати треба да имају свест о ништавности богатства као таквог и посебног положаја сиромаха у оквиру екслисијалног светоназора. Богати о којима се говори у посланици су првенствено богати хришћани, дакле они који желе да буду називани хришћанима и који активно учествују у животу црквене заједнице. Ови богаташи треба да своју веру покажу делима, пошто су они у стању и могу да дају сиромашнима оно што им је на корист, храну, одело и сл. (4, 14–16). Да се Апостол обраћа богаташима који су чланови црквене заједнице сведочи и следеће обраћање: „Слушајте сада ви који говорите: данас или сутра поћи ћемо у овај или онај град и боравићемо онде једну годину и трговаћемо и зарадићемо; ви који не знате шта ће бити сутра. Јер шта је живот ваш? Он је пара, која се мало покаже, а потом је нестане. Уместо да говорите: ако Господ хоће, и живи будемо, учинићемо ово или оно“ (4, 13–15). Реч је свакако упућена трговцима унутар заједнице који се баве профитабилним пословима. Коначно, Јак. 5, 1–6 представља једну општу опомену богаташима, независно од њиховог верског утемељења: „Ходите сад богаташи, плачите и ридајте због невоља својих које долазе“ (5, 1). Уживање у богатству је уживање у пролазним добрима и готово по правилу бива праћено угњетавањем других: „Гле, вапије плата радника који су пожњели њиве ваше, коју сте им закинули; и вапаји жетелаца дођоше до ушију Господа Саваота“ (5, 4). Међутим све то пролази и сиромашни и угњетавани хришћани се позивају на трпљење „јер се долазак Господњи приближи“ (5, 8). На овом месту Свети Јаков износи основно убеђење ранохришћанске вере и богословља: долазак Господњи је близу и имајући то на уму и у срцима „који овај свет употребљавају као да га не употребљавају, јер пролази обличје овога света“ (1 Кор. 7, 31). Тежња ка социјалној правди у раном хришћанству није политички мотивисана активност која своје мотиве црпи одоздо, из неког претпостављеног природног поретка ствари, већ вером у Васкрслог Христа који је ради нас узео обличје слуге (Фил. 2, 7), који је дао заповест нову (Јн. 15, 12) и чији поновни и славни долазак очекују генерације хришћана кроз векове.

АНТИЧКИ КОНТЕКСТ

У Посланици Јаковљевој социјални односи унутар заједнице нису само ствар хоризонталних, међуљудских односа, већ су суштински повезани са односом појединца према Богу, богатог који ће своју веру пројавити тако што ће делатно волети сиромашне и сиромашног који ће своју веру пројавити у трпљењу и радости (Јак. 5, 13). Овакав став суштински се разликује од схватања заступљених у античкој Грчкој. У том периоду није било могуће размишљати о сиромашном, угњетеном, робу као некоме ко има посебну вредност у очима Божијим, као некоме ко би био „богат вером“ или наследник Царства које ће доћи (Јак. 2, 5). У каснијем, јелинистичком периоду није било значајних промена на овом плану, иако је било извесних критика богатства. Међутим, своје теолошко утемељење и практично функционисање социјалне правде (Дап. 2, 44–45) рано хришћанство, па самим тим и Посланица Јаковљева, црпело је из библијске вере Старога Завета.

БОГАТСТВО И СИРОМАШТВО У СТАРОМ ЗАВЕТУ

У Старом Завету сиромаштво и беда у супротности су са откривеном Божијом вољом. Јахве не само да не одобрава постојање сиромаштва и беде у своме народу, већ је он често гласноговорник и заступник сиромашних. Старозаветни текстови и традиције из периода раног царства (9. и 8. век пре Христа) нарочито тематизују проблем сиромаштва. Наиме, овај период је карактеристичан по економском процвату који је, пак, за последицу имао све веће социјално раслојавање народа и осиромашење великог броја сељака. На страну потлачених и осиромашених стају пророци: „Овако говори Господ: За три злочина Израиља, за четири злочина, одлука је неопозива: јер су продавали праведника за сребро и сиромаха за пар сандала; (...) јер газе по глави сиромаху и сиротињу на зло воде…“ (Ам. 2, 6–7). Други, пак, пророк говори у име Божије: „С којим правом народ мој тлачите и газите лице сиромаха – реч је Господња, Господа над војскама“ (Ис. 3, 15). Изводећи свој народ из беде египатског ропства Јахве је преузео одговорност за свој народ. Обећана земља додељена је целокупном народу, те стога не би требало да постоји неравноправна расподела имовине. Стога је третирање социјално слабих законски веома детаљно регулисано. Пошто је Јахве на страни слабих, сиромашних и обесправљених, социјална димензија сиромаштва као таквог се теолошки продубљује: „Бедан сам ја и невољан, али Јахве се брине за мене. Ти си помоћ моја и мој Спаситељ, о Боже мој, немој задоцнити“ (Пс. 40, 18). На другом месту, пак, песник каже: „Јер бедан сам и убог, и срце је моје рањено у мени (…) славићу Господа из свега гласа, и хвалити га у великом мноштву, јер стоји с десна сиромаху да му душу спаси од судија“ (Пс. 109, 22.30–31). Сиромашан је посебно привилегован од Господа: „Све ће кости моје говорити: Ко је Господе попут тебе који убогог спашаваш од силника, јадника и сиромаха од пљачкаша“ (Пс. 35, 10), или: „Судиће право убогом народу, деци сиромаха донеће спасење, а тлачитеље ће погубити“ (Пс. 72, 4). Живот је често поприште сукоба слабих и јаких, сиромашних и богатих, убогих и силних. Оно што, пак, побожни Јеврејин са сигурношћу зна је то да је Бог на страни убогих, сиромашних, бедних и потлачених, укратко, свих оних који су лишени добара овоземаљског живота. У мудросној литератури се, на пример, тематизује оштра супротстављеност богатства и сиромаштва, а подршка пружа сиромашнима: „Дивљи су магарци плен лавовима пустињским, а сиромаси богаташима (…) када богаташ посрне подупру га пријатељи, а када сиромах посрне пријатељи га одбацују…“ (уп. Сир. 13, 19–26). Очигледно је да је Свети Јаков црпео надахнуће за своје виђење социјалне равнотеже у хришћанским заједницама управо из ових и сличних старозаветних текстова.

БОГАТСТВО И СИРОМАШТВО У ПОЗНОМ ЈУДАИЗМУ

У јудаизму после егзила ситуација се мења. Постоје кругови који не осуђују богатство, већ позивају на рационалну употребу имовине: „Подај сиромаху и немој му рећи да сутра опет дође. Буди широке руке и покажи сажаљење потребитом (…) Ако си богат, пружи руку сиромашном“, пише један аутор из периода позног јудаизма. Међутим, постоје апокалиптичке заједнице које радикално осуђују свако богатство и поседовање имовине. У овом контексту је занимљиво поменути есенску заједницу која је оштро критиковала јерусалимске свештенике који су, по њој, заинтересовани само за богатство и имовину. Вођа есенске заједнице, „учитељ праведности“ био је сиромашан, и цела заједница се саморазумевала као од Бога изабрана „заједница сиромашних“. Приступ овој заједници био је условљен стављањем целокупне имовине на располагање осталим члановима (уп. слично Дап. 4, 34–37).

БОГАТСТВО И СИРОМАШТВО У РАНИМ ХРИШЋАНСКИМ ЗАЈЕДНИЦАМА

Ранохришћанске заједнице састоје се из различитих социјалних слојева, тј. део су социјалне слике поднебља у којима се налазе. У руралним областима Галилеје, Самарије и Јудеје 1. века највећи део народа био је сиромашан. Ту судбину су делили и први хришћани који су живели на том поднебљу. Јерусалимска заједница важи за сиромашну. Глад, локални политички сукоби и природне непогоде допринеле су томе да јерусалимска заједница буде зависна од еклисијалне „социјалне помоћи“ браће и сестара из области Средоземља (уп. Гал. 2, 10). Другачија ситуација је била у јелинистичким градовима Римске империје у којима су хришћански мисионари оснивали црквене заједнице. Социјална слика градова је шаренија. Први социјални сукоби унутар хришћанских заједница документовани су управо у јелинистичким градовима, попут оног у Коринту (1 Кор. 1, 26–31; 11, 17–34). Апостол Павле се противи овој врсти подела унутар заједнице, наглашава једнакост свих у Христу, односно Цркви (Гал. 3, 28), заузимајући се по правилу за сиромашне, бедне и угрожене (уп. нпр. 1 Кор. 1, 26–31; 12, 22–24).

ПОСЛАНИЦА ЈАКОВЉЕВА

Посланица Јаковљева упућена је социјално мешовитим црквеним заједницама градова Мале Азије. Очигледно је да у тим заједницама постоји тенденција да богати прогањају сиромашне (Јак. 2, 5–7). Иако су призвани на нови начин постојања и самим тим на изградњу нових међуљудских односа који нису оптерећени социјалним поделама, хришћани којима се обраћа Свети Јаков понашају се као да тог призива нема, тј. праве се разлике између богатих и сиромашних и постоји тенденција ка губитку социјалне одговорности једних за друге (Јак. 2, 1–4; 4, 13–17). Писац критикује богатство, али он пре свега критикује богате хришћане, позивајући их на социјалну одговорност према браћи и сестрама (Јак. 2, 15–16; 4, 17). Критикујући социјално несавесне богате хришћане, свети писац пак не идеализује сиромаштво. Њему је првенствено стало до тога да социјална неправда која иначе влада светом (Јак. 5, 1–6) не буде пренесена на простор хришћанског црквеног живота, који је простор нових могућности за успостављање нових међуљудских односа који су последица вере у Онога који је својим крсном смрћу и Васкрсењем позвао људе на уподобљавање не правилима овога света, већ будућем веку у коме ће Бог бити све у свему. Својим богословљем у коме је Бог јасно на страни сиромашних, убогих, угњетених и прогоњених, Свети Јаков се надовезује на старозаветне идеале социјалне правде унутар верујуће заједнице и на проповед Господа Исуса Христа. Посланица Јаковљева је истовремено позив на критику и самокритику, пошто Црква правду коју проповеда свету треба најпре сама да живи (Јак. 2, 12: „Тако говорите и тако творите…“).

© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://www.pravoslavlje.rs/broj/1126/tekst/bogatstvo-i-siromastvo-u-poslanici-jakovljevoj-deo-prvi/