Почетак Христовог месијанског рада у галилеји (Мат. 4,12-17)
Где год се појави Христова Светлост, одатле ишчезава демонска тама, греховна тама, тама смрти. Као што мрак ишчезава чим се у њега усели светлост, тако и из човека ишчезава тама очајања, песимизма, незнања и страха од тријумфа зла над добром, чим се у душу његову и у срце његово усели Христос Господ. Јер, Господ је просветљење моје и Спаситељ мој, кога ћу се бојати? (Пс. 26,1). Као истинити Бог у човеку и савршени човек у Богу, као изворна Светлост, Христос је апсолутно недостижан за ма коју греховну таму, па је зато за Њега и речено: Светлост светли у тами, и тама је не обузе (Јов. 1,5).
Само кроз веру у Христа, човек постаје учесник у Његовој вечној Светлости, у Његовој победи над сваким грехом. Јер, онај не греши који у Њему стоји (ср. I Јов. 3, 6; 3, 9), а Христос, Светлост истинита, вером се усељава у срце човечије (ср. Еф. 3,17); на тај начин Он постаје учесник у животу човечијем, и човек у животу Његовом. И само ако живи у човеку, Христос је светлост човеку, светлост његовом уму у целокупном његовом животу. Кад се Христос родио на свет, тада Дан освану и Даница се роди у срцима нашим (види 2. Петр. 1,19).
О овоме нам говори и свети јеванђелист Матеј, описујући почетак Христовог месијанског рада у Галилеји, где почетне речи гласе: А кад чу Исус да је Јован предан, отиде у Галилеју (ст. 12). Пошто је чуо да је Јован Крститељ предан у руке цару Ироду Антипи, који га беше бацио у тамницу (ср. Мат. 11, 2; 14,1), Христос се удаљава у северни део Палестине, да би тиме, као и својим бекством у Мисир, дао људима поуку да не траже опасности и искушења и да им се не излажу, већ кад их ова снађу, онда треба храбро да им се супротставе.
И оставивши Назарет (тј. прошавши мимо Назарета), дође и настани се у Капернауму приморскоме, у крајевима Завулоновим и Нефталимовим (ст. 13); да се испуни што је рекао пророк Исаија говорећи: Земља Завулонова и Нефталимова, на путу к мору, с оне стране Јордана, Галилеја незнабожачка (ст. 14-15); народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија (ст. 16).
Спаситељ је изабрао Капернаум за центар Свога месијанског рада (ср. ст. 13). Наиме, ту је живела већина његових ученика. Осим тога, познато је да је Капернаум био више незнабожачки него израиљски град, да је ту Христос био слободнији од оне ускогруде групе фарисеја која је доминирала где год су Јудејци у великом броју били настањени. Галилеја незнабожачка (ст. 15). Овај назив је земља Завулонова и Нефталимова добила зато што су у њој са Израиљцима (потомцима Завулоновим и Нефталимовим) били измешани многобројни незнабошци. Но, најпре се на овој незнабожачкој или полунезнабожачкој земљи заблистала светлост Месијине вере.
Народ који седи у тами (ст. 16). То су не само незнабошци већ и сви богоотпали Израиљци. А тама у којој су седели сви људи пре Христа, односно тама која је била владала људима, јесу заблуде и непознање Бога, али и сваковрсни греси и пороци, чија неминовна последица беше смрт. Наиме, сваки човек пре Христа био је продан у ропство греху (види Римљ. 7, 14). Сви људи, дакле, сагрешише и беху лишени славе Божије (ср. Римљ. 3, 23).
Светлост велика која их озари јесте Јеванђеље (једина истинска наука о спасењу) и Сам Господ Исус Христос, Који, ето, дође у Галилеју чим изиђе из пустиње (где је био одведен одмах по крштењу, те је био искушаван), како је то и предсказао свети пророк Исаија (ср. Ис. 9, 12). Кад се јави Богочовек Христос,Сунце правде (види Мал. 4, 2), тада, „заблиста свету Светлост знања“ (тропар Божића) – богопознања и човекопознања. Као што су и предсказали свети пророци: „Земља ће бити пуна познања Господњега као што је море пуно воде“ (Ис. 11, 9; Авак. 2, 14), када дође Месија.
Христос је Собом и у Себи и кроз Себе на савршен начин људима открио Бога, и показао савршеног човека, човека без греха, који разруши смрт и обасја живот и нераспадљивост јеванђељем… (2. Тим. 1, 10). Христос је тајна у којој су сакривена сва блага премудрости и знања (Кол. 2, 3). Кроз Своје Јеванђеље Христос је обзнанио људима тајну воље своје (види Еф. 1,9).
Једино у Христу људима је дата потпуна слобода од свакога греха – тога изворнога зла – по речима Самога Месије: Ја сам, ја сам Господ, и осим мене нема Спаситеља (Ис. 43,11). Ја, ја сам бришем твоја безакоња (Ис. 43, 25).
У тами духовној је сваки онај човек који Христа, Светлост изворну, није унео у живот свој, у душу своју, у срце своје: сваки онај који живи изван сфере Христовог живота. Јер, живети изван Христа, значи живети у греху, који и јесте виновник свакога зла у животу човечијем, узрочник очајања, безнађа и смрти сваке врсте. Грех је узрок и бесмртне смрти, оне смрти којом ће непрестано у загробном животу умирати и никад неће умрети сви они који до краја свога земаљског живота буду упорни у греху (ср. Марк. 9, 44; 9, 46-48). Праведност је смрт смрти, а грех је оно чиме се смрт храни и обесмрћује, и човека усмрћује, удаљујући га од Бога (ср. Јак. 1, 15). Сваки грех је у души тама, као што је и свака врлина светлост. Уколико је неко богатији врлинама, утолико је богатији духовном светлошћу, јер су врлине у души човечијој светиљке запаљене (Лук. 12, 35). Исто тако, што је већа грешност у човеку, то је већа и тама у њему. Рецимо, о мржњи Јеванђеље каже: А који мрзи брата својега, у тами је, и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслепи очи (I Јов. 2, 11). Нема, дакле, ниједнога греха који би могао бити без последица по наше душевно стање. …Нема мира у костима мојим од лица грехова мојих (Пс. 37, 4), говорио је свети пророк Давид. Зато је наш Бог и Спаситељ и Светлост живота само Онај Који нам даје моћ да у себи уништимо сваки грех. А то је Богочовек Исус Христос, Који се зато и јави да грехе наше узме (I Јов. 3, 5).Све могу у Христу који ми даје моћ (Филип. 4,13).
Од тада поче Исус проповедати и говорити: Покајте се, јер се приближило Царство небеско (ст. 17).
Месија је дошао – покајте се. Зашто долазак Месије изискује и покајање које претпоставља потпуну обнову духа, очишћење целога бића човечијег од сваке греховне нечистоте? Зато што Господ само ради тогапостаде тело и настани се међу нама (Јов. 1,14) – да би нам свима дао могућност да ступимо са Њим у најприсније општење (јер, у томе је садржано спасење), а ово се постиже свестраним духовним и моралним препородом – покајањем. Покајање је духовно васкрсење, оживљавање и просвећење Духом; јер, покајањем човек кроз Христа долази у најприснији додир и општење са Богом, јединим изворним животом и једином изворном светлошћу, а остајући упоран у греху, човек се одваја од Христа, те духовно умире, па отуд и спасоносна заповест: Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос (Еф. 5,14; Ис. 60, 7). Вечераћу с њим, и он са мном (Откр. 3, 20).
Епископ Методије Муждека – ТУМАЧЕЊЕ НОВОЗАВЕТНИХ ОДЕЉАКА; Беседа, Нови Сад 2013.
ЧЕМУ НАС УЧЕ СВЕТИ ОЦИ ЦРКВЕ ПРАВОСЛАВНЕ
Свети Оци Цркве казују нам основну истину и благовест Христову: да је сав божански домострој спасења –„нас ради и нашега ради спасења“. „Ради тога је и рођење од Дјеве, ради тога и јасле и Витлејем“, као што каже Свети Григорије Богослов. Главно је у свему: Божија љубав према човеку. Ради тога је силазак Бога на земљу и Његово оваплоћење у човека, ради тога искупљење и васкрсење, ради тога сво Јеванђеље, ради тога Црква и у њој све божанске и свемоћне силе (2Пт.1,3) благодати Духа Светога, која нас очишћује, исцељује, освећује и враћа у првобитно стање, и више од тога. Спасти човека од греха и зла, од ђавола и вечне смрти, и учинити га бесмртним учесником божанског живота, заједничаром божанске природе (2Пт.1,4), једном свето-отачком речју (која као да је данас заборављена) – обожити човека, – то је Христово дело оваплоћења и спасења, то је истина Јеванђеља Његовог, то је мисија Цркве његове, то је богословље Светих Отаца. Сав садржај наше вере Оци су разумели и схватили као спасење наше. У том сотириолошком схватању наше свете вере јесте јединственост и превасходство Светих Отаца Православне Цркве над свим учитељима инославним, као и над свим философијама по човеку, по речи Апостола Павла (Кол.2,8)…
Сва делатност Светих Отаца има за свој циљ баш то: изложити и објаснити истину и стварност спасења човека…
У овом и оваквом времену у коме живимо, потребно је наше неодступно следовање Светим Оцима Цркве. Потребно је зато нарочито говорити о духовном руководству Светих Отаца у нашем животу, на свим путевима од лажи ка истини, од зла ка добру, од пролазности ка вечној стварности, од таме ка светлости, од греха ка светости, од смрти ка вечном животу, од ђавола ка Богу. Онима који се колебају у вери, Светитељи Божији ће укрепити душу и ослободити од страха пред апокалиптичким саблазнима нашег обезбоженог доба, а онима који немају вере, Светитељи Христови отвориће очи да сагледају Истину и Благу Вест Исуса из Назарета, јединог Истинитог Бога и јединог Истинитог Човека у свим световима. У нашем хаотичном времену, времену сумња и лутања, „стоје Светитељи Божији пред нама као свагдаживи сведоци неисказане лепоте и моћи чудесног Богочовека Христа. Они, Свети Оци из давних векова, као и савремени нам, који живе баш у нашем времену, сведоче нам да је једини истински Спаситељ људи, једини Човекољубац – Господ Христос, победио грех и смрт и ђавола својим страдањем и васкрсењем, и даровао човеку вечни живот, јер су Његовом искупитељском благодаћу они још у овом животу на земљи преобразили себе у боголика и вечна бића.
Епископ Атанасије Јевтић – БОГ ОТАЦА НАШИХ; ман. Хиландар, 2000.
No comments:
Post a Comment