Беседа на дан Вазнесења Господа нашег Исуса Христа

Беседа Св. Јована Златоустог

у цркви Романисији говорена

где су телесни остаци светих покрај јеретичких тела сахрањени лежали

Када смо раније тужну светковину крста вршили, чинисмо то ван окола града; а то и сад чинимо кад овај светли и блистави дан Христовог вазнесења празнујемо. А то чинимо, не што би хтели да сам град омаловажимо, но што се трудимо да мученицима почаст укажемо, да нас не би они кривили и говорили: „Ми се не удостојисмо да и само један дан Господа нашег у нашим засторима празнујући видимо", и да нам не би пребацивали: „Ми крв нашу за Господа пролисмо и главе своје одрубити за Њега дасмо, а празновање Његовог дана, које би се овде у нашим становима вршило, не видесмо." Због тога сада град и напустисмо, да на ноге овим светима дођемо, да се овим чином и за оно, што смо раније занемарили, њима извинимо. Јер, ако је требало да и пре овога великодушним овим борцима благочестивости прибегавамо, и то онда док су у незнатним местима лежали, колико више треба то сад да чинимо, кад бисери сами за себе леже, кад се овце од вукова одлучише и живи се од мртвих одвојише?

Њима, истина, није учињена баш никаква увреда због тога што су им тела заједно са телима неверних погребена била; јер тела оних чије душе на небу бораве, не могу се оштетити зато што крај њих и тела других погребена почи[244]вају. Чије су душе у рукама Божијим, њихови телесни остаци ништа због места погребења не трпе. Па и не беху повређени они, него народ, који, и кад са озбиљношћу к њима долазише, са сумњом се молише - јер гробови светитељски не беху познати, па се и није знало где истинито благо закопано лежи. Па се дешавало оно што би се заиста и догодило кад би стада оваца, журећи да се воде напију, чистим изворима притицала, а притом се, због неког смрада који се у близини осећао, устручавала да изворима приђу. А то се управо и са овом паством догађало. Јер ако и притицаху људи ка чистим мученичким изворима, опет беху од јеретичког смрада, који се у близини осећаше, некако увек задржавани. Али кад је то дознао овај наш премудри пастир и општи наставник који се само о напретку цркава стара, одмах је наредио да се та сметња отклони; он, рекох, топли љубитељ цркава и мученички ревнитељ. Па шта чињаше он? Погледајте премудрост! Заповедио беше да се мутне и смрдљиве воде заспу и доле заграде; а чисти извори мученика на чисто поставе. А погледајте у исти мах какво је милосрђе умрлима и поштовање мученицима и старање о људима показао. Умрлима је милосрђе показао тиме, што их је, и не дотакнувши се њихових костију, оставио да на том истом месту и даље почивају; а мученицима поштовање, што их је из злог суседства избавио; а о народу старање, што га није оставио да молитве своје са сумњом узноси. И то беше узрок, што смо вас и данас из града извели, а и што желесмо да збор овај светлијим учинимо и да би скуп овај светлији био; особито, што се не само људи у њега сабирају, но и мученици су ту; и не само мученици, но и анђели; а пошто су овде и анђели присутни, то постаде данашњи дан и сједињење мученика и анђела.

И ако желиш да видиш мученике и анђеле, а ти отвори очи вере и видећеш такав призор. Јер ако је сав ваздух анђелима испуњен, много је више црква; а ако је црква, колико је више данашњи дан у који се Господ наш вазнео?

А да је сав ваздух анђелима испуњен, слушај шта је апостол говорио кад је женама саветовао да покривало на главама носе. ,,Жена треба да има власт на глави ради анђела'' (1 Кор 11,10), а и Јаков је рекао: ,,Анђео, који ме је из[245]бављао од свакога зла''(Пост 48,16). Исто су тако и они, што су са апостолима у једном дому били, одговорили: ,,То је анђео његов'' (Дап 12,15); а Јаков, кад је анђеле угледао, још је и ово рекао: ,,Ово је око Божји'' (Пост 32,2).

А како је могао он да на земљи око Божји види?

Као што цар својој војсци заповеда да по свим градовима борави, да не би градове непријатељска војска напавши опустошила, тако је, због тога што се беси у ваздуху налазе и као непријатељи мира прете да мир наруше, против њих анђелске војске поставио, да би их и самом својом појавом сузбијали, да би се свагдашњи мир одржао. А да познаш да су то анђели мира, слушај како ђакони при молитвама свагда говоре: ,,Анђела мира, верног вођу, чувара душе и тела наших, од Господа молимо.''

Видиш ли дакле, да овде и анђели и мученици с нама заједно бораве. Па ко је несрећнији од оних који су данас одсутни, и ко је срећнији од нас који дођосмо и овом се свечаношћу наслађујемо.

Но да о анђелима говоримо, то ћемо за друго време оставити; сада ћемо пак о повести предстојећег празника реч започети.

Какав је овај предстојећи празник?

Веома је он, љубљени моји, и поштован и велики! Он помисао човекову превазилази и достојан је да се као велика милост Божија, која га је и приредила, поштује. Јер данас је помирење Бога и васцелог човечанског рода обављено. Данас се дуговремена завада отклонила и велики рат прекинуо, данас се онај чудесни мир, који се раније ни очекивао није, повратио. Јер ко би се и понадао да ће се Бог са човеком помирити; не због тога, што би Господ немилостив био, но што је слуга немаран; не што је Господ жесток, но што је роб неразуман.

А желиш ли да чујеш колико смо ми нашег човекољубивог и кротког Господа прогневили? Али треба прво да узрок наше пређашње заваде сазнамо, да би се, кад видиш какве смо се части, ми непријатељи и злоће, удостојили, задивио милосрђу Онога који нас поштује, и да не би помислио да је таква промена по нашим заслугама настала, и да би, пошто Његову велику милост појмиш, настојао да му сваки дан за тако велике дарове благодаран будеш. Желиш ли, велим, да чујеш[246] како смо ми нашег човекољубивог, кротког, благог и на наше спасење увек спремног Бога раздражили?

Некада Он хоћаше да нас сасвим погуби и тако се беше на нас разгневио, да је васцели човечански род заједно са женама и децом, са зверима и скотовима и са свом земљом истребити наумио. И ако хоћеш да чујеш, ја ћу ти и саму пресуду Његову прочитати. ,,Хоћу - говораше он - да истријебим са земље људе, које сам створио, од човјека до стоке...јер се кајем што сам их створио'' (Пост 6,7). А притом да познаш, да није Он нашу природу мрзео, но само се од греха одвраћао; Онај исти, који је изрекао да ће истребити са земље људе које је створио, са човеком разговара и каже: ,,Крај свакоме тијелу дође преда ме'' (Пост 6,13) - али кад би мрзео човека, не би се с њим у разговор упуштао. А отуд се види и то, да Он и није хтео на силу да изврши оно чиме је претио, но се оправдава пред робом и као са Себи равним у разговор ступа, наводећи узроке намишљене погибије не због тога, да би човек тај узрок сазнао, но да би, када их и други чују почели поштеније да живе. И као што рекох, тако је род наш на странпутицу зашао да је сваки дан очекивао да и са земље одбачен буде.

Али ми, који ни земље не бесмо достојни, данас смо на небо уздигнути; ми, који и за најнижу владавину неспособни бесмо, у горње се царство уздигосмо, на небеса пређосмо, царски престо примисмо и природа наша, од које је херувим рај чувао, постави се данас изнад херувима.

Али на који је начин ово дивно и велико дело произишло? Како се ми, који смо Бога раздражили, земље недостојни постали па и од земаљске владавине отпали - како се тако високо подигосмо? Како се борба окончала и како гнев утолио?

Како? Та баш је то и чудно, што то помирење није учињено на молбу оних који се на Бога неправедно гневише, но на позив самог Оног који праведно негодоваше, као што је и написано: ,,Умјесто Христа, дакле, молимо, као да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово - помирите се са Богом'' (2 Кор 5,20).

Па шта је то? Сам је увређен, а сам говори (моли)?[247]

Заиста је тако. Бог је Он, па зато као милосрдни отац и моли.

А погледај и како се савршава то дело. Ту не беше посредник, човек какав, а не ни анђео, ни арханђео, нити ико од створених, но управо јединородни Син самог Оног који моли.

Па шта чини тај посредник?

Дело испоручиоца. На пример: Као што кад се два човека један од другог одвраћају и неће да се помире, па трећи неко долази и пошто међу њих стане, свађу прекида, тако је и Христос овде чинио. Бог се на нас гневио, а ми смо се од Њега, чедољубивог Господа, одвраћали; а Христос, пошто се посред нас поставио, обе је природе, и божанствену и човечанску, помирио.

Па какво је Он ту посредовање учинио?

Какво? Казну коју смо ми од Оца имали претрпети, Он је на себе примио, и као што је казну са неба поднео, тако је и овдашње хуљење претрпео.

Хоћеш ли сада да сазнаш, како је Он и једно и друго на себе примио? ,,Христос нас је - стоји написано - искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство'' (Гал 3,13).

Видиш ли како је с више одређену казну примио? А ево како је и са земље хуљења претрпео: ,,Ругања - написано је - оних који Тебе руже падоше на мене'' (Пс 68,10).

Јеси ли дакле увидео на који је начин уклонио мржњу и како није одустао, све док није творећи и страдајући и дејствујући, непријатеља и ненавидника (мрзитеља) самом Богу привео и пријатељем га учинио.

Свију пак тих блага данашњи дан је извор. Јер ону првину коју је Христос од наше природе примио, Сам је Богу принео. И оно, што на пољима са плодним класовима бива, као кад ко мало класова узме па, и не начинивши велики сноп, Богу принесе, те се малим тим приносом сва њива његова благосиља, тако је и Христос учинио, пошто је оним једним телом, као неком првином, учинио да се сав род наш благослови.

Али зашто Он није сав род наш узнео?[248]

Зато, што није првина кад неко све принесе, но кад неко малу част приноси, са малим, за све благослов добија.

Али рећи ће опет неко: Ако је то првина било, требало је првосазданог човека принети,јер оно је првина што прво израста, прво процветава.

Није љубљени! Није то првина ако први, али још недозрео и слаб плод принесемо, но ако најбоље принесемо. И пошто је први онај плод греху био крив, зато, ако и први беше, не беше принесен. А овај не беше никаквом греху крив, па се зато и принесе као првина. И да би се ти уверио да није онај плод првина која први израсте, но онај који је изврстан и најлепши, сведочанство ћу ти из самог Светог писма изнети, јер овако је Мојсије народу јеврејскоме говорио: А кад дођете у земљу и насадите свакојакош воћа, обрежите му окрајак, род његов; три године нека вам је необрезано, и не једите га. А четврте године нека буде сав род његов посвећен у хвалу Господу (Лев 19,23-24). Да је пак првина онај род био, који се први показао, онда би прве године тај у хвалу Господу посвећиван био; али говори: ,,Три године нека вам је необрезано, и не једите га'', па га не треба ни дирати, јер је слаб и немоћан и незрео, ,,а четврте године нека буде сав род његов посвећен у хвалу Господу''.

Погледај законодавчеву премудрост! Ни јести од таквога плода не допушташе народу, да га не би пре Бога примао, а ни приносити не дозвољаваше, да се не би незрело Господу принело. Не додируј ти то, јер је плод непотпун; па и не приноси, јер је недостојан части Оног коме приносиш. Па опажаш ли сад, како није првина оно што прво израста, но оно што је потпуно - то се првином назива.

И довде сам ја о принесеном телу говорио. Принео је дакле Христос првину природе наше Оцу и Отац је тим приносом тако задовољан био, што по достојанству приносиоца, што по чистоти приноса, да га је одмах Својим рукама прихватио и покрај Себе положио, рекавши:,,Седи Мени с десне стране'' (Пс 109,1).

А којој је природи рекао: ,,Седи Мени с десне стране?''

Оној, која је саслушала: ,,Јер си прах, и у прах ћеш се вратити ''(Пост 3,19).

Па зар не беше природи тој довољно што се и на небо[249] успела? Зар не беше доста, да је и међу анђелима остала? Зар не би и то неисказана част за њу била? Али она се винула и изнад анђела, прешла арханђеле, превазишла херувиме, узлетела више серафима, прошла начела и није се зауставила, док до Божијег престола није достигла.

Да ли видиш ти колико је небо од земље далеко? Али боље је одоздо да почнемо. Видиш ли колико је растојање од пакла па до земље; и опет од земље па до неба, и још од неба па до вишег неба; а од тога па до анђела, арханђела, до горњих сила и чак до самог престола царског? Па кроз сва та пространства и сву висину Христос је нашу природу узнео.

Погледај, молим те, на каквом је ниском месту она била и куд се успела? Нити ко сићи ниже могаше, где је човек сишао; нити пак више успети се, где га је Христос са собом узнео. А на ово је и Павле мислио кад је рекао: ,,Онај који сиђе то је исти који и узиђе'' (Еф 4,10).

А где је сишао и где узиђе?

,,Сиђе - вели - у најдоња мјеста земље... и узиђе више свију небеса'' (Еф 4,9-10).

Помучи се да схватиш, ко је узишао и каква природа и у каквом се стању пре овог налазила?

Намерно продужујем ја говор о нискости рода нашег, да бих тиме превасходство почасти, што нам милосрдни Господ учини, боље докучити могао.

Ми бесмо земља и пепео; али и ово још не беше порок, јер је та слабост нама природна, и бесмо од неразумних скотова много несмисленији, по написаном: ,,И човек у части будући, не разумеде, изједначи се са стоком неразумном, и постаде јој сличан'' (Пс 48,21), а са стоком изједначити се, горе је него ли стока бити; јер што је по природи неразумно, то по својству природе у неразумности пребива, докле кад онај, што је разумом обдарен, у неразумност такву падне, није по природи но по својој злој вољи изопачен. Зато кад чујеш да се човек са стоком изједначио, не помишљај да је пророк оно изрекао зато што је намеравао да људе изједначене са стоком представи, но да покаже да су људи и од саме стоке гори постали.

И стварно. Ми бесмо и од бесловесних и гори и неосетљивији постали, не по томе што се као људи у скотове[250] претворисмо, но што до веће неблагодарности од самих скотова дођосмо - што и Исаија потврђује, када говори: ,,Во познаје Господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ мој не разумије'' (Ис 1,3).

Али ми не треба да се тог нашег пређашњег стања стидимо: ,,А гдје се умножи гријех ондје се још већма умножи благодат'' (Рим 5,20).

Јеси ли видео, како ми од стоке много гори бесмо? Желиш ли још да видиш, да смо још и од птица неразумнији? Ево: ,,И рода под небом зна своје вријеме, грлица и ждрао и ласта пазе на вријеме кад долазе; а народ мој не зна суда Господњега'' (Јер 8,7). Ето како смо ми и од магараца и волова па и од птица, грлице и ластавице, много неразумнији.

А хоћеш ли и другу нашу неосетљивост да познаш? Тако смо се ми од природног разума били удаљили, да нас је Свето писмо и к мравима на науку слало: ,,Иди - говори оно - к мраву, љенивче, гледај путове његове, и омудрај'' (Прич 6,6). По обличју Божијем саздани, постасмо ученици мрава, али не по вољи Саздатеља, но што сами своје обличје запустисмо.

А шта говорим ја о мравима? Та и од камења бесмо неосетљивији. Хоћеш ли и о томе да ти посведочим. ,,Слушајте - написано је - горе и тврди темељи земаљски, парбу Господњу,јер Господ има парбу с народом својим'' (Мих 6,2). С људима парбу имаш, а темеље земаљске зовеш? Тако је заиста одговарао Бог, јер и од самих земаљских темеља људи су неосетљивији. Па какав би ти још и гори порок тражио, кад и од магараца глупљи, и од волова несмисленији, и од ластавице и грлице бесловеснији, и од мрава неразумнији, па и од камења неосетљивији бесмо. И шта још више? Показасмо да смо и са змијама једнаки: ,,Гњев је њихов - говори се - на подобије змије'' (Пс 57,5); ,,Изоштрише језик свој као у змије, отров аспидин је под уснама њиховим'' (Пс 139,4).

Али зашто да о неразумној неосетљивости нашој толико напомињем, кад је општепознато да бесмо и синовима самога ђавола названи: ,,Вама је отац - написано је – ђаво'' (Јн 8,44).

И ми неосетљиви, неблагодарни, несмислени, од самог камења неосетљивији, од свега гори, бешчасни и сасвим[251] презрени - како ћу исказати, како изговорити, како произнети реч ову? Подла наша природа од свега неразумнија, данас је над свиме уздигнута. На данашњи дан задобише анђели оно што одавно жељаху; данас угледаше арханђели оно што од вајкада очекиваху, тј. природу нашу како са престола царског сија, славом и добротом бесмртном блистајући; а то су од искона и анђели хтели и арханђели још у самом почетку желели. Па иако је таква част наша њихову част и превазилазила, опет су се они таквој нашој срећи радовали, као што су и сажаљевали кад бејасмо кажњени и као што је и херувим сажаљевао то што му је да рај од нас чува поверено било. И као што слуга, који по налогу свога господара слугу равног себи у затвор ставивши чува, а опет, због наклоности ка томе другу равноме себи, њега сажаљева, тако је и херувим по Божијој заповести рај чувао, али је нас притом и сажаљевао.

И да познаш да је он заиста сажаљевао, ја ћу ти човечанским примерима доказати. Јер кад видиш да и обични људи своје сажаљење својим друговима, који се у патњи налазе, изјављују, онда се немој ни у херувиме сумњати. Та који је то праведник био, који није сажаљење своје онда изјављивао, када је опажао да се савременици његови због многих својих грехова, макар и праведно, кажњавају? А то је баш оно што је и најчудноватије, што су њих сажаљевали иако су знали њихове преступе којима су свог Творца огорчили. Ево како се Мојсије жалио: ,,Молим ти се; народ овај љуто сагријеши начинивши себи богове од злата. Али опрости им гријех: ако ли нећеш, избриши ме из књиге своје, коју си написао'' (Изл 32,31-32).

Шта је то? Гледаш очима одступање од благочестивости, а кажњене сажаљеваш?

За то их - одговара - сажаљевам, што су под казном и што праведној казни повода даше.

Исто је тако и Језекиљ плакао кад је опазио да анђео људе посеца, говорећи:,, Јаох Господе Господе, еда ли ћеш затрти сав остатак Израиљев?'' (Јез 9,8). А и Јеремија је овако тужио: ,,Карај ме, Господе, али с мјером, не у гњеву свом, да ме не би затро'' (Јер 10,24).

Видите дакле, и Мојсије и Језекиљ и Јеремија сажаљеваху[252] своје савременике, па да ли је могло бити, да оне силе баш ни мало за нашу несрећу не марише. Но то се не може ни с разумом сложити? Јер да они наше догађаје за своје властите сматрају, видно је и отуд што се они, радоваху и онда кад уочише да се Господ с нама помирио; а та радост зацело не би свог места имала, кад нас не би пре тога сажаљевали. А да су се заиста тим призором обрадовали, познато је отуд што је и Христос рекао: ,,Да ће тако бити већа радост на небу због једнога грјешника који се каје'' (Лк 15,7). А ако се на небу и онда радују, кад се само један грешник обраћа, како да се и на данашњи дан нису зарадовали, гледајући да се сва природа наша кроз првину на небо узноси.

Но и другим примерима можемо доказати да се небесни зборови о нашем измирењу радују. Већ и онда, кад се Господ наш телесно родио, они су били ти, који су, пошто су видели да се Бог с људима помирио (јер не би се толико унизио, да није опростио), хор на земљи саставили и из гласа клицали: ,,Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља'' (Лк 2,14). Дакле, да познаш да Бога прослављају због тога што је земља толика блага задобила - зато су и разлог навели, када су рекли: ,,На земљи мир, међу људима добра воља ''- међу људима отпадницима и неблагодарнима.

Јеси ли се дакле уверио, да они због туђе среће славе Бога; или боље због своје, пошто они нашу срећу за своју сматрају. А тако исто су се и онда радовали, када су Њега, како на небо узлази, видели, јер су по самим Христовим речима узлазили и силазили - као што је то и својствено онима, који желе да какав преславан призор виде.

Но откуд се зна да су анђели и силазили?

Ево откуд. Сам Христос је рекао: ,,Од сада ћете видјети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човјечијега'' (Јн 1,51). А то је и у природи оних који некога љубе. Јер такви и на одређено време не чекају, но од радости и рок скраћују, и силазе, јер журе да виде онај нови и чудновати призор „човека који се на небу појавио". А због тога се анђели свуда и налазе. Они беху ту и када се Он родио, беху и када је васкрсао, па ево их и сад кад[253] се вазносио. ,,Гле, два човјека - написано је - у хаљинама бијелим стадоше поред њих (већ таквим оделом радост своју исказујући), и они рекоше: Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо'' (Дап 1,10-11).

Овде молим за особиту пажњу. А због чега они тако говораше? Зар апостоли не имађаху очију? Зар нису оно што је бивало - видели? Зар није и јеванђелист рекао: ,,... док они гледаху, подиже се, и узе га облак испред очију њихових (Дап 1,9)? Па из ког разлога мораху и анђели да се ту покажу и да говоре да се Христос на небо вазнео?

Из два разлога. Први је, што су апостоли због одласка Христовог веома жалили. А да су жалили, ево шта им Сам каза: ,,Нико ме од вас не пита: куда идеш? Али зато што сам вам ово казао, жалостје испунила срце ваше'' (Јн 16,5-6). Та ми не можемо лако да поднесемо, да се и од другова и сродника наших растанемо, а како да ученици не жале, када су очима својим гледали како им Спаситељ, Учитељ, и Старатељ милосрдни, кротки и преблаги одлази? Па због тога је анђео пред њих и стао, да их увери да ће се опет вратити, и да им тако жалост ту ублажи. ,,Овај Исус - рекоше - који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо.'' Ви сте се и ожалостили што се Он вазнео, но немојте жалити, јер ће Он опет доћи - да не би и они учинили оно што је Јелисеј некада учинио. Јер и овај, кад је видео да му се учитељ одузе, разд'ра своју хаљину, а зато што никог ту не беше ко би га утешио и рекао му да ће Илија опет доћи. Дакле, да не би и они то учинили, потребно беше да им се јаве анђели који су их тешили. И то беше први разлог анђелске присутности.

Други пак, не мањи од тог, беше онај, због ког је анђео и рекао: ,,Који се од вас вазнесе на небо.''

А који је тај разлог?

Христос се на небо узносио а растојање од земље до неба није мало, и сила вида нашег не може тамо да допре, до Онога, који се чак на небо пење. Но као што птица која високо лети, колико више горе узлеће, толико се више из очију наших губи; тако исто и тело оно, колико се више на висину пењаше толико више невидљиво постајаше, пошто слабост очију[254] тако велико растојање не могаше пратити. Па да не би апостоли због тога помислили, да је и Христос као Илија само узет на небо, него да се баш на само небо вазнео, зато су се анђели ту нашли и зато рекли: ,,Који се од вас вазнесе на небо.''

Ове речи нису овде просто додате. Илија беше узет „као" на небо, због тога што је слуга био, а Исус се на само небо попео, јер је Господ. И онај, на кочијама огњеним, а овај на облаку. Кад беше дакле потреба слугу позвати, послане беху кочије, а кад се Син позиваше, царски престо; па и не само царски престо, но сами Очев, јер је о Оцу Исаија рекао: ,,Гле, Господ сједећи на облаку лаку...'' (Ис 19,1); па пошто Отац на самом облаку седи, то је и по Сина облак послат. А осим тога, кад се Илија узносио, он је Јелисеју свој огртач оставио, док је Исус ученицима својим дарове оставио, уз помоћ којих су они касније не само једног Јелисеја, но небројене пророке производили, па и од оног много боље и славније.

Устанимо дакле љубљени, и на онај повратак погледајмо. Јер и Павле говори: ,,Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху'' (1 Сол4,1б); но не - сви.

А да нећемо сви бити узети, но да ће једни остати, док ће се други узети, слушај шта сам Христос говори: ,,Двије ће мљети на жрвњевима; једна ће се узети, а друга оставити'' (Мт 24,41). ,,И, у ону ноћ два ће бити на једној постељи, један ће се узети а други оставити'' (Лк 17,34)

А шта садржи у себи прича ова? Шта значи ова непозната тајна.

Млинарима хоћаше Христос да означи све оне, који овде у сиротињи и беди живе; а постеља и одмарање представља оне, што се у богатству и части налазе. Па да покаже, да ће се и они што су сад у сиротињи, као и они што су у богатству или спасити или погинути, рекао је да ће и од тих што се у млину налазе „један узети а други оставити", а тако исто биће и са онима што се на постељи одмарају, јер и између њих један ће се узети а други оставити; чиме је наговестио то, да ће грешни овде, у очекивању мучења, остати, док ће праведници бити узети на облацима. Па као што начел[255]ници и чиновници, кад се прочује да ће цар у какав град доћи, због тога што смелости пред њим имају, пред сам град излазе и тамо га пресрећу, док кривци и осуђеници у граду стоје и царску одлуку чекају, тако ће и када Господ буде долазио, они што добру наду имају, у самом ваздуху Њега сусрести, а криви и за многе грехе савешћу изобличавани, овде ће на земљи судију очекивати. А онда ћемо и ми узети бити - не рачунајући и себе у број узетих, рекао сам ја ми. Нисам ја толико неосетљив а и неразуман, да моје преступе не познајем. Јер кад се ја не бих чувао да радост предстојећег празника не помутим, горко бих при помену речи ове сузе пролио, јер ми греси моји на памет дођоше. Али пошто не желим да радост овог празника помутим, то ћу на овом месту и беседу своју окончати, напомињући вам само једно: Да се оног дана сећате, да се ни богати по своме богатству не би радовао ни сиромах по својој сиротињи себе за бедног сматрао, но да би свако по ономе, што у себи зна, ово или оно, чинио. Јер ни богати није ублажења, ни сиромах сажаљења достојан; но онај, који ће се на оним облацима узети, тај је срећан и пресрећан, макар да је овде и од свих најгори; као што ни беднији нико опет од оног неће бити, који ће се тога лишити, па макар тај овде и први и најбогатији био.

А о томе ја говорим зато, да би ми, који смо грешни, плакали, а добродетељни да би сву наду имали, или не само да би сву наду имали, него да би и опрезни били, а и да ми не би само плакали, но и грехове избегавали, што је штавише могуће и ономе који је у гресима живео - да се одуставши од грехова добродетељи врати и да се са онима који су од самог почетка добродетељно живели, изједначи (за шта и ми да се потрудимо). А и због тога да они, који су својих добрих дела свесни, у благочестивости остану, трудећи се да овакву своју тековину још и више умноже, да би се ми, који ни наде немамо а мноштво својих грехова знамо, кајали и да би смелост добродетељних задобили - како би сви заједно и једнодушно и са достојном славом примили Цара над анђелима, па и оно блажено весеље наследили са Христом Господом нашим, коме нека је слава и сила заједно са Оцем и Светим Духом сада, свагда и у векове векова. Амин.