ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски

Глава осамнаеста 10-20

црквени начин исправљања ближњег, моћ апостолске власти,

10-11. Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога. Јер Син Човјечији дође да спасе изгубљено.

Заповеда им да не презру оне који себе сматрају "малим", дакле смирене духом, јер су они велики пред Богом. Њих Бог, каже, толико воли да им је дао анђеле чуваре који не допуштају демонима да их повреде. Сваки верник и, штавише, сваки (крштени) човек има свога анђела чувара. Међутим, анђели "малих" и смирених у Христу толико су блиски Богу да увек стоје пред Њим и гледају Његово лице. Из овога се види да иако сви имамо анђеле, анђели грешника као да се стиде због њиховог маловерја и немају смелости да гледају лице Божје и да се моле за њих, док анђели смирених са смелошћу гледају лице Божје. "Али, шта ја то говорим да такви имају анђеле", каже Господ, "када сам Ја дошао да бих спасао оно што је изгубљено и да оне које људи сматрају ништавним учиним својим најближим."

12-14. Шта вам се чини? Кад има један човјек сто оваца па залута једна од њиж, не остави ли деведесет и девет у планини, и иде те тражи ону залуталу? И ако се догоди да је нађе, заиста вам кажем да се њој радује више него оним деведесет и девет што нису залутале. Тако није воља Оца вашега небескога да пропадне један од ових малих.

Ко је тај човек који је имао стотину оваца? Христос, јер је читава словесна творевина, анђели и људи, стадо од стотину оваца чији је пастир Христос. Он није ни овца ни створење, већ Син Божји. Он је, дакле, оставио деведесет девет (оваца) на небу (то јест, анђеле) и, узевши обличије слуге, дошао да потражи једну овцу - (палу) људску природу, и (када је нађе) радује јој се више него ли постојаности анђела. Све у свему, ово показује колико се Бог труди око обраћења грешника и више се радује њиховом обраћењу, него ли онима који су чврсти и постојани у врлини.

15-17. Ако ли ти згријеши брат твој, иди и покарај га међу собом и њим самим; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да т устима два или три свједока остане свака ријеч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека хи буде као незнабожац и цариник.

Оштро укоривши оне који саблажњавају своју браћу, сада исправља и оне који су саблажњени. Како ти, будући саблажњен, не би потпуно пао у заблуду мислећи да се речи "Тешко онима..." односе само на оне од којих долази саблазан, Господ говори: "Желим да ти који си саблажњен, то јест повређен, покараш оне који ти чине неправду и наносе штету, ако су они хришћани".[1] Пази шта каже (на другом месту): "Ако ли ти згреши брат твој...", то јест хришћанин. Међутим, ако ти сагреши неверник, онда му дај чак и оно што је твоје. Али, ако ти је брат, покарај га. Није рекао "понизи га", већ "покарај га".[2] "Ако те послуша" значи ако дође к себи и призна своју погрешку. Господ жели да грешника прво насамо покарамо, како не би постао још бестиднији (у греху) ако то учинимо пред другима. Али, ако се он не застиди ни када га покарамо и пред два или више сведока, тада изнеси његов грех пред црквене старешине. Пошто није послушао двојицу или тројицу, јер Закон каже да иза сваке речи стоје два или три сведока,[3] нека га уразуми Црква. "Ако ли не послуша ни Цркву", нека буде искључен из Цркве како не би преносио своје зло на друге. Такву браћу Господ упоређује с цариницима, јер су цариници сматрани нечистим људима. За онога коме је учињена неправда довољна је утеха да се његов увредилац назове "цариником" или "незнабошцем", то јест грешником и не-верником. Да ли је то једина казна за оне који другима наносе неправду? Није, зато послушај шта даље каже:

18. Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу. "Ако ти", каже, "коме је учињена неправда, сматраш онога који ти наноси зло за цариника и незнабошца, он ће такав бити и на небу. Ако га 'разрешиш', то јест, ако му опростиш, биће му опроштено и на небу." Дакле, није само разрешено оно што свештеници разрешују, већ ће и све оно што ми, којима је нанесена неправда, свежемо или разрешимо (на земљи) бити свезано или разрешено (на небу).

19-20. Опет вам заиста кажем: Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима.

Овим речима нас Господ заједно сабира у љубави. Пошто нам је (претходно) забранио да саблажњавамо једни друге и заповедио да не вређамо ближње, али и да не примамо увреде к срцу, сада говори о међусобној слози. Сложним се називају не они који се сложе у злу, већ у добру. Погледај шта каже: "Ако се два од вас сложе...", дакле, вас који сте верни и врлински људи, јер су се сложили Ана и Кајафа, али у ономе што је достојно осуде. Ето зашто се често молимо, а не добијамо - јер нисмо међусобно сложни. Господ не каже: ,Ја ћу бити међу њима", јер Он неће бити тамо у неко будуће време или тобоже касни, већ каже: "Онде сам и Ја међу вама", што значи да је тамо у исти час присутан. Разуми такође да када се сложе тело и дух, и тело не жели оно што је противно духу, тада је Господ међу њима. Ово се исто тако односи и на три душевне силе: умну, страсну и вољну. И Стари и Нови Завет се слажу и међу њима се налази Христос, будући да га оба сложно проповедају.

1. Реч "покарај", по речима Златоуста, значи овде: "подсети га на грех и испричај му све што си претрпео од њега. Урадиш ли то како треба, обавио си две ствари: извршио си своју дужност и приволео увредиоца на помирење." (Ibid; Homil. 60, 1; c. 584).
2. "И лекар", каже Св. Златоуст, "видећи да болест не престаје, не оставља болесника и не гневи се на њега, већ још више улаже труда. То исто и Спаситељ заповеда да овде чинимо," (Ibid.Homil. 60,1; с. 585). Свети Оци су сматрали човекомржњом и отпадништвом од божанске љубави када неко из тобожње љубави оставља брата неисправљеног у греху. Међутим, право да изваде "трун из ока брата својега" имају само они који су већ "извадили брвно из свога ока", дакле, они који су победивши своје страсти у стању да с љубављу прекоре ближњег, а да му тим прекором не нанесу још већу штету. Зато се присетимо незаборавних речи Св. Григорија Богослова: "Прво треба себе очистити, па затим очишћавати (друге); себе умудрити, па тако умудривати; сам постати светлост, па просвећивати; приближити се Богу, па (тек онда) друге приводити; осветити себе, па освећивати."
3. 5 Мојс. 17:6; 2 Кор. 13:1