Вазнесење Христово

Бојан Бошковић, Православље Број 1110, 

Суштина Христове смрти и Васкрсења је победа над смрћу. У случају самог Христа јасно нам је о каквој се победи над смрћу ради. Он, који је заиста умро, заиста је у трећи дан по распећу и оживео. Ово оживљавање није било само привремено. Након Васкрсења Христос више није умирао. Уместо тога, он се вазнео на небеса.

ВАЗНЕСЕЊЕ И ВАСКРСЕЊЕ

Вазнесење свакако није смрт. Приликом Вазнесења Христос се није „разоваплотио“, нити је његово тело уништено, нити је његово психофизичко јединство нарушено. Цело његово човештво је вазнесено. Људска природа Христова тиме није уништена, нити се стопила са божанском природом, нити се од ње раздвојила, него је ипостасно (личносно) сједињење божанске и људске природе остало непромењено.

Остатак човечанства, упркос Христовој победи над смрћу и даље умире. Да ли то онда значи да је Христово Васкрсење издвојени догађај који нема везе са спасењем људског рода, него је само поучна демонстрација Божије свемоћи и доказ Христовог божанства? Свакако да не. Символ вере говори о томе да је Христос постао човек „ради нас људи и ради нашег спасења“. Његово Васкрсење је део његовог дела спасења, односно врхунац његове спаситељске делатности. Христос је победио смрт, не само сопствену смрт, већ смрт уопште. Без његове победе над смрћу, остатак човечанства не би могао да се нада Васкрсењу и вечном животу. Да Христос није васкрсао смрт би била коначна реалност свега створеног.

Осим што је Опште васкрсење условљено Христовим Васкрсењем, такође је и Христово Васкрсење условљено Општим васкрсењем. Христово Васкрсење се као и све што је учинио поставши човек, догодило „ради нас људи и нашег спасења“. То значи да је Христово Васкрсење условљено Општим васкрсењем као својим циљем и сврхом. Зато Апостол Павле каже да „ако мртви не устају, онда ни Христос није устао“. Он посебно наглашава везу Христовог и Општег васкрсења и Христа назива „Прворођеним из мртвих“. Он као да сагледава Христово Васкрсење као почетак Општег васкрсења, као један јединствени догађај, или бар као континуирани след нераскидиво повезаних догађаја. Између Христовог Васкрсења, и његовог Другог доласка, при ком ће се догодити Опште васкрсење, налазе се Христово Вазнесење и слање Утешитеља – Духа Свeтога.

ВАЗНЕСЕЊЕ КАО ОДСУСТВО

У Јеванђељу по Јовану, нарочито у тзв. „опроштајним беседама“, постоји одређено изједначавање Христове смрти и Вазнесења. Такође, приликом првог јављања васкрслог Христа ученицима, долази до давања Светог Духа ученицима. Овакво повезивање Христове смрти и Вазнесења с једне, и Васкрсења Христовог и слања Утешитеља (а такође имплицитно и Парусије – Другог доласка Христовог) с друге стране, разликује се од перспективе која је описана код Јеванђелиста Луке, у његовом Јеванђељу и Делима апостолским. Јованово схватање је оне читаоце којима је недостајао исправан основ за разумевање овакве повезаности увек саблажњавало. Тако су гностици у томе видели потврду својих схватања не само Вазнесења, него и спасења уопште, као растеловљења. Модерни библисти, углавном протестанти, ово су разумевали као потврду своје тезе о одлагању Парусије.

Како разумети Јованову перспективу? За разлику од Луке, који излаже историју спасења и као њен део историју ране Цркве, Јован своје казивање конципира тако да догађаје из Христовог живота доводи у везу за Светим тајнама. Он све посматра из светотајинске перспективе, а она подразумева да је живот у Духу, односно Цркви, предукус Божијег царства, које је већ остварено захваљујући Христу. Због доживљаја Светих тајни као учешћа у животу Божијег царства (мада се код Јована ово изражава другачије, не помиње се Царство, већ се терминима као што су „живот“, „познање“, „обитавање“ – наглашава да се ради о учествовању у односу који Отац има са Сином као садржају Царства), долази до овог сагледавања будућег догађаја као садашњег. Другим речима, код Јована је јак нагласак на тзв. „презентистичкој есхатологији“ – Царство је већ сада овде. Тако се догађаји који претходе Парусији сажимају по схеми присуства и одсуства Христовог. Догађаји који указују на Христово одсуство од заједнице су тако смрт и Вазнесење, а догађаји који указују на његово поновно присуство су Васкрсење, слање Утешитеља и Парусија. С тим у вези је и парадоксално повезивање смрти и „прослављења“ у Јовановом Јеванђељу.

ВАЗНЕСЕЊЕ КАО ПРОСЛАВЉЕЊЕ

Код синоптичара се Вазнесење сагледава као радостан догађај, упркос томе што се ради о „растанку“ Христа са ученицима. Код Матеја се опис Вазнесења (а и цело Јеванђеље) завршава Христовим речима: „Ја сам са вама до свршетка века“. Следећи Марка и његову композицију Јеванђеља, по којој је Галилеја место Христовог прослављења, а Јудеја место његовог страдања, синоптичари Вазнесење смештају у Галилеју, или бар изван Јерусалима.

Упркос томе што Вазнесење на одређени начин подразумева „одсуство“, оно је догађај који има карактер „узношења“, што је увек повезано са „прослављењем“. Христос је Вазнесењем коначно прослављен, након свега што је извршио снисходећи ради спасења људи до „дубина смрти“. Он је коначно узнесен до самога Бога.

ВАСКРСЕЊЕ И ДРУГИ ХРИСТОВ ДОЛАЗАК

Како схватити Христово узношење? Где се он вазнео, ако кажемо да Вазнесење подразумева и вазнесење тела? Говори се о вазнесењу „на небо“ и о вазнесењу „код Оца“.

Схватити израз „на небо“ у смислу да се он односи на неке физичке сфере неба, због начина размишљања који је донела савремена научна космологија, данас је тешко замисливо. Друга могућност је да се ово схвати као вазнесење у Царство небеско. Ова могућност се не може у потпуности искључити, али Царство небеско није нешто што постоји паралелно са светом, поготово не у просторном смислу. Оно није неки „паралелни свет“, него овај „наш“ свет преображен Божијим свеприсуством које укида смрт. Оно је од света одељено пре „временски“ (догађајима икономије спасења), него просторно.

Исправно схватање овог исказа о вазнесењу „на небо“ пре треба тражити уз узимање у обзир и свих оних новозаветних исказа који говоре о Христовом одласку „код Оца“, „код Бога“ и о „седењу с десне стране Оца“. Чињеница да се код Јевреја уместо имена Божијег често користила реч „небо“, томе додатно иде у прилог. Ту, међутим, настаје проблем: како је могуће да се материјално, временом и простором одређено тело Христово „смести“ у Бога који је бестелесан, нематеријалан и изван времена и простора? Да ли се онда ипак ради о некој врсти разоваплоћења? Не, зато што Христово тело није уништено, него је оно привремено „изузето“ из времена и простора. Привремено, јер ће приликом Другог доласка Христос поново бити познаван у свом васкрслом и бесмртном телу.

Али, зашто се ту ипак не ради о привременом разоваплоћењу и поновном оваплоћењу? Христов Други долазак не треба разумети као Христово силажење у овај и овакав свет, него пре као узношење целе творевине у онај однос са Оцем који има Христос. Као када два воза једно време стоје један поред другог, па кад један крене путници не знају да ли је кренуо воз у ком су они или онај поред, могуће је да је оно што нама изгледа као Христов силазак, уствари узношење творевине у његово „небеско обитавалиште“, тј. потпуно учествовање у животу Свете Тројице.

ВАЗНЕСЕЊЕ И ЦРКВА

Вазнесење има свој смисао и за Цркву у историји. Оно са Силаском Светог Духа на Апостоле има однос као смрт са Васкрсењем. Без једног нема другог, без обзира на то што је схема силажење – узлажење обрнута.

Педесетница је пројава Цркве као Тела Христовог. Да је Тело Христово присутно на начин као што је било присутно пре Вазнесења, то не би могло да се оствари. Педесетница, такође, омогућује временску и просторну универзалност догађају спасења који је остварио Христос у историји. Крајње упрошћено, да је Христос телесно присутан, Литургија би свагда морала и могла да буде само на једном месту, на оном на којем је Христос. Ово не би никако допринело јединству Цркве, будући да сви хришћани света, за разлику од мале групе Апостола, не би могли стално да долазе у један град. Такође, да је Христос у васкрслом телу непрестано присутан у историји, то би укинуло веру, а са њом и слободу о којој је Христос говорио Томи: „Сада када си ме видео поверовао си; блажени они који не видеше, а повероваше“.