На Преображење Господње

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА

"ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ"

35. Беседа

На Преображење Господње која доказује да,

иако је сама по себи божанска светлост нестворена,

она ипак није суштина Божија

1. Пророк Исаија предсказује о Еванђељу говорећи да ће "Господ реч сажету сатворити по читавој васељени" (Ис. 10; 23 - в. Септуагинту или црквенословенски превод, где је смисао овог стиха знатно другачији него у Даничићевом преводу). Сажета је она реч која у мало казивања обухвата велику мисао. Испитајмо, дакле, поново оне еванђелске речи које смо данас већ разматрали и приложимо им и остале, да бисмо сви били проникнути чистим смислом који се у њима садржи и обузети божанским надахнућем.

2. И после шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме, и преобрази се пред њима и засија се лице Његово као сунце(Мт. 17; 1-2). И гле, сада је погодно време, гле, сада је дан спасења, браћо, дан божански, нови и вечити, дан који се не мери временским размацима, дан који нити нараста нити се умањује, нити га ноћ прекида. То је дан Сунца Правде, у којега нема изменљивости нити сенке промене (Јак. 1; 17). Уз благовољење Очево и садејство Светога Духа, то Сунце је од тог доба човекољубиво засијало над нама и извело нас из таме на своју зачуђујућу светлост, вечно распростирући своје блистање над нашим главама, јер је то недоступно сунце.

3. Будући Сунце правде и истине оно не допушта да заблиста онима што се служе лажима и речима уздижу неправду или је делима испољавају, нити им пак допушта да га познају, него се показује и поверава онима што творе правду и љубе истину, и радује их својим блистањем. О томе говори Писмо, казујући да светлост засија праведнику и правима срцем весеље (Пс. 96; 11). Због тога и Псалмопојац Пророк ускликује Богу: Тавор и Ермон имену Твоме обрадоваће се (Пс. 88; 12), унапред описујући радост каква ће касније настати на гори за оне што видеше то блистање. Исаија каже: Да раздрешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене и да изломите сваки свој јарам (Ис. 58; 6). А шта сле-ди за тим? Тада ће синути видело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, и слава Господња биће ти задња стража (ст. 8) и: Ако избациш између себе јарам и престанеш пружати прст и говорити зло, и ако отвориш душу своју гладноме и наситиш душу невољну, тада ће засјати у мраку видело твоје и тама ће твоја бити као подне (ст. 9-10), јер ће и они, које очигледно озари то Сунце, и сами заблистати као сунца, будући да ће праведници засјати као сунце у царству Оца свога (Мт. 13; 43).

4. Одбацимо, дакле, браћо, дела таме и творимо дела светлости, не само зато да бисмо долично ходили у том дану, него и да бисмо постали "синови дана". Приђите и успнимо се на гору на којој је заблистао Христос, да бисмо видели шта се тамо дешава или, боље речено, када такви постанемо и удостојимо се таквог дана, сам Логос Божији ће нас правовремено тамо узвести. Сада пак напрегните и подигните своје духовне очи ка светлости еванђелске проповеди да бисте се најзад преобразили обновљењем свога ума и да, привучени на тај начин божанским озарењем са висине, постанете саобразни подобију славе нашег Господа (в. Фил. 3; 21), Чије је лице данас заблистало на гори као сунце.

5. Како то да беше "као сунце"! Некада се сунчева светлост није налазила унутар овог диска као унутар неког сасуда, јер је најпре настала светлост, а диск је тек четвртог дана створио Онај што је све начинио, и са њиме повезао светлост, па тако утврдио светило да твори дан и да истовремено буде видљиво током дана. Ни светлост божанства није се, дакле, некада налазила у Христовом телу као у неком сасуду јер је она (светлост) превечна, а оно (тело) придодато (присаједињено), будући да га је од нас примио Син Божији, и касније је ради нас било саздано, обухватајући у себи пуноћу Божанства и показујући се на тај начин као обоготворено и, истовремено, богоозарено светило. Тако је, дакле, лице Христово заблистало "као сунце" и хаљине његове постале беле као светлост или, како каже св. Марко, хаљине Његове постадоше сјајне, врло беле као снег, какве не може белиља убелити на земљи (Мк. 9; 3).

6. Том светлошћу заблистало је и поклоњења достојно Христово тело и Његове хаљине, али не истом снагом, јер је Његово лице заблистало као сунце, а хаљине су постале блиставе будући непосредно уз (Његово) тело. Кроз њих (одежде) се показало каква је одежда славе у коју ће се у будућем веку обући блиски Богу и какве су одежде безгрешности што их је Адам преступом скинуо, увидео да је наг и постидео се. Божанствени Лука каже:Постаде изглед лица његовог другачији, и одело његово бело и блистајуће (Лк. 9;29) увиђајући да свему ономе што се тамо дешава није претходило ништа слично. Марко, међутим, изображава хаљине, говорећи да бејаху врло блиставе и беле као снег, али указујући да и то изображење и тај пример заостају за изгледом оних хаљина. И заиста, снег је бео, али не и блистав и на његовој површини увек има неравнина, будући да је услед ваздуха који се у њему налази у потпуности састављен од ситних мехурића, а како се не згушњава као облак, није у стању да истисне ваздух који се налази унутра, смрзава се услед силе хладноће и спушта се будући ношен ваздухом, сличан пени и по белини и по неравнинама.

7. Како, дакле, белина снега није довољна да би изобразила лепоту тог призора, спомиње се и сјај, и еванђелиста је тиме показао натприродност оне светлости којом су хаљине постале сјајне и беле. Светлости није својствено да учини сјајним и белим оно што обасја него, напротив, показује боју онаквом каква уистину јесте, док је ова светлост како се показало прекрила или, боље речено, изменила боје, што уистину није својство чувствене светлости. Што је још чудније, иако их је изменила, сачувала их је непромењеним, што се убрзо након тога и показало. Зар нешто такво може да учини светлост какву знамо? Због тога еванђелиста не представља само преузвишени сјај и лепоту лица Господњег него и натприродно блистање Његових хаљина. Придруживши белини снега блистање, удаљује помисао да је та лепота била природна. Тако и уметност, чини ми се, додаје природи извесну лепоту, претпостављајући лепоту уметничким дотеривањима, због чега каже да "белиља не може тако убелити на земљи".

8. Будући да се превечни Логос, ипостазирана премудрост Очева, нас ради оваплотио, Он у Самоме Себи у потпуности носи речи еванђелске проповеди и та реч као да је Његова одежда, бела, јасна и истовремено блистава, сјајна и седефаста, боље речено, богодолична и богонадахнута за оне који у духу виде што је од Духа, богодолично тумаче речи Писма и тако показују да су речи еванђелске проповеди оно што "белиља на земљи" тј. мудрац овога века не може протумачити. И шта то кажем, да не може протумачити, кад не може ни да схвати оно што други протумаче, јер, по речима апостола, Телесни човек не прима што је од Духа Божијега... и не може да разуме (1. Кор. 2;14). Оно што, као божанствено и духовно блистање, превазилази ум, погрешно тумачи као чувствено, упуштајући се у оно што није видео и узалуд надимајући се телесним умом својим (Кол. 2;18).

9. Петар, чији је ум био озарен тим најблаженијим виђењем и узнесен према божанској љубави и још снажнијој богочежњи, није више желео да се раздваја од ове светлости: Добро нам је овде бити, рекао је Господу, ако хоћеш, начинићемо овде три сенице, једну Теби, једну Мојсеју, а једну Илији, не знајући шта говори, јер време васпостављања још није наступило, а када пак дође то време, неће нам бити потребне рукотворене сенице. Није приличило ни да истоветношћу сеница изједначи Господара са слугама, јер се Христос, као истински Син, налази у Очевом наручју, док пророци, као истински синови Авраамови, на одговарајући начин обитавају у наручју Авраамовом. Када је Петар, и не знајући, говорио тако, облак сјајан заклони их,прекративши Петрове речи и показујући каква сеница доликује Христу. Шта је, међутим, био сам тај облак и како то да их је, будући светао, заклонио? Зар тај облак није она неприступна светлост у којој обитава Бог и она светлост у коју се Он одева као у одежду, јер се каже: Поставио си облаке за подножје своје (Пс. 103; 3) и: Поставио си таму за скровиште Своје (Пс. 17; 11). Како каже апостол, Он који једини има бесмртност живи у светлости неприступној (1. Тим. 6;16), тако да су овде једно исто и светлост и тама која засењује преизобилним блеском.

10. И свештени богослови сведоче да је неприступно оно што су најпре угледале очи апостола. "Данас је", како каже један од њих, "бездан неприступне светлости, данас су на Таворској гори апостоли гледали безгранично изливање божанског блистања" (св. Јован Дамаскин, Беседа на Преображење, 2, Р. G 96, 545. Б). И велики Дионисије, говорећи да је та неприступна светлост примрак у којем обитава Бог, тврди да у њему свако "бива удостојен да види и позна Бога". Била је то, дакле, она светлост коју су апостоли најпре видели како сија са лица Господњег, а затим и као засењујући светли облак. Тада је због слабијег блистања могао бити виђен а затим је, засијавши много снажније, услед преизобилног блистања постао невидљив, и тако засенио Извор божанственог и непресушног светла - Сунце Правде, Христа. Чувствено сунце такође допушта да буде виђено када се излива у облику зракова, али то онемогућује када се неко загледа непосредно у њега, јер његов сјај превазилази меру (тј. могућности, нап. прев.) наших очију.

11. Чувствено сунце се показује, што је и природно, али не по сопственом хтењу нити пак само онима којима би хтело. Сунце Истине и Правде Христос, не поседује само природу и природно блистање и славу, него и одговарајућу вољу, тако да промислитељски и спаситељски озарује само оне које пожели и онолико колико пожели. Због тога је, пожелевши тако, и очи апостола озарио и био за њих видљив као сунце, али само накратко, а затим је по Својој вољи још снажније заблистао, постајући невидљив за очи апостола због преизобилног блистања и као да је зашао за осветљени облак. Из облака се међутим, зачуо глас: Ово је Син Мој љубљени који је по Мојој вољи, Њега слушајте (Мт. 17; 5). Приликом крштења Господњег на Јордану су се отворила небеса и зачуо се тај исти глас који се разлегао из оне исте славе коју је касније, нетремице мотрећи, видео и Стефан када су се за њега отворила небеса и када се испунио Светим Духом. Сада се пак тај глас зачуо из онога облака што је осенио Исуса. Тај облак је, дакле, истоветан са наднебеском славом Божијом. Може ли, према томе, чувствена светлост да буде наднебеска?

12. Глас Оца из облака поучаваше да је све, што се дешавало пре доласка на земљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, односно жртве, законодавство и усиновљење, било несавршено и да није постојало нити се савршавало према првобитној вољи Божијој него је, напротив, било само допуштено због будућег доласка и јављања Господњег. Он је Тај Који је као љубљени Син по вољи Очевој, у Којем почива Отац и Који савршено удовољава Оцу, због чега (Отац) саветује да Га слушају и да Му се покоравају. Ако Он каже: Уђите на уска врата, јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, а уска врата и тесан пут што воде у живот, послушајте Га; ако каже да је та светлост Царство Божије, послушајте Га и верујте Му, и учините себе достојнима тога светла.

13. Када се показао светли облак и када се глас Очев зачуо из облака, ученици, каже Еванђелиста, "падоше ничице", али не због тог гласа будући да су га и раније чули, не само на Јордану него и у Јерусалиму када се приближило спасоносно страдање. Када је Господ рекао: Оче, прослави име Своје,и тада је дошао глас са неба: Прославих, и опет ћу прославити (Јн. 12;28) и зачуло га је читаво мноштво људи, али нису падали ничице. Овде се то дакле није десило само због гласа, него и због светлости која се појавила заједно са тим гласом. Због тога богоносни (Оци) оправдано сматрају да ученици нису пали ничице нити због гласа нити због речи, него због овог промењеног и натприродног светла, будући да, како каже еванђелист Марко, "бејаху уплашени" и пре него што су зачули глас, односно (бејаху уплашени) због овог богојављења.

14. Када се свим тим показало да је та светлост божанствена, натприродна и нестворена, шта би још хтели они што су се претерано препустили спољашњим и душевним (тј. овоземаљским, житејским, недуховним) наукама и што нису у стању да спознају оно што је од Духа? Они међутим падају и у други понор, и ту светлост не именују као божанствену славу, Божије царство, лепоту, благодат и блистање, као што чинимо ми, поучени Господом и богословљем, него, напротив, одлучно тврде да је та светлост, за коју су претходно говорили да је чувствена и створена, суштина Божија. Господ у Еванђељу не каже да је та слава заједничка само за Њега и Оца него и за свете ангеле, као што пише божанствени Лука: Ко се постиди Мене и Мојих речи њега ће се Син Човечији постидети када дође у слави Својој и Очевој и светих ангела (Лк. 9; 26). Они, дакле, што тврде да је ова слава суштина, рећи ће да је она (суштина) истоветна за Бога и за ангеле, а то је већ крајње безбожништво.

15. Тој слави и Царству нису, дакле, причасни само ангели него и свети међу људима. Отац и Син са Божанственим Духом поседују, међутим, ту славу и Царство по природи, док јој ангели и људи бивају причасни по благодати и отуда од ње задобијају просветљење. То су нам потврдили Мојсеј и Илија, будући заједно са Њим виђени у тој слави. Мојсеј није заблистао само сада на Тавору, поставши заједничар божанске славе, него и онда, када се његово лице толико прославило да синови Израиљеви нису могли да га гледају. То потврђује онај што говори да је Мојсеј "бесмртну славу Очеву показао у свом смртном лицу" (Симеон Метафраст, О слободи ума, 21, РG 34, 956 АВС). Онај, што противуречи Евномију будући да овај пориче причасност Сина слави Сведржитеља, одговара: "Чак и да је било речи о Мојсеју, не бих допустио такво мишљење".

16. Заједнички су и јединствени та слава, и то Царство, и та светлост Богу и светима Његовим. Због тога и пророк-Псалмопојац ускликује: У светлости лица Твога ходиће (Пс. 88; 16). Нико се, међутим до сада није одважио да каже како Бог и свети имају заједничку и једну исту суштину. Сада се (на Преображење) на гори показао божански сјај који је заједнички божанству Логоса и Његовом телу; међутим, говорити да је заједничка суштина божанства и тело значило би говорити на начин Евтиха и Диоскора, а не оних који желе да буду побожни. Ту славу и светлост ће сви видети када се Господ покаже блистајући од Истока до Запада. Њу су и сада видели они што су се присајединили Исусу. Нико, међутим, није обитавао у самој ипостаси и суштини Божијој, нити је видео и разоткрио природу Божију. Та божанска светлост даје се по мери и може се примати више или мање, сагласно достојности онога ко је, нераздељиво раздељиву, прима. Ево и непосредног сведочанства о томе: лице Господње заблиста јаче од сунца, а хаљине посташе сјајне и беле као снег. Мојсеј и Илија су се такође могли видети у тој слави, али ниједан од њих није тада заблистао као сунце, па су и сами ученици час гледали ону светлост, а час одвраћали поглед од ње.

17. Ова светлост се дакле мери на тај начин, и нераздељиво се раздељује, и даје се у већој или мањој мери. Она се делимично спознаје сада, а делимично касније. Зато и божанствени Павле каже: Делимично знамо, и делимично пророкујемо (1. Кор. 13; 9). Савршено је нераздељива и несхватљива суштина Божија, и ниједна суштина не допушта нити умањење нити увећање. Између осталог, проклетим месалијанцима је својствено да сматрају како достојни могу видети суштину Божију. Ми дакле, који се одвраћамо како од старих тако и од садашњих јеретика и верујемо, као што смо и научени, да свети виде Царство, славу, блистање, неприступачну светлост и благодат Божију и да постају причасни њој, али не и суштини Божијој, корачајмо ка блистању благодатне светлости да бисмо познали Трисветлосно Божанство и поклонили Му се, Оном Које из једне троипостасне природе исијава јединствену неизрециву светлост. Очима ума узнесимо се према Логосу, Који се сада заједно са телом налази изнад небеских сводова. Он богодолично седи са десне стране Величанства и као из даљине, обраћа нам се оваквим гласом: "Ако неко жели да се приближи овој слави нека онда, колико год је могуће, корача Мојим путем и нека подражава начин живота какав сам показао док сам био на земљи".

18. Созерцавајмо, дакле, унутрашњим (духовним) очима ово велико виђење, нашу природу која је вечно присаједињена невештаственом божанском огњу. Када одбацимо "кожне хаљине" у које смо се обукли услед преступа, а са њима и земаљске и телесне бриге, ступимо на свету земљу, односно, нека свако кроз врлине и кроз устремљеност ка Богу покаже своју свету земљу, да бисмо задобили одважност када Бог дође у светлости и почне да просветљује, како би се, просветљени, вечно присајединили слави Тросунчане и Једноначалне Светлости, сада и увек и у векове векова. Амин.