МОЛИТВА – Дах Живота

Архимандрит Рафаил Карелин

Духовни живот је умногоме уметност молитве. Свети Оци су молитву називали дахом живота, нервима душе, златном кишом која се излива у човекову душу, неисцрпни извор благодати, небеско благо, које човек увек има уз себе. Молитва је кључ који отвара врата Небеског Јерусалима.

Молитва је лествица којом се душа пење ка престолу Божијем. Молитва је вечна, нетрулежна, неугасива небеска светлост која види човеково срце.

Молитва је васкрсење човекове душе пре васкрсења тела.

Молитва представља крила душе, без ње душа у својим помислима и страстима пузи као црв по земљи.

Молитва је озарење бездана наше душе небеском светлошћу.

Молитва је стално пребивање с Богом, врело светле, непотрошиве радости.

Молитва је предукус и предворје раја.

Човек је створен за вечност, његова истинска домовина, његов родни дом је небо. Овде, на земљи, он је изгнаник и туђинац. Кад човек заборавља на своје предназначење, кад му се чини да је његов живот само кратки пут од рођења до смрти, од колевке до гроба - он постаје најнесрећније биће на земљи.

Молитва је сећање на изгубљени рај, то је усмереност душе ка Богу. За молитву нема времена и растојања. Ако се на речи молитве одазвало срце, чуло их је цело небо. Кад су се речи молитве излиле из дубине душе, дошле су до Господа. Често у молитви чинимо судбоносну грешку: чини нам се да се молимо својим силама, сами по себи, а Бог само одговара на нашу молитву. Међутим, није тако: молимо се истински само онда кад се благодат Божија моли заједно с нама.

Благодат је Божанска љубав, Божанска сила, која спасава човека. Само “подсећање” на молитву, жеља за молитвом представља дејство благодати.

Човек може да прихвати благодат и може да је одбаци, али не може да “замени” благодат својим људским силама. Ако човек сматра да може да се моли само напорима своје воље, усредсређивањем својих мисли, подстицањем својих осећања, телесним трудом (метанија, клечања), значи да приписује молитву свом личном подвигу, својим људским способностима, и тада долази до губитка саме молитве: или се наше силе исцрпљују и молитва се руши као кућа која није саграђена на камену, већ на песку; или долази до пуцања душевних осећања, и после молитве човек уместо душевног мира осећа болесну раздражљивост, као да су му обнажени нерви; или се пак, што је најгоре, погружава у стање фантазерске узбуђености, у гордо дивљење себи.

Демон сугерише човеку да је велики подвижник, као да му успављује душу успаванком. Треба да имамо на уму речи Господа: Без Мене не можете ништа чинити (Јн. 15,5). А молитва је највише стваралаштво духа, пред којим је душевно стваралаштво с ремек-делима уметности које је створило бледо и ништавно.

Црква је одредила да се на почетку молитвеног правила чита молитва Духу Светом – без Њега ће молитва бити мртва. Међутим, како да сазнамо где делује благодат, а где људске снаге? Јер, наша духовна осећања нису довољно формирана, тако да своје одушевљење и своје расположење можемо да сматрамо за духовни доживљај. Човек може у свом срцу да остави место за благодат Божију само ако одстрани две препреке које јој сметају да делује у нама. Прва је страственост, друга је гордост.

Молитва без покајничког осећања није побожни разговор, већ дрски изазов упућен Богу. Господ је свет, а ми смо грешни; зато само кроз покајање можемо да се приближимо небеском пламену и не будемо опаљени. Борба с гордошћу је стално осећање своје немоћи и своје слабости, стално осећање потребе за помоћи и благодати.

Ми као да говоримо Богу: “Ја сам слаб, Ти се Сам моли у мени, Сам ме учи да се молим и Сам прими ову молитву.“

Тада ће човек у молитви осећати нешто друго – не своју снагу, већ силу Божију. Тада ће схватити да је његова душа раније била јалова, мртва, као врели песак у пустињи. А сад су се у овој пустињи отворили извори вода. Овде се не може чак ни помислити да се наша воља искључује из молитве – напротив, наша воља се покорава благодати, чува благодат у срцу, жели ову благодат, ослушкује њен неми глас, предаје јој сву славу, а о себи мисли као о способној да чини само грехове.

Кад човек обраћајући се Богу говори: ”Ја…”, Бог га оставља с малим “ја”. Кад човек у молитви каже Богу: ”Ти…”, Бог надомешта његову немоћ и оскудицу Својом силом и пребива с њим.

Основа молитве је мисао: “Ти си све, а ја сам ништа.” То је њен гранитни темељ. Долази до некаквог тајанственог сједињења Бога с душом: душа слуша благодат, а благодат слуша душу. О овоме апостол Павле каже: Потрудих се, али не ја, него благодат Божија (уп. 1 Кор. 15,10).