Pravoslavno Hrišćansko stanovište
PRVI DEO - ŠEST DANA STVARANjA
1. Dan prvi (Post. 1,15) 1: 1 U početku...
Ova knjiga govori o samim počecima sveta. Međutim, ove reči mogu imati i tajinstveno značenje, kao što uči sveti Amvrosije Mediolanski: "Na početak u tajinstvenom smislu ukazuju reči: Ja sam prvi i poslednji, početak i svršetak (Otk. 1,8). Uistinu, Onaj Koji je na osnovu Svog Božanstva početak svih stvari takođe je i svršetak... prema tome, u tom početku, odnosno u Hristu, Bog je stvorio nebo i zemlju jer sve kroz Njega postade, i bez Njega ništa ne postade što je postalo (Jn. 1,3).[1] Naredni činovi Stvaranja započinju rečima: I reče Bog. Sveti Vasilije ispituje šta to znači i daje nam sledeći odgovor: "Pokušajmo, dakle, pre svega da ispitamo kako Bog govori. Da li, poput nas, najpre obrazuje u Svome umu utisak o stvarima, a zatim, uz pomoć dejstva mašte, od obrazovanih predstava izabira one koje odgovaraju, i koje su bliže svakom pojmu, i tada ih objavljuje? Zatim, te umstvene predstave predaje na služenje govornim organima, i tako udaranjem vazduha, koje biva pri kretanju osmišljenog glasa, skriveni pojam biva jasan? I kako da nije praznoslovno govoriti da je Bogu potreban sav taj zaobilaz da bi izrazio ono što je zamislio? Nije li blagočesnije reći da božanska volja i prvi pokret njenog umstvenog kretanja već predstavljaju reč Božiju? No, Sveto Pismo opisno predstavlja tu reč da bi pokazalo da Bog nije želeo samo da tvorevina postane, već i da pokaže da se to stvaranje zbilo uz nečije sadejstvo. Jer, kako je govorio na početku, tako je mogao govoriti i o svemu ostalom: U početku stvori Bog nebo i zemlju; zatim stvori svetlost; zatim stvori svod. Sada, međutim, prikazujući Boga kako zapoveda i kako razgovara, Sveto Pismo na prećutan način pokazuje onoga kome On zapoveda i sa kim razgovara; ne zato da bi nas lišio znanja, već da bi raspalio našu čežnju, podstičući je nekakvim tragovima i ukazanjima na ono što je neizrecivo... i kako bi podstaklo vaš um na ispitivanje onoga lica kome su reči bile upućene..."[2] Na taj način vidimo da je Hristos Tvorac, o čemu svedoči i sveti Jovan Evanđelista: U početku beše Logos... sve kroz Njega postade, i bez Njega ništa ne postade što je postalo (Jn. 1,1,3). O tome govori i apostol Pavle: Bog je... sve sazdao kroz Isusa Hrista (v.Ef. 3,9) i Njime (Hristom) bi sazdano sve što je na nebesima i na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili prestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti, sve je Njime i za Njega sazdano (Kol. 1,16). Prema tome, u tradicionalnoj pravoslavnoj ikonografiji Postanja ne vidimo Mikelanđelovog starca (Boga Oca) koji stvara Adama (freska na svodu Sikstinske kapele) nego Hrista. U Stvaranju, razume se, učestvuju sva tri Lica Presvete Trojice: Otac zapoveda a Sin stvara, i u jednom trenutku videćemo da u ovom delu učestvuje i Sveti Duh koji se kreće ili se "nadnosi" nad vodom. O ovome piše sveti Jefrem Sirijski: "Duh Sveti se uzdizao radi potvrđivanja da je svojom stvaralačkom silom ravan Ocu i Sinu, jer je Otac izrekao a Sin sproveo u delo, pa je trebalo da i Duh Sveti da svoj udeo. On je to učinio nadnošenjem nad vodom, jasno pokazujući da je sve stvorila i izvršila Trojica."[3] 1.12 ...Stvori Bog nebo i zemlju. A zemlja beše bez obličja i pusta (prema tekstu Septuaginte: "nevidljiva i neuobličena, tj. nedovršena", grč. ???????; ?? ? ?????????????). Sveti Vasilije pita: "Pošto su oboje, i nebo i zemlja, po postanju bili iste časti, kako to da je nebo dovedeno do savršenstva, a da je zemlja stvorena još uvek nesavršena i neuređena? I uopšte, šta je to na zemlji neustrojeno? I iz kog razloga je zemlja bila nevidljiva? Konačno sazdavanje zemlje predstavlja izobilje koje je na njoj: klijanje svakovrsnog bilja, bujanje visokog drveća - i plodnog i neplodnog - lepota boja i miomiris cveća, kao i ono bilje koje će zapovešću Božijom kasnije iznići iz zemlje i ukrasiti nju koja ga je iznedrila. A pošto tada još ne beše postalo ništa od svega ovoga, povest o stvaranju s pravom je nazivala zemlju pustom. To isto bismo mogli reći i za nebo: ni ono ne beše u celosti sazdano, niti beše u potpunosti ukrašeno, pošto ga nisu obasjavali ni mesec ni sunce, niti je bilo ukrašeno vencem zvezda, jer ništa od toga još ne beše stvoreno. Prema tome, nećeš se ogrešiti o istinu ako kažeš da je nebo bilo neuređeno."[4] O delima Prvog dana sveti Amvrosije govori kao o "temeljima" sveta: "Dobar arhitekta najpre postavlja temelje a zatim, kad su temelji postavljeni, jedan za drugim postavlja različite delove građevine, da bi na kraju dodao ukrase... Zašto Bog nije... elementima (stihijama) dodao ukrase onog trenutka kad su se pojavili kao da, u trenutku Stvaranja, nije bilo u Njegovoj moći da nebesa zablistaju i da budu obasuta zvezdama, ili da se zemlja zaodene cvećem i plodovima? Sasvim je pouzdano da se moglo tako dogoditi. Međutim, Pismo naglašava da su stvari najpre bile stvorene a da su tek nakon toga bile ustrojene, da se ne bi pretpostavilo kako one zapravo nisu ni bile stvorene i kako nemaju svoj početak."[5] Sveti Jefrem kaže: "Ovo je rekao želeći da pokaže kako je pustoš postojala pre prirode. Ja, uostalom, ne kažem da je pustoš nešto što uistinu postoji i hoću samo da pokažem da je tada postojala samo zemlja i da osim nje ničega nije bilo."[6] 1: 2... i beše tama nad bezdanom... Vode "bezdana" stvorene su kada i zemlja i potpuno su preplavljale zemlju. To je razlog njenog nedovršenog izgleda. Oci pretpostavljaju da je sa nebom stvorena i izvesna svetlost, budući da je nebo oblast svetlosti ali da su, ukoliko je tako, oblaci koji su prekrivali zemlju sprečavali da ta svetlost dosegne do zemlje. Sveti Jefrem piše: 'Ako je sve što je stvoreno stvoreno za šest dana, onda su oblaci stvoreni prvog dana... jer je bilo potrebno da sve bude stvoreno za šest dana."[7] (Slučajno postoji još jedan nagoveštaj da se delo Stvaranja tokom šest dana razlikuje od neprekidnog stvaralačkog delanja Božijeg koje je usledilo nakon toga i da šestodnevno Stvaranje ne možemo rekonstruisati na osnovu našeg sadašnjeg iskustva.) Sveti Amvrosije odbija mišljenje da se "tama", koja se ovde pominje, alegorijski odnosi na sile zla.[8] 1: 2 ... i Duh Božiji dizaše se nad vodom Ovde vidimo učešće Trećeg Lica Presvete Trojice u Stvaranju. Sveti Amvrosije piše: "Tek je trebalo da se punoća delanja ostvari u Duhu, kao što je pisano: Rečju Gospodnjom nebesa se utvrdiše i Duhom usta Njegovih sva sila njihova (Ps.32,6)... Duh se kretao nad zemljom, predodređenom da donese plodove, jer je ona uz pomoć Duha sadržala seme novog rađanja koje je trebalo da proklija, saglasno rečima proroka: Kad im pošalješ Duha Tvoga opet se izgrađuju, i (tako) obnavljaš lice zemlje (Ps. 103,30).[9] Sveti Jefrem daje slikovit opis delanja Duha Svetoga tokom Prvog dana: "Duh Sveti je zagrevao, oplodio i učinio plodnima vode, slično ptici koja raširenih krila sedi na jajima i u to vreme, kad su joj krila raširena, zagreva ih svojom toplotom i oplodi ih. Duh Sveti nam je tada predstavio i praobraz krštenja kada On, nadnoseći se nad vodama, rađa čeda Božija."[10] Duh Sveti učestvuje i u ostalim danima Stvaranja. Tako, na primer, Jov kaže: Duh Božiji stvorio me je (Jov ZZ,4). 1: 3 I reče Bog: neka bude svetlost. I bu svetlost. Sveti Amvrosije piše: "Bog je tvorac svetlosti, a mesto i uzrok tame je svet. Međutim, dobri Tvorac izgovara reč "svetlost" kako bi, ulivajući u njega blistavost, otkrio svet u svoj njegovoj lepoti. Prema tome, vazduh je iznenada zablistao i tama se sa strahom povukla pred sjajem te nove blistavosti. Blistavost svetlosti koja se iznenada proširila celokupnom vaseljenom preplavila je tamu i zbacila je u bezdan."[11] Saglasno ostalim Svetim Ocima, i sveti Jefrem jasno kaže da ta svetlost nema ničega zajedničkog sa Suncem, koje je stvoreno tek četvrtog dana: "Svetlost koja se pojavila na zemlji bila je slična ili svetlom oblaku ili izlazećem suncu ili pak stubu koji je obasjavao Jevreje u pustinji. U svakom slučaju, jasno je da svetlost ne bi mogla razvejati tamu koja je sve obavijala da nije, slično izlazećem suncu, svuda rasprostirala ili svoju suštinu ili svoje luče. Prvobitna svetlost se svuda rasprostirala i nije bila ograničena samo na jedno mesto. Ona je svuda rasejala tamu, a da se pri tom nije kretala i njeno kretanje se sastojalo u pojavljivanju i iščeznuću. Nakon njenog iznenadnog iščeznuća nastupila je vladavina noći, a sa njenim pojavljivanjem ta vladavina se okončavala. Tako je svetlost stvorila i tri sledeća dana... Ona je, kako se kaže, sadejstvovala začetku i rođenju svega što je zemlja trebalo da da trećeg dana. Sunce, utvrđeno na svodu, trebalo je da dovede do zrelosti ono što je već stvoreno sadejstvom prvobitne svetlosti."[12] 1: 4 I vide Bog svetlost da je dobra... Svaki stadijum Svog delanja Bog naziva "dobrim", sagledavajući njegovu savršenu i neiskvarenu prirodu i, kako uči sveti Amvrosije, unapred se naslađujući savršenstvom celokupnog dela: "Kao Sudija vascelog dela, Bog, sagledavajući ono što će se dogoditi kao nešto već dovršeno, pohvaljuje ovaj deo Svog delanja koje je još u početnom stadijumu, budući već upoznat sa njegovim svršetkom... On pohvaljuje svaki pojedini deo kao dostojan onoga što će doći."[13] 1: 45 ... u rastavi Bog svetlost od tame. I svetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć. Sveti Vasilije komentariše ovaj odlomak: "I rastavi Bog svetlost od tame. Drugim rečima, učini Bog da njihova suštastva budu nespojiva i u potpunosti protivna, jer ih je velikom razdaljinom razdvojio i udaljio jedno od drugoga. I nazva Bog svetlost dan, a tamu nazva noć. Sada, pošto je stvoreno Sunce, dan je vazdušni prostor osvetljen Suncem koje sija na polulopti neba koja je povrh zemlje, a noć je senka zemlje koja nastaje kad se Sunce zakloni. Tada je, međutim, dan nastajao a noć ga smenjivala, ne zbog kretanja Sunca već po tome kako se ona prvobitna svetlost razlivala i sabirala po meri koju je Bog odredio."[14] 1: 5 I bu veče, u bi jutro, dan jedan. Sveti Vasilije nastavlja: "Veče, naime, predstavlja zajedničku granicu dana i noći; na sličan način jutro predstavlja razmeđu noći i dana. I tako, da bi prvenstvo stvaranja podario danu, prorok je najpre pomenuo završetak dana a potom noći, jer noć sledi za danom. Stanje koje vladaše svetom pre stvaranja svetlosti ne beše noć već tama; noću je, međutim, nazvana ona tama koja je u suprotnosti sa danom. Zbog toga joj je i pripalo da kao mlađa bude imenovana posle dana... Zbog čega nije rekao prvi već jedan? Premda bi bilo doslednije da on, koji će kasnije navesti drugi, treći i četvrti dan nazove prvim onaj dan koji im prethodi. Pa ipak, rekao je jedan. Možda da bi odredio granicu dana i noći i da bi spojio vreme dana i noći..."[15] Prvi dan Stvaranja (ma koliko "dugo" da je trajao) predstavlja početak ciklusa od sedam dana (pri čemu je svaki uključivao "dan" i "noć"), koji se nastavlja sve do današnjeg dana. Oni racionalistički komentatori koji u tih sedam dana i u činjenici da je "veče" prethodilo "jutru" vide puku projekciju jevrejskih običaja, pokazuju da su potpuno neusklađeni sa svetootačkim posmatranjem tih stvari i da stoga nisu u stanju da odgovore na pitanje: gde su i zašto Jevreji poprimili te običaje? Prema svetootačkoj tački gledišta, bogootkriveni tekst može da pruži i on uistinu pruža doslovno izlaganje postanka sveta i to je razlog za jevrejski običaj (koji je sada i hrišćanski, jer i naša crkva počinje računanje dana od večeri, tj. od večernje službe). Tako se završio "dan jedan", Prvi dan Stvaranja. Tada je utvrđeno računanje vremena za sva doba koja će uslediti (jer "pre" toga nije postojalo vreme; vreme počinje od tog trenutka). U drugačijem smislu, taj dan bio je sasvim različit od onih koji su za njim usledili, kao što objašnjava sveti Jefrem Sirijski: "Tako su, prema svedočenju Pisma, nebo, zemlja, vatra, vazduh i voda stvoreni iz ničega, svetlost je stvorena prvoga dana, a sve ono što je stvoreno nakon toga, sazdano je iz onoga, što je prethodno stvoreno. Kada Mojsej govori o stvorenome iz ničega upotrebljava reči stvori (jevrejski: "bara") ili stvori Bog, mada nije rečeno da su vatra, vazduh i vode stvoreni, niti je rečeno da su nastali iz nečega što je prethodno postojalo. Oni su dakle stvoreni ni iz čega, kao što su iz ni iz čega stvoreni i nebo i zemlja. Kada pak Bog počinje da stvara iz nečega što je prethodno već postojalo, Pismo upotrebljava odgovarajući izraz: reče Bog: neka bude svetlost i sve ostalo. Ako je rečeno: i stvori BOG kitove velike (st.21), onda se pre svega kaže: neka vrve po vodi žive duše (st.20). Zbog toga je samo pet tvari koje su prethodno pomenute stvoreno ni iz čega, dok je sve ostalo stvoreno iz toga, što je stvoreno ni iz čega."[16] "Pet tvari" koje pominje sveti Jefrem jesu pet elemenata (pet stihija) od kojih se, prema određenju drevne nauke, sastoji sve što postoji na zemlji, uz dodatak "neba". Mi ne moramo nužno da prihvatimo ovaj poseban način analiziranja tvorevine da bismo shvatili da je u prvom danu Stvaranja bilo nešto uistinu "fundamentalno": on sadrži početke svega što je nakon toga usledilo. Mi bismo zaista mogli spekulisati o pitanju odakle je potekla tvar od koje su sazdana živa bića, nebeska tela i ostala tvorevina, nastala tokom narednih pet dana: da li je ona bila ponovo sazdana ni iz čega ili je to bio samo preobražaj već postojeće tvari? To bi mogla biti beskorisna rasprava koja, u svakom slučaju, ne mora nužno da protivureči istini da je osnovna struktura i tvar iz koje će sve nastati stvorena Prvog dana. Dela koja su usledila tokom narednih pet dana manje su "korenita" od onoga, što je stvoreno Prvog dana i moglo bi se reći da je, strogo posmatrano, ono što je usledilo u većoj meri bilo "uobličavanje" nego "stvaranje". Sama ideja stvaranja "ni iz čega" ili "iz nebića" pravi oštru razliku između izveštaja Knjige Postanja i svih ostalih paganskih mitova i spekulacija o Stvaranju, U tim mitologijama obično postoji "demijurg" ili "bog - uobličitelj" koji stvara svet iz već postojeće tvari i koja je, kako kažu Sveti Oci, na taj način i sama neka vrsta "božanstva". Knjiga Postanja opisuje apsolutni početak vascelog sveta a ne njegov razvoj iz nečega što je već postojalo: kao što ćemo videti, čak su i tvorevine narednih pet dana, iako proistekle iz tvari koja je već bila stvorena, bile nešto korenito novo, što se ne može shvatiti kao puki razvoj prvostvorene materije. Spekulacije modernih mislilaca koji pokušavaju da za počecima sveta slede unazad do krajnje proste materije (tvari) koja se razvila sama od sebe, podsećaju na drevne paganske spekulacije o počecima sveta. Korenitost objašnjenja Knjige Postanja prevazilazi i jedne i druge upravo stoga što potiče od otkrovenja Božijeg a ne od ljudskih nagađanja i projekcija. Hrišćanin koji poima apsolutnost stvaralačkog dela Božijeg tokom ovih Šest dana posmatra svet drugačijim očima nego neko ko ga posmatra kao postepen razvoj ili "evoluciju" iz prvobitne materije (bez obzira na to da li je ona shvaćena kao Božija tvorevina ili kao nešto samopostojeće). Prema ovom drugom gledištu, svet se posmatra kao "prirodan" i može se pratiti unazad do najjednostavnijih oblika, od kojih se, opet, svaki može "prirodno" razumeti. Međutim, prema prethodnom gledištu, gledištu "Knjige Postanja", čovek je postavljen između dva radikalna pola egzistencije: onog koji sada postoji i apsolutnog ništavila iz kojeg je potekao, iznenada i isključivo voljom Božijom. Za nas postoji samo još jedno pitanje koje bismo postavili vezano za Prvi dan Stvaranja: gde se u njega može uklopiti angelski svet? Mojsej opisuje samo stvaranje vidljivog sveta. Kad je stvoren nevidljivi svet duhovnih bića? Neki Oci smatraju da je taj svet bio uključen u stvaranje "nebesa"; ostali nisu tako određeni, iako znaju da je i svet duhovnih bića stvoren "u početku". Sveti Vasilije poučava; "Pošto, po prirodi stvari, početak prethodi onome što je iz njega proizišlo, nužno je da, govoreći o onome što je u nekom vremenu postalo, pre svega ostalog pridodamo reči koje kažu: U početku stvori, jer, kao što se vidi, postojalo je nešto i pre ovoga sveta, nešto što naš um može zamisliti, ali je ono shvaćeno kao neistraživo, jer nije prikladno za one koji se tek uvode u znanje i koji su deca po znanju. Bilo je to stanje koje je starije od postanka sveta, podobno nebeskim silama: stanje nadvremeno, večno i beskonačno. U takvo stanje je Sazdatelj i Tvorac svega preveo stvorenja: umstvenu svetlost koja dolikuje blaženstvu onih koji ljube Gospoda, slovesna i nevidljiva bića, i sav harmonični svet umstvenih bića koja nadilaze naš razum, kojima ni imena ne možemo iznaći. Ta stvorenja sačinjavaju suštinu nevidljivog sveta."[17] Nešto slično piše i sveti Amvrosije: "Iako su istovremeno nastali, angeli, Gospodstva i Vlasti, već su postojali kad je svet stvoren, jer nam je rečeno da su sve stvari, sve što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili Prestoli ili Gospodstva, ili Načalstva ili Vlasti, bile Njime sazdane"[18] Uistinu, i Bog je rekao Jovu: Kad nastadoše zvezde, cvu angeli Moji gromoglasno Me proslavljahu (Jov 38,7 prema Septuaginti). Tumačeći Šesti dan, videćemo da je satana iskušavao Adama, što znači da se bitka palih angela, opisana u Otkrovenju (12; 78) već beše odigrala pre toga i da satana već beše pao s neba kao munja (Lk. 10,18).[19] NAPOMENE: Sveti Amvrosije Mediolanski, Šestodnev, 1; 15 Sveti Vasilije Veliki, Šestodnev, 3; 2 Sveti Jefrem Sirijski, Tumačenje Knjige Postanja Sveti Vasilije Veliki, Šestodnev, 2; 1 Sveti Amvrosije Mediolanski, Šestodnev, 1; 7 Sveti Jefrem Sirijski: Tumačenje Knjige Postanja Isto Sveti Amvrosije Mediolanski, Šestodnev, 1; 8 Isto Sveti Jefrem Sirijski: Tumačenje Knjige Postanja Sveti Amvrosije Mediolanski, Šestodnev, 1; 9 Sveti Jefrem Sirijski, Tumačenje knjige Postanja Sveti Amvrosije Mediolanski, Šestodnev, 2; 5 Sveti Vasilije Veliki, Šestodnev, 2; 8 Isto Sveti Jefrem Sirijski, Tumačenje Knjige Postanja Sveti Vasilije Veliki, Šestodnev, 1; 5 Sveti Amvrosije Mediolanski, Šestodnev, 1; 5 Za sumarno izlaganje pravoslavnog učenja o stvaranju i prirodi angela v. Sv. Jovan Damaskin, O pravoslavnoj eepu (na srpski jezik prevedeno pod nazivom Tačno izloženje pravoslavne vepe). << prethodna [ sadržaj ] sledeća >>  Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica 
No comments:
Post a Comment