SVETI GRIGORIJE PALAMA
"GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU" (SABRANE BESEDE) 53.
1. Kada je u pitanju ono što prevazilazi ljudske snage, bilo da je potrebno podići teret ili povesti reč, i ljudi uzvišeniji po telesnoj snazi ili krasnorečivosti izjednačiće se sa slabima i približiće im se po jednom ili drugom, jer ništa neće postići niti će dostići cilj. Kao što će neko, pokušavajući da rukom dosegne zvezdu, makar i bio visokog rasta i mogao da podigne ruku više od ostalih, biti daleko od onih eteričnih visina gotovo isto onoliko koliko su od njih udaljeni i oni niskog rasta, tako i u pogledu onoga što prevazilazi razum učeni nisu nimalo uzvišeniji od onih potpuno neukih. I zaista, koja će beseda pretrpeti potpuni neuspeh, ako ne ona koja se pokaže kao daleko niža od svog predmeta? Oni, što daju primere bogova za koje kažu da se samima sebi mole da uravnoteže masu vaseljene (aluzija na mit o Atlasu, prim. izd.) ili onih što izmišljaju bajke o bogovima koji se kreću ka nebu (mit o Dedalu i Ikaru) toliko su daleko od istine koliko je i ova tema nedostupna ljudskom umu i rečima, budući da svojim predmetom obuhvata nešto nadzemaljsko (nadkosmičko, ὑπερκόσμιον), nepristupačno zemnima i privrženim zemnom, jer se prisajedinjuje i pribrojava onome što je bogopodobno i božansko. 2. U pogledu najvišeg vrha svih svetih, odnosno Majke Božije koja sada, prema rečima Psalmopojca, stupa u mesto čudesne skinije i ulazi u Svetinju nad svetinjama, uz glas radosti i ispovedanja (kod Daničića: "uz pevanje i podvikivanje"; Daničićev prevod ovog psalma na određenim mestima znatno odstupa od teksta u Septuaginti, prim. prev.) i bogonadahnute zvuke onih koji su je tada pratili i nas, koji praznujemo sada (v. Ps. 42), u pogledu nje, dakle, uzvišenije i od svetih na nebesima, niko, ko bi bio pojedinačno izdvojen od ostalih, nije u stanju da je dostojno proslavi, niti bi u tome uspeli i svi ostali zajedno koje je spasao od nje rođeni, čak i ako bi bilo moguće da se sjedine i postanu jedna usta. Vascela tvar ne može izraziti slavu kakva dolikuje njoj, budući da je postala Majka Svestvoritelja. Šta bi njoj, u poređenju sa počastima kakve joj ukazuje njen Sin, mogle predstavljati naše pohvale, čak i ako bismo se svi sjedinili u slavoslovljenju? Zar to ne bi bila najmanja kap u poređenju sa bezdanom neizrecive slave? Ovaj poduhvat prevazilazi moje snage, i ne smatram da sam u stanju da sastavim pohvalno slovo koje bi po vrlini bilo ravno čudesnosti Bogomajke, uistinu blažene i neuporedivo uzvišenije od svake tvari. 3. Kako bih, međutim, drugačije mogao da udovoljim svojoj želji, da ispunim dužnost ili pak da ispovedim (izrazim) svoju blagodarnost za njenu bezgraničnu milost prema meni, ako ne tako što ću je proslavljati svom svojom snagom? Želja podstiče, a dužnost, kako zajednička tako i moja lična, obavezuje. Prethodnom milošću dobija se i obećanje budućeg oproštaja. Tako je i čovekoljublje Prisnodevstvene Neveste postojano i, kao neka duša, proniče sve koji su joj poslušni, kao da sve sadrži i sve obuhvata, nalazeći se blizu i svugde, budući u svima što je prizivaju prisutna svojom neumornom i delotvornom molitvom od nje rođenom Bogu, dajući nam sve što je na korist ukoliko to i sami spoznajemo učeći od tolikih dobara kakva nam od nje bivaju i na osnovu njih zadobijamo još čvršću veru. 4. Prizivajući je tom istom verom, i sam se nadam da će Ona sve do kraja biti moja pomoćnica i spuštam se u more njenih čudesa. Radi vas, koji nas sada okružujete, kao i radi potomaka, nisam smatrao potrebnim da izbegavam ovo slovo. Vi ćete, dakle, lako razumeti i imaćete na umu ko govori, šta govori a takođe i uzvišenost naše teme. Osim toga, uporedo sa svima zajedno, i svaki od vas ima potrebu da Bogorodici isplete raznolika pesmopojanja i ispletite ih tako da budu mnogobrojna, jer smo svi obavezni da taj dug prinesemo Majci Božijoj, kako svi zajedno, tako i pojedinačno, prinoseći ih u svoje i u ime drugih. Uznesite joj dolične pohvale, a oni umešniji (neka prinesu) isto tako dostojno pojanje. Činite to i učestvujte svakog dana i časa u pesmopojanjima koja su u njenu čast sačinjena u sve vekove, obrazujući zajedno bogonadahnuto, skladno i neprekinuto kolo oko ovog nebeskog predvorja. 5. Usliši me, božanska vojsko, svešteni prizore, sabore usaglašeni nebeskim Duhom, i skupa sa mnom saučestvujte u ovoj besedi učinivši je zajedničkom, ne samo time što ćete pažljivo slušati i napregnuti svoj um, nego i time što ćete mi pomoći iskrenim molitvama tako da Reč Očeva, sa visina dodirnuvši reči posvećene Njegovoj Majci ne dopusti da se pokaže da je moje slovo (beseda) neskladno izgovoreno, nego da zazvuči skladno za vaš bogoljubivi sluh. Onima što pristupaju takvim podvizima neophodna je obilna Božija pomoć, pa su i oni, koji su ih tokom vekova sačinili kao svojstvenija i savršenija, mogli to da učine samo po višnjem nadahnuću. Bog je u početku položio u zemlju svaku ideju čuvstvenog i obdarenog čuvstvom i kako ništa od toga nije bilo sposobno da sobom obuhvati i besmrtni um, stvorio je čoveka, sposobnog da sobom obuhvati besmrtni um (duh). Kada je pak nakon toga, posmatrao ljudski rod, među ljudima nije našao nikoga ko bi bio sposoban da sobom obuhvati Boga jer je, po reči apostolskoj, od Njega i kroz Njega i radi Njega sve (Rim. 11;36). On je zatim, po Svom blagovshljenju, stvorio ovu Prisnodjevu koja je, da tako kažemo, bila Dvorac za Njega Samog, sposobna da, usled svoje savršene čistote, obuhvati sobom punoću Božanstva telesno, i ne samo da je obuhvati nego i da Ga rodi - najvećeg li čuda! - i da bude sazdateljka božanskog srodstva sa svim ljudima, kako sa onim koje behu pre nje, tako i sa onima posle nje. 6. Budući da između dva, od veka Bogom izabrana roda, stoji Bogorodica i da se na neki način pojavljuje kao oduhotvorena statua svega lepog i izobraženje svake oživotvorene vrline, središte i sabranje božanskih i ljudskih blagodati i da tako kažemo, kao opštekorisno nadmetanje neba i zemlje, ali i onoga što prevazilazi njihove granice, jer je Ona božansko načelo Izrailja po duhu, odnosno hristoimene (hrišćanske) punote, budući da postade Uzročnica onoga, Koji je iznad svakog uzroka i Ona koja je kroz Njega sav ljudski rod uzvisila (na nebo) i sve nebeske spustila (na zemlju), pokazavši duh umesto tela i učinivši ih (ljude) čedima Božijim. Svoje pretke, koji su telom poticali od tela Izrailjevog, Ona je uzvisila ka takvoj slavi da se radi nje nazivaju "bogoočevima". Da bismo izgovorili nešto što dostojanstvu preneporočne neveste više dolikuje od reči da se ona nalazi između dva izabrana roda, kazaćemo da je Ona posrednica između Boga i čitavog ljudskog roda, jer je Boga učinila Sinom Čovečijim, a ljude sinovima Božijim. Jedino je Ona po prirodi Majka Onoga što prevazilazi svaku prirodu i svojim neizrecivim rađanjem postala je Carica svake zemaljske i nadzemaljske (kosmičke i nadkosmičke, ἐγκόσμιου και ὑπερκοσμίου) tvari, jer je za Onoga od nje rođenoga rečeno: Sve kroz Njega postade i bez Njega ništa ne postade što je postalo (Jn. 1;3). 7. Simvol njenog carskog dostojanstva nije opremanje krunama, nedodirljivim za sve ostale, niti je to drago kamenje, ukrasi i izvanredne tkanine, niti pak raznovrsne carske odežde, od zemnog načinjene, izmišljene za one što ne mogu da se uzdignu iznad zemnog i nad kojima više caruje odežda nego duša. Njeni simvoli (obeležja) su neizrecive i nadumne blagodati, natprirodne sile i energije (dejstva) koje se uzdižu i nad visinama samih nebeskih svetova, a to su: pozdravi i ukazivanja Božija kojima su zakoni prirode izmenjeni nabolje, dolazak božanstvenog Duha, osenjivanje silom Svevišnjega, najnatprirodnije sjedinjenje začeća i devstvenosti, umanjenje (κένωσις) Boga Logosa, bremenitost Prisnodjeve i, čudo nad čudima! - razrešenje Deteta od utrobe i rađanje Bezbračne koje nije poništilo nego sačuvalo obeležja (simvole, τα σύμβολα) devstvenosti. 8. Ko bi mogao, da ne kažem da pronikne u dubinu, nego i da samo zagleda u istinsko tajno svetilište, da pristupi predvorju Obitavališta u kojem je otpočinuo Onaj što prebiva u svemu postojećem, Car nebeski i Gospodar gospodara što daje silu vasceloj prirodi? Koja bi beseda makar malo mogla da joj se približi po dostojanstvu čak i ako bismo ostavili po strani pripovedanje o Njoj Samoj i govorili o događajima oko nje, tj. onima koji su se desili pre i posle neizrecivog rađanja? Ko bi mogao izraziti donošenje neizrecive hrane sa nebesa, rukovođenje sa visina onih koji su izdaleka trebali da dođu na poklonjenje, slavoslovljenje mnoštva angela koji su nebesko sjedinili sa zemljom sabirajući ih u potčinjenosti ovoj vaseljenskoj Carici? Tome treba dodati i ono što se dešavalo pre i radi ovoga, kao što su proročanstva, čuda koja su zagonetno nagoveštavala buduće veliko Čudo, promišljanja Duha koje su na različite načine predizobražavala buduću Istinu, smene plemena i događaja koji su pripremali put izvršenju novog tajinstva, ispunjenje obećanja Božijeg Joakimu i Ani da će oni, iako bezdetni od mladosti, u starosti roditi čedo, a zatim i zavet ovih čudesnih supružnika Bogu da Darovanu predaju Darovatelju. Saglasno tom dostojnom i pravednom zavetu, izvršeno je ushođenje prema Božijem hramu zajedno sa Obećanom i preslavno Vavedenje ove nadzemaljske Carice u Svetinju nad svetinjama, mesto predodređeno samo za Boga, gde su samo prvosveštenici toga vremena mogli da uđu jednom godišnje. Tu je Devstvena Majka ušla kao trogodišnjakinja i u njemu se radi nas podvizavala. 9. Mi zbog toga danas i praznujemo, budući da sozercavamo opštekorisni podvig njenog neuporedivog uzdržanja, natprirodno snishođenje Boga na zemlju, izvršeno njenim posredstvom, a zatim i, zahvaljujući Njemu, naše preslavno ushođenje na nebo. Živeći tada u najposvećenijem mestu hrama i položivši u srce ushođenje (ka Bogu) (Ps. 83;6 po Septuaginti), Bogootrokovica je dostigla samo Nebo i odatle k nama privukla nebeskog Vladiku. Budući da je, po Pismu, sva slava kćeri careve iznutra (po Septuaginti, kod Daničića: sva je ukrašena kći careva iznutra (Ps. 45;13), ona neizrecivom lepotom neporočnosti prevazilazi sve ljude i Bog izabra da je pripremi kao zlatom blistajuće podobije prisno sjedinjeno sa Njim, tvorevine sa Tvorcem, i budući u čovečijem obličju - neizrecivo je čovekoljublje Tvoje, Vladiko! - stvorenje si saobrazio Svom dostojanstvu Stvoritelja. 10. Vidite li od čega su satkane devstvene krune, uviđate li koliko je opštekorisna ova purpurna odežda? Svecarujuća Djeva ne načalstvuje usled neke slučajnosti nad onima koji su joj po prirodi jednaki ali zaostaju za njom, osim po carskom zvanju koje joj ne dodaje ništa osim titule i potčinjuje joj saplemenike po zemnim zakonima što dopuštaju da se carevi razlikuju od potčinjenih po visokom položaju, ali ne i po pravednosti. Ona, međutim, i time prevazilazi sve svoje podanike i daruje im, umesto zemaljskog, nebesko podaništvo, pokazujući se kao pričasnica najvećeg dostojanstva i prevashodne sile i budući sa nebesa rukopoložena (izabrana), postavljena je da bude Carica uzvišena nad uzvišenima i blaženija od blaženog roda koja odasvud blista najsvetlijim i najbožanstvenijim sjajem tela i duše. Želeći da postavi obrazac svega lepoga i da u njemu i angelima i ljudima jasno pokaže Svoju silu, Bog je postavio ukras zajednički i vidljivom i nevidljivom svetu, bolje rečeno, projavio je sjedinjenje svih božanskih i ljudskih blagodati i najuzvišenije lepote koja ukrašava oba sveta. Na taj način je stvorio ovu svelepotu (πάγκαλη), sjedinivši u njoj sve ono čime je pojedinačno ukrasio sve ostale, pokazujući zadivljujući način dejstvovanja samo Njemu svojstvene stvaralačke sile kakva uistinu i dolikuje Materi Svetlosti. 11. Kao što je prvobitno na početku dana rasejao veliku svetlost, učinivši najpre da se svetlost neograničeno razliva, a zatim pokazavši sunčev disk (Post. 1;3), tako je i sada Svoju prisnodevstvenu roditeljku pokazao kao svetiljku svake božanske, neizrecive i vrlinske svetlosti, dobra koje je ranije bilo razliveno u svima, a sada je prevazilazeći svaki um i svaku reč usredsređeno u njoj kao u projavi svih vrlina, u kojima svakoga prevashodi. Ono što je svima od iskona bilo dovoljno da budu najizvrsniji, odnosno, ono što je bilo razdeljeno tako da budu najizvrsniji, čime su svi, bilo da su to angeli ili ljudi, božanski oblagodaćeni saglasno svojoj meri, ona sjedinjuje i jedina sve ispunjava, toliko u svemu preizobilujući da se rečima ne može opisati. Na one što je poštuju ona izliva obilje blagodati, darujući im i da se uzdignu ka njoj kao istinskom (suštom) suncu tako velikih blagodati. Pored toga, ona ih po svojoj dobroti i štedro nagrađuje. Neka se stoga niko ne kloni ovog prinošenja, milostivo i radi naše koristi ustanovljenog za sve ljude, kao ni davanja bogatog priloga (misli se na pohvale i slavoslovlja, prim. izd). 12. Kada pak neko pogleda na njenu srodnost i potporu svakom dobru, priznaće da je Djeva onima što u vrlini i vrlinom žive isto što i sunce onima što žive u čuvstvenoj svetlosti i ispod sunca, i da je ono što se na početku desilo sa stvaranjem sunca bilo predizobraženje onog neizrecivog što se kasnije moralo dogoditi sa njom. Ako neko prenese svoje duhovne oči na Sunce koje je ljudima čudesno od nje zablistalo, koje po prirodi poseduje i prevazilazi ono što je njoj prisajedinjeno po blagodati, ako dakle prenese svoje duhovne oči, pokazaće mu se da je nebo Djeva koja je, usled svih dobara, zadobila utoliko bolje nasleđe u odnosu na sve božanski oblagodaćene pod nebom i nad nebom, ukoliko je nebo veće od sunca i sunce blistavije od neba. 13. Koja će reč, Bogomajko Djevo, izraziti tvoju bogoblistavu lepotu, jer je nemoguće da se ono što se odnosi na tebe ograniči na rasuđivanja i reči? Opevati te možemo samo ukoliko čovekoljubivo snishodiš ka nama, jer si ti obitavalište svih blagodati i punoća svake lepote i dobrote, živo izobraženje vrline i svake plemenitosti, budući jedina udostojena svih darova Duha, bolje rečeno, jedina koja si u svojoj utrobi čudesno nosila Onoga u Kojem se nalaze sva blaga i postala Njegova čudesna skinija. Zbog toga se brinuo o tebi još od mladenaštva i dopustio da sa N>im boraviš još od detinjeg uzrasta, da bi te kasnije pokazao kao nepokolebivo prebivalište Svojih sopstvenih blagodati iz kojih potekoše takva i toliko čudesna dela. 14. Tako si i udostojena većih počasti od onih kakve se inače ukazuju ljudima, tako da si čudesno rođena, još čudesnije rukovođena i najčudesnije i nepojmljivo bezbračno rodila. I samo tvoje rođenje preukrašeno je obećanjima od Boga i od ljudi, odnosno od tvojih roditelja (jer su dobivši od Njega obećanje o tvom rođenju, prekrasno postupivši, tebe, obećanu njima, obećali Njemu), dok je On preukrasio tebe i čitav svet pripremio za nadzemaljska obećanja koja je trebalo da se ispune u određeno vreme. I zaista, On je ubrzo potom tebi obećao i Samoga Sebe, od kojega se i zbog kojega se to obećanje zbilo, kao Onoga što je u tebi izvršio obećanja od veka data drugovima Božijim i učinio da velika božanska viđenja budu svojevrsna tajinstvena ukazanja i neizrecivi praobrazi (ideje, ἰδέας). Ti si jedina od svih došla do savršenog bogoviđenja (sozercanja, θεωρίας), prevazilazeći zajedničku (tj. ljudsku) prirodu svojim sjedinjenjem sa Bogom, ne samo usled neizrecivog rođenja, nego i usled zajedničarenja sa Njim u svemu prekrasnom, zahvaljujući savršenoj čistoti koja je tome prethodila. 15. Dolikovalo je, dakle, da ona koja će roditi najlepšeg među sinovima ljudskim (Ps. 45;2) i sama u svemu bude neuporediva zbog čega je, moglo bi se reći, od samog detinjstva bila obdarena čudesnom lepotom Onoga Koji je trebalo da joj bude savršeno podoban, tako da Ga na osnovu ove projavljene sličnosti u svemu prepoznaju kao čedo Prisnodjeve i da svako oko koje gleda ispovedi Načalo Onoga što po telu nema oca. Zar bi zahtevima razuma odgovaralo da Onaj Koji je ceo ovaj svet Svojom rečju stvorio i ukrasio raznolikim lepotama, njoj, od koje će i sam poteći po ljudskoj prirodi, ne preda i silu da i sama sve izvrsno čini, (silu) kakvu će kasnije i sam preuzeti? Zbog toga je Onaj što je poljske ljiljane ukrasio lepše i od Solomonovih carskih odeždi (v. Mt. 6;28) i Svoje devstveno odejanije od kojega će se obući po ljudskoj prirodi natprirodno ukrasio i učinio da je svi sa divljenjem gledaju, da bude savršeno božansko obitavalište svih lepota i dobrota zajedno, kao i svake pojedinačno. Jedina ona od svih ljudi koji su ikada postojali ni u čemu nije imala nikakvog nedostatka nego ih sve u svemu prevazilazi onoliko koliko je nebo daleko od zemlje, tako da to biva očigledno i nama koji, slično posmatračima zvezda, stojimo u daljini i brižljivo motrimo na sve što se na nju odnosi. 16. I razum je morao privoditi ljudski rod Bogu tako što će, opažajući čuvstvima nebo i zemlju i sve što se na njima nalazi kao ono što pripada čuvstvenom svetu i na osnovu toga prenoseći um na lepotu sveta nevidljivog, ljudi proslaviti zajedničkog Tvorca svega, Boga. Otuda sledi da je i Ona koju sada podjednako proslavljamo, kao što je neko rekao, morala da se rodi zbog toga da bi se oni što je vide podstakli na divljenje Tvorcu koji ju je sazdao kao čudo nad čudima, sa svih strana obasjano lepotom, čudo što ozaruje nebeska svetila i umove. I to je pravedno, jer ako je sva je slava kćeri careve iznutra (ἔσωθεν) (Ps. 45;13), zar onda i sve ono što postoji izvan nje i što se o njoj peva ne mora da bude u jednakoj meri usklađeno i srodno sa onim što je unutra? 17. Da bismo shvatili, obratimo pažnju na smisao kakvom teži Prorok-Psalmopojac: on nije rekao da je "kći careva sva ukrašena unutra" nego "iznutra", tj. slično svetlosti koja se iznutra izliva na spoljašnje i svima koji gledaju kao da ukazuje na unutrašnju lepotu koja u njoj obitava usled potpunog odsustva strasti, projavljujući uistinu devstvenu dušu. Ako je celomudreni Josif (v. 1. Mojs. 39; 6) pravedno nazvan "prekrasnim", kako onda da Sveneporočna ne bude udostojena takvog imenovanja? Kako da ga ne prevaziđe savršenom lepotom onoliko koliko devstvenost prevazilazi celomudrenost, i to devstvenost koja se nadmeće sa besplotnima, bolje rečeno, onoliko koliko je vrlina celomudrenosti i sva blagodat, zajedno sa istinskom devstvenošću, nastanjena u jednoj duši, prevazišla njegovu vrlinu? Josif nije u svim svojim delima odgovarao takvom naimenovanju ili je, možda, "prekrasnim" nazvan samo po telesnom obličju. Ona ima i dušu koja se može nazvati svakim dobrom i u sveneporočnom telu nosi savršenu lepotu. Ta lepota je, istina, skrivena unutar nje i onima, koji je gledaju ona se projavljuje spolja, dok je oni, proniknuti proročkim duhom, spoznaju iznutra. 18. Ne znači, međutim, da je zato što će postati Majka Božija, njena priroda dobila neke osobite božanske blagodati i prirodne darove ili da je zadobila drugačiju prirodu (smatram da bi to više odgovaralo vaspitačkoj veštini) ili da je zadobila bilo šta takvo učeći od zemaljskih učitelja. Naprotiv, ona je vođu, odnosno um, u svemu potčinila Bogu potpuno prevazilazeći zemaljske pouke i na taj način izobilno zadobila gornju (nebesku) premudrost. U onom uzrastu kada roditelji svoju decu, koja usled detinjeg uzrasta još nemaju sopstvenu volju, potčinjavaju vaspitačima i predaju učiteljima, ona se, u najsvetijim delovima hrama, kao u nekom božanskom dvorcu, posvećuje Bogu, kao neki božanski oduhotvoreni presto uzvišeniji od svakog prestola zemaljskog i sav ukrašen vrlinama, kakav i dolikuje Caru koji će na njega sesti. 19. Nije bilo potrebno da se ova oduhotvorena ložnica Svecara pojavi pred svim očima, budući da i izreke (Svetog Pisma) potvrđuju da Bog obitava u nepristupnoj svetlosti (1. Tim. 6;16), odnosno u svetlosti nevidljivoj. Kako, dakle, nije dolikovalo da Skinija u kojoj je Svevišnji boravio na zemlji vodi način života kakav bi bio svima vidljiv, Svetinja nad svetinjama ili, prema rečima Davidovim, skinija imena Božijeg (Ps. 73 ;7 po Septuaginti), bila je ustupljena Djevi Materi još od njenog detinjstva. Gde bi inače mogla da boravi istinska Svetinja nad svetinjama? Na kom bi drugom mestu bilo bolje podići istinsku Skiniju Božiju? Zar nije bilo potrebno da u onoj skiniji koja je služila kao praobraz, bude postavljena Skinija u kojoj je obitavao Stvoritelj svega postojećeg, istinski car, Vladika carujućih, obukavši se u čudesnu i kraljevsku odeždu izatkanu za Tvorca i nestvorenu po svojoj prirodi, skinija koja ne blista sjajem metala nego je preispunjena duhovnim blagodatima. U ovoj skiniji nisu se nalazila izobraženja besplotnih nego je, naprotiv, u sebi nosila natprirodna i neizreciva blistanja (ἀστραπάς, munje) duhovne čistote, bogoliku volju, bogougodni sjaj devstvenosti, bogodolično ozarenje svih dobara ili, sažeto rečeno, istinsko mesto Boga Koji je sve sjedinio. 20. Očigledno da je zbog nje, koja će u budućnosti biti oduhotvoreno mesto obitavanja Božijeg, Mojsej, predviđajući, sačinio onu skiniju i pripremio najsvetije delove hrama. Budući od Boga poučen onome što će se zbiti, Mojsej ih je po preimućstvu počastvovao najuzvišenijim nazivima. On je na taj način unapred objavio da će ona još od samog detinjstva u svakoj reči i delu sve prevazilaziti svojim dostojanstvom. Bogootrokovica Djeva nije se samo usled opreznosti od samog početka nastanila u mestu koje joj je najviše dolikovalo, obitavajući na mestu koje dostojanstvom prevazilazi svako drugo kao što i ona sama dostojanstvom svoje prirode sve prevazišla, nego je i posvedočila o tajni koja će se u odnosu na nju zbiti. Ova Bogootrokovica se nastanila u mesto izdvojeno samo za Boga i posvećeno Njegovom obitavanju, kojem su mogli pristupiti Mojsej, Aaron i njihovi naslednici, prema svojoj dostojnosti, približavajući mu se samo u velikim vremenskim razmacima i gde im je povereno da neprekidno borave samo tokom kratkih perioda. Prihvativši to mesto da bi u njemu obitavala, ali ne tokom kratkog perioda, Bogootrokovica je otkrila i svima koji imaju um nagovestila da je ona buduće istinsko svetilište i obitavalište Božije, očistilište neuporedivo bolje od starozavetnog, bogougodna riznica najuzvišenijeg savršenstva tajni Duha. 21. Pored onoga što je rečeno, dodajmo da je ona (u hramu) prebivala u ćutanju, dostojno ga opravdavši, jer je sasvim ispravno odabrala tihovanje i život van zajednice sa drugim ljudima. Ona (starozavetna) Svetinja nad svetinjama bila je nepristupačna za poglede i zatvorena za ljude, odvojena od svih muškaraca i žena pregradama i zavesama koje se nisu otvarale ni za jednog čoveka osim za zakonitog prvosveštenika, pa i to samo jedanput godišnje, kada bi ulazio i prinosio žrtvu Bogu za sebe i sve one izvan hrama. Kako onda da ova Trpeza angelskog naslađivanja, tle večnog cvetanja ili bolje rečeno, večnog klijanja, očistilište zajedničko za čitav ljudski rod, u koje je jednom ušao bogonačalni i jedini arhijerej kakav nam je bio potreban, po rečima apostola (Jevr. 7;26) i koja je primirila i nedeljivo sjedinila Boga sa ljudima, kako dakle da ova riznica ne bude sačuvana u najsvetijim delovima hrama, vodeći način života skriven za sve ljude? 22. Ako, prema rečima apostola, svet nije bio dostojan ni drevnih svetitelja (v. Jevr. 11;38), kako bi onda bio dostojan nje koja je uzvišenija i od svetih na nebesima? Treba, međutim, da razumeš koliko je prevashodstvo ove Djeve i iz toga što su njima,koji su bežali od obitavanja među ljudima, kao utočište, kako kaže isti apostol, služile pustinje, gore, peštere i jame zemaljske (Jevr. 11;38), dok je njoj za obitavalište data Svetinja nad svetinjama i Sveneporočnoj je bilo dopušteno da tamo stupi bez obzira na to što je bila u nezrelom uzrastu, a pokazala se razumnijom od onih koji su već dostigli razuman uzrast, kao što je ranije već pokazano u ovom slovu. 23. Darovanu od Boga, a zatim i darovanu Bogu i pre svog rođenja (kako je i moglo biti drugačije kada se radi o onoj koja je pre svih vekova predodređena da bude obitavalište Stvoritelja vekova?), onu, dakle, koja je od Boga darovana kao plod molitve i pravedne prozbe (o, kakva je krila imala njihova molitva! Kakvu je odvažnost zadobila pred Bogom! Kako su besprekorna bila ona srca kada su uznela takvu molitvu, koja se tako visoko uznela i tako mnogo zadobila!), ovu Djevu su, kao neko mnogougodno prinošenje, roditelji uz molitvu odveli Darovatelju (o, najuzvišenije supružništvo, par od Boga izabrani da odneguje i da Mu podari obitavalište ugodnije od nebesa!) i tako je bila privedena kao presveti izdanak potekao od svetog korena, izdanak koji je veličinom svoje dostojnosti od zemlje dosegao do neba, izdanak od kojega će uskoro izrasti prevečni i neuveli cvet, izdanak od kojega će ponići Onaj od čije je jedne reči ponikla sva priroda i ono iznad nje. Priveden je, dakle, ovaj izdanak da bi bio zasađen (kako je David, radujući se, uz harfu rekao) kao maslina zelena u domu Gospodnjem (Ps. 52;8), kao drvo koje će dostići vrh tajni Božijih i doneti neizrecivi plod, drvo usađeno kraj potoka Duha (Ps. 1;3). 24. Bogomajku su roditelji priveli Bogu, iako još nije bila ni devojka ni devojčica nego dete kojemu su oni bili veoma potrebni, jer je imala tek tri godine i bila tek nedavno otrgnuta od majčinih grudi i mladenačke hrane. Ona je, međutim, onima što su je gledali čak i u tom uzrastu dolično pokazala nepogrešivi način razmišljanja, jer su svi videli da ona pristupa sa neizrecivom radošću. Kada je došla do predvorja svetilišta, dok su je plemenite devojke iz njenog roda, dolično odevene, okruživale noseći baklje i tako je u veličanstvenoj povorci i savršenom redu pratile ka unutrašnjem delu (ta eubou) hrama, vidljivo je pokazala da bolje od svih oseća šta se dešava i šta će se tek desiti. Budući veličanstvena i uzdržana, pokazala je smiren duh i ponašanje kako se ne bi moglo reći da ide ispred ostalih, a zatim je, sjedinivši težnju sa ustrojstvom, postepeno ubrzala korak i pretekla grupu devojaka oko nje, krenuvši napred tako da su svi što su je pratili ostali iza nje, i svima je bilo očigledno da se na Nju odnosi ona izreka iz Psalama: Vode je k Caru devojke, njene drugarice, vode je veselo i radosno, ulaze u dvor Carev (v. Ps. 45; 14-15). 25. Kada joj je i prvosveštenik pošao u susret i izrekao ono proročanstvo o njoj: Čuj, kćeri, pogledaj i obrati k meni uho svoje, zaboravi narod svoj i dom oca svojega, i caru će omiljeti lepota tvoja (Ps. 45;10-11), ona je, nakon što je to čula, skromno istupila i popela se, i odmah sve napustila, roditelje, hranitelje, vršnjakinje, otišla od pratilaca i, potpuno sama, radosno pristupila arhijereju, pogledavši ga umiljato i blagonaklono, i tepanjem potvrdila svoje savršeno prepuštanje Bogu. 26. Zar sve to ne izaziva divljenje? Kako je trogodišnjakinja postala predmet staranja Najvišeg promisla i sama po sebi počela da razlikuje prirodu i Stvoritelja prirode, da ukazuje veću počast uzvišenijem, da Boga pretpostavlja očevim i majčinim zagrljajima, da Božiji hram i njegovog arhijereja pretpostavi porodičnim nežnostima smatrajući sve to ništavnim, postavljajući Boga i Božije iznad svega i sa radošću mu pritičući? Zbog toga je dakle prorok David i rekao Bogu: Blagost je i pravda podnožje prestolu Tvojemu (Ps. 89;14) i: Blagost i pravda podupiru presto Njegov (Ps. 96;3 - po Septuaginti). Zbog toga je i ona oduhotvoreni Presto Božiji, bolje rečeno, to dostojanstvo pripada isključivo Njoj (kada se o neveštastvenim silama nebeskim govori kao o Prestolima, ova imenica - presto - koristi se u množini), jer je Ona, mnogo više nego oni Prestoli, satvorila i pokazala veliki sud i bezgraničnu pravdu. Budući tako mnogo proslavljena, imala je ova Djeva um najobdareniji rasuđivanjem, koji se i pre odrastanja, pa prema tome i pre zrelosti, već sada u svemu pokazao nepokolebljiv. 27. Mada Mojsej nije posedovao takav dar rasuđivanja, njegov jezik je, iako beše spor, sasvim jasno objavljivao (v. 2. Mojs. 4;10), noseći tragove ognja za ispitivanje zlata koji se, kažu, upoređuje sa proverom sposobnosti uma da rasuđuje. U odnosu na buduću odvažnost njene duše, postoji nekolicina prekrasnih simvola, ali u pogledu čudesnosti onoga što se izvršava (tj. Vavedenja presvete Bogorodice u hram) ni oni, verovatno, ne bi bili dovoljni. Kakvu vrednost za dete ima carska kruna ukrašena zlatnim listićima i dragim kamenjem u poređenju sa majčinim zagrljajem, negom, toplinom i odgovarajućom brigom a koje je Djeva, jedina među svima njenog uzrasta, dobrovoljno prezrela? A to, da je u tom uzrastu pritekao Bogu sa nezadrživom ljubavlju i da je neprekidno usamljeno obitavao u svetilištu hrama kao da na neki neizreciv način vrši sveštenosluženje, nije se dogodilo i Mojseju koji je, budući već odrastao i udaljivši se iz faraonove svite (v. Izl. 2;15), obraćajući se ljudima u većoj meri osećao strah nego božanstvenu ljubav, iako je kasnije, zbog tvorenja vrline i podviga, zbog ushođenja na goru, prema Bogu, bio udostojen posvećenja u praobraze ove Djeve i da, sadejstvujući, izvrši ono što je moralo biti priugotovljeno za Nju. 28. Ostavivši pak njega dole, gde se prirodno pojavljuje zajedno sa slugama, uznesimo naše slovo do onih koji su, iz svojih sopstvenih pobuda (αὐτεπαγγέλτους), došli do bogopoznanja. Mi se divimo Avraamu i proslavljenom Melhisedeku koji su samovoljno pristupili Bogu, ali to se dogodilo onda kada su oni već bili u razumnom uzrastu i bili u mogućnosti da sozercavaju ovaj veliki dokaz o postojanju Boga, tj. ovaj veliki svet, zemlju i sve što je na zemlji, mešavinu stihija (elemenata), ovo najuzvišenije sazvučje, nebo, ovu veliku granicu koja u svojim okvirima ima sabrano vascelo veštastvo, i mnoštvo zvezda utvrđenih na njemu, njihovu raznolikost i čudesan raspored, kao i kretanja zvezda koja nisu pravolinijska ili protivna jedno drugom, nego harmonična, skladna i svrhovita i, u vezi sa tim kretanjem, rastojanja među njima, sabiranja, skupljanja i uglove povezivanja pa otuda i mnogoznačne položaje, kako govore oni što svedoče o tom delu, i sve ostalo što postoji po zakonu prirode i što od iskona blagovesti Boga koji je iznad svega toga. 29. Ona pak, ne mogavši da vidi ništa od svega toga (jer joj to nije dozvoljavao njen uzrast), spoznaje Boga i raduje se dok je privode k Njemu, bolje rečeno, ona Mu pristupa po sopstvenoj volji i kao okriljena za sveštenu i božansku ljubav. Izvrsno je tada uvideo arhijerej Božiji da je to samo u najređim slučajevima tokom mnogih vekova u prošlosti dostigla samo nekolicina izabranih, ali da Djeva nosi u sebi još od samog detinjstva i da će to posedovati tokom čitavog svog života, visoko se uzdigavši nad svima, zbog čega ju je udostojio više od ostalih ljudi i nastanio u Svetinju nad svetinjama, ubedivši tada sve da se sa ljubavlju saglase sa onim što se dešava uz sadejstvo i pomoć Boga Koji postupa na najpravedniji način, jer je Ona trebalo da bude Njegov izabrani sasud, ne kao (starozavetni) kivot ispunjen senkama i praobrazima nego ispunjen samom istinom, kojem nije bilo namenjeno da iznese ime Božije pred careve i narode kao što je to kasnije učinio Pavle (Dela ap. 9; 10), nego da u utrobi ponese Njega Samog, Boga Kojem je i ime čudesno (Ps. 8; 1) i da to učini na takav način da umesto Savla pokaže proslavljenog Pavla, koji ne ustupa nijednom od iskona proslavljenom čoveku i udostojenog da ga (ime Božije) odvažno pronese. 30. Ako, dakle, neko na odgovarajući način obrati pažnju ne samo na početak onih koji su u bilo koje vreme zablistali u vrlini, nego i na vascelo poprište vrline onih podvižnika, a takođe i na konačne nagrade i nebeske vence, otkriće da oni ustupaju pred početkom Bogootrokovice koji danas praznuje ceo ljudski rod, opominjući se istovremeno sa neizrecivom radošću njenog preseljenja iz ljudske zajednice u samu Svetinju nad Svetinjama. U davnini je i Enoh bio odvojen od ljudske zajednice, ali zbog toga nije bio ustanovljen svenarodni praznik. Nakon njega, i Ilija se vazneo u ognjenoj kočiji, ali to nije bilo osnova tako velikog svenarodnog praznika niti je podrazumevalo neko božansko naslađivanje, niti je pak odjeknulo sa neba za one što žive na zemlji. Nakon njih preseljena je trogodišnja devojčica i evo, ceo svet likuje i sve se ispunjava radošću ispunivši se božanskim nadahnućem. O, kakvo je to čudo? Kakvu moć poseduje ova devojčica, kakvo savršenstvo nadahnuća, kakvo prevashodstvo veličine? Ko je ta što je pobedila svet (Jn. 5; 4), obnovila ljudski rod i od njega udaljila žalost koja je bila jaram praroditeljskog prokletstva i na zemlji nasadila čistu i božanstvenu radost, zajedničku za sve ljude i ponavljanu iz godine u godinu, neuvelu i svagda rascvetalu, snažniju i od sveuništavajućeg vremena? Mi smo se, međutim, neznatno udaljili od teme. 31. Tako je preseljen Enoh koji je ugodio Bogu. S druge strane, međutim, mora se uzeti u obzir da je njemu bilo 365 godina i da je on čitav život proveo po svojoj volji, dok je Devojčici kojoj je posvećeno ovo slovo bilo tek tri godine kada je pristupila delima što prevazilaze prirodu i postala uzrok radosti na zemlji, da bi neposredno potom na nebu ukrepila slavu koja potiče sa zemlje i sve obuhvata. I njega je, međutim, preselio Bog (Enoha). Znači li to da ga je preselio na nebo? Neka je daleko takva misao, jer Evanđelje kaže: Niko se nije popeo na nebo osim Onaj koji siđe s neba i radi nas se rodi od ove Presvete Djeve, Koji je na nebu (Jn. 3;13). Ako je, dakle, i napisano da je Enoha, koji beše na zemlji, Bog preselio na nebo, to znači da je bio preseljen na mesto manje značajno od onoga što je sada postalo nasleđe ove Djeve, jer na zemlji nije postojalo ništa osvećenije nego što je Svetinja nad svetinjama. Bez obzira na takav njegov (Enohov) značaj, on nije pomogao ljudskom rodu, nije poništio grehe, niti je potpomogao pravednost, jer je u trećem pokoljenju nakon njega došlo od Potopa (Post. 6 i 7). Sada pak na osnovu Nje i zahvaljujući Njoj, došlo je do obnavljanja sveta i zahvaljujući Njoj nebo nam je otvorilo vrata, ne izlivajući više na svako živo biće žestoku, strašnu i pogibeljnu kišu nego rosu Duha, zajedničko naslađivanje naših duša koje prevazilazi um, veliku i nepristupačnu svetlost (1. Tim. 6;16), koja prosvetljuje svakoga čoveka koji dođe u svet (Jn. 1;9). 32. Ako pak neko ukaže na to da se Djeva nakon toga vratila ljudima, neka zna da je time samo uvećao prevashodstvo Djeve. Kao što je Jedinorodni Sin Božiji radi nas sišao sa svetih nebesa, tako je i ona iz hramovne svetinje otišla među ljude. Mada zaručena za smrtnog ženika, postala je Nevesta nenevesna besmrtnoga Oca, ne zato što je to njoj samoj bilo potrebno, nego da bi nam svedočenjem pokazala veliko čudo neizrecivog Rođenja i spasla verujuće. Kao što sunce, koje za nas povremeno zalazi i kreće se kružnom putanjom, čini da se niko ne može spasti od njegove toplote, kao što je i napisano: Izlazak mu je nakraj neba, i hod mu do kraja njegova, tj. tamo odakle je i došlo (Ps. 19;6), tako se i Preneporočna, odlazeći od ljudi i ulazeći u Svetinju nad svetinjama, ponovo vratila među ljude da bi, otvorivši pritanej (starogrčka institucija slična parlamentu koja je, u izvesnim slučajevima, služila i kao skladište hrane), svakome bez izuzetka dala darove osvećenja, nikoga ne lišavajući njegovog udela čak ni u onome što je u svetu najskrivenije, odnosno što je u svetilištu hrama. 33. Budući da se ono što nam se dešava zbog sunca brzo menja, potrebno nam je da se ono neprestano vraća. Kako su darovi Prisnodjeve nepropadljivi, bilo je potrebno da (Sunce) samo jednom izađe i kroz njega ona svakoga beskonačno ozaruje, jer se radi nas neopisivo uzdiglo ono Sunce u kojega nema izmenljivosti niti senke promene (Jk. 1; 17). Ostavimo, dakle, po strani Enohovo preseljenje i prenesimo oči svog uma na uznošenje Ilijino. On je učinio i više nego Enoh jer je učeniku (Jeliseju) ostavio veliki dar, svoj plašt (kožuh), kojom je dobio dvostruku moć da čudotvori (v. 2. Car. 2). Ono, međutim, što se odnosi na Majku-Djevu, u velikoj meri prevazilazi i njega, jer se ona na zemlji pojavila kao čudo nad čudima i kao opštekorisno znamenje, veće od svih koja su od veka postojala, jer je Samom Sinu Božijem u Svojoj utrobi istkala Adamovu odeždu. Posredstvom ove poklonjenja dostojne odežde, nama se dogodilo ono što kad bi se redom napisalo, ni u sami svet ne bi stale napisane knjige (Jn. 21; 25), kako kaže najveći bogoslov među evanđelistima. 34. Zbog čega ja u venac ove Djeve ne uplićem i nadzemaljski sjaj nego i dalje govorim o onima što su zablistali na zemlji? Zaista, budući da je ona kao Djeva trebalo da rodi Onoga Koji po prirodi postoji izvan granica svega postojećeg, ona je još od svog detinjstva po dostojanstvu sve prevazilazila i bila neuporedivo uzvišenija i od nadzemaljskih umova. Kada je nekome od angela bilo rečeno ono što je njoj rečeno još dok je bila dete, odnosno: Caru će omiljeti lepota tvoja (Ps. 45;11)? Zar oni (angeli) ne žele da zavire u ono što nam je kroz nju darovano, kao što je i napisano (1. Petr. 1;12)? O tim najuzvišenijim činonačalnicima Isaija piše ovako: Serafimi stajahu oko Njega (Is. 6;2), dok David o Njoj kaže: S desne strane Ti stoji carica (Ps. 45 ;9). Zapažaš li razliku u položaju? Odatle izvedi zaključak i o različitosti dostojanstva. I zaista, oko Boga su serafimi, dok se pokraj Njega nalazi samo Svecarica, kojoj se i Sam Bog divi i uznosi pohvale, a nebeskim silama koje Ga okružuju kao da govori saglasno rečima Pesme nad pesmama: Kako si prekrasna, najbliža moja (6;2 po Septuaginti), svetlija od svetlosti, cvetnija od vrta, preukrašenija od čitavog sveta, vidljivog i nevidljivog. Ona, međutim, nije samo u Njegovoj blizini nego, što je sasvim pravedno, i sa Njegove desne strane. Tamo gde Hristos prestoluje na nebesima, odnosno sa desne strane Veličanstva (Jevr. 1;3), tamo i ona predstoji, ne samo zato što ona čezne za Njim kao i On za Njom, a što sledi i iz samih zakona prirode, nego i zato što je ona uistinu Njegov presto, a tamo gde sedi Car tamo je i presto Njegov. 35. Ovaj presto, okružen serafimima, video je i Isaija i nazvao ga visokim i izdignutim (Is. 6;1), ukazujući tako na prevashodstvo Majke Božije u odnosu na nebeske sile. Ako se najviše ustrojstvo nadzemaljske jerarhije po svom položaju nalazi neposredno iza nje, onda ono u pogledu dostojanstva nipošto ne zauzima "drugo mesto". Ono bi, u tom slučaju, ukoliko se sa njom uporedi, bilo neznatno manje, a ona neznatno od njih uzvišenija, dok ih u stvarnosti prevazilazi u mnogo većoj meri. Kao što, na primer, posle sunčevog diska nemamo neko drugo svetilo za koje bismo zaista mogli ukazati kao na "drugo" po jačini svetlosti, osim punog meseca iako je njegovo blistanje znatno slabije, tako je, čini mi se, i u pogledu Majke Božije, jer nema nikoga među bogoozarenima kojega bismo zamislili kao "drugog" po dostojanstvu, osim serafima. Brižljivim istraživačima biće, međutim, očigledno da se teško može postaviti pitanje dostojanstva i da bi se takvo poređenje pokazalo kao poređenje neke svetiljke sa jarko blistavim plamenom. Zbog toga prorok uvodi i same angele koji zbog nje hvale Boga i govore: Blagoslovena slava Gospodnja s mesta njegova (Jez. 3;12). David je to izobrazio na drugi način: sjedinjujući u sebi punoću spasenih u svim vremenima, koristi kao različite strune ili zvuke one što su se (potekavši) iz raznih naroda ovom Prisnodjevom usaglasili u jedinstvenoj veri, započinje sveskladnu pesmu i kaže: Učiniću da se ne zaboravlja ime tvoje od kolena na koleno, potom će te slaviti narodi u vekove vekova (Ps. 45;17). 36. Pogledaj kako vascela tvorevina proslavlja Bogomajku i to ne samo u prošlim vremenima, nego u vekove i u vekove vekova. Otuda dakle možemo razumeti da ona ni u vekove neće prestati da bude dobročiniteljka vascele tvari, ne samo u odnosu na nas, nego i u odnosu na neveštastvene i nadzemaljske činove jer i oni, isto kao i mi, samo zahvaljujući njoj postaju pričasnici i dodiruju nedodirljivu prirodu Božiju. To je jasno objavio Isaija, jer nije video da serafim neposredno podiže ugalj sa žrtvenika nego da ga uzima kleštima i na taj ga način približava prorokovim ustima i očišćuje ih. Viđenje ovih klešta istovetno je sa onim velikim viđenjem što se ukazalo Mojseju, odnosno sa kupinom koja je gorela u plamenu a nije sagorevala. Ko još ne zna da i ona klešta i ona kupina izobražavaju Prisnodjevu u kojoj se neopalimo začeo božanski oganj čijem je začeću sasluživao arhangeo, i da je, sjedinjujući se posredstvom nje sa ljudskim rodom, taj oganj poništio grehe sveta i očistio nas tim neizrecivim sjedinjenjem? 37. Ona se na taj način pojavljuje kao jedina posrednica između stvorene i nestvorene prirode i niko ne bi mogao pristupiti Bogu osim Njenim posredstvom i posredstvom od nje rođenoga, niti bi se bez nje neki Božiji dar mogao dati ljudima i angelima. Kao što se ni u slučaju svetiljke načinjene na zemlji od stakla ili nekog drugog prozirnog materijala, ne može videti svetlost ili zrak koji ona ispušta osim posredstvom same te lampe, tako ni pogled na Boga, nepristupačan za sve, ne bi bio moguć kada ne bi bilo ove bogonosne i uistinu bogoozarene svetiljke, odnosno Prisnodjeve, jer je rečeno: Bog je u njoj, neće se pokolebati (Ps. 45; 6 po Septuaginti). 38. Ako se uzvraćanjem ostvaruje mera ljubavi prema Bogu, ako onoga ko ljubi Sina ljube i Sin i Otac Njegov, ako postane obitavalište i jednog i drugog i ako oni, po obećanju Gospodnjem, tajanstveno prebivaju i nalaze se u Njemu, ko Ga je onda ljubio više nego Njegova mati, ne samo stoga što je On njen jedinorodni Sin, nego i stoga što je jedino ona bezbračno rodila i ta je ljubav po prirodi bila udvojena budući da nije bilo supružnika s kojim bi je podelila. S druge strane, ko bi više voleo Majku nego Jedinorođeni, od nje jedine neizrecivo rođen u poslednja vremena, kao što je prevečno rođen od jedinog Oca? Kako da Onaj Koji je sišao da ispuni Zakon, osim njenog doličnog položaja, ne preumnoži i počast što joj je po Zakonu pripadala? Ako je ljubav Oca i Sina jedna, a uporedo sa njima ista je čast i jedinstvo Presvetog Duha (kakve su blagodati Djeve koje prevazilaze um!), ona u duši nosi nestvorenu Trojicu, čije je jedno Lice besemeno začela i, ostajući Djeva, bezbolno rodila. 39. Kako je posredstvom nje jedine došao k nama, pojavio se na zemlji i živeo među ljudima Onaj Koji je pre nje bio nevidljiv za sve, tako i u budućem beskonačnom veku nikakvo ishođenje božanskog prosvetljenja, otkrivenje božanskih tajni niti bilo kakav drugi oblik duhovnih darova ni za koga neće biti moguć nezavisno od nje. Ona pak koja je primila najpotpuniju punoću Onoga Koji ispunjava vaseljenu, svemu određuje meru, razdeljuje svakome po njegovim mogućnostima, saglasno i po meri njegove čistote, kao rizničarka i upraviteljka bogatstva Božijeg. Prema njoj su sa poverenjem gledali najuzvišeniji heruvimski činovi, i utoliko bi više od svega bili obuzeti većom čežnjom prema njoj ukoliko su više stremili većem izlivanju svetlosti koje se zbiva kroz nju, i zadobijanju neizrecivih i božanskih blagodatnih darova. Na taj način i sve umne sile koje su im podređene bivaju pričasne božanskoj ljubavi i bogonačalnom ozarenju koje se takođe kroz nju zbiva, pa im najzad bivamo pričasni i mi i uopšte, svi i svako, po meri bestrasne i božanske čežnje ka ovoj uistinu bogolikoj Djevi i neveštastvenoj i neprestanoj ljubavi, po najvišem i istinskom stremljenju (prema Njoj), za čim će uslediti i stanje čistote i duhovne ozarenosti. 40. Večni je zakon na nebesima da manji kroz veće bivaju pričasni Suštom izvan svih granica, a kako je nesravnjivo od svih veća Djeva Majka, kroz nju će postati pričasnici oni što će biti pričasnici Boga. Oni koji poznaju Boga prepoznaće je kao mesto nesmestivog, i oni što budu proslavljali Boga neposredno će, nakon Njega, proslavljati nju. Ona je osnova onih što su bili pre nje, zaštitnica onih što su došli posle nje i zastupnica večnih. Ona je tema proroka, načalo apostola, uporište mučenika, temelj učitelja, slava zemaljskih i radost nebeskih, lepota vascele tvorevine, početak, izvor i koren neizrecivih dobara, vrh i savršenstvo svega dobroga. 41. O, božanska Djevo, kako ću sve to pokazati, kako ću ispuniti svoju čežnju? Kako da proslavim Tebe, riznicu slave? I samo sećanje na Tebe osvećuje one što se Tebe opominju, i samo stremljenje ka Tebi ozaruje um, uznoseći ga ka božanskoj visini, tobom se prosvetljuje duhovno oko, tobom se ozaruje duh silaskom božanskog Duha, jer si postala Upraviteljka i Sveukupnost blagodatnih darova ne zato da bi ih sačuvala samo za sebe, nego da bi se čitava vaseljena ispunila blagodaću. Upravitelj neiscrpnih riznica određuje se zato da bi ih rasporedio. Zašto bi inače čuvali bogatstvo koje se ne umanjuje? Stoga nam, Vladičice, izobilno podari ta bogatstva i, ukoliko ne budemo sposobni da ih primimo, učini nas spremnima da ih prihvatimo i na taj način ih odmeri, budući da se sve predade u Tvoje ruke. 42. Neka, dakle, i bude tako. Smatram, međutim, da treba da se vratimo temi i da ovim slovom postavimo zadatak da se, koliko je moguće, priklonimo i osmotrimo Svetinju nad svetinjama, da to iznesemo na videlo, da proslavimo i ispripovedamo. Neka, uz Božiju pomoć, i bude tako. Slovo (beseda) se, po svojoj prirodi, susreće sa nedostatkom sila i postoje mnoge i velike teškoće koje nije u stanju da prevaziđe ukoliko sa neba ne dođe Božija pomoć. Pomolite se zajedno svi vi, poklonici Prisnodevstvene Neveste, da ona iz nebeskog svetilišta u kojem sada obitava pomogne ovoj besedi i našem pristupanju u ložnicu i zajedničkom ulasku u bračnu odaju, gde ćemo posmatrati najskrivenija svetilišta hrama, jer se kroz nju nama sve otvorilo, kako ono što je gore na nebesima, tako i ono što je dole na zemlji. 43. Pogledajmo, dakle, kako ispunjenje odgovara praobrazima, kako iz senki nastaju obličja istine. U privremenu Svetinju nad svetinjama ušla je večna Svetinja nad svetinjama. Ušla je nerukotvorena skinija Logosa, razumni i živi kivot hleba života koji je radi nas uistinu sišao s nebesa, ušla je tamo gde se nalazio ljudskim rukama načinjeni kivot u kojem se čuvao sasud sa manom, sačinjenom od jutarnje rose što je stvaralačkom i božanskom voljom pretvorena u hranu. Budući da je mana nisposlana s nebesa, nesavršeni i neposvećeni u istinske božanske tajne nazvali su je "hlebom angelskim", dok se onima što su spoznali božansko i pronikli u božanskog Duha ona pokazala kao praobraz buduće istine koja će se ispuniti u ovoj Djevi. Ušla je Knjiga života, u kojoj nisu bila ispisana obličja slova, nego je samo neizrecivo Slovo (Logos) Oca nebeskog nosila u sebi. Ušla je tamo gde su se čuvale tablice Zaveta, na kojima su bila izobražena beživotna obličja slova. Ušao je večnocvetajući izdanak, od kojega je proizašao neoskrnavljeni Cvet i podario nam netruležnost, ušla je tamo gde se nalazilo žezlo Aaronovo koje je, budući suvo, procvetalo (v. 4. Mojs. 17), predizobražavajući besemeno rođenje od Djeve. 44. Čitav hram beše načinjen od zlata i čistim zlatom beše obložen onaj kivot (v. 2. Mojs. 25;11) i blještavi sjaj blistaše oko njega. Nije li, međutim, mnogo blistavija lepota Djeve koju je i Sam Bog zavoleo? Želite li da sa nebesa vidite znamenja onoga što je rečeno? Zlatna izobraženja angela okruživala su kivot i osenjivala ga (v. 2. Mojs. 25; 19). Ovaj istinski Kivot ne okružuju izobraženja nego sami angeli i, što je još važnije, oni je ne osenjuju nego joj služe i donose hranu. Mi ne možemo da govorimo o tome kakva je bila ta hrana, kada nas začuđuje i znamenita mana ili hrana koju je dobijao prorok Ilija. I dokaz za to dolazi odozgo. Manu, koja je stvorena po odluci Božijoj, sa neba je doneo vetar, rasipajući je kao sneg. Opominjući se toga, Psalmopojac proslavlja ovu odluku Božiju i kaže: Hleba atelskog jeđaše čovek (Ps. 78;25), videvši u mani praobraz istinske nebeske hrane kojom je hranjena Prisnodjeva. Ona (strarozavetna) mana je svakog jutra bila donošena vazduhom, dok je ovu svakoga dana angeo donosio Djevi, kao savršenu, tajanstvenu, njemu svojstvenu i srodnu, i ona je od mane uzvišenija onoliko koliko je i angeo uzvišeniji od vazduha. Iliji je služio gavran, ptica koja mrzi decu i predstavlja, kako kažu, simvol bezosećajnosti prema bližnjem. 45. Na taj način je ovaj izaslanik (angeo) bio čisti simvol angelskog načina života kakav je Prisnodjeva vodila još u ovom uzrastu. On ju je, naravno, i služio, ali je nije osenjivao, obitavao je sa njom za sve to vreme i nagoveštavao njenu buduću veličinu. Nju, međutim, nije osenio ni angeo ni arhangeo, ni heruvim, ni serafim, nego sama uipostazirana sila Svevišnjega, a što je još važnije, osenjivanje se nije zbilo kroz vihor i oblak (Jov 38;1) niti kroz mrak i oganj (Izl. 3;2-4), niti pak kroz lagani povetarac, kao što se ponekad događalo drugima i u drugačijim prilikama, nego je neposredno i bez bilo kakvog zaklona sila Svevišnjega osenila devstvenu utrobu, i ništa nije postojalo između Osenjujućeg i Osenjene, niti vazduh, niti eter, niti bilo šta od čuvstvenih stvari ili od onih što su iznad njih. To nije bilo osenjivanje, nego istinsko sjedinjenje. Budući da u prirodi uvek biva tako da ono što osenjuje utiskuje svoju formu i sopstveni lik u ono što biva osenjeno, u njenoj utrobi nije došlo samo do sjedinjenja nego i do uobličenja, i ono što se uobličilo i od jednog i od drugog, tj. od sile Svevišnjeg i od one prečiste i devstvene utrobe, bio je ovaploćeni Logos Božiji. O, do kakve nas je dubine tajinstva dovela ova beseda! 46. Izađimo, međutim, iz ove dubine (jer nije moguće da smrtnik ili ograničeni ljudski um dopre do njenog dna) i vratimo se temi. Djeva je, dakle, ušla u Svetinju nad svetinjama i odmah je, kroz lepotu vidljivog, prenela oči svoga uma na lepotu nevidljivu, jer već tada nije nalazila radost ni u čemu zemaljskom. Ona se uzdigla iznad prirodnih potreba i čuvstvenih (ovozemaljskih) naslada. Neke stvari lepog izgleda smatrala je nedostojnim gledanja, dok je druge prijatne za jelo smatrala dostojnim prezira, zbog čega je bila prva i jedina koja se pokazala kao savršeno nedostižna za tiraniju onoga koji nas je tome izložio. Od tog vremena, ona je pokazala znamenje pobede nad njim i to ne samo time što se podvizavala tokom jednog dana od jutra do večeri i ne samo u pogledu ploda jednog drveta, nego tokom mnogih godina i u pogledu raznolikih, bolje rečeno, svih mogućih zadovoljstava koja su, kao zamku za dušu, izumeli kneževi tame. Sva ta zadovoljstva je ova Bogootrokovica, jedina od svih, prezrela još od mladenačkog uzrasta i pravedno dobila nagradu s nebesa, odnosno hranu koju joj je donosio angeo. Zahvaljujući takvoj hrani, ukrepile su se njene telesne snage i ona je (nebeska hrana) istovremeno posvedočila i o načinu njenog života dostojnog nebesa. Bolje bi bilo da odmah kažem nešto najdoličnije, što ujedno odgovara dostojanstvu Prisnodevstvene Neveste: ona se od samog početka pokazala kao Carica nebesa i služili su joj nebeski umovi. 47. Na taj način, ona kao da je živela u raju i na najuzvišenijem mestu na zemlji, odnosno, kao u nebeskim dvorovima, jer je hramovno svetilište njihovo obličje. Ona je ovde obitavala vodeći život podvižnički, nepomućen, bez brige i ožalošćenja, nepričastan niskim strastima i uzvišen nad nasladama koje nisu lišene bola, živeći samo za Boga, viđena samo od Boga, hranjena samo od Boga, čuvana od Boga Koji je kroz nju obitavao među nama, i sama u potpunosti motreći samo na Boga i Bogom se naslađujući i neprestano Mu se posvećujući. 48. Subotom, kada bi se narod po običaju sabrao, ona je sa velikom usrdnošću slušala izreke Mojseja i drugih proroka, doznala je o Adamu i Evi i o svemu što se na njih odnosi, o prizivanju iz nebića, o obitavanju u raju i zapovesti koja je data u njemu, o dušegubnom nagovoru lukavoga i obmani što se u njemu nalazila, o izgonu iz raja do kojega je usled toga došlo, o lišavanju nepropadljivosti zamenjene ovim mnogobolnim životom. Ona je videla prokletstvo našeg života koje se rasprostire putem nasleđivanja (kroz potomstvo), a vremenom se čak i uvećava. Uvidela je da se tvorevina Božija sve više otuđuje od svog Tvorca i da se sve više zbližava sa zlobnikom koji je unižava (avaj, kako je lukavi zavladao nad nama i koliko je nezasita njegova mahnitost! Kolika je naša bezosećajnost i naše slepo stremljenje ka zemlji!) dok istovremeno nema nikoga ko bi zaustavio pogubno sveljudsko stremljenje i nezadrživo kretanje ka adu. Kada je to Bogootrokovica Djeva čula i razumela, sažalila se na one koji su istoga roda kao i ona, razmišljala kakav bi se lek mogao pronaći za takvo strašno stradanje i odlučila da se vascelim umom obrati Bogu. Preuzela je na sebe obavezu da zbog nas prisili Onoga Kojega ništa ne može prisiliti i da ga ubrzo privuče k nama, kako bi On Sam uklonio prokletstvo i zaustavio širenje požara koji spaljuje dušu, oslabio protivnika, podario blagoslov, rasplamsao tajinstvenu svetlost, iscelio bolest i sa Sobom sjedinio Svoju tvorevinu. 49. Tako je blagodatna Djeva na najdoličniji način u sebi pomislila da je, radi vascele priode, preuzela čudesan i neizrecivi zadatak. Tražeći način na koji će uverljivo i uistinu besediti sa Bogom pred Kojim se po sopstvenoj odluci ili, bolje rečeno, po volji Božijoj, pokazala kao zastupnica, marljivo je revnovala na svakoj vrlini, izučila ono što je rečeno u Zakonu i što se nalazilo u (usmenom) predanju, a takođe i ono što je pripadalo najvažnijim naukama kako bi, noseći sve to u sebi, ispitala šta je najsvojstvenije Bogu znajući da oni koji ga poseduju, koriste to svojstvo da bi se upodobili Bogu i izbrisali veštastvena pismena. Shvativši da ljudi pre nje nisu projavili ništa što bi pouzdano ukazivalo na to, ona stvara najbolji i najsavršeniji put, iznalazi i upražnjava najuzvišenije sozercanje i predaje ga ljudima koji su došli posle nje. To sozercanje onoliko prevazilazi sozercanje o kakvom se ranije govorilo koliko i istina prevazilazi fantaziju. 50. Neka se usrdno sluša o veličini tajni, jer ću kazivati reč koja će doprineti punoći svih hristoimenih (tj. hrišćana), osobito onih koji su se odrekli ovoga sveta, i kroz tu reč (besedu) moći će da okuse ona buduća blaga, da stanu uporedo sa angelima i zadobiju građanstvo na nebesima ako budu želeli da, prema svojim snagama, revnuju Prisnodevstvenoj Nevesti, prvoj i jedinoj koja se još od detinjstva radi sveta udaljila od sveta. Svaki vid vrline koji se pre nje i mogao naći i koji su predavali i otvoreno pokazivali gorepomenuti ljudi (Mojsej i proroci), poboljšavao je običaje i uređivao život u kući i gradu, sadržavajući u sebi samo ograničeno tvorenje vrline. Njen drugi deo, uzvišeniji od navedenog, jeste, naravno, znanje zahvaljujući kojem izučavamo zakone prirode i sozercavamo, koliko je moguće, i samu dušu ali i nerazdeljivu razdeljivost veštastva, saglasnost koja u njemu postoji uporedo sa razlikama u spoljašnjem vidu i količini. 51. Mi bogoslovstvujemo i filosofiramo o potpuno neveštastvenim stvarima koje su "deca Helade" nazivala "prvom filosofijom" (πρώτη φιλοσοφία). Bili su to, bolje rečeno, oci i pokrovitelji nauke (τέχνης, tačnije: veštine) koji ništa nisu znali o prevashodnijem vidu sozercanja (θεωρία), iako se u njihovom učenju nalazio i deo istine, budući da je odricalo mogućnost bogoviđenja i ukazivalo na to da se opštenje sa Bogom ograničava na zadobijanje znanja, jer nije isto govoriti o Bogu i susresti Boga. Ovom prvom su za izražavanje potrebne reči i veština ukoliko neko nije nameran samo da poseduje znanje nego i da ga koristi i prenese. Potrebne su mu i sve moguće vrste silogizama i neophodnih dokaza, a takođe i primera (παραδείγματα), od kojih su svi ili bar većina usredsređeni na ono što se vidi, čuje ili je tesno povezano sa stvarima ovoga sveta. I zaista, sve bi to mogli zadobiti mudraci ovoga veka, čak i ako nisu potpuno čistog života i duše. Nije, međutim, moguće postati uistinu blizak Bogu ukoliko se ne očistimo i ne istupimo iz sebe, bolje rečeno iznad sebe, ostavivši čulima ono što se čulima opaža i uzdigavši se iznad logičkih sudova i silogizama (λογισμο και συλλογισμοί), iznad svakog znanja i misli, nalazeći se u potpunosti pod dejstvom duhovnog čuvstva o kojem je predskazivao Solomon nazvavši ga "božanstvenim čuvstvom" (Priče Sol. 1;7 po Septuginti) i dostižući neznanje (αγνοία) koje je iznad svakog znanja, odnosno iznad svakog vida znamenite filosofije ukoliko je znanje njen isključivi cilj (doslovno: njen udeo, njeno nasleđe). 52. Budući da se zastupnici nužno moraju susresti sa onima kojima dolaze kao zastupnici, Djeva je, dakle, tragajući za tim, zadobila rukovoditelja u sveštenom tihovanju. Tihovanje je mirovanje uma i sveta, zaborav donjeg (ovozemaljskog) i posvećenje u gornje (nebesko), obraćanje pomisli ka boljem. Bezmolvije je istinsko delanje, nastupanje istinskog sozercanja ili, bolje rečeno, bogoviđenja, tog jedinog istinskog pokazatelja (znaka) zdrave duše. Kako se svaka vrlina pokazuje kao zaštitni lek za bolesti duše i lukave strasti koje su se u njoj ukorenile usled lenjosti, sozercanje se pojavljuje kao plod zdrave duše, kao završetak i jedan vid obogotvorenja. Sozercanjem se čovek obožuje (upodobljuje Bogu) i ne dostiže to putem razumske analogije, na osnovu reči ili vidljivih stvari - nipošto ne mislimo na nešto slično jer je ljudsko i zemaljsko - nego upražnjavanjem bezmolvija. Na taj način se oslobađamo donjeg (zemaljskog) i obraćamo Bogu, kao da obitavamo u gornjim odajama života, predavajući se danju i noću molitvama i moljenjima i donekle se približavajući onoj nedodirljivoj i blaženoj prirodi. 53. Oni što su na taj način očistili srce sveštenim bezmolvijem nakon što je sa njim sjedinjena neizreciva svetlost koja prevazilazi čuvstva i um, u sebi kao u ogledalu, sozercavaju Boga. Sažeti dokaz da svešteno tihovanje donosi veliku korist i da sjedinjuje sa Bogom one što ga slede predstavlja ova Djeva koja mu se od mladenaštva predala, jedina od svih od detinjstva prihvatila natprirodni podvig bezmolvija i jedina u utrobi bezbračno nosila Bogočoveka Logosa. 54. Zaustavimo opet tok ove besede kako bi onima koji imaju uši postalo razumljivo ovo veliko učenje. Smatram taj način dostojnim pohvale i korisnim onima što slušaju, jer im pokazuje put spasenja. Ukoliko nešto od izrečenog i bude teško razumljivo, ukoliko ne bude lako za poimanje, ne smatram da ga zbog toga treba izbaciti iz sveštenog dvora, jer se nećemo ukloniti sa puta koji vodi u život zato što je taj put tesan i neprohodan. Priđite, dakle, vi plemeniti, koji ne pretpostavljate zemni prah teško stečenom zlatu i, sabravši svaki svoj um u samome sebi slično onima što prolazeći uskim putem privijaju svoje odežde, uzvisite ga odlučno ka veličini misli jer njenu uzvišenost ne mogu dosegnuti oni što puze po zemlji. Kada, međutim, uzvisite svoj um nad veštastvenim i odlučite da sledite bogopodobni život Bogomajke u svetilištu, želeći da revnujete svaki prema svojim mogućnostima, ubrzo ćete biti počastvovani darom besmrtnog sveta da, budući očišćenog srca, sozercavate nevidljivu prirodu. 55. Čovek, dakle, predstavlja čitav veliki svet u malom, sjedinjenje svega, sabranje vascele Božije tvorevine, zbog čega je i stvoren nakon svih ostalih, kao što i mi svoje besede završavamo epilogom, jer bi se ovaj svet mogao smatrati zapisom samoipostasnog Logosa. Saglasno premudrosti onoga što sjedinjuje nesmešivo, čovek poseduje um i čuvstva i koristi maštu, mišljenje i rasuđivanje kao posrednike koji uistinu povezuju krajnosti, kao što i u četiri čuvstvena elementa ("stihije", τα στοιχεία) sveta koji nas okružuje vazduh posreduje između vatre i vode, voda između vazduha i zemlje, i na taj način se sjedinjuju suprotnosti i izmiruje nepomirljivo, ne gubeći pri tom svojstva kojima se suprotstavljaju jedan drugome. Tako je svet veliki svojim obimom, tako je čovek veliki svojim dostojanstvom, i time uzajamno odgovaraju jedan drugome, jer svet prevazilazi čoveka svojom veličinom, a čovek svet svojim rasuđivanjem. Jedno se pokazuje kao riznica u kojoj je pohranjeno drugo, kao što u velikoj kući jedna dragocena stvar u sebi sadrži neku daleko dragoceniju ili kao što se u dvorcu nalazi skupocena i ukrašena carska odežda (ne mislim na cara jer bi to bilo neumesno). Dvorac je sagrađen od velikih kamenih blokova, ali jeftinih i široko rasprostranjenih, dok je odežda načinjena od sitnih, retkih i skupocenih kamenčića. 56. Koliko je uzvišeniji od neba um, koji je obraz Božiji, koji spoznaje Boga i jedino je na zemlji što, ukoliko zaželi, može postati bog, posedujući pri tom i smireno telo! Koliko se čuvstvo razlikuje od zemlje, imajući mogućnost ne samo da razume njene razmere, veličinu i raznolikost nego i da se znanjem približi nebeskim sferama i razume različita kretanja, i spozna raznolika a možda i višeznačna susretanja i razilaženja nebeskih tela, što je označilo početak nebeskih nauka (dosl. eteričnih), da ih tako nazovem. Ono što je između neba i zemlje niže je po dostojanstvu od onoga što se nalazi na granici između uma i čula i mada su po analogiji istovetni, po obimu koji obuhvataju razlikuju se u velikoj meri.[1] Čuvstvo je, dakle, beslovesna sila, sposobnost da se spoznaju i poimaju čulni predmeti kada su prisutni. Uobrazilja ima u njemu (čuvstvu) svoj početak, ali njeno polje delovanja uključuje i odsutne predmete koji se spoznaju čulima. Da li bi se moglo nazvati umom ono što deluje samo po sebi i što je prijemčivo (trpno) budući da nije nezavisno od posrednika? Mnenje koje proističe iz uobrazilje jeste nerazumno zaključivanje, dok ono koje potiče od mišljenja to nije, jer ima svojstva i jednog i drugog. Mišljenje je u potpunosti razumsko i postepeno napreduje ka mnenju izraženom rečima. Sve ove sposobnosti postoje i dejstvuju u prvom organu psihičkog (duševnog) duha (to uihisbu tgueica), u mozgu. Um nije organ nego samostalna suština i dejstvuje sam po sebi, mada snishodi ka misaono razvijenom duševnom životu. 57. Zbog čega sam to sada tumačio i razgraničio? Zbog čega sam najpre nabrojao vidove vrlina [ovaj deo teksta je izgubljen, prim. prev.], a zatim duševne sile? Zato što otuda potiču njihova semena i zato što od njih dobijaju svoje biće. Kako bogomudra Djeva nije mogla da na osnovu njih (vrlina) zadobije plodove najveće bliskosti sa Bogom, ispitala je duševne sile ne bi li otkrila način na koji će postići sjedinjenje sa Bogom. Tako je otkrila da su neke savršeno nerazumne i da u potpunosti uznose ka Bogu. Iako su povezani sa razumom, mnenje i mišljenje nisu oslobođeni svake veze sa čuvstvenim, tj. sa uobraziljom. Osim toga, oni i dejstvuju posredstvom duševnog (psihičkog) duha kao organa, kao što je nakon svega i apostol rekao: Telesni (u grčkom originalu: ψυχικός, duševni) čovek ne prima što je od Duha Božijeg (1. Kor. 2;14). Ona je tragala za životom uzvišenijim od ovoga, istinski duhovnim i nesmešivim sa zemnim (donjim), natprirodno stremeći Bogu i nadzemaljskom sjedinjenju sa Njim i kao što nije moguće stremiti ka čuvstvenoj svetlosti a ne stremiti ka suncu, dogodilo se i u ovom slučaju. 58. Otkrila je da je radi te sveštene i božanske ljubavi stvoreno i ono najuzvišenije u nama, jedina savršena i potpuno nerazdeljiva suština, a ona predstavlja i misaoni razvoj na kojem se zasnivaju nauke, napredujući slično gmizavcima, bićima što se skupljaju i razdvajaju, razdeljujući se i sjedinjujući kao ideja ideje. Um, dakle, snishodi prema tim rasuđivanjima, a kroz njih i ka ovom složenom životu i u svemu projavljuje svoje dejstvo. On (um), međutim, poseduje i drugačije, uzvišenije dejstvo, čime može da deluje sam po sebi budući da može i da miruje sam po sebi, ili nakon razdvajanja od tela i telesnog ili pak dok je još uvek sjedinjen sa njim, kada uz pomoć Božije blagodati može da se razluči od ovog raznovrsnog, mnogolikog i nedostojnog života. Isto se dešava i sa konjanikom koji uistinu poseduje neku daleko uzvišeniju energiju u upravljanju (kočijom ili uzdama). On tu sposobnost poseduje i kada pešači, kada je na konju ili na kočijama, ali samo ukoliko se u celini posveti brizi oko upravljanja. Ako se, dakle, um ne obrati zemnom (donjem), moći će da zadobije najbolje i najuzvišenije delanje, tj. ono koje mu je svojstveno po prirodi i kojim se jedino može sjediniti sa Bogom iako je daleko teže od onog drugog, jer je prirodno isprepletano sa telom i izmešano sa mnogolikim znanjem, kao i mnogobrojnim i gotovo neraskidivim vezama ovog života sa zemnim. 59. Odbacivši, dakle, te veze na samom početku života, Prečista se, kako kažu, udaljila od ljudi. Budući da se uklonila od ovog bezakonog života, obitavajući u svetilištu izabrala je život nevidljiv za druge ljude i bez zajedničarenja sa njima. Prebivajući u hramu, oslobodila se svih veštastvenih okova i odbacila sve veze, istovremeno se uzdigavši iznad samilosti prema sopstvenom telu i sabravši um u usredsređenosti na samoga sebe, pažnji i neprestanoj molitvi. Kako je na taj način u potpunosti ovladala sobom i uzdigla se nad raznolikim mnoštvom pomisli i postavila novi i neizrecivi put ka nebu, koji ću ja nazvati duhovnim (umnim) ćutanjem. Predavši svoj um duhovnom ćutanju, uzletela je iznad svake tvari, bolje od Mojseja videla slavu Božiju i bila posvećena u božansku blagodat, koja nikako nije podložna sili čuvstava nego predstavlja zadivljujuće i osveštano viđenje neporočnih duša i umova. Budući pričasna ovom viđenju, Prečista je, kao što se kaže u sveštenim pesmopojanjima, postala "svetlosni oblak" uistinu žive vode, blistanje tajanstvenog dana i ognjena kočija Logosa. 60. I zaista, bez prisustva božanske blagodati, čak i ako bi bio duhovno nastrojen, um ne bi mogao da vidi i da postane energija (dejstvo) sama po sebi, kao što ni oko ne može da vidi bez čuvstvene svetlosti. Za prepodobne, odnosno bogopodobne, On Sam jeste svetlost i drugoga nema, i ono što je za čuvstveno sunce, za duhovno je Bog. I kao što oko, kada dejstvuje, i samo postaje svetlost, sjedinjuje se sa svetlošću i svetlošću posmatra, najpre vidi samu tu svetlost koja se izliva na sve što se vidi. Na taj način i čovek, postajući pričasnik božanske energije (dejstva) i izmenivši se božanskom izmenom, i sam kao da postaje svetlost, postoji zajedno sa svetlošću i kroz svetlost vidi ono što je bez tako velike, neizrecive blagodati za svakoga nevidljivo, postajući uzvišeniji ne samo od telesnih čuvstava nego i svega što nam je poznato, postigavši to, naravno, onim što prevazilazi telesna čuvstva. Oni koji su čistog srca videće Boga, kako kaže istinsko blaženstvo Gospodnje (Mt. 5;8), a Gospod je, prema uzvišenom bogoslovstvovanju Jovana, sina Groma, istinska svetlost (Jn. 8;12, 9;5), i On obitava i otkriva se onima što Ga ljube i koje On ljubi, prema sopstvenom obećanju koje im je dao (Jn. 14;23). On se očišćenom umu otkriva kao u ogledalu, budući da je Sam po Sebi nevidljiv. Odražavajući se u ogledalu, onaj koji se odražava ostaje nevidljiv i savršeno je nemoguće da se istovremeno vidi i onaj čiji se lik odražava i njegov odraz u ogledalu. Oni koji su se očistili u ljubavi Božijoj, sada, dakle, vide Boga kao u ogledalu, a tada će Ga, kaže, videti licem u lice (1. Kor. 13;12). 61. Ko je, međutim, Boga voleo više od One koju sada proslavljamo? I koga je Bog više voleo nego nju? Koje je stvorenje čistije od nje, ili je (po čistoti) jednako ili blisko njoj? I zato, budući da je najuzvišenijim sozercanjima dostigla najuzvišenija savršenstva, jedina se među svim od pamtiveka postojećim ljudima sjedinila sa Bogom i upodobila Bogu, ispunivši i okončavši radi nas onaj natprirodni zadatak. Ona nije samo zadobila ono neizrecivo uznošenje uma nego ga je i iskoristila radi svih nas i zbog velike odvažnosti pred Bogom izvršila onaj veliki i više nego veliki podvig. Ona ne samo da je postala podobije Božije, nego je i Boga učinila podobijem čovečijim, ne samo da Ga je sebi priklonila, nego ga je i besemeno nosila i neizrecivo rodila, budući uobličena blagodaću Božijom (zbog čega ju je arhangeo naziva blagodatnom), i po prirodi čovečijoj uobličivši Boga (zbog čega joj je i blagovešteno "raduj se"). 62. Ko će opisati veličinu Tvoju, Djevo? Ko će ispričati svu slavu Tvoju (Ps. 106;2), Bogootrokovice? Ti si postala Bogomajka, sjedinila si um sa Bogom a Boga sa telom, učinila Boga sinom čovečijim i čoveka sinom Božijim, pomirila si svet sa Onim što je svet stvorio, delima si nas poučila da ljudi do sozercanja ne dolaze toliko pomoću čula ili čak mišljenja (jer bi time bili tek neznatno bolji od beslovesnih) koliko očišćenjem uma i pričasnošću božanskoj blagodati kojom se naslađujemo bogopodobnom lepotom, i to ne u pomislima nego neveštastvenim dodirivanjem. 63. Ti si nam podarila da čuvstvenim očima vidimo Nevidljivog u liku i obličju kakvo je i naše, da se približimo Neveštastvenom i Nedodirljivom Koji je prihvatio veštastvo. Ti si Hranitelja angela hranila hranom kakva je i naša. Kroz Njega, Hranitelja angela, nahranila si i nas uistinu nebeskom i prečistom hranom. Učinila si ljude jednakim angelima, bolje rečeno, udostojila si ih i većih darova jer si, začevši dejstvom Svetog Duha bogočovečanski lik i čudesno ga rodivši, učinila da ljudska priroda bude srodna ili, da tako kažemo, sjedinjena sa Bogom. 64. Iz vremena kada je Pobožni bio car,[2] a on je taj nadimak sigurno dobio po svojim delima, postoji priča da su oni oko njega umirali od žeđi. Tada je car podigao svoju pravednu desnicu govoreći: "Ovom rukom molim Tebe, Darovatelja života, ne dopusti da bude živa odsečena", i istog časa na vedrom nebu su se pojavili kišni oblaci i spustio se snažan pljusak. Istinska carica pobožnih, Djeva, uzvisila je u ovom svetilištu svoj um, uistinu ga odvojivši od svega donjeg, bolje rečeno, nemajući nikada ništa zajedničko sa tim (zemnim, donjim), i govorila Bogu: "Ovim Te umom molim, umom na koji se nije spustilo ništa zemno" i čitavu zemlju učinila nebom. Ona, međutim, nije prizivala oblake koji su mnogima, zbog njihovih molitava, bivali poslušni, nego je prizivala Onoga, Koji sabira oblake sa krajeva zemaljskih, i ne zbog radosti privremene kiše, nego da bi Ga zbog nas učinila riznicom svih dobara, kao večni izvor što se izliva budući nerazlučiv od Očevih nedara, Logosa Koji sedi iznad nebeskih svodova i Koji nam je otuda doneo živu vodu i darovao hranu besmrtnosti učinivši one što su joj pričasni sinovima Božijim, usinovljenim ne samo po nazivu nego zajednicom božanskog Duha (kakav neizreciv dar!), postajući telom i krvlju Božijom bližnji jedni drugima i Bogu. 65. Očuvajmo, dakle, sjedinjenje sa Bogom i jednih sa drugima koje je Bog u nas položio zakonom ljubavi. Gledajmo uvek prema višnjem Roditelju. Ostavimo zemlju, jer više nismo zemaljski kao prvi Adam, nego nebeski, kao drugi Adam, Gospod. Uzvisimo srca prema Njemu. Sozercavajmo ovo veliko viđenje, odnosno našu prirodu koja savečnuje neveštastvenom plamenu božanstva i, odbacivši kožnu odeću u koju smo se obukli nakon prestupa, stanimo na svetu zemlju. Neka svako u sebi pokaže svetu zemlju putem vrlina i nepokolebivog stremljenja ka Bogu da bismo, kada se Bog pojavi u plamenu, zadobili odvažnost pred Njim, i pritekavši k Njemu zablistali i večno blistali, u slavu Njegove najuzvišenije svetlosti, trosunčanog i jedinonačalnog sjaja, 66. kojem dolikuje svaka slava, vlast, čast i poklonjenje, sada i u beskonačne vekova. Amin. NAPOMENE: Pretpostavlja se da sv. Grigorije Palama ovde misli na nebeska tela, tj. "svetila" koja po svom dostojanstvu tvorevina Božijih zaostaju za čovekom, jer je on neposredno stvoren po obrazu i podobiju Božijem. I ova svetila i čovek istovetni su po tome što su tvorevine Božije, ali se u velikoj meri razlikuju po svom izgledu i obimu - primedba u ruskom izdanju Beseda svetog Grigorija Palame. U pitanju je car Marko Aurelije ili njegov poočim Antonin Pius, tj. Pobožni (lat, grč. Ευσεβής). Po nekim verzijama, čudo se pripisuje molitvi hrišćana u Aurelijevoj vojsci, prim. izd. << prethodna [ sadržaj ] sledeća >>  Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica 
No comments:
Post a Comment