Архимандрит Василије Ивиронски
Пакао раздвајања
Адам није евхаристијски прихватио творевину, љубав и заповест Божију. Он није послушао Бога. Поступио је индивидуалистички, брзоплето, а затим и дрскокукавички. Уплашио се од Бога када Га је чуо да хода по Рају. Кривицу је бацио на другога, на Еву, на змију. Осудио је другога. Осудио је Бога. Примио је проклетство.
Он није схватио каква је природа и који је човеков задатак. Раздвојио је себе од другога и од Бога, одвојио се од општења, од божанског причешћа, од свецелосног божанског учешћа. Ушао је у пакао раздвајања, непричешћа, у манију да спаси свој его, на штету другога.
Тада се, како наводи Свети Симеон Нови Богослов, васцела природа успротиви првосазданима. Животиње су подивљале, претвориле се у звери и устремиле се да их растргну. Они су се бранили. Отпочела је позната историја, не прожимања у љубави, него индивидуалне одбране, раздвајања. Свако се усамљује у свом самољубљу, телесном или духовном, одакле одапиње стреле, моралне или материјалне, на душу и тело другога.
Подивљали смо толико, да је било немогуће да нас ма шта друго спасе, осим Оваплоћење и Жртва Сина Божијег. „Имали смо потребу за Богом оваплоћеним и усмрћеним, да бисмо живели“.
Господ „другим општењем општи, преславнијим од првог „. Долази Нови Адам, послушан до смрти, и то „до смрти на Крсту„. Он се бори, не за себе, већ „да изврши вољу Оца, Који Гa је поcлao, и заврши дело његовo“. Дело Његово је укидање смрти, Нова Твар, општење и живот са Боrом; да човек постане Бог по благодати, да свако возглављује тајну целине, да благодаћу Духа Светог, Отац и Син дођу и у сваком верујућем начине обиталиште Себи. Да сви верујући, то јест Црква, а Њоме сва творевина и историја, имају један центар, један квасац, један дом, једну благодат, која обујима, одржава, благосиља, освећује и развија све и сва.
„А ја сам црв, а не човек„‘
При Оваплоћењу Бога Логоса „све се потресе јер се припремало уништење смрти“.
Као да је нечастиви осећао да се нешто страшно припремало („Унишши се власт моја„). Ради тога је, на сваки начин, покушавао, било сам, било употребљавајући нас људе, као своје оруђе, да одврати Господа од извршења дела Његовог. Желео је, лукави, да се то избегне, да се догоди нешто друго, било шта друго, само не то што је требало да се догоди. Господ је, међутим, стамено ишао даље, „дa изврши вољу Оца који Га је послао“. Ишао је мирно на страдање. „Он чврсто одлучи дa идe у Јерусалим„. Онима који су Га подстицали на нешто друго, у једној прилици је строго одговорио: „Иди за мном противниче (сатано)“, а у другој уопште није одговарао на предлоге које су му давали, било да би Га изиграли („Прореци нам ко те yдapи„), било да би Га спасли („Не знаш ли дa имам власт да те. .. пустим?„).
Ученици су стално правили омашке, сваки пут када су кретали да отворе уста, да проговоре нешто, онда када им је Господ говорио и откривао тајну Свога одласка на страдање и узласка Оцу. Правили су погрешке. Нису тачно одговарали. Нису разумели Господа.
„Христос пострада за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама“. Пострадала је, унизила се, пропатила свесвета душа Његова: „Жалосна је душа моја дo смрти„, и тело Његово: „Сваки дeo светог тела Твога, иониженње иретрпе нас paди“.
„Не беше обличја ни лепоте“ на Њему „красном лепотом већма oд синова људскиx“; али „понижен би и напуштен“. Превазишао је сваки људски бол. Узео је на себе сав бол и грехе људске: „Он гpexe наше понесе и paди нас занемоћа“. Унизио се (=смирио се) толико, колико само Бог може да се унизи. Унижење Његово крајње, силазак у Ад — такво страдање које превазилази људске моћи. Он није само човек, него је Богочовек. Шта је претрпео ради нашега спасења открива се не само у слави Његовој, него и у одсуству славе: „Тако би изобличено лице Твоје, мимо свих људи„. У безслављу, понижењу и силаску, Он је прешао границе људске. „А оно узиђе, шта је, осим да прво и сиђе...?“ Када Месија доспева до трагичног исказа о Себи: „Ја сам црв, а не човек“, исто је као да каже: „Ја сам Бог, а не само човек“ . Он нам открива истинску димензију славе у беслављу, у понижењу, љубави ради. Понижење Крста постаје слава, јер се Господ добровољно жртвовао ради оних које љуби. Када је у беслављу, када је понижаван и када наг бива распет, „ради нас људи и ради нашег спасења„, тада Црква у Њему препознаје Цара славе: „Царем Га зовем, јер Га видим Распетога“. Господ славе, кроз Кога је, и у Коме је све прима крајње понижење, живи начином савршене послушности: „А ја се не противим, нити противречим; плећа своја дaдox на шибање, и вилице на yдapцe, ни лице своје не окренух oд порyгe пљyвaњa„.
Ми не можемо да се понизимо (=смиримо). Ми не можемо и не знамо да слушамо. Зато Га остављамо самог. „Ко Га може слушати? Ко може поћи за Њим на такво страдање? Ко може бдети са Њим у Гетсиманији? Напуштамо Га, остављамо Га самог, упркос свим нашим обећањима. Он, међутим, није сам. Отац је свагда са Њим. Сила и садржај посланства Његовог је у томе што је Отац увек у Њему, и Он у Оцу. Када је тама надвладала „oд шестога дo деветога часа“; Господ на Крсту рече: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ Отац је са Њим, остављајући Га. Знак неизрециве, обостране и необјашњиве љубави. Њега нико не разуме и не схвата страдање Његово. Нико не може да пође за Њим у рвање са cмpћy и у крајње понижење. Он иде даље сам: „Сишавши Христос сам y Aд, дa би га разрушио, изишавши понесе многе венце пoбeдe“
„укидање смрти„
Љубављу, понижењем и смирењем Својим, Господ је дубоко ушао у нас. Злобом, мизеријом и нечасношћу својом ми смо ушли дубоко у Њега, пришли му тако близу. Псовали су Га, пљували, ударали, исмејали, шамарали, распели, напојили Га жучи и оцтом. Ко? Првосвештеници, војници, разбојници, пролазници, читава маса. Ближњи и даљњи „скупише… сву чету“ историје на Њега. „А Он, у страдању Свом, не отвори уста Своја“.
Збива се борба између нас и Исуса, несразмерно надметање: из мржње смо Га осудили на смрт: „Узми, узми, распни Га“. Он нам, са љубављу, узвраћа Живот вечни: „Подигни (=васкрсни) ме, и узвратићу им“. Нисмо могли да доспемо ниже но што смо доспели. Није било могуће да Он више узвиси природу људску, но што ју је узвисио. Ма шта чинили, ми од Њега више не можемо да се одвојимо. Ми смо учинили злочин, највећи који смо могли учинити. Он нам је учинио доброчинство, да веће од тог доброчинства није могао учинити: „Oд ове љубави нико нема веће, дa ко живот свој положи за пријатеље своје“. Везали смо се обострано. Постали смо 6paћa Сина Божијег, независно од тога да ли у Њега верујемо или не верујемо; независно да ли то осећамо или не; независно да ли се то налази у подсвесном или свесном делу бића нашег. Он је много дубље ушао у наше биће, но што ми сами можемо ући и видети. Ушао је у наше непознате дубине, и све их испунио светлошћу, опроштајем, утехом. Ушао је самo са љубављу и поштовањем према природи нашој, скривеној и боголикој, коју смо злоставили својим бунтом. Он је дошао не да би учинио нешто споља, или делимично, већ оно једно, целовито и неопозиво.
Он приноси, не нешто мало од себе (труд, науку), или нешто изван себе („крв јунаца и japaцa“), већ целога себе, и трпи добровољну смрт. Он није жив сишао са Крста, као што су јевреји тражили, не би ли видели и поверовали они који су били ту присутни. Он је дошао не да би чинио слична чудеса, нити да би нас фасцинирао натприродним делима и појавама. Он је мртав сишао са Крста, и смрћу смрт победио. У томе је јединствено величанство благодати и силе Његове. Он се жртвује не у храму, већ изван крова и храма, на високом дрвету Крста, да би осветио ваздух и васцелу твореиину. Свако место жртвеник постаде. Он се жртвује, не у једном граду, за један народ, већ је пострадао изван зидина градских, да би показао да је Његова жртва свеобухватна, да се приноси за целу васељену и човечанство. То је утешно за човека. „Једино ново пoд сунцем“, што обнавља човека и творевину. Васкрсавајући, Он саваскрсава и васељену. Радује се васцела творевина и човечанство. Ту нема победника и побеђених, него има само победника; има само светлости и радости. „Све се испуни светлошћу“
Јединствена песма до тада нечувена: „Смрт је усмрћена“.
„Oбeћao си дa ћеш са нама нелажно бити„
После Васкрсења ученици се „сетише речи Његових“. Тајна спасења само се из даљине чисто види. Само Пророци виде догађаје пре но што се они догоде. После Васкрсења и Педесетнице Црква живи са Господом и истински познаје да је Он пуноћа вечнога живота. Сада схватамо да је требало да Господ дође, да се оваплоти. Та посета Његова била је богојављење: „Посети нас Спас наш са висине“. Требало је да пострада, да буде распет, да би победио смрт: „Није ли требало дa Христос то претрпи, и дa уђе у славу Своју?“
Требало је да оде, да бисмо гa познали. Да није отишао, не би Дух Свети дошао. Да Свесвети Дух није дошао, Господ би остао непознат за нас, и изгубили бисмо Га.
Требало је да се вазнесе, да оде Оцу, да би се истински открио у Духу: јер Бог наш Исус Христос, када је у Оцу, већма се види (и показује)“.
Када је дошао, испунио нас је радошћу и просветио. Када је отишао, схватили смо да је Он тада дошао, да се тада открио. Он борави са нама, налази нас, води нас са Собом, шири нас и разраста, да бисмо постали по мери Његовој: „Oбeћao си дa ћеш са нама нелажно бити, дo скончања века, Христе“ Оваплоћење је било Богојављење и пројава љубави Његове. Одлазак Његов, то јест Вазнесење, када је постао невидљив, јесте истинско богојављење и боравак са нама: „После Васкрсења, Исуса никаква реч, ни место, ни време, ни количина, ни каквоћа, не могу обухватити“
Он, као несхватљиви и неописиви Бог, откривајући се, неизбежно се скрива, и скривајући се, открива се. Ма које јављање Његово, по нашој мери, умањење је и неки вид скривања. Ми не можемо да појмимо и изразимо тајну Божанског јављања. Зато божанствени Дионисије исповеда: „Скривен је, пак, и после откривања, или, да се боље изразим, и у откривању; и оно (=откривање) Исуса скрива, и никаквом речју, нити умом не завршава се тајна о Њему, већ и исказивана остаје неисказива, и познавана — непознатљива“.
На путу за Емаус, чим су „Га препознали… Његa нестаде“. Постао је невидљив, да би заувек остао са њима. Да је остао, пошто су Га препознали, изгубили би Га, јер би га временски и просторно ограничили. Говорили би: „Он је сада овде“. Постао је невидљив, пошто су Га познали, што значи да се Он истински јавио и остаје заједно с њима свуда и заувек. На невидљив начин бива виђен и познат на непознатљив начин. Он кој битује изнад свакога знања.
Он је толико велики, те не само да треба да се удаљи, да би се показала Његова права величина, него треба да постане сасвим невидљив, да би се открило ко је Он. Откривајући се онаквим какав јесте, Он нас васкрсава за живот и чини да пронађемо себе саме; да човек проналази душу своју, губећи је, ради Христа и Еванђеља Његовог. Човек тако васкрсава. Вазноси се на небо. Задобија друге размере, сопствену величину и древну красоту. Долази „у несливено јединство са вечним животом“. Сада разумемо зашто је Господ казао Томи: „3ато што си ме видео, поверовао си“ (и то је добро, то је почетак). Истински су блажени, међутим, „они који не видеше, а вероваше“. Они ћe ме видети без препрека увек (и када ме губе, и када ме налазе). Видеће ме у Духу. Према томе, нити им недостајем када ме не виде, нити долазе са мном у додир када ме виде, јер дејствују створена и ефемерна чула њихова. Читаво биће њихово је једно чуло, једно око, и виде само мене, невремену светлост. Они васцели живе „у мени, и ја у њима“. Човек постаје Христос по благодати. Он свог Господа и Бога види, не у једном тренутку својим телесним очима, да би Га потом изгубио из вида. Он опипава, не једним делом свога бића (прстом или руком), један део Господа (руке или ребра), него је читаво биће верујућег, душом и телом, сједињено са целим Богочовеком, са Божанством и човештвом Његовим. Цели човек расте и храни се мистичним, истинским и бездимензионалним сједињењем са Исусом: „Целог си ме развио у несливеном јединству“. У једном тренутку видиш Господа, и више Га никада не губиш из вида. једанпут истински опипаваш и по свему се присаједињујеш (=мешаш се) Богочовеку, новом животу, који је победио и укинуо смрт. Апостоли су се дотакли Господа, сјединили се са телом и духом Његовим, и обрели се изнад смрти.
Господ је дoшao да би нас учинио причасницима вечнога живота. Дошао је, да би нас посветио у „непознатљиво “ знање, у познање на непознатљив начин, у виђење на невидљив начин, и слушање тишине Његове, да бисмо задобили живот кроз смрт; да бисмо душу своју пронашли кроз губљење; да оно што се сматра добрим (здравље, радост, привремени живот) учини истински добрим, приступним преображењу, освећењу, обеструлежењу; да би обратио зла (болест, бол, смрт) у силни благослов, радост и живот вечни. Истински верујући, то јест Свети, не ишту живот, нити избегавају смрт, када дође час њен. Они ишту Богочовека, који даје смисао животу и смрти, небеским и земаљским стварима. Он је сишао у Ад, и „вратнице смрти развалио“. Узлази на небо, узноси се слободно, и врата небеска се отварају: „Подимните (=отворите) врата, кнезови ваши“. Даје му се „свака власт на небу и на земљи“. Он влада небеским и земаљским тварима. Отвара се „пут нов и жив кроз завесу, то јест тело Његово“. Небо постаје проходно за човека, а земља постаје рај. Обожење се показује као остварење човека: „Кад тамо стигнем – (после мучеништва и смрти) бићy човек“, исповеда Игњатије Богоносац. Бављење ефемерним и материјалним стварима, јавља се као живот у духу: „и оно што по телу чините, и то је духовно: у Исусу Христу све чините“. Усавршићу се, достићи ћу у„савршенство по Богу“, онда када будем нестао. Докле се налазим овде, у пролазу, макар и страдао (пошто нисам умро, нисам уништен, нисам сасвим нестао) ја нисам савршен, још увек се нисам родио, не постојим истински. „Тек ми предстоји рађање“, то је смрт моја. Не само да за човека постоји простор за живот, онде где пре Васкрсења није било никакве наде, него једино уколико се ту налази, он достиже у пуноћу. Усавршава се, достиже до „савршенства по Богу“. „О, чуда, ваистину натприродног! О ствари пуних изненађења! О, од давнина погубна и мрска смрт, сада бива хваљена и блаженом називана. О, од искони виновник плача и жалости, сада се показа виновником радости и славља“. Смрт се не сматра слободом, нити овај кратки и привремени живот тамницом. Живот и слобода су Христос, као Бог и као човек, на земљи и на небу, за живе и за упокојене. Земља не спречава верујућег да живи на небу од данас, нити га небо лишава телесне благодати, небо на коме се налази Господ са својим Божанским и пречистим телом, које је првина коначног телесног васкрсења свих нас. Вазносећи се Господ остаје бездимензионалан (испуњавајући све) и „кличе онима који Га љубе“: не растајем се од вас, ја сам с вама, и нико не сме против вас“. Ко, заиста, може да буде против нас, када је Он са нама? Који метеж може да угуши реч која се саопштава ћутањем? Која завеса може од погледа да сакрије Њега Који се открива тиме што постаје невидљив? Ко ће нас одвојити од Њега, Који остаје са нама, тимe што се вазноси и одлази? Ко може да ограничи и утамничи Њега, Који се налази „свуда и нигдe? Које страдање може да угрози живот онога ко спасава душу своју, тиме што је губи Господа ради?
Он је дошао и донео нови живот. Сада „природа наша, која је некада пала… надумно постаје трон божански„.
No comments:
Post a Comment