Јеванђеље о чистоти ума
Од свих људи на земљи највећу одговорност пред Богом носи човек, који се назива хришћанином. Јер хришћанину је Бог највише дао, па ће највише од њега и тражити. Народима, који су се удаљили од првобитног откровења Божјег, Бог је оставио природу и разум: природу као књигу и разум као вођу по тој књизи. Хришћанима пак, поред природе и разума, повраћено је првобитно откровење Божје и дато ново откровење истине кроз Господа Исуса Христа. Уз то хришћани имају и Цркву, која је чувар, тумач и вођ у оба та откровења; и најзад хришћани имају силу Духа Светога, који од почетка Цркву оживљава, и учи и води. И тако док нехришћани имају један једини талант, разум, који их води и учи на књизи природе, дотле хришћани имају пет таланата: разум, старо откровење, ново откровење, Цркву и силу Духа Светога. Кад нехришћанин улази у природу, да је чита и тумачи, пред њим светли само једна свећа, разум; кад Јеврејин улази у природу, да је чита и тумачи, пред њим светле две свеће, разум и старо откровење; а кад хришћанин улази у природу, да је чита и тумачи, пред њим светли пет свећа: разум, старо откровење, ново откровење, Црква и сила Духа Светога. Ко треба, дакле, да боље види и јасније чита: човек са једном свећом, или човек са две свеће, или човек са пет свећа? Несумњиво, да ће свак од њих знати донекле да чита, а још је несумњивије, да ће човек са пет свећа моћи даље видети и јасније читати него прва двојица. Кад се ономе, који је у пет пута већој светлости, погаси свих пет свећа, тада остаје он у већем мраку него онај, који ходи у светлости једне свеће, па му се та једна угаси. Јер кад у један исти мрак зађу два човека, мрачније бива пред очима онога, који је зашао у мрак са веће светлости. Но и они који ходе са једном једином свећом, тј. са чистим и непомраченим разумом својим, могу се пробити кроз мрачни кланац овога живота у велику светлост Божју; куд и камо је лакше онима, пред којима светли свећњак од пет свећа. И кад они, који ходе са једном свећом, неће имати изговора (Рим. 1, 20), ако скрену с пута и изгубе се у мраку, какав ће изговор имати пред Богом они, којима је Бог дао у руке пет свећа, па ипак скрену с пута и изгубе се у мраку? Заиста, од свих људи на земљи највећу одговорност пред Богом носи човек, који се зове хришћанином.
Својим данашњим јеванђељем Господ Исус открива просте и јасне истине, који многи од нас, такорећи, сваки дан газе ногама и невиде их; тако просте и јасне истине, да их може човек са једном једином свећом - са богоданим чистим разумом - видети и признати.
Овако говори Господ: Светилник је телу око. Ако дакле око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Очи су прозор телу, кроз који тело зна за светлост, прима светлост, и распознаје све у светлости. Ако је тај прозор залепљен, каква грозна тамница постаје тело! Очи су вођ телу; докле тај вођ зорко ходи напред, тело се правилно креће и не тумара ван пута: ноге иду како треба, руке раде како треба, и сваки орган тела врши своју улогу како треба. Но ако вођ западне у таму, у какву ли тек таму запада вођени! Ако се очи угасе и престану светлити телу, какву безумну гомилу таме тек представља тело! Тада се за тело затварају сви путеви: ноге или не иду никако или иду куда не треба; руке или не раде никако или раде како не треба; и сваки орган тела врши своју улогу како не треба. Нога тапка, и тапкањем труди се да замени потамнели вид; рука пипа, и пипањем труди се да замени потамнели вид; ухо пажљивије слуша, и труди се да пажљивијим слушањем замени вид. Но све узалуд, вођени не могу заменити свога вођу. Настаје једна збрка и пометња. Без очију тело човечје уистини постаје права правцата тамница.
Унутрашњи смисао ових речи намеће се сам по себи после идуће реченице, која гласи: ако је, дакле, светлост што је у теби тама, колика је тек тама! Не каже светлост на теби или пред тобом него у теби. Овим Господ целу слику о оку и телу окреће на унутрашњост човекову, на ум и на душу. Јер око је слика ума а тело слика душе. У Светом Писму често се говори о видовитости ума као и о заслепљености ума. Апостол Павле жели Ефесцима да би им Бог дао: бистре очи ума (1, 18). А Псалмопевац моли Бога: отвори очи моје, да бих видео чудеса закона твога (Пс. 118, 18), мислећи овде на умне очи и унутрашњи вид, којим се једино и могу видети закони Божји. Ум је око целе душе. Ум је прозор душе према Богу. Док је ум чист, светао и отворен према Богу, дотле се на целу душу сипа светлост небеска, те се мисли наше правилно уздижу ка Богу; сви осећаји срца нашег сливају се у љубав према Богу и закону Његовом, све намере, све тежње, сва дела душе наше светла су, здрава и упућена служби Богу. Као осветљено поље, по коме стадо пасе и чобани се веселе, и у које вуци не смеју да уђу од светлости! Тек кад сунце зађе и тама падне, вуци се усуђују сићи у поље и тражити себи плен. Осветљена чистим и здравим умом и душа је наша слободна од дивљих зверова порока и страсти, које на њу наваљују само онда када је покрије тама болеснога ума. (Авва Венијамин био се разболео пред смрт. Његови ученици и поштоваоци почели су с тугом молити крај његове постеље за његово оздрављење. Чувши старац, зашто они Бога моле, рекне им: "молите се ви, да се не разболи мој унутарњи човек; а од овога тела ја нисам видео вајде ни док је здраво било, нити пак сад, кад је болесно, осећам штете". Алфавитни Патерик). Кад је ум чист све је чисто у души човековој, и цео је човек тада чист. А чистоме човеку опет све је чисто (Тит. 1, 15). Несумњиво да у сваком човеку пореди највеће чистоте има и нечистоте; но човек чиста ума неће да види нечистоту. Он управља свој ум, а ум целу душу, само на оно што је чисто како унутра у човеку тако и у спољашњем свету. И, управљајући свој ум само на оно што је чисто, човек се све више богати чистотом. Што год се ум наш више задржава на Господу Исусу Христу, као савршеној чистоти и светлости, то ум наш, а кроз ум и срце и душа, постају све чистији, осветљенији, зрачнији и видовитији.
Одврати ли се пак ум од Бога, откаже ли се од Бога и похули ли на Бога, тада је светилник душе угашен; тада је прозор на одаји зазидан; и вођ душе је склизнуо с пута и пао у јаму. ("Не сабира се облак без дувања ветра, нити се страст рађа без помисли", каже Марко Подвижник: в. Добротољубие, Помисли су пак као ветрови, који дувају из поколебаног ума, те узбуђују осећајну и вољну природу човекову). Колика тама тада тек душа постаје! Тада настаје забуна у души, и слепачко тапкање и пипање час по овом час по оном путу. Једна тренутна мисао истакне се за вођу душе, као једна вештачка искра, но брзо се гаси и предаје вођство једном тренутном осећању, које се смењује опет другим осећањем или другом мишљу, или једном и другом и трећом тежњом, док најзад човек не падне у таму људског очајања. Изнемоћала и помрачена душа тада се предаје потпуно вођству тела, које је сама тама и слепило без светлости душевне. И тело постаје вођ. И слепац почиње да води слепца, док неминовно оба не падну у јаму.
Још се горње речи Христове односе на родитеље и учитеље, на вође народне и на свештенике Цркве Божје. Родитељи су као очи за своју децу, а тако и учитељи за своје ученике, а тако и вође за свој народ. Ако они који напред иду не виде куда иду, још мање ће видети они, који следују њима. Ако су родитељи на странпутици, како ће деца наћи прави пут? Ако учитељи говоре лаж, како ће ученици знати истину? Ако су вође народне безбожне, како ће народ бити побожан? Ако су свештеници Божји нечисти, како ће верни бити чисти? Тада ће се на свима њима обистинити речи пророчке, које су се безброј пута обистиниле на народу израиљском: очима ће гледати а неће видети (Мат. 13, 14; сравни Јов. 9, 39). То јест: гледаће телесним очима на духовне ствари и догађаје, и неће их видети; јер телесно око види оно што је телесно, али духовно око или ум, види оно што је духовно. Но пошто је код њих вид ума заслепљен, то све што је духовно на небу и на земљи остаје за њих невидљиво и непознато, пошто они гледају само телесним очима. А телесни човек не разуме што је од Духа Божија, јер му се чини лудост и не може оа разуме, јер треба духовно да се разгледа (I Кор. 2, 15).
Чујте шта још апостол Павле каже: а ми ум Христов имамо (I Кор. 2, 16). Благо ономе од нас, ко може за себе да каже, да има ум Христов! Благо ономе, ко је свој смртни, лелујави, земаљски ум одбацио и заменио га крепким умом Христовим! Тај ће сав бити испуњен светлошћу неизреченом, и сав свет овај видеће потопљен у једну велику светлост, као Мојсеј купину у пламену. Тај ће лако ходити кроз кланац овога живота, јер ће пут бити осветљен највећим светилником, највидовитијим оком, најчистијим умом. Јер Господ говори: Ја сам видело свету: ко иде за мном не ће ходити по тами (Јов. 8, 12). Христос је видело наше; Христос је око живота нашег. Ко хоће да позна живот и да види пут правога живота, тај мора кроз то око гледати. Свако друго око је више или мање кварно, потамљено и упрљано, те као наочари, или увећава или умањује, или приближује или удаљује предмете. Само кроз око Христово види се све како јесте, и на небу и на земљи, и у човеку и у стварима. Зато ће и најтеже одговарати пред Богом они, којима је дано, да све гледају кроз Христово око, па не гледају.
Нико не може два госпооара служити, говори даље Господ; јер или ће једнога мрзети а другдга љубити, или ће се једног држати о другог презирати. Не можемо Богу служити и мамону. Могу ли два точка од кола возити напред а два назад? Може ли човек једним оком гледати на исток а другим на запад? ("Као што једно око не може смотрити на небо а друго не земљу, тако и ум не може сјединити бригу о божанском и о светском". Авва Исаија.). Или једном ногом корачати на десно а другом на лево? Не може. Тако се исто не може ићи у сусрет Богу и остајати у загрљају света. Не може човек служити Богу и греху, него или ће Бога мрзети а грех волети, или обратно: Бога волети а грех мрзети. Да би ту истину још више нагласио Господ је понавља само другим речима: или ће се једнога држати а другога презирати. Ако се један човек држи Бога, он се не може држати и непријатеља Божјег. А љубав према овоме свету непријатељство је према Богу. Бог тражи од нас цело срце, и зато нам нуди сву Своју помоћ и све дарове Своје. Јер очи Господње гледају по свој земљи, да би показивао силу своју према онима, којима је срце цело према њему (II Дневника 16, 9), цело - то јест чисто и испражњено од вере у свет, наде у свет, љубави према свету, а испуњено вером, надом и љубављу једино према Господу живом и бесмртном. Ко се држи Господа, тај уистини мора осећати презрење према свеколикој смртној, варљивој и трулежној сласти и дражи овога света. И обратно, ко се предао потпуно у наручје варљивих нада и обећања овога света, тај ће потпуно занемарити и презрети Бога. Али не варајте се, Бог се не да ружити (Еф. 6, 7). Јер ко се одрекне Бога, одрећи ће се и њега Бог, и Бог ће остати Бог, а онај ће бити избрисан из књиге живих у оба света. Зато буди постојан у преданости Богу, и не дели срце своје, него кад си метнуо једном руком на плуг у њиви Господњој, не обзири се натраг. И кад си једном почео да бежиш од содомске покварености овога света, не окрећи свога погледа за се, да се не би окаменио као жена Лотова, па не би могао ни напред ни назад. И кад си једном успео да се спасеш од црног фараона мисирског, не пожели више да се вратиш у ропство његово, ма на твоме путу ка спасењу стајале и препоне такве као мора, и пустиње, и глад, и жеђ, и безбројни непријатељи. Господ увек иде пред онима, који се спасавају од пожара греховнога огња, и Он им просеца пут и кроз мора, и кроз пешчане пустиње, и кроз густе редове непријатеља.
Не можете Богу служити и мамону. Опет Господ хоће да појача ону прву мисао: нико не може два господара служити. То јест два господара, који супротно мисле, супротно желе, супротно хоће. Праведни Аврам послужио је три господара (Пост. 18, 2), но та три господара били су у суштини и у духу један. И ми можемо служити тридесет ангела Божјих, или триста светитеља Божјих, но то нису ни тридесет ни триста господара, нису то чак ни два господара но један једини: то је Божја војска светлости, истина и правда која стоји под једним јединим господаром, Богом. Да се не би, дакле, мислило, да ми не можемо служити два добра и света човека, Господ зато објашњава прву своју мисао показујући, да Он мисли на два супротна господара, који ничега сличнога међу собом немају, као подне и поноћ. Бог и мамон - то су та два супротна господара, којима ми можемо да се предамо на службу: Богу за спасење и живот, а мамону, за пропаст и смрт. Мамон значи богатство. То је реч феничанска. Кажу, да су многобожачки Феничани имали и један кип под тим именом, коме су се клањали као божанству богатства. Зашто је Господ употребио страну реч за оно што је супротно Богу? Зато да покаже Своје дубоко презрење према обожавању богатства, према служењу и робовању богатству. Јер је корен свију зала среброљубље (I Тим. 6, 10). Среброљубље означава не само страсну љубав према сребру него према сваком излишном и душегубном богатству. Господ је могао рећи: не можете служити Богу и лажи, јер Бог је истина. Он је исто тако могао рећи: не можете служити Богу и отмици, јер Бог је милост; ни Богу и блуду, јер Бог је чистота; ни Богу и зависти, јер Бог је сушта љубав, ни Богу и ма ком греху, јер Бог је чистота; ни Богу и зависти, јер Бог је сушта љубав, ни Богу и ма ком греху, јер Бог је безгрешан и противник греха. Зашто је Господ Исус ставио баш службу богатству као супротну службу Богу? Зато што служба богатству изазива, проузрокује и омогућава све остале грехе и пороке. Ко се прилепи свим срцем земном богатству, тај се неће моћи уздржати ни од лажи, ни од крађе, ни од отмице, ни од кривоклетства, па чак ни од убиства, само да би своје богатство сачувао и увећао. Нити ће се моћи уздржати од зависти и мржње према онима, који су богатији од њега. Поред тога, богатство ће му лако отворити капије свих осталих греха и порока: пијанства, картања, блуда, прељубе, и свих бешчинстава. А када увиди, да га се људи због богатства боје и клањају му се, он ће престати да се боји Бога и да се клања Богу; гледаће с презрењем на закон Божји и Цркву Божју, и убрзо ће постати крајњи богохулник и богоодрицатељ. Ето, дакле, зашто је Господ изабрао баш службу богатству - или мамону, демону богатства - као службу, која се највише противи служби Богу. Служба богатству води човека робовању богатству сасвим умртвљује душу у човеку. ("Убог је онај ко много потребује; много потребовање пак ствара у животу ненаситост жеља. Разгорели огањ све гориво гута, и нико га не може задржати, док не сагори све. Тако и среброљупца - може ли ко задржати? Василије Велики: О среброљубљу.). Другом приликом Господ је рекао: каква је корист човеку ако сав свет добије а душу своју изгуби (Мат. 16, 26)? Свет је Божји и остаће Божји, а богаташ када умре остаће и без света и без душе, те ће на Суду Божјем бити сиромашнији од најсиромашнијих аргата и најамника својих у садашњем животу.
Зато вам кажем, говори даље Господ: не брините се за живот свој, шта ћете јести или шта ћете пити; ни за тело своје, у што ћете се обући. Није ли живот претежнији од хране, и тело од одела?
Зато вам кажем. Зашто? Зато што је богатство тако опасно по душу. Зато што служба мамону спречава вас, да служите Богу. Зато што желим, да ви будете господари свега света и свију ствари, нашто је Бог и наменио човека при стварању, а не да будете слуге слугу својих и робови робова својих. Зато нека вас не мори тешка брига о јелу и пићу и оделу. Теже је створити тело него ли снабдети га са јелом и оделом. Па Бог, који је учинио оно што је теже, учиниће и оно што је лакше. Зна отац ваш шта вама треба. Његово око непрестано стражари над вама и Његове препуне руке непрестано су пружене према вама. Не видимо ли на све стране око себе, како Створитељ храни и поји и одева сва створења Своја? Он храни мраве у прашини; Он храни зверове у планини; Он храни рибе у води. Кад настане студен Он упућује ласте и ждралове у топле пределе, где им даје храну зими; Он налази легало медведу, где ће да презими. Он поји дрвеће и траву. Он залева горе и ливаде. Он купа сву зелен и цвеће. Или, има ли који год створ на земљи, да га је Бог створио и пустио неодевана и гола? Ко одену лава и тигра, и вука и лисицу, ако не Он? Ко саши одело пауну и гаврану, и ко направи оклоп корњачи и крљушт риби, ако не Он? Ко даде вуну овци, и кострет кози, и чекињу свињи, и длаку волу, и гриву коњу, ако не Он? Ко навезе крила лептиру и плашт стршљену и кошуљу свакој бубици, што се крије у трави и лишћу, ако не Он? Ко обложи свако дрво кором, и струк кукуруза ко тако окити? Ко испреде и изатка одело цвећу у ливади, такво одело какво никад цареви земаљски не понесоше? Господ, Господ Живи, који их и створи. Па зар ће тај Господ гледати само на човека као на пасторка мећу створењима Својим? Зар Он, који храни и поји и одева дивље зверове у гори, и траву у пољу, и бубиње у трави - зар Он може оставити најславније Своје створење, човека, гладна и жедна и гола?
Погледајте на птице небеске, како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице. Па ко их храни? Храни их Отац ваш небески. Не каже Отац њихов него Отац ваш. Бог је за њих само Створитељ, а за вас је Он нешто више - Он је ваш Отац. Јер ви сте много претежнији од њих. Христос овим речима указује на несравњиво достојанство човеково над осталим створењима. Нисте ли ви претежнији од птица небеских? Па кад сте претежнији, зар ће премудри Бог нахранити Своја јефтинија и неважнија створења, а заборавити да нахрани Своја најдрагоценија и најважнија створења у свету, синове Своје? Уосталом сва ваша брига за јело и пиће не користи вам ништа, ако Бог не да Своје животне силе ономе, чиме се ви храните и појите. Јер не храни вас хлеб него вас храни Божја сила кроз хлеб; и не поји вас вода него Божја сила кроз воду. Ви ништа сами од себе не можете чинити: Ко од вас бринући се може додати расту своме лакат један? То јест, ко од вас може кроз хиљаде брига учинити, да му тело порасте за један педал више? И ко од вас може продужити за један педао времена свој живот на земљи? Господе, говори цар Давид, ево с педи дао си ми дане (Пс. 39, 5)! Не умиру ли и они, који много једу и пију, као и они, који мало једу и пију? И не умиру ли брже прождрљивци него испосници? И да ли они, који много једу и пију, расту у висину за један педао више од других људи? Па кад не можеш свом својом бригом о јелу и пићу додати ни један педао своме телу у висину, нити пак можеш продужити живот свога тела за један педао времена на земљи, остави излишне бриге о телу, и предај се бризи о души, с којом ћеш, по распаду тела, поћи пред Бога.
И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем, да ни Соломон у свој слави својој не обуче се као један од њих. Прво је Господ указао на птице, да њима застиди оне, који се сувише брину за јело. А сада указује на још нижа створења Божја, на цвеће у пољу, да њима застиди оне, који се сувише брину за одело. Но зашто Господ указује баш на кринове а не на неко друго цвеће, које је Бог обукао у не мању красоту него ли кринове? Прво зато што кринови својом белином, која представља чистоту, издвајају од свега осталог цвећа у пољу. Тајновидац Јован видео је Сина Божјег на небу као бело јагње и народ многи, народ праведника, обучен у хаљине беле (Откров. 7, 9-15.) А друго зато што је хтео Господ, да сравни красоту тога цвећа са царем Соломоном, за кога се вели, да се најрадије облачио у бело одело. Са Соломоном пак сравњује Господ кринове зато што је Соломон био најбогатији и најславнији цар старога времена. И гле, мудри и богати цар Соломон, поред све своје бриге и труда да се што лепше обуче, није се могао обући тако како Бог може обући и бесловесну траву у пољу. Сва брига људска, дакле, не може учинити оно што учини Бог силом Својом. Па кад траву по пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева, а камо ли вас (неће), маловерни? И ако је крин тако красан, гле, он ништа друго није до обична трава, која данас цвета а сутра се огњем сагорева. О, маловерни, зар ће Бог тако брижно одевати траву пољску, непокретну, бесловесну и немушту, а вас оставити да ходите голи? О, маловерни, запамтите, што год више бринете ви сами о себи, то мање Бог брине о вама!
И још једном понавља Господ заповест, да не бринемо, шта ћемо јести, и шта ћемо пити, и у што ћемо се оденути. Понавља зато, да би нас одучио од сувишних и излишних брига, које помрачују вид наш духовни, заслепљују ум наш, и остављају нас у мраку овога света, у рукама једног злог господара, мамона, удаљене и отуђене од Бога.
Кад имамо храну и одећу овим да будемо задовољни, говори апостол (I Тим. 6, 8). То јест, кад имамо само оно шта нам је најпотребније - а о чему се Бог стара - не тражимо више преко тога, јер брига о сувишном као и о сутрашњем дану гурнуће нас на крају крајева у службу ђаволу. И сам Господ учи, да тражимо од Бога у молитви само хлеб насушни, под којим се има разумети и хлеб духовни, којим људи управо и живе. Да не иштемо од Бога никакву раскош ни излишност за наше тело. Јер све ово незнабошци ишту. То јест они, који не знају за правога Бога и Његову неограничену моћ и љубав, нити за вредност бесмртне душе човекове, нити за красоту и сласт царства Божјега и Његове правде - они траже више него што им треба. И Бог им даје по њиховој жељи, и не остаје им дужан ништа ни у овом ни у оном животу. Сву своју плату они примају овде на земљи, као и птице небеске и цвеће пољско. Јер сва слава птица небеских састоји се у њиховом земаљском животу; и сва красота цвећа пољскога јесте тренутна красота у времену. Но Својим синовима Бог је приготовио царство небеско од постања света, и неизречену славу у том царству. Није, дакле, човеку слава у јелу и пићу и оделу. Јер да је у томе слава човекова, човек би био хиљаде пута боље и нахрањен и напојен и одевен у овоме животу него ли сва остала створења на земљи, у ваздуху и у води. Но зато је баш и сам цар Соломон у свој слави својој лошије одевен од кринова пољских, да људи виде, да није њихова слава у раскоши одела него у нечем вишем и трајнијем; те да би одвратили своје очи и своје срце од пролазне славе овога света и потражили за себе ону славу, која им је од Бога и намењена и обећана.
Него иштите најпре царства Божјега и правде његове, и ово ће вам се све додати. То јест: не иштите конаца од Онога, који вам може дати царску одежду; и не иштите просјачке мрве са стола Онога, који вас жели поставити за Своју царску трпезу. Он је Цар, а ви сте Његови синови. Иштите оно што доликује царским синовима; оно што сте негда имали, па сте грехом изгубили. Иштите благо, које мољци не једу, рђа не квари, нити лопови краду. Ако се удостојите, да добијете највеће, несумњиво ћете добити уз то и најмање. Иштите царства Божјега, у коме сам Бог седи на престолу и царује (Пс. 102, 19); царство благодати и сваке правде, у коме праведници сијају као сунце (Мат. 13, 43); и где нема болести, ни печали, ни уздисања, ни - смрти. Не будите као блудни син, који оделивши се од свога оца, пожели да једе свињску храну, него иштите да се само вратите из тућине у дом оца свог небеског, где царује правда и мир и радост у Духу Светоме (Рим. 14, 17). Нити будите као Исав, који је своје достојанство продао за чанак сочива. Зар ћете и ви дати вечно царство и блаженство за чанак сочива, што вам овај свет нуди? Нека вас Господ Бог милошћу Својом сачува од тога срама и понижења. Нека Он сачува око ума вашег, да не потамни и не заведе се злим мамоном земаљске трулежи и обмане. Нека вас Он уразуми, да будете као царски синови, који су изгубили царство, али који ни о чем не мисле и не брину него о повратку у царство своје.
На једној цркви у Сирији, задужбини цара Јустинијана, стоје и данас написане речи, које је сам цар дао написати: Царство Твоје, Христе Боже, царство свих векова (Пс. 144, 13). Нека би нам Господ помогао, да ове речи испише наша чежња за Христом у срцима нашим. Све друго је споредно и неважно. Сва друга царства на земљи надживеће гроб и црв. И кад не буде било више ни земље ни земаљских царстава, певаће на небу радосно праведници с ангелима: Царство Твоје, Христе Боже, царство всих вјеков, и владичество Твоје во всјаком родје и родје. Зато нека је слава и хвала најслађем Учитељу под сунцем, Христу Богу, заједно са Богом Оцем и Богом Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин
Sunday, 29 June 2025
Недеља трећа по Педесетници - Омилије - Свети Николај Охридски и Жички
Недеља трећа по Педесетници
Недеља трећа по Педесетници
Рим. 88 зач. (V, 1-10).
Браћо, оправдавши се вјером, имамо мир у Богу кроз Господа нашег Исуса Христа, кроз којега и приступисмо вјером у ову благодат у којој стојимо, и хвалимо се надањем славе Божије. И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду; а нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама. Јер Христос, још док бјесмо немоћни, умрије у одређено вријеме за безбожнике. Јер једва ће ко умријети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре. Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док бијасмо грјешници, Христос умрије за нас. Много ћемо, дакле, прије бити кроз њега спасени од гњева сада када смо оправдани крвљу његовом. Јер када смо се као непријатељи помирили са Богом кроз смрт Сина његова, много ћемо се прије, већ помирени, спасти животом његовим.
Мт. 18 зач. (VI, 22-33).
Рече Господ: свјетиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је, дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама! Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону. Зато вам кажем: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одјенути. Није ли душа претежнија од хране, и тијело од одијела? Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих? А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један? И за одијело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одјену као један од њих. Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одијева; а камоли вас, маловјерни? Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се одјенути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати.
Tuesday, 13 May 2025
Понедељак четврти по Васкрсу
Дап. 24 зач. (X, 1-16).
У дане оне, беше у Кесарији неки човјек, по имену Корнилије, капетан чете која се зваше Италијанска, побожан и богобојазан са цијелим домом својим, који је чинио многе милостиње народу и молио се стално Богу; видје на јави у виђењу, око деветог часа дана, анђела Божијега гдје уђе к њему и рече му: Корнилије! А он, погледавши на њега и уплашивши се, рече: Шта је, Господе? А он му рече: Молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом. И сад пошаљи људе у Јопу и дозови Симона прозванога Петра; он гостује у некога Симона кожара, чија је кућа код мора. (Он ће ти казати ријечи којима ћеш се спасти ти и сав дом твој). А кад отиде анђео који је говорио Корнилију, он дозва двојицу од укућана својих и једног побожног војника од оних који бијаху стално уз њега, и казавши им све посла их у Јопу. А сутрадан док они путоваху и приближаваху се граду, изиђе Петар на равни кров дома да се помоли Богу око шестога часа. И огладње, и хтједе да једе; а кад му они готовљаху, наиђе на њега занос, и видје небо отворено и сасуд некакав гдје силази на њега, као велико платно завезано на четири краја и спушта се на земљу; у коме бијаху све четвороножне животиње на земљи и звјериње и гмизавци и птице небеске. И дође му глас: Устани, Петре, закољи и једи. А Петар рече: Нипошто, Господе, јер никад не једох било шта погано или нечисто. И опет глас њему по други пут: Што је Бог очистио, ти не погани! И ово би трипут, и сасуд се опет узнесе на небо.
Јн. 24 зач. (VI, 56-69).
Рече Господ дошавшим Му Јудејима: Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему. Као што мене посла живи Отац, и као што ја живим због Оца, и онај који једе мене и он ће живјети због мене. Ово је хљеб који сиђе с неба: не као што оци ваши једоше ману, и помријеше; који једе хљеб овај живјеће вавијек. Ово рече у синагоги кад учаше у Капернауму. Тада многи од ученика његових, чувши то, рекоше: Ово је тврда бесједа. Ко је може слушати? А Исус, знајући у себи да ученици његови ропћу због тога, рече им: Зар вас ово саблажњава? А шта ако видите Сина Човјечијега да одлази горе гдје је прије био? Дух је оно што оживљава, тијело не користи ништа. Ријечи које вам ја говорим дух су и живот су. Али има међу вама неких који не вјерују. Јер знађаше Исус од почетка који су то што не вјерују, и ко ће га издати. И говораше: Зато сам вам рекао да нико не може доћи к мени ако му не буде дано од Оца мојега. Од тада многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху с њим. А Исус рече Дванаесторици: Да нећете и ви да одете? Тада му одговори Симон Петар: Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога. И ми смо повјеровали и познали да си ти Христос Син Бога живога.
Понедељак четврти по Васкрсу - Мисли за сваки дан у години - Св. Теофан Затворник
Када је Господ изрекао учење о Тајни Тела и Крви, полажући је као неопходан услов за општење са Њим и чинећи је извором истинског живота, многи од ученика Његових отидоше натраг и више не иђаху с њим (Јн.6,66). Њима је изгледало сувише чудесно такво дело безграничне милости Божије. Нерасположење према чудесноме их је и одбило од Господа. Господ је то видео, али није могао да умањи или замени оно што је чудесно, премда је био спреман и да се разапне за спасење свих. Толико је оно било неопходно у икономији нашег спасења! Он их је са жаљењем оставио да иду од Њега у таму неверја и погибао. И изабраној дванаесторици Он је тим поводом рекао: Да нећeтe и ви да одете, показујући готовост да и њих пусти, уколико се не приклоне пред чудесношћу. Одатле произилази да бежати од чудесног значи бежати од Господа и Спаситеља, те да онај који се одвраћа од чудесног иде у погибао. Нека обрате пажњу на то они који се ужасавају при самом помену чудесног! Јер, и они ће срести чудо коме више неће моћи да противурече: смрт и по смрти Суд. Но, да ли ће им тада то непротивречење послужити нa спасење – једини Бог зна.
Tuesday, 22 April 2025
The Justice of God in Stages
In the prayer to the Holy Spirit we say: ‘O Heavenly King and Comforter, which art in all places and fillest all things.’ Then how is itthat, ‘The Holy Ghost was not yet given; because that Jesus was not yet glorified’ (John 7:39)? The Gospel means that there was no Holy Spirit in the earth of the heart of man in a permanent way. And that is why we ask the Comforter to ‘come and abide in us.’ The grace of God is the mystery that marks our life forever. And the most important question is how to remain in contact with this grace, how to increase it and fulfilthe purpose for which God gives us His grace.
In today’s Gospel (John 9:1-38), we findrepeated the theory of the three stages of spiritual life. In other cases,such as the blind man of Jericho,those who were sick persistently asked the Lord to heal them (Mark 10:47-48). But although the blind man intoday’s Gospel had not asked to be healed, Christ approached him ofHis own will and healed him.When the Lordparadoxically anointedhis eyes with clay, as if to aggravate his blindness,Hein fact granted him healing and the pure gift of the first grace.When the Lord sent him to the pool of Siloam,the blind man showed faith, obeyed the commandment and collaborated with God. In this collaboration God’sgrandiose purpose for man is revealed:man can then become an event even for his Creator, as St Sophrony says.
Likewise in our lives, the grace of God initially comes as a pure gift.When we turn to Him and open the door of our heart,Hefreely entersin and performs the great miracle. This initial enlightenment helps us realise the utter darkness in which we live andwe turn to God ‘with strong crying and tears’(Heb. 5:7),washing ourselves in the pool of Siloam.In the first stage, God maybestow on maneven the grace of the perfect.
But then we see the blind man being abandoned by the Lord and thrown into a turmoil of judgments:he is judged by the Pharisees and by all the people who knew him; everything becomes a judgment until he is finally cast out of the Synagogue,exiled from this world. After he went through this second stage of Godforsakenness,the Lord found him againso thathe nowentered the third stage of spiritual life.This time, he received an inner healing and the eyes of his heart were opened to recognise the Lord and worship Him, which means that he became a perfect hypostasis, speaking to God face to Face.
After the baptism ofcatechumens at Easter,the Church appointed thatSt John’s Gospel should be read.After the first light of Holy Baptism,the newly illuminedhad to receive what the Fathers called‘mystagogical catechism’and see Christ presented as ‘a sign spoken against’(Luke 2:34), bringingan ever-increasing division between the Pharisees and those who would believe in Him.
When the grace of God is at work in our life, it can also become a sign spoken against, especially in the second period of spiritual life.And if the faithful are fainthearted and do not have the right theory, they may fall into the grievous temptation of doubt, being attacked by thoughts such as:‘Was graceperhapsa mere impulse of my youth? Was itmy imagination?’In this stage,the theory and teaching of our holy Fathers is for us a great weapon and a banner of incorruptible hope, based on the fact of God and on the truth that ‘Hecareth for us’ (1 Pet. 5:7). If the grace of God found us, it was because God cared for us, not because we did something to deserve it.
* * *
Fr Zacharias’newbook,‘Justice of God in Stages’,which speaks about the three stages of spiritual life comes at astage in his life, when he can speak of such an important theme.In my humble opinion, one cannotspeak light-heartedly about this theme. One first needs to have walked the way and known the mystery of the ways of salvation, and then speak. Even the Prophet David says:‘I believed, therefore have I spoken,’ but immediately he adds:‘I was greatly afflicted: I said in my haste, All men are liars’ (Ps. 116:10-11).
Towards the end of his life, I noticed that Father Sophronywould say in his talks: ‘Having been amonk for more than 60 years, perhaps I could allow myself to analyse and explain this or that mystery.’Our Fathers have walked this way and then they have spoken,bearing witness to the love of God for man, which gives us incorruptible hope and strength. This is the privilege we are enjoying now, to have Fathers who,after 50-60 years of monastic life, confirm what the Fathers before them have said.Therefore, we can embrace their word with total trust.
When they lose the first grace, not knowing how to live this loss, some even fall away from faith. St Sophronyuses the expression ‘the ways of the Lord’ to refer to these stages through which we all have to go in order to increase in God. A question that troubles the conscience of many Christians is:‘Is it God that withdraws His grace? Or is it man who loses it?’Often it is both. Often God waits for a moment when we make a mistake, and then He withdraws, thus making our self-emptying greater.Whoever has not gone through the ascetic struggle to reacquire grace lacks authentic spiritual knowledge.
All this instruction, all this judgment to which God subjects us, aims to transmit to us a greater knowledge; and in this life, knowledge equals sufferings. We increase in knowledge the more we dive into this shoreless ocean of the sufferings of those who follow the Lamb of God. Father Sophrony met St Silouan, when the Staretz was already in the third period of spiritual life. It is always so beautiful to read Father Sophrony speaking about his Elder. He had such obedience that he would kiss in spirit the traces of St Silouan’s footsteps. The bond of love between them is so tangible and because the words of Father Sophrony come out of such a loving heart, it makes the word about his Elder so vivid that it quickens even my dead spirit.
Why does God withdraw from the life of the Christian? The first reason is that our nature is not yet conformed to the pattern of divine life revealed to us in the first grace. Second, grace may be withdrawn as a punishment when man falls into a sin. The third reason is that the Christian can no longer keep a humble spirit and falls into vainglory and self-satisfaction. Fourth, a very important and holy reason which we often see in the lives of the ascetics, is that grace withdraws by the providence of God. Although the ascetic makes no mistake, grace recedesbecauseGod wants to initiate him into the path of Christ and to repeat in him the judgment of His Only-begotten Son (1 Pet. 4:17). The fifth reason is didactic, because it aims to teach man to appreciate the gift of God. There comes a moment inof our life when werealise with a bitter acknowledgment that we have not appreciated the gift of God. This awareness can lead us to repentance, and therefore, to life.
* * *
Q: What is most beneficial for man in the first period of spiritual life?
Archim. Peter:A common mistake many of us make is that we live this period like drunk, like them that dream, being carried about by the Spirit of God. However, we should bear in mind that while this grace is with us, it is time for us to establish good habits in our life:to love prayer, to have the word of God dwelling richly in us, to prepare with greater zeal for the Liturgy, and unceasingly seek even a little contact with the spirit of Christ’s prayer for the world in Gethsemane;to love humble thoughts, frequent and honest confession, to approach our spiritual fathers with the fear of God and not with the spirit of arrogance and judgment.
One ascetic made this simile: in the beginning, God places in our hands two candles:one is called asceticism, the other grace. God lights the candle of gracefreely, without our merit. While it is burning, we must use it to light the candle of asceticism in our life, so that when later the candle of grace goes out, the candle of asceticism canshed light on our path. The purpose of the first period is that we build our house on the rock and not on the sand, so that when storms come, our house will not crumble down.
Question:What is the most important thing we should keep in mind during the second period of spiritual life?
Archim. Peter:We should never forget the time of the Lord’s visitation. He came in the first period and bore witness in our heart to Himself. We should also remember that Christ is ‘the same yesterday, today and forever’ (Heb. 13:8), and that although we are liars (Ps. 116:11), He is always faithful and cannot deny Himself (2 Tim. 2:13). The spirit of self-condemnation is also of great help in this period. Turning the blame against ourselves will open our spirit to a greater knowledge of the mystery of the ways of salvation.
Archim. Zacharias: Father Sophrony insists that the most important is to strive to learn the wisdom of God’s chastening. In this period the Lord chastens us as His sons so as to impart to us the grace of adoption. Man is called to prove to God that he belongs to Him and then he receive the grace of adoption forever.
Archim. Peter:The prophet said: ‘I will bear the wrath of God, because I have sinned against Him’ (Mic. 7:9). The three children blamed themselves in the furnace of Babylon for the apostasy of their people and because they walked prophetically the path of Christ, they immediately found Him as their Companion in the furnace.
Father Sophrony says that if we understand the second period as an assimilation into the mystery of the self-emptying of Christ, it becomes very creative. Thisis an opportunity for us to receive the chastening of the Lord, as is written in the Epistle to the Hebrews (Heb. 12). This Epistle speaks about the prophetic earthquake that God allows, not for us to be destroyed, but so that we may shake off from our heart everything that is still corruptible, and leave only those things that are unshakeable and eternal.
Question:The Lord says:‘For judgment I am come into this world, that they which see not might see’ (John 9:39).What is it that they see not?
Archim. Peter: He speaks about the light of the knowledge of God.Those who are in the darkness of ignorance of Godbut receive Him with faith, will receive an inner illumination and the eyes of their soul will open to see the light of the knowledge of God.Whereas those who think that they see,like the Pharisees, will be blinded.And indeed,incredible miracles happened before them, He healedthe sick andraised the dead,and yet they remained blind.
Unfortunately,when the heart of man begins to harden, he is blinded.As we read in The Philokalia,‘A blurred eye sees everything blurred.’ Once the eye of our heart becomes blurred through pride, we can no longer see clearly. Then, either we will ask for help or we will perish. Every time,the Pharisees would cross an irrevocable boundary,we see from the words of the Lord thattheir judgment went deeper and deeper in afall without return. They had suchrage against Him because, explicitly and implicitly, He told them the truth that they did not believe in Him because they did not believe in God either:‘If ye were Abraham’s children, ye would do the works of Abraham’ (John 8:39).
Question:The Lord came forth to meet the blind man after He had restored his physical sight. Is this because the man had not yet seen the Face of Him Who had healed him?
Archim. Peter:He went to him after he was cast out of the synagogue. He did the same with Zacchaeus: He visited Him after he became a laughing-stock by climbing on the sycamore tree. Christ, Whowas on His way to the Cross of shame,recognised in Zacchaeussomething common with His spirit.After the Lord restored his sight, the man was on his own, but he replies to the Pharisees with great wisdom.First he explained to them how the miracle happened, but when they asked him a second time, he perceived that they were not honest and his reply was very brief.
When they sent him away, Christ approached him and asked him:‘Dost thou believe in the Son of God?’ And he said:‘And who is he, lord, that I might believe? The fact that he says ‘lord’ shows that he recognised that Christ was He Who had healed him. But when Christ revealedHimself saying: ‘Thou hast both seen him, and it is he that talketh with thee,’ the blind man said:‘I believe, Lord.’Here ‘Lord’ means ‘my Lord and my God’ (John 20:28). Then he worshipped Him, as if saying,‘Thine own of Thine own I offer unto Thee;’ and Christ’s reply,‘I have come for a judgment into the world that those who do not see might see,’is as if He were saying:‘The Holy Things unto the holy,’‘All that is Mine is thine.’Thus, we see an exchange of lives in the Lord’s converse with the blind man.
Question:What opens our noetic eye?
Archim. Peter:Amere touch of the grace of God immediately opens the eyes of our heart. We see this inthe Samaritan woman (John 4:5-42): despite her previousdissolute life,the longer she conversed with the Lord, the more grace she received and themore her eyes opened. She started by saying:‘How is it that Thou, being a Jew, askest drink of me,which am a woman of Samaria? for the Jews have no dealings with the Samaritans.’Then she added:‘Sir, thou hast nothing to draw with, and the well is deep: from whence then hast thou that living water?’Then: ‘Give me this water.’Finally, she ran to Samaria to preach that she had found the Messiah, and she was no longer even ashamed to say thatHe had revealed all her sins, as if they were no longer her transgressions, which shows that she had received newness of life in Christ.
Question:How can we avoid despair when we know that God’s grace has withdrawn because we have sinned?
Archim. Peter:We must accept with faith the word of our Fathers.Even if we have sinned and grace has withdrawn, we should actlike the prodigal son:when he realised his mistake, he did not say:‘I have ruined everything, I am no longer worthy to be the son of my father, what is the point ofreturning to him?’He desired to return to the house of his father,become as one of his servants,and repent there where for many years he had enjoyed his good pleasure as a son. When grace leaves us because of a mistake we have made, we should also turn to God with faith, taking all the blame upon ourselves and repeating the words we sayat Pentecost:‘Yea, Lord, against Thee have I sinned, but only Theedo I worship. I have sinned against Thee, but Thoualone art my Lord and my God.’Both are true. If we judge our life according to our deeds, we are unworthy of Christ,but without Him, we die. We need to keep both these truths in our prayer, andthis is the science that our Fathers have passed on, of keeping our mind in hell without despairing.
May the God of our Fathers,Who visited us in our lowly state in the beginning,when we sat in the darkness of ignorance, be our Fellow-traveller in the second period, and may He increase the wound of love in our heart so that we may voluntarily embrace His chastisement. I end with the words of another Staretz of our times, who said: ‘Do not be afraid of the chastisement of God, for He does not chastise us as His enemies, but instructs us as His children.’
Monday, 3 July 2023
Исцељење центурионовог слуге (Мт 8, 5–13; Лк 7, 1–10)
Владан Перишић
А кад уђе у Капернаум, приступи му капетан молећи га и говорећи: Господе, мој слуга лежи дома одузет, и страшно се мучи. А Исус му рече: Ја ћу доћи и исцијелићу га. А капетан одговори и рече: Господе, нисам достојан да уђеш под мој кров, него само реци реч и мој ће слуга оздравити. Јер и ја сам човек под влашћу и имам под собом војнике, па једноме речем: Иди, и [он] иде, а другоме: Дођи, и он дође, и слуги свом: Учини то, и [он] учини. А кад Исус чу [ово] задиви се и рече онима што иду за њим: Заиста вам кажем, [чак] ни у Израелу не нађох толике вере. А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сешће у Царству небескоме за трпезу с Авраамом и Исаком и Јаковом. А синови царства биће изагнани у најкрајњу таму: онде ће бити плач и шкргут зуба. А капетану Исус рече: Иди, и како си веровао [тако] нека ти [и] буде. И оздрави његов слуга у тај час.
Friday, 16 June 2023
Недеља друга по Педесетници
Браћо, слава и част и мир свакоме који чини добро, а најприје Јудејцу и Јелину; јер Бог не гледа ко је ко. Јер који без закона сагријешише, без закона ће и изгинути; а који под законом сагријешише, по закону ће се осудити. Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон. Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају, на дан када Бог узасуди тајне људске по јеванђељу мојему кроз Исуса Христа.
Мт. 9 зач. (IV, 18-23).
У време оно, идући Исус покрај мора Галилејског видје два брата, Симона, званога Петар, и Андреја, брата његова, гдје бацају мрежу у море, јер бијаху рибари. И рече им: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи. А они одмах оставише мреже и пођоше за њим. И отишавши одатле видје друга два брата, Јакова Зеведејева и Јована брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим, гдје крпе мреже своје, и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим. И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи по синагогама њиховим, и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу.
Недеља друга по Педесетници - Омилије - Свети Николај Охридски и Жички
Јеванђеље о призивању апостола
Зашто толико журе људи у наше време?
Да што пре виде успех свога труда. И успех долази, и пролази, и оставља за собом траг жалости.
Зашто толико журе синови људски у наше време?
Да што пре поберу плодове свога рада. И плодови долазе, и пролазе, и остављају за собом траг горчине.
И кад дође смрт, људи наших дана умиру гледајући себе целе само у прошлости, гледају задобијене успехе заборављене, пожњевене плодове иструлеле. Са смрћу њиховом умиру и последњи трагови њихова труда и њихова рода. Они, који за њима долазе, са истом журбом сеју, са истом журбом жању и једу плодове, и са истом празнином одлазе из овог живота.
То је људски начин. Но то није Божји начин. Видећи разлику измећу људског и Божјег начина народ је рекао: Бог је спор и достижан. Бог је спор, но Он може бити спор за једно поколење; али Он није спор на целој линији живота свих поколења. Често у једном поколењу Он сеје, а у другом жање. И поколење, у коме Бог сеје, сматра Бог врло спорим, док поколење, у коме Он жање, сматра га врло брзим. Није ли у нашим људским пословима свака жетва бржа од орања, селидбе, плевљења, требљења и уздисајног чекања док плод сазре? Но Бог није ни брз ни спор. Он има Своју меру, и од те мере не одступа. Мрав гледа и види само свој мравињак; домаћин гледа и види целу њиву.
Да је Христос поступао по људском начину, Он не би изабрао дванаест рибара за Своје апостоле, него дванаест царева земаљских. Да је само хтео видети одмах успех Свог труда и пожети плодове Свога рада, Он је могао Својом неодољивом силом покрстити дванаест најмоћнијих царева на земљи и учинити их Својим следбеницима и апостолима. Замислите само, како би се Христос тренутно прочуо у целоме свету! Како би се брзо Његова наука распрострла по целој земљи; како би идоли од царских указа хитро ишчезли; како би се храмови незнабожачки претворили у хришћанске богомоље; како би престало клање стоке на жртву боговима, и дим од крви био замењен димом од тамјана; како би се лако установила црква Бога живога и јединога васцелом роду људском! Без икакве муке Христос би се успео тада на један једини царски престо, са кога би владао, преко дванаест покорних царева, као Својих доглавника, свим народима на земљи и целим светом од истока до запада и од севера до југа. Без икакве муке тада би и упорни Јевреји признали Цара Христа као свог очекиваног Месију и поклонили Му се.
Но, помислите, шта би било на крају крајева од таквога светскога царства, створенога на брзу руку, силом и генијем једнога човека? Било би исто што и са свима осталим светским царствима пре и после Христа. Заједно са својим оснивачем и оно би легло на самртни одар, и свет би се нашао опет на почетку, са кога је и пошао. Или, још јасније, било би што и са једним горостасним храстом, кога један див ишчупа у планини и пресади у долини. Докле див стоји уз пресађени храст и држи га својом снажном руком, дотле храст и стоји; чим се див уклони од храста, ветрови дуну и оборе храст на земљу. И људи би се скупили око палог храста и зачудили се, како тако моћан храст подлеже ветровима, док ниска лескова дрвета око храста одолеше и остадоше усправно? И људи би одмахнули главом и рекли: заиста, сигурније стоји и лакше ветровима одолева ниско лесково дрво кад лагано из семена расте, него и највећи храст, кад га дивовска рука пресади па се од њега уклони. Што год се корен једнога дрвета ниже спушта у подземну таму, то је дрво јаче, отпорније и дуготрајније.
Како је премудро, што је Христос почео из низине а не од врхова! Како је премудро, што није почео зидање Свога царства од царева него од рибара! Како је добро и спасоносно за нас, који живимо две хиљаде година после Његовог дела на земљи, што Он није видео коначни успех Свога труда нити пожњео плодове Свога рада за Свога живота! Он није хтео као див да пресади одједанпут на земљу једно горостасно дрво него је хтео да, као прост тежак, зарије семе дрвета дубоко у подземну таму, па да иде дома. Тако је и учинио. Не само до таме простих галилејских рибара, него до таме самога Ада зарио је Господ семе Дрвета Живота, и отишао. И дрво је лагано расло, врло лагано. Бесомучни ветрови су га љуљали, да га сломе али нису могли. Непријатељи су сасецали дрво до земље, али је корен пуштао све више младица; и све је упорније и брже расло што се више сасецало. Вражје силе су риле дубоко под земљом, дубље од катакомби, да корен ишчупају; али што су га више трзале, то је корен постајао све дурашнији и жиле све многобројније, и изданци све бујнији. Зато дрво Христово, усађено по Божјем а не по људском начину, и данас, после две хиљаде година, цвета и листа и доноси слатке плодове, за људе и ангеле, и блиста се у свежини и красоти као да је посађено пре једног људског века.
Да је Господ Исус поступио по људском начину, Он би се, истина, много брже прославио међу људима, али зато ми не би били спасени. Но Он није ишао за људском славом - за звуком свирале, која данас свира а сутра се баца у огањ - није ишао за људском славом но за људским спасењем. Он није дошао међу људе као див у позориште, да покаже Своју снагу и вештину, те да Му људи рукама пљескају, него као пријатељ и лекар дошао је нама у болницу, да нас обиђе, да с нама насамо разговара, и да нам понуди савет и лек. Зато је добро за човечанство, од почетка до краја времена, што је Господ поступио по Божјем начину и изабрао за Своје апостоле не дванаест великих царева, но дванаест малих рибара. А о томе, како их је Он изабрао, говори данашње јеванђеље.
Ходећи Исус покрај мора Галилејског виде два брата: Симона названог Петра и Андреја брата његова, где бацају мреже у море, јер бејаху рибари.
Од куд Господ Исус на Галилејском мору то нам јеванђелист објашњава у претходном јеванђељу. Чувши да је Јован Крститељ предан, Он остави Јудеју и оде у Галилеју, у презрени крај земље израиљске. Предвиђајући крвави конац Свога великог војника и Претече, Он као да повлачењем спремаше победу над непријатељем. Но кад је већ у Галилеји, није ли природно да се настанио у Назарету, у постојбини Својој, где је провео највећи део Свога земнога живота? Не који је пророк мио на постојбини својој? Он је био дошао у Назарет, но ту Га хтедоше бацити са врха брда доле (Лк. 4, 29). Повлачећи се опет од превременог злочина људског, Он се најзад настани крај Галилејског мора, на међама земље Завулонове и Нефталимове, међу најудаљенијим и најпрезренијим, међу људима у тами и сенци смртној. Прво у ту велику таму Он ће да зарије семе плодовитог дрвета Свога Јеванђеља.
Јеванђелист Јован пише, да се Андреја први придружио Господу, и то још у Јудеји. Андреја је био пре тога ученик Јована Крститеља, па кад је Јован указао на Христа као на већег од себе, тада се Андреја одвојио од свог првог учитеља и пошао за Христом. Одмах за тим Андреја нађе свога брата Симона и рече му: ми нађосмо Месију, који значи Христос; и доведе га к Исусу. Још тада је Симон био назван од Христа Петром, или каменом,тврдим каменом вере (Јов. 1, 35-42). Не стоји ли сада у противности ово што јеванђелист Јован пише са оним што јеванђелист Матеј прича у данашњем јеванђељу, наиме, као да је Христос призвао ова два брата тек на мору Галилејском? Према Јовановом јеванђељу најпре је Андреја пошао за Христом а потом Петар, док према Матејевом
јеванђељу изгледа, да их је Христос истовремено нашао и позвао, при чему се Петар спомиње пре Андреје. Није ли ово очигледна противречност? Не; ни најмање. Очигледно је међутим, како и Свети Јован Златоуст ово објашњава, да се ту описују два различита догађаја; један, који се десио у Јудеји, у време слободе Крститељеве, и други доцније, у Галилеји, у оно време, када је Крститељ био бачен у тамницу и када се Господ Исус настанио у Капернауму, на обали мора Галилејског. Јован описује ранији сусрет Христа са Петром и Андрејом, а Матеј познији. Ово је јасно из тога, што се код Матеја говори о Симону названом Петру, што значи, да је Симон раније био од Господа назван Петром. Тај ранији, и први сусрет Петра са Христом десио се у Јудеји онда када је Андреја привео свога брата ка Христу. Тај први сусрет Јован описује овим речима. И доведе га (Андреја) ка Исусу. А Исус погледавши на њ рече: ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Петар, што значи стена. Знајући за ово јевнађелист Матеј описује сада један понован сусрет синова Јониних са Господом, због чега и вели: Симона названога Петра.Петра пак спомиње пре Андреја због тога, што је Петар по темпераменту био живљи од свога брата и од почетка се јаче истакао од овога. Да су Јован и Матеј описали два различита догађаја а не један исти, јасно је свакоме, ко прочита оба та јеванђеља. Док Матеј описује одлучно позивање Петра и Андреја на апостолску службу - хајдете за мном - дотле Јован описује више један сусрет и упознавање ове браће са Христом поводом Претечиних речи: гле, јагње Божје! Јасно је, да су се после овог сусрета они растали са Христом и, другим путем, или у друго време, отишли у Галилеју, где их је Господ поново нашао на њиховом рибарском послу.
И рече им: хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људи. А они тај час оставише мреже и одоше за њим. Господ познаје срца њихова; као деца ови рибари верују у Бога и покоравају се законима Божјим. Они нису навикли, да старешују и заповедају, но само да раде и слушају. На себе они не држе ништа; смирење и послушност према Божјој вољи испуњава срца њихова. Но и ако су прости рибари, њихове душе жедне су и гладне за што више истине и правде. Ми видимо Андреја, да је једном већ био оставио своје рибарске мреже и пошао за Јованом Претечом као његов ученик. Чим је пак Јован указао на Христа као већег од себе, Андреја је оставио Јована и пошао за Христом. То су живе душе, које ишту све више и више Божје правде и Божјег царства. Зато њима Христос говори заповеднички: хајдете за мном! Таким начином поступа Бог и са свима нама. Он неће силом да нас гони на пут спасења но оставља нас да се слободно и по својој увиђавности најпре сами определимо за спасење или пропаст. Али када Бог, који види срца наша, опази да се срца наша склањају ка путу добра, ка путу спасења, онда нас Он одлучно привлачи на тај пут. Када пак види срца наша, да су се потпуно склонила на пут пропасти и зла, онда нас Бог потпуно напушта, и Сатана постаје господар наш. Тако је било и с Јудом издајником. Када се срце његово потпуно било склонило ка злу и определило за мрачни пут пропасти, Христос више није ни покушавао одвратити га са тога пута; на против, видећи да је у Јуду већ ушао Сатана, Господ му говори: што чиниш чини брже! И тако, дакле, ни у случају са Петром и Андрејом, нити у случају са Јудом Господ ни најмање не повређује слободу људског опредељивања, него тек пошто су се људи срцем определили за добро или за зло, Он говори одлучно - Петру и Андреју: хајдете за мном! а Јуди: што чиниш чини брже!
И учинићу вас ловцима људи. То значи: како сте до сада мрежама својим ловили рибу из дубине и таме морске воде, тако ћете од сада Мноме и Мојим Јеванђељем ловити људе из дубине и таме зла овога света. Све оно, што је добро, остаће у тој мрежи; а све оно, што не ваља, или неће моћи ући у ту мрежу или ће испасти из ње.
Чувши позив Христов Петар и Андреја тај час оставише мреже и одоше за Њим. Видите ли, како су срца ова два брата већ била опредељена за добро? Они не питају: куда нас зовеш? Како ћемо се нахранити? И ко ће хранити наше породице? Они као да су целога свога века само чекали и ослушкивали такав позив? Као деца наивно они полажу све бриге на Бога, остављају све и следују позиву Христовом.
И отишавши одатле виде друга два брата: Јакова Зеведејева и Јована брата његова у лађи са Зеведејем оцем њиховим где крпе мреже своје, и позва их. А они тај час оставише лађу и оца свога и отидоше за Њим. Опет - не два цара, него два рибара! Без царске круне на глави али са царским срцем у прсима. Тако Господ сабира бисер у тами. Тако Он бира мале и неуке, да њима посрами велике и премудре; и сиромашне бира Господ, да њима посрами богате. Гле, како су сиромашни Јаков и Јован: они сами са оцем својим крпе мреже! Но душа је њихова богата глађу и жеђу за Богом; срце је њихово склоњено ка добру и - чека. Зато чим Христос позва, они тога часа оставише свој посао, и лађу и оца, и мреже, и отидоше за Њим.
По унутрашњем смислу: рибар означава ловца духовнога добра, мрежа означава душу, море овај свет, лађа тело. Што ови рибари бацају мреже у море то значи, да они траже духовнога добра, духовне хране, или царства Божјега, распростирући и зароњавајући своју душу у дубине овога света, да би то добро где год уловили. Што они крпе своје мреже, то означава њихов труд у поправљању своје душе. Што прва двојица оставише своје мреже и пођоше за Христом, то значи, да они оставише своје старе и грешне душе и пођоше да се Христом обнове, препороде и задобију нову душу и нови дух. И још то значи, да од сада они више неће тражити и ловити духовна добра напором своје сопствене душе него Христом, не својом силом него силом Божјом, не својом памећу него Божјим откровењем. А што друга двојица оставише лађу и оца свога, то значи, да они оставише своје грешно тело и свога телесног оца, да би се од сад бринули о спасењу душе и ходили у сусрет своме оцу небеском, као усиновљени по благодати Божјој
И прохођаше Исус по свој Галилеји, учећи по зборницама њиховим, проповедајући јеванђеље о царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ у људима. После тридесет година Свога живота у повучености Господ Исус сада отпочиње Своју божанску службу, и то отпочиње је вредно и одлучно. То се хоће да каже речима: прохођаше по свој Галилеји. Његова служба састојала се у тумачењу старога, у проповедању новога и у потврђивању обојега чудима исцељења људи. Закон је био дат кроз Мојсеја и пророка, и он је био посведочен многим чудима, да би људи поверовали, да је тај закон од Бога. Но тумачи закона, помрачивши душу своју грехом, помрачили су потпуно и смисао тога закона. С тога је тај стари закон постао мртав, и био је као и да није. Сада Господ Исус, пре чист и безгрешан, појављује се као једини истински зналац и прави тумач тога првога закона. Он тумачи смисао његов и откључава закључани за грешне дух његов. Он је сад тумач Духа, као што ће доцније Дух бити тумач Његов. Он не одбацује стари закон Божји - како га може одбацити кад га је Он и дао? Него на темељу његовог правог духовног и пророчког смисла Он сада даје нови закон спасења, проповедајући Благовест о Царству. Стари закон је као добра и плодна земља, но од људи толико запуштена, да је лице те земље потпуно сакривено под трњем и коровом, насејаним од људи, то јест, од кривих тумача. Тако, да је свак одвраћао очи своје и срце од те запуштене земље. Сада Господ преорава ту земљу и сеје нови усев. И људи гледају са страхом и дивљењем у Њега. - Па као што је стари закон засведочен многим божанским чудима, тако и овај нови закон Господ Исус, као законодавац, засведочава многим чудима. Та чуда нису ради празног и сујетног показивања своје моћи, него ради истинске користи људима. Она се сва састоје у лечењу телесних и душевних болести и немоћи људских. Јер је Господ дошао нама у посету не као мађионичар него као пријатељ и лекар.
Сви ви, који гладујете и жедните за правдом и љубављу Божјом, и који ту правду и љубав узалуд ловите својим душама као мрежама по мору овога света, ослушните глас
Господа Исуса. Јер гле, Он вас позива као што је негда позивао рибаре крај мора Галилејског: хајдете за Мном! И чим чујете тај глас, не оклевајте ни часа, него одмах оставите све своје старе напоре и сву своју стару љубав и пођите за Њим. Он је једини ваш пријатељ и лекар; сви други који ван Њега стоје, или су незналице или варалице. Гле, Он вас не позива ни као цареве, ни као пастире, ни као богаташе, ни као сиромахе, ни као учене, ни као просте, него као људе, испуњене болестима и немоћима. Болести и немоћи ваше долазе од греха. Зато припадните Господу Исусу и завапите Му, као негда многи болесни и немоћни: Господе Исусе, Сине Божји, смилуј се мени грешноме! Опрости ми, опрости, Господе, безбројне грехе моје. Очисти ме силом Твојом, нахрани ме животворним хлебом Твојим, уђи дубоко у мене као свеж и чист ваздух у загушљиву одају, и бићу здрав, и бићу здрав и жив! Нека се тако прослави Господ у јачини душе наше и чистоти тела, са Оцем и Духом Светим, а кроз помоћ и молитве Његових светих апостола, - Тројица једнобитна и неразделна, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин
Недеља друга по Педесетници - Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник
Господ је позвао Петра и Андреја и они су одмах, оставивши све, пошли за Њим. Позвао је Он и Јакова и Јована, и они су, такође, оставили све и пошли за Њим (Мт.4,18-24). Због чега су они тако брзо и радо пошли? Због тога што су увидели оно што је боље. Такав је закон у нашој души: сазнавши и окусивши боље, она се одвраћа од лошијег и напушта га. Ту се догађа оно што је касније Господ показао у причама о благу сакривеном у њиви, и о многоценом бисеру. Благо и бисер су вера у Господа и општење са Њим по сили вере. Ми га стичемо још у време крштења. Међутим, због чега ми тако мало ценимо то благо, и зашто га мењамо за ништавности? Због тога што за време васпитања у нас не уносе укус тог блага те оно остаје страно нашем срцу. Срце наше не зна за оно што је боље. Оно зна само за оно што је мање зло или више зло, и на томе заснива свој поглед. То је узрок због кога се неки одазивају и иду кад их Господ зове, док ми, иако звани, бежимо од Њега.
Sunday, 29 November 2020
О милостивом Самарјанину - Св. Јефрем Сиријски
Која је заповест прва и највећа у Закону (Мт. 22; 36). Он Сам му на то одговара: Љуби Господа Бога својега и ближњег као самога себе (Мт. 22; 37). Љубав према Богу не допушта нам да убијамо, а љубав према ближњем не допушта да вредамо, јер нико не вређа онога, кога љуби. међутим, каква су срца која могу бити обитавалишта љубави према свим чедима тела свог? Какав је човечији дух који поседује способност да на све људске душе распростре љубав какву је у њега посејала та заповест која чини правило љубави? Љуби ближњег свог као самога себе. Наши удови су сиромашни да би били сасуди бистре и изобилне воље Божије и само плод, који је од Бога, може да угоди Његовој вољи. Дошли су ангели, који су дејствовали саобразно својој природи; дошли су цареви, делајући оно што је њима својствено; дошли су пророци и сатворили чудеса. међутим, људи нису били спасени све дотле, док са неба није сишао Онај, Који као да нас је у руку узео и васпоставио (обновио, препородио). Према томе, посредством те две заповести сваки ученик Христов као да лети помоћу два крила, односно (на крилу) љубави према Богу и (на крилу) љубави према људима.
Sunday, 14 June 2020
Недеља прва по Педесетници
Шаље ли војсковођ војника у бој без оружја?
Не шаље.
И Бог не шаље у овај свет Своје слуге, Своје синове, Своје војнике, ненахрањене, неснабдевене, ненаоружане. Нису људи ни мудрији ни милостивији од Бога - далеко од тога! па кад и они знају снабдевати своје посленике са оним што им треба, тим пре зна Бог снабдети Своје са оним што овима треба.
Недеља прва по Педесетници
Свети Теофилакт Охридски
32-33. Сваки који призна мене пред људима признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима.Подстиче их на исповедништво.[11] Није, дакле, довољна само вера у души, већ Бог тражи и исповедање вере устима. Није рекао "сваки који Мене исповеди", него "који у Мени исповеди", то јест, "Мојом силом", јер онај који исповеда веру то чини потпомогнут благодаћу Бо-жјом. За онога који Га се одриче, Господ није рекао "ко се Одрекне у Мени", већ "Мене", показујући тиме да се он одриче зато што нема помоћи одозго (то јест, зато што се није поуздао у Бога). Сваки човек који исповеди да је Христос Бог, наћи ће Христа који њега исповеда као истинског слугу пред Оцем. Али они који се одричу Христа чуће речи: "Не познајем вас."37. Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан.Видиш ли да смо дужни да "мрзимо" своје родитеље и децу само онда када они траже да њих већма љубимо него Христа.[14] Али, зашто да говорим о оцу, мајци и деци? Послушај оно што је још веће од тога:38. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан.Који се, дакле, не одрекне свог садашњег живота, и не преда себе на срамну смрт, јер су тако звали крст у старини, "није Мене достојан." Али, пошто је било много разбојника и лопова који су распињани на крст, Он додаје: "и не пође за Мном", то јест "живи по Мојим законима".27. Тада одговори Петар и рече му: Бто ми смо оставили све и за тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?Иако изгледа да Петар није оставио нешто особито велико, пошто је био сиромах, ипак треба да знаш да је заиста и он много оставио, јер се дешава да што мање имамо, то смо више за то везани. Петар је презрео свако светско уживање и природну љубав према родитељима, јер се са овим страстима [13 Природна љубав према родитељима и сродницима постаје страст када је претежнија од љубави према Богу.] не боре само богати већ и сиромашни људи. Шта му, дакле, одговара Господ?28. А Исус им рече: Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за мном, у новом животу, кад сједне Син Човјечији на пријесто славе своје, сјести сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.Зар ће они тамо заиста седети? Сигурно да неће. Господ жели да помоћу престола укаже на велику част која ће им бити дата. А да ли ће тамо седети и Јуда? Неће, јер Христос каже: "Који пођосте за Мном", што значи: "Који сте Ми остали верни до краја", а Јуда Му није био веран до краја. По другом тумачењу, Бог често обећава награду онима који су достојни. Али, ако се они промене и постану недостојни, као што је случај с Јудом, Он повлачи и награду. Слично је и с претњама. Господ често прети али не остварује претње, ако се покајемо. Под "новим животом" [14 Васпостављење првобитног и савршеног поретка који је постојао пре прародитељског пада, које су Јевреји очекивали у вези са доласком Месије, а хришћани очекују као Други долазак Христов и Васкрсење мртвих. Ова је реч у новом Завету употребљена још једино у Тит. 3:5.] разуми Васкрсење.29. И сваки, који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наслиједиће живот вјечни.Како неко не би помислио да се Христове речи односе само на ученике, Господ проширује своје обећање на све који буду тако чинили. Уместо са телесним сродницима, они ће бити у сро-дству и братству са самим Богом. Уместо њива, наследиће рај; уместо кућа од камена, небески Јерусалим; уместо мајки, часне старице; уместо очева, свештенике; уместо супруге, све побожне жене, али не у браку - не било тога - већ у љубави и духовном сродству. Господ нам не наређује да се само тек тако одвојимо од својих ближњих већ тек онда када нас они спу-тавају у побожности. На исти начин нас учи да презремо свој живот и тело, али не да убијамо себе, већ страсти. Видиш ли, како је Бог добар? Он не само да нам све ово даје већ нам обећава и вечни живот. Потруди се, дакле, и ти да продаш све своје "имање" и раздаш га сиромасима. А имање је: за гневљивца - гнев, за блудника - жеља за блудом, за злопамтљивца - злопамћење. Све то, дакле, продај и подај "сиромасима" - демонима, који оскудевају у сваком добру. Окрени своје страсти против узрочника страсти и тада ћеш стећи благо, то јест, Христа на својим "небесима", дакле, високо у своме срцу, јер у себи има небеса онај који је сам постао налик Богу небеском.30. Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.Христос овде мисли на Јевреје и незнабошце, јер су Јевреји који су били први, постали последњи, док су незнабошци као последњи постављени на право место (јер су поверовали у Христа). Али, да би ти ово боље разумео, Господ казује следећу причу
Saturday, 2 May 2020
Monday, 27 April 2020
Понедељак други по Васкрсу
- Мисли за сваки дан у години -
Свети Теофан Затворник
Покајте се, дакле, и обратите се да се очистите од грехова својих (Дап.3,19). Тако говори свети апостол Петар Јудејцима који су распели Господа, тешећи их [мишљу да су грех] учинили из незнања. Ми, пак, по други пут својим гресима распињемо у себи Господа и то не више из незнања. А Он нас, као многомилостив, прима кад се кајемо и из свег срца Њему обраћамо. А то смо ми учинили у Великом посту. Свако је приступао Господу са сузама покајања због грехова својих. Уколико смо искреније плакали, утолико смо снажније осећали свежину помиловања која је долазила од Господа, преко руку и преко разрешне молитве свештеника. А сада, шта нам остаје да радимо? Да се чувамо од нових падова да не бисмо опет упадали у грех распињања Господа. Апостол говори да је Господа Исуса небо примило само до времена васпостављања свега (Дап.3,21). Затим ће Он поново доћи и устројити Суд. Каквим очима ће да погледају на Њега они који су га проболи! Зар нећемо и ми бити у истом реду са њима уколико престанемо да приносимо плодове покајања и опет се вратимо на старо
Sunday, 26 April 2020
“Господ мој и Бог мој!,
Monday, 13 April 2020
Св. Роман Слаткопојац, Кондак о свадби у Кани
Sunday, 29 December 2019
Tajna Bogovaploćenja -Sv. Justin Celijski8
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II
1. Tajna Bogovaploćenja