Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II
ODELJAK TREĆI
Bog kao Spasitelj
1. Tajna Bogovaploćenja
Ako ikakva pojava u ovom zagonetnom svetu vremena i prostora zaslužuje da se nazove tajnom, onda je το na prvom i izuzetnom mestu: ličnost Isusa Hrista, ličnost ovaploćenog Boga. Posmatrali je ma sa koje strane, pristupali joj ma sa koga gledišta, ova je Ličnost istoriski fakt, koji je u isto vreme i neodoljivo realan i neodoljivo tajanstven. Tu se najrealnija realnost takmiči sa najtajanstvenijom tajanstvenošću. Otuda je razumljiva reč najvidovitijeg Hristoznalca, svetog apostola Pavla, reč koju on, pogružen u neiskazana tajanstva ličnosti Hristove, izgovara sa beskrajnim čuđenjem i sveštenim divljenjem: Velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u telu (μέγα έσπ το της ευσέβειας μύστη ριον Θεός έφανερώθη έν σαρκι)[1]. Šta je drugo „velika tajna pobožnosti“, veli sveti Kiril Aleksandriski, ako ne sam Logos Boga Oca koji se nama javio u telu, to jest Hristos[2]. Veličina te tajne sastoji se u tome što Logos, koji je Bog, postade čovek ne prestavši biti Bogom, nego zanavek ostajući u onome što beše[3]. U toj velikoj tajni sabrane su sve tajne svih svetova. Vascela tajna Boga i vascela tajna čoveka susrele su se i sjedinile u njoj, i obrazovale najveću tajnu pod nebom i nad nebom: Bogočoveka. Tajni čoveka pristupila je tajna Boga; i tek u svetlosti ove, i u jedinstvu sa ovom, tajna čovekovog bića dobila je svoj neprolazni smisao i svoju večitu vrednost. Gorka, pregorka tajna čovekova bića prvi put je božanski savršeno zaslađena u ličnosti Bogočoveka Hrista, zaslađena nekom novom, metafizičkom sladošću i neprolaznom božanskom radošću. Tek u ličnosti Bogočoveka Isusa priroda se ljudska pričestila večnim blaženstvom i besmrtnim blagoslovom, i osetila sebe savršeno svetom, savršeno Božjom, savršeno bezgrešnom, savršeno dobrom, savršeno mudrom, savršeno besmrtnom, savršeno bogolikom. Velika i božanska, neshvatljiva i neizraziva tajna ovaploćenja Božjeg, veli sveti Grigorije Palama, sastoji se u tome što je naša priroda postala όμόθεον[4]. Γοspod Hristos je radi nas postao miomir, i objavio u Sebi bezgrešnu prirodu čovekovu (καταδείξας εν αύτω το άπλημμελες ‘έχουσαν την άνθρωπου φύσιν)[5].
U Bogočoveku Hristu tek ljudska priroda je našla svoj večni smisao i cilj, i spasla se anarhističkog relativizma i nihilističkog humanizma. U Njemu — čovek je našao i pronašao sebe, našao i pronašao svoj božanski original, koji je bio unakažen i obezličen grehom, zlom, smrtnošću. Na božanski tajanstven način u ličnosti Gospoda Isusa ceo Bog dat je celom čoveku, da bi se čovek, okrnjen, smanjen, sužen grehom, mogao upotpuniti, uvećati, obeskonačiti Bogom; da bi se, zlom i smrću opatuljeni i uništavljeni čovek, mogao Bogom razviti u punog, pravog čoveka, u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove[6].
Ovaploćen u čoveka, beskonačni Bog je pokazao da Bog u čoveku, nerazdeljivo sjedinjen sa čovekom, jeste nešto sasvim prirodno i sasvim normalno; šta više: nešto najprirodnije, i najnormalnije, i najbolje, i najcelishodnije za ljudsko biće. U Bogočoveku Hristu je najočiglednije pokazano, da Bog nije za čoveka nešto neprirodno, mehaničko, nametnuto, već najprirodnija potreba njegove prirode, slobodna i neiznuđena potreba, jer savršeno i potpuno odgovara beskrajnoj slobodi duha ljudskog u njegovoj težnji za božanskim savršenstvom.
Ovaploćenjem svojim Bog je na najočigledniji način ušao u samu maticu ljudskog života, ušao u krvotok, u srce, u centar svega, centar svesvega. Potisnut grehom iz sveta, iz tela, iz duše ljudske, Bog se ovaploćenjem vraća u svet, u telo, u dušu, postaje čovek, i iz čoveka radi za čoveka, useljuje se u svet[7], i iz tvari promišlja ο tvari. Ovaploćenje Boga jeste najveći potres u svetu, i u svetovima, jer se time ostvarilo čudo nad čudima. Ako je dotle stvaranje sveta iz ničega bilo najveće čudo, nema sumnje da ga je ovaploćenje Boga prevazišlo svojom čudesnošću. Dok su se pri stvaranju sveta reči Božje oblačile u veštastvo, dotle se pri ovaploćenju sam Bog oblači u telo, u materiju, u veštastvo. Otuda je ovaploćenje Boga najveći događaj u svima svetovima: za svaku ličnost, za svako biće, za svaku tvar.
Do ovaploćenja Boga, blagovesti sveti Zlatoust, postojao je rascep, raselina, provalija između neba i zemlje, ali je Gospod ovalloćenjem svojim sjedinio nebeski svet sa zemaljskim (τά επουράνια των επιγείων), i postao njihova zajednička glava[8]. Ovaplotivši se, Gospod je Sobom sjedinio nebo i zemlju (ούρανόν και γην ήνωσε δι’ εαυτού), i duhovno, nevidljivo spojio sa veštastvenim, vidljivim, i sazdanu prirodu pokazao kao jednu (τοις νοητοΐς συνϋψε τά αισθητά, και μίαν έδειξε την κτιστήν φΰσιν)[9]. Sjedinivši Sobom sve, Γοspod Hristos se javio kao centar (κέντρον), οκο koga kruže sva bića i sve stvari[10]. Ovaploćeni Gospod sjedinio je prirodu anđelsku i ljudsku; On je temelj svih temelja, osnov svih osnova[11]. Ovaploćenjem Boga daje se novi centar svetu: Bogocentar, oko koga kruže sva bića i sve stvari ostvarujući plan Božji ο svetu.
U ovaploćenju Logosa otkrila se tajna Božja koja je dotle bila sakrivena u Bogu[12], sakrivena za sva bića: od anđela do čoveka, i od čoveka do crva[13]. U tajni Hristovoj tajna je Božja[14]. Kada veliki Apostol govori: „Tajnu koja je bila sakrivena od postanja sveta i naraštaja“ (Kol. 1, 26), on podrazumeva tajnu Hristovu (το τοΰ Χριστού μυστήριον). Očigledno je da se ova tajna sastoji u neizrazivom i neshvatljivom ipostasnom sjedinjenju Božanstva i čovečanstva[15]. Navodeći apostolske reči (Ef. 3, 1012), sveti Kiril Aleksandriski veli, da je tajna Hristova — veistinu božanska premudrost, i ni po čemu čovečanska; božanska premudrost koja je sakrivena u neiskazanim i neshvatljivim dubinama. Stoga se ona nikakvim umom ne može postići, već se predaje veri prostoj i bezazlenoj[16]. Samo Duh Sveti uvodi u more prevečnog znanja i mudrosti Hristove[17] U ovaploćenju Boga objavljena je prevečna tajna Božja o spasenju sveta[18],spasenju koje se postiže osvećenjem, svetošću[19]. Bogovaploćenjem je ustrojen domostroj spasenja. U stvari, u bogovaploćenju su dati i suština, i metod, i sredstvo spasenja čoveka i sveta od greha, zla i smrti. Tu se nalaze: sav program spasenja, i sva sredstva, i svi putevi od čoveka ka Bogu, od tvari ka Tvorcu, od bludnog sina ka Ocu. U Bogočoveku je dat najrealnije ostvaren božanski ideal čovečije ličnosti; a u bogočovečanskom organizmu, Crkvi, dat je najrealnije ostvaren božanski ideal svetog, blagodatnog društva.
Ovaploćenje Boga je, s jedne strane, delo beskrajnog čovekoljublja Božjeg[20], a s druge, svestrani zahtev ljudske prirode, rastrgane, pustošene, osmrćene grehom i zlom. Razbijen i razvejan grehom, čovek nije mogao držati sebe u granicama čovečijeg, već je mnogim krajevima svoje duše bio zašao u satansko, u đavolje, u pakleno.Onjedragovoljnobiopostao radionica greha i zla: delateliщe bыvъ vsяčeski dіavole[21]. Priroda greha je takva, da uvek iza svakog greha stoji đavo kao prvobitni tvorac i otac zla. „Neka niko ne misli i ne govori, preporučuje sveti Simeon Novi Bogoslov, da u nama nema đavola kada činimo zlo. Po meri zla koje čovek čini, on ima u sebi i đavola, bilo malog ili velikog, ili — mnoge đavole“[22]. Virtuoznom raznovrsnošću zla onesposobljen da sobom spase sebe od greha, smrti i đavola, i vaspostavi u sebi bogoliku krasotu duše i život večni, čovek se po nekom tajanstvenom zakonu bogočežnjivosti otimao ka Bogu kroz svoje stradanje, i nostalgiju, i očajanje, i svesno i nesvesno, voljno i nevoljno čeznuo za ovaploćenjem Boga. „Poroci u duši sakriveni toliko su zli i neizlečivi, da je nemoguće iskoreniti ih i isterati golim ljudskim staranjem i dobrodetelju, bez prijema u pomoć sile Duha“[23]. Te svoje pagubne nemoći čovek nije bio potpuno svestan, pošto mu je i samo saznanje bilo pomračeno i poluuzeto mračnom silom greha i zla. Čovekoljubivi Gospod, jedini znajući nemoć ljudske prirode, milostivo se ovaplotio, da bi nemoćnog čoveka spasao od greha, smrti i đavola: Edine vedый čelovečeskago suщestva nemoщь, i milostivno vъ ne voobražsя[24]…
Ali ne samo što čovek nije mogao sam spasti sebe od greha i smrti i zadobiti besmrtnost i život večni, već nikakvo biće, više od čoveka a niže od Boga, nije to moglo učiniti, jer su sva bića, na lestvici postojanja koja se proteže od čoveka do Boga, sazdana, i stoga nesposobna i nemodna da spasu čoveka od greha i smrti i vaspostave u njemu bogoliko zdravlje, krasotu, besmrtnost i savršenstvo. U svojoj otrovnoj i smrtonosnoj suštini greh je nešto što niko, osim jednoga Boga, ne može ni iskoreniti, ni uništiti, ni otpustiti[25]. Stoga je bezgrešni i svemoćni Gospod objavio preko svetih Proroka u svome Otkrivenju: Ja sam, ja sam koji brišem bezakonja[26]; Azъ Bogь, i nestь razve mene spasaяй[27].
Čovek, u svojoj ogrehovljenoj stvarnosti, raspolagao ma i najvećim savršenstvom, nema sile, ni moći, ni vlasti, ni umenja, da spase čoveka od greha i smrti sjedinivši ga sa Bogom savršenim sjedinjenjem. Što važi za čoveka, važi za svako stvorenje uopšte, pa bilo ono više ili niže od čoveka. Spasenje čoveka mogao je izvršiti jedino Bog Tvorac; u tome je i uzrok ovaploćenja večnog Sina Božjeg, Boga Logosa. Samo je Tvorac, Logos Božji, uči Otac pravoslavlja, sveti Atanasije Veliki, ovaplotivši se, mogao biti spasitelj roda ljudskog pobedivši greh i smrt. Kada bi Logos bio stvor (κτίσμα), i kao takav postao čovek, onda bi čovek i nadalje ostao ono što je bio, ne sjedinivši se s Bogom. Jer kako bi se stvor mogao pomoću stvora sjediniti sa Tvorcem? Ili, kakva bi pomoć bila sličnima od sličnih, kada je i ovima samima nužna takva pomoć? Kada bi Logos bio stvor, kako bi onda mogao On osloboditi osude Božje i otpustite greh, kada je u Proroka napisano da to pripada Bogu? Ko je Bog kao Ti, koji uklanja grehe i prolazi bezakonja? (Mih. 7, 18). Bog je rekao: zemlja si, i u zemlju ćeš se vratiti (1 Mojs. 3, 19), i ljudi su postali smrtni. Zar je onda moguće da stvor oslobodi od greha (λυθήνοα την άμαρτίαν)? Naprotiv, od grha oslobađa samo Gospod, kao što je rekao: Ako vas Sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni (Jn. 8, 36). I Sin, oslobodivši ljude od robovanja grehu, stvarno je pokazao da On nije stvor, niti jedan od stvorova, nego vlastiti Logos i lik Očeve suštine (ε’ικών της τού Πατρός ουσίας), jer je i u početku Otac osudio greh, i On jedini otpušta grehe. Pošto je Logosom bilo rečeno: zemlja si, i u zemlju ćeš se vratiti, to se, prema tome, tim istim Logosom, i u Njemu, vrši oslobođenje i razrešenje od osude[28].
Osim toga, kada bi Logos bio stvor, čovek bi, ne sjedinivši se sa Bogom, ostao i nadalje smrtan, jer stvor ne bi mogao sjediniti stvorove sa Bogom, pošto je i njemu samom potreban neko koji bi ga sjedinio, niti bi ijedan deo tvari mogao poslužiti kao spasenje za svu tvar, pošto mu je i samom potrebno spasenje. Da se to ne bi desilo, Bog šalje Sina svog, i Sin postaje čovek, uzevši na sebe tvarno telo[29]. Kada bi Logos bio stvor, kakvu bi pomoć mogao ukazati stvorovima, pošto bi i njemu samome, kao stvoru, bilo potrebno spasenje? Ali pošto je Logos, budući Tvorcem, sam postao Stvoritelj tvari (των κτισμάτων), to se On na kraju vekova obukao u tvarno (το κτιστόν), da bi, kao Tvorac, mogao obnoviti i popraviti tvar. Kao što tvar nije sazdala tvari (τά κτίσματα), tako se tvar (κτίσμα) nikada ne bi mogla spasti tvarju (ύπό κτίσματος), kada Logos ne bi bio Tvorac. Vera vaseljenske Crkve zna da je Logos Božji — Tvorac i Sazdatelj svesvega, i to da je On radi našeg spasenja postao čovek[30].
Padom u greh ljudi su uneli u svoju prirodu trulež, kvarež (φθοράν); pokajanjem bi se mogli spasti greha, al i ne i truleži, jer pokajanje ne izvodi iz prirodnoga stanja, već samo obuzdava grehe. Da je po sredi bio samo greh, i da za njim nije došla kvarež, pokajanje bi bilo prekrasno. Ali je ljudskom prirodom kroz prestup ovladala kvarež, i ljudi su izgubili blagodat bogolikosti (την του κατ’ εικόνα χάριν). Ljudima niκο nije mogao pomoći niti im povratiti blagodat osim Boga Logosa, koji je iz ničega stvorio vaseljenu u početku[31]. Njemu je pripadalo da truležno (το φθαρτόν) povrati u netruležnost (εις άφθαρσίαν). Pošto je On Očev Logos, i iznad sveta, prirodno je što je On jedini mogao sve da vaspostavi (ανακτίσαι τά όλα), za sve da postrada i za sve da posreduje[32].
Kako je trebalo obnoviti čoveka, sazdanog po Obrazu Božjem, došao je na zemlju sam Obraz Božji, Spasitelj naš Isus Hristos. To nisu mogli učiniti ljudi, jer su sami stvoreni po obrazu (κατ’ εικόνα); nisu mogli ni Anđeli, jer i oni nisu obrazi (εικόνες). Stoga se i javio Logos Božiji da, kao Obraz Oca, vaspostavi čoveka, sazdanog po obrazu Božjem[33]. Rekapitulirajući uzroke Spasiteljevog ovaploćenja, sveti Atanasije veli: Niko drugi sem samoga Spasitelja, koji je u početku stvorio iz ničega vaseljenu, nije mogao našoj truležnoj prirodi podariti netruležnost; niko sem Onoga, koji je Lik Oca, nije mogao vaspostaviti u ljudima bogolikost (το κατ’ εικόνα); niko sem Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je život po sebi, nije mogao smrtnu prirodu našu uzvesti besmrtnosti; najzad, niko drugi nije mogao saopštiti ljudima znanje o Ocu, niti oboriti idolopokloničku bezbožnost, sem Logosa koji upravlja vaseljenom, sem jedinog istinitog i Jedinorodnog Sina Očevog[34].
Sin Božji, večni Logos Božji, veli sveti Irinej, sišao je od Oca, ovaplotio se, izvršio domostroj našeg spasenja, jer je čoveku koji je jednom za svagda bio pobeđen i razoren neposlušnošću, bilo nemoguće obnoviti sebe (replasmare) i odneti pobedu; i jep je bilo nemoguće da on, koji je potpao pod vlast greha, sam postigne spasenje[35]. Da se Sin Božji nije ovaplotio i kao Bog darovao nam spasenje, mi ga sami nikada ne bismo mogli stepi. Da se kroz ovaploćenje čovek nije sjedinio sa Bogom, on nikada ne bi mogao postati učesnik u netruležnosti (μετασχέΐν της αφθαρσίας). Mi se ne bismo mogli usiniti Bogu da se Sin Božji, postavši telo, nije sjedinio sa nama, i dao nam mogućnosti da pomoću Njega opštimo sa Bogom. Osim toga, trebalo je da On, koji je uzeo na Sebe da uništi greh i spase čoveka od smrti, postane čovek, što je i postao, da bi greh bio satrven čovekom i čovek se spasao smrti[36].
Logos je radi toga postao čovek, i Sin Božji — Sinom čovečjim, da bi čovek, sjedinivši se sa Sinom Božjim i dobivši usinovljenje, postao Sinom Božjim. Jer mi ne bismo mogli drugačije dobiti netruležnost i besmrtnost, da se nismo sjedinili sa netruležnošću i besmrtnošću. Ali kako bismo se mogli sjediniti sa netruležnošću i besmrtnošću, da najpre netruležnost i besmrtnost nije postala ono što smo mi (nisi incorruptela et immortalitas facta fuisset id qoud et nos), da bi truležno bilo progutano netruležnim, i smrtno besmrtnim, da bismo mi dobili usinovljenje?[37]
Treći u divnoj trojici svetih bogoslova, sveti Simeon Novi Bogoslov, veli da je čovek kroz grehopad izgubio svoje prvobitno zdravlje i njegova se priroda razbolela. Bolest pak, ugnezdivši se u prirodu, postala je prirodnom, nepromenljivom kao i priroda. Ovo bolesno stanje je prirodno bolesno stanje truleži. Za isceljenje od ove osnovne, korenite bolesti nužna je natprirodna sila. Da bi se bolesna priroda ljudska izlečila, i u njoj vaspostavilo istinsko zdravlje koje joj je bilo svojstveno po prvobitnom njenom ustrojstvu, potrebna je natprirodna i večna sila. Koja je ta natprirodna i večna sila, koja može da nam povrati prvobitno zdravlje? To je Gospod naš Isus Hristos, Sin Božji, koji je, da bi slično izlečilo sličnim, blagovoleo uzeti na Sebe zdravu prirodu ljudsku. I kada se ko verom priljubljuje uz Hrista, tada se Hristos sjedinjuje sa njim i Božanstvom i zdravim čoveštvom, i pomoću takvog sjedinjenja vaspostavlja u njemu prvobitno zdravlje[38]. Da su ljudske duše, ne samo neznabožaca i bezbožnika, nego i samih Jevreja koji su verovali u Boga istinitoga, mogle koliko treba omrznuti svetske pohote i plotske naklonosti, i na taj način pobediti đavola i njegovu državu smrti, onda ne bi bilo nikakve potrebe da blagi, milosrdni i čovekoljubivi Bog postaje čovekom[39].
U čudesnu tajnu bogovaploćenja utkane su sve blage tajne Božje, i date čoveku kao odgovor na njegove muke u grehu, očaj u zlu i bespomoćnost u smrti. Ako je do ovaploćenja Sina Božjeg i moglo biti sumnje u promišljanje Božje o palom čoveku, u ljubav Božju prema greholjubivom svetu, aktom ovaploćenja pokazana je sva beskonačnost i besmrtnost ljubavi Božje prema palom rodu ljudskom. Ovaploćenjem svojim Bog je završno i savršeno pokazao i dokazao da je ljubav — srž njegovog božanskog bića, da je On — ljubav. Samo je beskrajna ljubav mogla pobuditi Boga da siđe u čoveka, da se obuče u blato tela ljudskog, da se ovaploćenjem sjedini sa čovekom, uzme greh sveta na Sebe, spase čoveka od smrti i osposobi ga za besmrtnost i život večni[40]. Samo ovaploćenje Boga jeste istinsko čovekoljublje, i stoga se ono može nazvati jedino istinskim čovekoljubljem, a sve drugo ne zaslužuje taj naziv, jer nije to[41].
Uzrok ovaploćenja Boga je njegovo čovekoljublje, veli sveti Grigorije Niski, jer je čovekoljublje specifična oznaka Božanske prirode (ίδιον γνώρισμα της θείας φύσεως ή φιλανθρωπία). Oboleloj prirodi našoj potreban je bio lekar, palome čoveku potreban je bio ispravitelj, lišenome života potreban je bio oživotvoritelj, otstranjenome od udela u dobru potreban je bio voditelj ka dobru, zatvorenome u tami potreban je bio dolazak svetlosti, zarobljenik je tražio otkupitelja, sužanj zaštitnika, rob oslobodioca. To je bilo dovoljno da pobudi Boga da poseti ljudsku prirodu: da se ovaploti[42].
U delu ovaploćenja Boga ogleda se punoća i savršenstvo svih blagih svojstava Božjih[43]. Primiti telo i pretrpeti sve ono što je ovaploćeni Sin Božji pretrpeo jeste daleko veće delo nego stvoriti svet i izvesti ga iz nebića u biće. Ovaploćenje Boga je daleko veće delo čovekoljublja od stvaranja sveta[44]. Sin Božji koji je stvorio svet i sedi s desne strane Oca, zaželeo je i rešio da postane brat naš, i radi toga ja ostavio Anđele i višnje Sile, sišao k nama i ovaplotio se. I ovaplotivši se On nam je pružio tolika blaga: razorio je smrt, oslobodio nas od vlasti đavola, izbavio od ropstva, udostojio svoga bratstva, i drugih bezbrojnih dobara. On je jedino iz čovekoljublja primio naše telo, da bi nas pomilovao. To je jedini uzrok takvog domostroja njegovog[45].
Tajna bogovaploćenja donosi nam u sebi i tajnu spasenja, jer je cilj ovaploćenja Boga: spasenje čoveka i sveta od greha, zla, smrti i đavola. Gospod Hristos je došao u svet: da nađe i spase što je izgubljeno (ζητήσαι και σώσαι το άπολωλός)[46], da spase grešnike (αμαρτωλούς σωσαι)[47], da nas krvlju svojom očisti od grehova[48], da nas izbavi od svakog bezakonja (από πάσης ανομίας)[49], da satre smrt i đavola[50], da nas blagodaću nauči spasenju[51], da nas, pomračene grehom, prosvetli i uvede u večnu svetlost i istinu[52], da nas ponovo sjedini sa Bogom i daruje nam život večni[53]. U samom bogoposlanom imenu: Isus = Spasitelj[54], sadrži se sva suština spasonosnog podviga Hristovog na zemlji. Spasti ljude od greha, zla, smrti i đavola, a kroz njih i svu palu tvar, cilj je Spasiteljevog ovaploćenja.
Bogootkriveno učenje o spasenju kao cilju ovaploćenja Crkva je zanavek izrazila u večnom Simvolu vere: Nasъ radi čelovekъ i našego radi spaseniя sšedšago sъ nebesъ i voplotivšagosя otъ Duha Svяta i Marii Devы i vočelovečšasя. Ovom istinom je ispunjeno vaseljensko osećanje i saznanje jedne, svete, saborne i apostolske Crkve, i ona navire iz bogonosnih duša Svetih Otaca i Učitelja Crkve.
Pogružen molitveno i trepetno u veliku tajnu bogovaploćenja, sveti Atanasije Veliki govori: Mi smo uzrok što je On sišao, i mi smo svojim prestupom izazvali čovekoljublje Logosa, te je Gospod došao k nama i javio se među ljudima. Mi smo dakle povod (ύπόϋεσις) njegovom ovaploćenju (της εκείνου ενσωματώσεως); radi našeg spasenja (δια την ημών σωτηρίαν) On je pokazao toliko čovekoljublje, da je primio na Sebe telo čovečije i javio se u njemu[55]. Šta je uzrok te Bog radi nas prima čovečansku prirodu? pita blagodatni Bogoslov, i odgovara: Nesumnjivo, naše spasenje (το σωθήναι ημάς). Jer šta bi drugo moglo biti?[56]
Radi spasenja ljudi Logos Božji postade čovek, veli sveti Irinej; Onaj koji je Sin Božji — postade sin čovečji, da bi čovek, sjedinivši se s Logosom i primivši usinovljenje, postao sin Božji. Jer ni na koji drugi način mi ne bismo mogli dobiti netruležnost i besmrtnost osim kroz sjedinjenje sa netruležnošću i besmrtnošću. Na koji bi se pak način mi mogli sjediniti sa netruležnošću i besmrtnošću, da najpre netruležnost i besmrtnost nije postala ono što smo mi, te da bi tako truležno moglo biti apsorbovano netruležnošću i smrtno besmrtnošću, i mi primili usinovljenje?[57]
Gospod Hristos se ovaplotio da čoveka izvuče iz pučine greha[58]. Sam Gospod Hristos, koji je Bog, veli sveti Zlatoust,obukaoseunašeteloipostaočoveknečegadrugogradinegoradi spasenja roda ljudskog[59]. Čoveka, koji je pao u greh i posteleno uvodio u svoj život sve vrste zala i život zamenio smrću, ko je trebao da povrati u prvobitnu blagodat? ko da podigne palog, da dozove izgubljenog, da izvede na put zabludelog? ko drugi ako ne Gospod prirode? Jer jedini Onaj koji je u početku dao život mogao je, i trebalo je, da vaspostavi izgubljeni život. Otkrivenje nas i uči ovoj istini: da je Bog stvorio čoveka u početku, i spasao ga kada je pao[60].
Uzrok ovaploćenja (causa incarnationis) Spasiteljevog bio je u tome, da telo koje je sagrešilo spase Sobom[61]. Tajna ovaploćenja Boga je spasenje celokupne tvorevine[62]. O ovome blaženi Avgustin rasuđuje: Jedan je uzrok dolasku Gospoda Hrista: da spase grešnike (peccatores salvos facere). Ukloni bolesti, uništi rane, i onda nije potreban lek[63]. Da čovek nije propao, Sin čovečji ne bi došao[64]. Bog Logos postade telo da bi kroz njegovo ovaploćenje naše telo moglo postići sjedinjenje sa Bogom Logosom[65]. Gospod naš Isus Hristos radi toga je i došao: da izmeni, preobrazi, obnovi, presazda (άνακτίσοα ) prirodu, ovu dušu koja je usled prestupa iskvarena strastima; da to učini soedinivši je sa svojim Božanskim Duhom[66].
Po neiskazano premudrom čovekoljublju svom Bog je izabrao ovaploćenje Jedinorodnog Sina svog kao sredstvo za spasenje roda ljudskog. On je to učinio ne što spasenje sveta nije mogao izvršiti na drugi način, već što je spasenje ovaploćenjem najkorisnije za ljude i najcelishodnije. O tome sveti Atanasije Veliki ovako bogoslovstvuje: I ne dolazeći u svet Bog je mogao samo reći reč i tako razrešiti kletvu. Ali treba imati u vidu ono što je korisno za ljude, a ne predavati se razmišljanju o tome šta je sve moguće Bogu. Gospod promišlja o onome što je korisno za ljude, pa to i čini. On je došao da ustroji naše spasenje (την ημών έργάσηται σωτηρίαν). Nema sumnje, On je, po svemoći svojoj, mogao s neba izreći reč, oprostiti grehe ljudima i osloboditi ih kletve. Ali to bi moglo biti štetno po ljude, jer bi oni, ohrabreni opraštanjem, ubrzo ponovo pali u greh; tada bi im opet trebalo oprostiti, i ne bi bilo kraja takvim opraštanjima, a oni bi se sve više i više navikavali na greh i postajali sve gori i gori. Grešeći neprestano, njima bi neprestano bilo potrebno opraštanje, i nikada se ne bi oslobodili grehova i njihovih pagubnih posledica[67].
O toj istoj stvari sveti Grigorije Niski ovako rasuđuje: Mogao je Bog, vele, učiniti dobro čoveku, to jest spasti ga, a da se ne ovaploti. On koji je jednim aktom volje svoje stvorio vaseljenu i jednim pokretom volje nepostojeće učinio postojećim, zašto nije i čoveka vratio u prvobitno stanke, otrgnuvši ga od vražje sile, nekom svemoćnom i božanskom vlašću, ako Mu seto sviđalo, nego ide dalekim zaobilaznim putevima, oblači telesnu prirodu (σώματος φΰσιν), stupa u život putem rođenja, prolazi po redu sve uzraste, zatim podnosi smrt, i na taj način dostiže cilj vaskrsenjem svoga vlastitog tela, kao da On nije mogao, ostajući na visinama svoje božanske slave, spasti čoveka svojom zapovešću, a ostaviti u stranu ovakve okolišne puteve? Ako je u Hristu toliko moći da On gospodari i smrću i životom, zašto onda samo aktom volje svoje ne čini ono što želi, nego okolišnim putem izvršuje naše spasenje: rađa se, vaspitava se, i smrću spasava čoveka? On nas je mogao spasti i ne podvrgavajući se ovome. Na ovakav prigovor dovoljno je razumnim ljudima u odgovor reći, da bolesnici ne propisuju lekarima kako će ih lečiti, ne prepiru se o načinu lečenja, ne govore zašto se lekar dotakao bolesnog mesta i izabrao za lečenje takvo i takvo sredstvo, a ne neko drugo; naprotiv, gledajući na kraj dobročinstva, oni sa zahvalnošću primaju dobrotvorstvo… Onima koji su poverovali da je Bog dolazio u svet, možda je izlišno i poricati ovaj dolazak, kao da nije izvršen premudro i na najbolji način. Jer za one koji se uporno ne protive istini nije mali dokaz Božjeg dolaska i boravka u ovom svetu svedočanstvo samih događaja koji su se desili u ovom životu… U domostroju spasenja, izvršenom ovaploćenim Bogom, uzela su učešće sva savršena i blaga svojstva Božja, zato ono nema nikakvih nedostataka[68].
Bog Logos se ovaplotio, piše blaženi Teodorit, da bi obnovio prirodu, istrulelu grehom (ίνα την ύπο της αμαρτίας διαφθαρέίσαν νεουργηση φΰσιν). On je primio na Sebe svu sagrešivšu prirodu, da bi sve iscelio. On se mogao javiti i bez tela, kao što se u starini javljao Avraamu, Jakovu i drugim svetiteljima. Naprotiv, Njemu je bilo po volji da sama pobeđena priroda stupi u borbu sa protivnikom i odnese pobedu. Zato je On i primio na Sebe i telo i dušu razumnu[69]. Gospod Hristos je radi nas postao čovek i uzeo obličje sluge, za naša bezakonja bio odveden na smrt. Tako je postupio Spasitelj, koji nas je, kao Bog, mogao spasti jednim pokretom volje svoje. Ali On je učinio ono što je za nas važnee i što nas najviše posramljuje: postao je naš salatnik i jedne časti sa nama[70].
Ima glupih ljudi, veli blaženi Avgustin, koji govore: zar Premudrost Božja nije mogla drugače osloboditi ljude nego na taj način što postade čovek, što se rodi od žene i što podnese sva ona zla od grešnika? Mi im odgovaramo: svakako, mogla je; ali i da je drugače učinila, vašoj se gluposti i to ne bi dopalo[71]. Gospod je postao čovek, piše sveti Damaskin, da bi pobeđeno pobedilo (‘ίνα το νικηθέν νικηση). Svemogući je mogao svojom svemoćnom vlašću i silom istrgnuti čoveka iz tiraninovih ruku, ali bi u tom slučaju tiranii imao razloga da se žali kako je on pobedno čoveka, a od Boga je doživeo nasilje. Zato milosrdni i čovekoljubivi Bog, zaželevši da pobeđenog pokaže pobeditelem, postaje čovek, da bi sličnim vaspostavio slično[72].
Ovaploćenjem Sina Božjeg nije se desila nikakva promena u Trojičnom Božanstvu: nije se nimalo izmenila ni priroda ni lična svojstva presvetih Lica. Jer Logos postade telo, veli sveti Atanasije, ne da što doda Božanstvu (οΰ δια προσθήκην Θεότητος), nego da vaskrsne telo. Božanska Trojica i pošto je Logos primio na Sebe telo od svete Deve Marije, jeste Trojica (Τριάς έστιν), ne dopušta ni dodavanje ni oduzimanje, nego je uvek savršena (αλλ’ αεί τελεία εστί)[73]. Iako je Božanstvu Sina dodato čovečanstvo, veli blaženi Avgustin, ipak nije načinjena četvorica od triju Lica (tamen non est personarum facta quaternitas), nego ostaje Trojica (sed permanet Trinitas)[74]. Peti Vaseljenski sabor u svom petom anatematizmu veli: „Ovaploćenjem jednoga od Svete Trojice, Boga Logosa, Sveta Trojica nije primila nikakav dodatak ličnosti ili ipostasi“[75].
Ovaploćenjem Sina Božjeg nimalo se nije izmenio njegov odnos prema ostalim Licima Svete Trojice. Sjedinivši u svojoj Ipostasi dve prirode: Božansku i čovečansku, drugo Lice Svete Trojice nije time uvelo četvrtu ipostas u trolično Božanstvo, niti se priroda Božanstva, zajednička za sva tri Lica, neposredno ovaplotila, nego se ovaplotila druga Ipostas Svete Trojice, koja ima Božansku prirodu. Oblagodaćenim umom svojim sveti Damaskin ovako o tome rasuđuje: Mi ne velimo da se Božanstvo, shvaćeno bezlično, ovaplotilo, već tvrdimo da se Božanstvo sjedinilo sa čovečanstvom u jednoj od svojih Ipostasi (έν μια των αυτής υποστάσεων),… da se pri ovaploćenju jednoga od Lica Svete Trojice, Boga Logosa, Božanska priroda u jednom od svojih Lica sva i potpuno sjedinila sa svom čovečanskom prirodom (πάσαν και τελείαν την φΰσιν της Θεότητος έν μιά αυτής υποστάσεων ένωθήναι πάση τή άνϋρωπίνη φΰσει), …i da Otac i Duh Sveti nisu učestvovali u ovaploćenju Logosa ni na koji drugi način osim — božanskim znamenjima, blagovoljenjem i htenjem (ει μη κατά τάς θεοσημίας, και κατ’ εΰδοκίαν και βοΰλησν)… Mise klanjamo obema prirodama u Hristu, jer je sa telom njegovim sjedinjeno Božanstvo. Ne dodajemo četvrto lice Svetoj Trojici — ού γαρ τέταρτον παρεντίθημι πρόσωπον έν τή Τριάδι — (sačuvaj Bože!), nego ispovedamo jedno Lice Boga Logosa i tela Njegovog. Trojica je ostala Trojicom i po ovaploćenju Logosa[76].
Nema sumnje da u tajanstvenoj mudrosti svesavršene Božanske Trojice postoje naročiti razlozi što se ovaplotio Sin a ne Otac ili Duh Sveti. O tome bogomudri otac Crkve, sveti Damaskin, ovako rasuđuje: „Otac je Otac, a ne Sin; Sin je Sin, a ne Otac; Duh Sveti je Duh, a ne Otac niti Sin; jer je lično svojstvo neizmenljivo. Inače, kako bi ono ostalo ličnim svojstvom, ako bi se menjalo i prenosilo? Stoga Sin Božji postaje Sinom čovečijim, da bi lično svoйstvo ostalo neizmenljivo. Jer, budući Sinom Božjim, On postade Sinom čovečjim ovaplotivši se od svete Deve i ne napustivši lično svojstvo[77].
U tajni bogovaploćenja je i tajna vremena. Vreme je opkoljeno i prožeto večnošću. Zbivanja u vremenu imaju svoje nevidljivo korenje u nedoglednim dubinama večnosti. Ovaploćenje Boga u svetu vremenskom zbilo se onda kada je, po premudrom i čovekoljubivom promislu Božjem, nastala „punoća vremena“ (το πλήρωμα του χρόνου)[78], to jest kada su ljudi od nemoći, očajanja i užasa ne stajali već „sedeli u tami i seni smrtnoj“[79]; kada su greh, zlo i smrt sazreli u svetu i opustošili dušu čoveka i čovečanstva; kada su se duše ljudske, vijane smrću, stapale u jedan očajni glas: glas vapijućeg u pustinji osmrćenog života; kada je biće čovekovo, izmučeno grehom i izgrizeno smrću, celo ušlo u čežnju za Spasiteljem od greha i smrti.
Kada je sva tvar postala nečista, veli sveti Simeon Novi Bogoslov, i svi ljudi pali u poslednju dubinu zla, tada je sišao na zemlju Sin Božji i Bog, da presazda čoveka toliko uniženog, da ga oživi umrtvljenog, i dozove iz opsene i zablude[80]. Gospod se ovaplotio onda, bogomudro rasuđuje sveti Grigorije Niski, kada je koren zla na najraznovrsnije načine (πολυτρόπως) proklijao u ljudskim slobodnim voljama (έν ταΐς τών ανθρώπων προαιρέσεσι), i kada je zlo dostiglo krajnju meru (το άκρότατον μέτρον), te nije bilo ni jedne vrete poroka na koji se ljudi ne bi odvažili[81].
Dolazak Gospoda Hrista u telu i jeste punoća vremena (πλήρωμα τών καιρών), veli sveti Zlatoust. Kada je On preko Anđela, Proroka i Zakona bio sve učinio, ali to ništa nije pomoglo, nego se, naprotiv, nalazila u opasnosti i sama činjenica: da čovek nije uzalud stvoren, uzalud uveden u biće, pošto tako pogubno uspeva u zlu; kada su prosto svi propadali, propadali većma nego pri potopu, tada je On pronašao domostroj spasenja posredstvom blagodati (εΰρε ταΰτην την οίκονομίαν την δια της χάριτος), te se tako pokazalo da On nije bio stvorio čoveka bez plana i uzalud[82].
U tajni bogovaploćenja ljudsko saznanje se susreće sa svima tajnama Božjim, zato od shvatanja i objašnjenja ove presvete tajne zavisi shvatanje i objašnjenje i ostalih tajni Božjih: o svetu, o čoveku, o životu, o smrti, o spasenju, o osvećenju, o savršenstvu, o cilju sveta i čoveka, o smislu života. Ko se ne sablazni o tajnu bogovagogoćenja, neće se lako sablazniti ni o ostale tajne; ko se ne spotakne o ovu tajnu, neće se brzo spotaći ni o ostale tajne[83]. U tajni bogovaploćenja je tajna ličnosti Isusa iz Nazareta. Shvati li se pravilno ovaploćenje Boga, shvatiće se pravilno i delo ovaploćenog Boga. Iskupiteljsko delo Isusovo ne može se pravilno shvatiti, ako se najpre pravilno ne shvati i ne objasni tajna ličnosti Isusove, koja se sva sadrži u delu ovaploćenja.
Ko iole nepristrasno pristupi izučavanju života Isusovog, mora steći ubeđenje: da je iskupiteljski podvig Isusov delo njegove tajanstvene Ličnosti. To se dvoje ne može ni deliti, ni rastavljati; otuda se njegov iskupiteljski podvig može objasniti jedino u svetlosti njegove neobične Ličnosti. Isus spasava zato što je Spasitelj; spasenje je podvig od Njega, kroz Njega, u Njemu. On spasava Ličnošću svojom, ne naukom koja bi bila odvojena od Ličnosti. Nauka njegova bez Ličnosti njegove ne spasava, jer je ona samo odblesak, samo zračenje, samo senka Ličnosti njegove. Njegova nauka bez njegove Ličnosti nije drugo do loza bez čokota; kao što loza dobija životvorni sok od čokota i njime živi, tako i nauka Gospoda Isusa dobija svoju životvornu silu i dejstvo od Njega i Njime živi, jer je ona jedino Njime — duh i život[84]. Bez Njega ona postaje i zanavek ostaje: teorija, apstrakcija, sholastika, suvo učenje, neostvarljivo i neživotno.
Nauka Gospoda Isusa je večito živa i životvorna jedino Njime, jer je On sam večito živ i životvoran. U samoj stvari, učenicima svojim, sledbenicima svojim, Crkvi svojoj On ostavlja Sebe, Ličnost svoju, a u njoj i kroz nju i nauku svoju; On je sa njima i u njima u sve dane do svršetka veka[85]. U tome je osnovna razlika između Gospoda Isusa i svih ostalih osnivača religija. Ali pošto je njegova nauka neodvojiva od Njegove Ličnosti i spasonosna samo Njegovom Ličnošću, to se najpre mora rešiti problem Ličnosti Gospoda Isusa, pa tek onda pristupiti problemu spasenja koje je On izvršio, jer je rešenjem problema njegove Ličnosti uslovljeno rešenje problema spasenja čoveka i sveta od greha, zla i smrti.
NAPOMENE:
[1] 1 Tm. 3, 16.
[2] De incarnat. Unigeniti; P. gr. t. 75, col. 1196 ΒΑ.
[3] On, Ad reginas de recta fide, Orat. II, 33; t. 76. col. 1377 B.
[4] Homil. XIV, In Annuntiat, immacul. Domin. nostrae Deipare semper Virginis Mariae; P. gr. t. 151, col. 168 A.
[5] Sv, Kiril Aleksandriski, Quod unus sit Christus; P. gr. t, 75, col. 1333 A.
[6] Cp. Ef. 4, 13; Kol. 2, 19.
[7] Cp. Jn. 1, 14-15.
[8] In Ephes. Homil. 1, 4; Ρ. gr. t. 62, col. 15.
[9] Sv. Maksim Ispovednik, Expositio orationis Dominicae; P. gr. t. 90, col.877 B· — Slavosloveći u blagoveštenskim stihirama ovaploćenje Boga, molitvena misao Crkve veli: „nižnaя sъ vыšnimi sovokuplяюtsя“ (τά κάτω τοιςανω συνάπτεται), „zemnaя bыša nebo“ (τά επίγεια γέγονεν ουρανός) (Blagoveщenіe presv. Bogorodicы, na stіhovne stіhirы).
[10] Sv. Maksim Ispovednik, Mystagogia, s. 1; R. gr. t. 91, col. 668 AV.
[11] Sv. J. Zlatoust, Tolkovanіe na proroka Isaію, g. 28, st. 16, str. 167, 168;Tvorenія Sv. J. Zlatoustago, tomъ 6, kniga I, S. Peterburgь, 1900.
[12] 1 Kor. 2, 7; Kol. 2, 23.
[13] Sr. Ef. 3, 10-11.
[14] Sv. Kiril Aleksandriski, Scholia de incarnat. Unigeniti; P. gr. t. 75, col. 1393 B.
[15] Sv. Maksim Ispovednik, Quaest, ad Thalass, quaest. 60; Ρ. gr. t. 90, col. 620 C.
[16] Adversus Nestorium, lib. III; P. gr. t. 76, col. 112 AB; cp. ib. lib. IV, col. 169 AB; ib. lib. V, c. 2, col. 220 CD.
[17] On, Scholia de incarn. Verbi Dei; P. gr. t. 75, col. 1413 A; cp. De incarnat.Domini, t. 75, col. 1192 AB.
[18] 1 Petr. 1, 19-20; D. Α. 2, 23; 4, 27-28.
[19] Εφ. 1, 4; 2 Sol. 2, 13; 2 Tm. 1, 9.
[20] Sr. Jn. 3, 16.
[21] Posledovanіe ko svяtomu pričaщenію, Molitva 4.
[22] Slovo 22, 4; str. 188; Slova prep. Simeona Novago Bogoslova, perevodъ sъ novogrečeskago episkopa Teofana, Moskva 1882.
[23] Sv. Grigorije Niski, De instituto christiano; R. gr. t. 46, col. 293 AB: Ούτω δε έστι πονηρά και δυσίατα τα τα’ις ψυχάϊς έγκεκρυμμένα κακά, ώστε μή δυνατόν είναι διά μόνης της ανθρωπινής σπουδής και αρετής έκτρίψαι και ανελείν, ει μή τις του Πνεύματος δυναμιν σΰμμαχον προσλάβη.
[24] Kanonъ, Irmosъ 3 pesni, mesяcь noemvriй 20 denь.
[25] Sr. Mt. 9, 36; Mk. 2, 5-11; Lk. 5, 20-24.
[26] Is. 43, 25; sr. 44, 22; Ps. 102, 3.
[27] Is. 43, 11; sr. Os. 13,4.
[28] Contra arian. Orat. II, 67; R. gr. t. 26, col. 289 S — 292 Α; sr. Contra arian.Orat. 1, 43.
[29] On, Contra arian. Orat. II, 69; col. 293 Α.
[30] On, Epist. ad Adelph. 8; R. gr. t. 26, col. 1084 A.
[31] Sr. On, In illud: Omnia mihi tradita sunt, 2. 3, P. gr. t. 26, col. 212 C, 213A: Spasitelj prima telo, da bi sve obnovio, jer je dolikovalo da On, kroz Kogaje u početku sve postalo, obnovi Sobom sve. U početku je sve kroza NJ ušlo ubiće; a kasnije, pošto je sve palo, Logos je postao telo i obukao se u telo, da u»emu sve obnovi. On je postao čovek, da bi spasao čoveka.
[32] On, De incarnat. Verbi, 7; R. gr. t. 25, col. 108 S 109 A; sr. Contra Apollinar., lib. II, 6.
[33] On, De incarnat. Verbi, 13; col. 120 V.
[34] ib. 20; col. 129.
[35] Contra haeres., III, 18, 1. 2.
[36] ib. III, 18, 7.
[37] ib. III, 19, 1.
[38] Slovo šestoe, str. 58 i 59; Slova prep. Simeona N. Bogoslova,perevodъ sъ novogreč. episkopa Teofana, Moskva 1882. Sr. Slovo četыrnadcatoe, str. 121: Čovek pati od neke potajne velike bolesti koja se teško raspoznaje i koja je tako velika i tako ogromna, da joj slične nikada nije bilo niti ćeikada biti. Stoga je bilo neophodno da sam Bog dođe da je izleči“. Sr. ib. str. 122-123
[39] On, Slovo dvanadcatoe, str. 112.
[40] Sr. Jn. 3, 16; 1 Jn. 4, 9-10; 2 Kor. 5, 19; Rm. 5, 8.
[41] Sr. Tit. 3,4.
[42] Orat catech. s. 15; R. gr. t. 46, col. 48 Α. Β
[43] Sr. sv. Jovan Damaskin, De fide, III, 1.
[44] Sv. Jovan Zlatoust, In Hebr. Homil. IV, 3; R. gr. t. 63, col. 40.
[45] ib. Homil. V, 1; R. gr. t. 63, col. 47.
[46] Lk. 9, 10; sr. Mt. 18, 11.
[47] 1 Tm. 1, 15; sr. Mt. 9, 13; Mk. 2, 17; Lk. 5, 32.
[48] Rm. 3, 25; 1 Jn. 1, 7; 4, 10.
[49] Tit. 2, 14.
[50] Jevr. 2, 14.
[51] Tit. 2, 11-12.
[52] Jn. 12, 46; 3, 19-21; 18, 37.
[53] Jn. 17, 21-23; 3, 16; 6, 40.
[54] Mt. 1, 21. 25.
[55] De incarnat. Verbi Dei, 4; R. gr. t. 25, col. 104 A.
[56] Sv.Grigorije Bogoslov, Orat. 30, 2; R. gr. t. 36. col. 105 B.
[57] Contra haeres. III, 19, 1.
[58] Sv. Grigorije Niski, In Christi ascension.; P. gr. t. 46. col 692 S
[59] In Genes. Homil. III, 4; P. gr. t. 53, col. 37.
[60] Sv. Grig. Niski, Orat, catech. s. 8; R. gr. t. 45, col. 40 V S.
[61] Sv. Amvrosije, De incarnationis dominicae sacramento, cap. VI, 56; P. lat. t. 16, col. 864 A; cp. De fide, II, s 11; III, s. 7.
[62] On, De fide, lib. V, cap. 8; P. lat. t. 16, col. 697 C: quia incarnationis Deimysterium universae salus est creaturae.
[63] Serm. 175, 1; P. lat. t. 38, col. 945.
[64] Blaž. Avgustin, Serm. 174, 2; P. lat. t. 38, col. 940: Si homo non perisset,ruius hominis non venisset.
[65] Cv. Ilarije, De Trinit, I, 11; P. lat. t. 10, col. 33; cp. IX, 55.
[66] Sv.Makarije Veliki, Homil. 44, 1; R. gr. t. 34, col 780 A.
[67] Contra arian., Orat. I, 68; R. gr. ΐ. 26, col. 292 A — 293 Α.
[68] Orat catech. s. 15, 17, 18, 20; R. gr. t. 45, col. 48 V. S, 53 A. V. S, 56 D, 57 A.
[69] Haeret. fabular. compend., lib. V, 11; R. gr. t. 83, col. 489 D, 492 A.
[70] Sv.Grigorije Bogoslov. Orat. 19, 13; R. gr. t. 35, col. 1060 A.
[71] De agone christiano, s. I; R. lat. t. 40, col 297.
[72] De fide, III, 18; R. gr. t. 94, col. 1072 V.
[73] Epist. ad Epictet., 9; P. gr. t. 26, col. 1065 A V; sr. blaž. Avgustin, In Ioan, tract. XIX, 15; sv. Maksim Ispovednik, Epist. 12, R. gr. t. 91, col. 468 D.
[74] Serm. 186; P. lat. t. 39, col. 999.
[75] Ούτε γαρ προσθήκη ν προσώπου ήγουν υποστάσεως έπεδέξατο ή αγίαΤριάς, και σαρκοθέντος τοΰ ενός αγίας Τριάδος Θεοϋ Λόγου (Cinquieme concileeocumenique, Huitieme et demiere session, le 2 juin 553, str. 114, Histoire de conciles, Hefele — Leclercq, t. III, premiere partie, Paris 1909)
[76] De fide, III, 11; r.gr. t. 94, col. 1025 S, 1004 V, 1028 V, 1013 S 1016 A; sr. sv. Maksim Ispovednik, Expositio Orat. Domin., R. gr. t. 90, col. 876 CD.
[77] De fide, IV. 4; col. 1105 S 1108 A; sr. sv. Grigorije Bogoslov, Orat.
[78] Gal. 4, 4; sr. Dogmatika, kn.. I, str. 330-331 (3656).
[79] Mt. 4, 16.
[80] Slovo 45, str. 344; Slova prep. Sim. N. Bogoslova, Moskva 1882.
[81] Orat. catech. s. 29; R. gr. t. 45, col. 76 A V.
[82] In Ephes. Homil. I, 4; R. gr. t. 62, col. 16.
[83] Sr. 1 Petr. 2, 7; Lk. 2, 34.
[84] Sr. Jn. 6, 63.
No comments:
Post a Comment