Pentakostarion

УМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

Глава двадесета 19-31

ЈАВЉАЊЕ АПОСТОЛУ ТОМИ

"А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, гдје се бијаху ученици Његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам!"

(20:19)

Васкрсли Господ улази и кроз затворена врата. Њвгово тело је нема сумње, стварно, опипљиво, видљиво, јер ученицима "показа руке и ребра своја". Али је при свој тој својој видљивости и опипљивости, оно ипак на неки нови начин духовно, небеско, свуда - проходљиво. Налазимо се пред новом тајном: шта је то васкрсло тело; од какве је грађе? Несумњиво од оне, од које је и било пре васкрсења, за време Спаоовог живота на земљи, страдања, смрти и погреба. Јер учеиици виде свог истог Учитеља и Господа Христа. Континуитет и кондивуалитет Његове Личности су сачувани. Материја телесног тела Христовог добила је васкрсењем нека нова својства, не изгубивши стара. Ново својство је: проходљивост. За њега материја више није непробојна, непроходљива. Друго својство је: невидљивост. Јер васкрсли Спас није увек видљив, већ само када то захтевају разлози богочовечамоког домостроја спасења. Уствари, пред нама је у свој својој јачини проблем материје. Од чега је она? Од какве грађе?

Васкрсење Христово на свој начин потврђује научну хемиску и физичку истину: да је материја у суштини од неких невидљивих, неопипљивих честица, зоните их: атомини, електроника, фотоника, праелектрони. У сржи - она је нешто духовно, невидљиво. То је изненађење, нема сумње. Али и стварност, мада стварност која изненађује и плаши. Зато су и прве речи Спаситељеве ученицима: "Мир вам". Као да вели: мир духу вашем који је запршашћен Мојом појавом! мир збуњеним и узбуђеним мислима вашим које не могу да схвате Моју појаву! мир преплашеним срцима вашим која виде нешто необично - необјашњиво! мир разуму вашем који се устумарао пред новом стварношћу! И још: мир вам! јер је решено најмучније питање духа и бића људског: смрт! решено не мање мучно питање добра и зла. Мир вам! јер старо проће, и гле, све ново постаде! То је онај мир, о коме сам вам говорио: "Мир свој остављам вам, мир свој дајем вам: не дајем вам га као што свет даје", већ као Богочовек - васкрсењем "да се не плаши срце ваше, и да се не боји" (Јн. 14,27).

"И ово рекавши, показа им руке и ребра Своја. Тада се ученици обрадоваше видјевши Господа. А Исус им опет рече: Мир вам! Као што је Отац послао Мене, и Ја шаљем вас. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Духа Светога!"

(20:20-22)

"И ово рекавши показа им руке и ребра своја", и тиме потврди и посведочи стварност ваокрсења свог и идентитет Личности своје. Шта више треба? "Онда се ученици обрадоваше видевши Господа". Тако се зби Спасово пророштво да ће се њихова жалост претворити у радост (Јн. 16,20). И ето, претворила се. За тренутак: ушетајте макар једном мишљу у душе ученика који први пут виде васкрслог Господа. Сви су светови њихових душа кренули кроз ко зна какве радости и усхићења, и закорачили у безбројне бескрајности и бесконачности. "А Исус им рече опет: мир вам! као тто Отац посла мене, и ја шаљем вас": за исти посао, за исти циљ: спасавати свет од греха, смрти и ђавола и давати људима живот вечни.

Зар ми слаби и немоћни? Како ћемо чинити то ми, кукавни и плашљиви? - то не рекоше, то с радошћу и смерношћу примише речи и дар Христав: "И ово рекавши дуну, и рече им: примите Дух Свети": тиме примате божанску моћ и свемоћ, божанску силу и свесилу, божанску љубав и свељубав, божанску истину и свеистину, божански живот и свеживот. Примате оно што вам даје и власт и право да уклањате грехе из душа људских, да их уништавате, а са њима и у њима све смрти и све ђаволе. "Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се". - И нико од њих не посумња у то, нико не приговори нишга, тако је била убедљива реч васкрслог Господа. И још: они одмах примише Духа Божјег "на меру", а на дан Педесетнице - Ипостас Духа. Али, испуни их неком божанском свесилом, радошћу и миром.

"А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице,

не бјеше са њима када дође Исус."

(20:24)

Еванђеље апостола Томе је првенствено еванђеље Спаситељевог ваокрсења. Нико као он није тако радикално проверио стварност васкрсења. Ако је до сумње, ето највеће; ако је до провере, ето најексперименталније; ако је до сведочанства, ево најубедљивијег. Огреховљени духовии инструменторијум природе људске није могао а да се сав не узбуди и сав не успротиви факту васкрсења Христовог.

Да, факту васкрсења, а не схеми или теорији васкрсења, јер је схему и теорију лако априори оспорити и одбацити или силогистиком исмејати. Али, успротивити се очигледном факту, не примити га, не прихватити га, па и одбацити га зато што необјашњив у ланцу природних збивања и узрока, што не може да уђе у епрувету "чистога разума", да се смести, - то и јесте неверје. Неверје, увек засновано на рационалистичком предубеђењу: да факта, која не могу бити објашњена људским разумом, просто - нису факта. Зато их треба одбацити. А факт ваокрсења је потпуно нов факт у сфери људског живота. Живот је уопште шири и дубљи од логике. Поготову када је то живот Богочовека Христа. Ту логика никако не може да иде ускорак са фактима; факта увек иду далеко испред ње. Ново вино треба левати у нове мехове. Богочовечанска факта траже богочовечанску логику. Стара логика људска, логика греха ту не помаже ништа, а много одмаже. Ту треба имати "Христов ум" (1 К. 2,16), да би се могло разумети и "рационално" усвојити оно шго је Христово; ва првом месту: факт васкрсења Христовог. Значи треба имати Христову логику. А то је логика вере. Шта је логика вере? - Светост: светост душе, светост ума = чистота срца. Јер се само тако може видети Бог и Божје, и разумети Бог и Божје. Као што је грех - "логика Сатане", тако је светост - логика Бога. Бог Логос је постао човек, да би тим фактом, или јединством са човеком показао човеку: да је Бог - ум човеков, логика човекова, живот човеков, истина човекова, правда човекова, љубав човекова, мудрост човекова, све и сва човеку. И када свети апостол тврди: "ми ум Христов имамо" (1 К. 2,16), он уствари то тврди, то потврђује.

"А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама Његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра Његова, нећу вјеровати."

(20:25)

Неверје се и састоји у томе што нова факта богочовечанског живота Христовог хоће да провери чулима: вида, слуха, пипања. Тј. да камилу провуче кроз иглене уши. И разуме се, не успева. И ако по каткад успе, то бива само по изузетном снисхођењу Свеблагога; као што је у случају апостола Томе. Сви ученици Спасови тврде Томи: "видесмо Господа". А он им одвраћа: "Док не видим и рукама Његовим ране од клинаца, и не метнем прст свој у ране од клинаца, и не метнем руке своје у ребра Његова - нећу веровати". Зашто апостол жели да баш ране Спасове опипа и ребра? Зато што је са ранама умро, и тако био сахрањен. Има ли ране на рукама, и рану на ребрима, значи - васкрсао је стварно Он сам, а не неко други, или неко који би се наметнуо место њега, или подметнуо место њега, док је Он стварно мртав у гробу. "Нећу веровати" - "док": то је томински скептицизам и неверје.

"И послије осам дана опет бијаху унутра ученици Његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке Моје; и пружи руку своју и метни у ребра Моја, и не буду невјеран него вјеран."

(20:26-27)

Али за такво одлучно неверје човекољубиви Спаситељ има одговор спасоносни. Он, који је, оваплотивши се, понизио себе од Бога до роба, понижава себе и овом приликом са љубављу ради спасења људи, као што је апостол Тома. Он је оставио Тому читавих неколико дана да размишља о ономе што су му остали ученици говорили о васкрсењу Његовом.

Ко зна у каквим је све недоумицама бивао апостол Тома, и кроз какве мисли, и кризе мисли и осећања пролазио. Али је ипак остао сав у жељи: да провери лично сам тврђење својих другова. И после осам дана то се збива. Васкрсли Господ опет улази кроз затворена врата, стаје међу ученике који су на окупу, и говори им: "Мир вам". А Тома? - сав је у немиру; запрепашћен и збуњен, а можда и постиђен од своје жеље. А Спас право се обраћа њему, и рече му:"Пружи прст овој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран". - Извршена је најгрубља, иако најекперименталнија провера Христовог васкрсења: најјача сумња отклоњена је самом стварношћу факта у који се сумњало, логички сумњало. А иза апостола Томе стоје хиљаде и хиљаде људи томинске скепсе и томинског неверја. Богочовеков одговор је јасан: опипај и види!

Уствари, све што је Богочовеково располаже неодољивом и неуклонљивом стварношћу. За све скептике има једна апологија, једно средство да се увере у стварност Богочовека и свега његовог: опипај и види! Спаситељ не избегава и ту грубу експериментацију, него је чак и предлаже, али са благим прекором предлаже: "не буди неверан, него веран": тј. имај поверење у Мене. Вера хришћанска је уствари сва заснована на поверењу у Христа. Вера у Христа је поверење у Христа. А Он, зар може обманути, и неистину рећи, и лаж заступати, и у заблуду човека одвести, или у грех и смрт завести? Верујем у Њега, имам поверење у Њега, па макар сав мој разум био против Њега, и моје срце, и мој вид, и мој слух, и цело биће моје. Знам да ме Он неће изневерити никад; само ја могу изневерити Њега. Он остаје увек веран Себи, доследан Себи: јер се не може одрећи Себе. Е баш на томе се и заснива наша вера у Њега.

Све се зида на поверењу у Њега. Поступи ли тако, повери ли се Њему, човек улази у претопљење свога целога бића: претапа у Христу, и сам Христос претапа, и ум човеков, и срце, и душу, и вољу: и човек добија нов ум - "ум Христов", ново срце, нову душу, нову вољу: од старог човека постаје нов човек: "старо прође, гле све ново постаде". И тај нови ум, нова душа, ново срце, тај обновљени, нови, новозаветни човек: и разуме, и схвата, и с радошћу верује свему што је Христово; потпуно се поверава Господу Христу да га Он води и руководи куда хоће и како хоће. Тако је наша вера у Христа уствари наше пооверење у Христа. До те вере може доћи сваки, и то - врло лако.

Главно је: одрећи се себе и поверити се Христу. Разуме мој, срце моје, душо моја, ти се колебаш, ти нећеш за Христом, ти сумњаш, ти се двоумиш, ти се буниш, онда се ја одричем и тебе - разуме мој, и тебе - срце моје, и тебе - душо моја, одричем се вас ради Христа, и поверавам себе Њему потпуно. А ви, идате од мене; без вас могу, али без Њега - никада, никада, никада ни у овом ни у оном свету.

"И одговори Тома и рече Му: Господ мој и Бог мој!"

(20:28)

"И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој". Ништа више не желим, испуњена је моја свежеља: Ти си заиста и Господ мој и Бог мој! Ти само Ти, и нико други! - Ти си Господ мој и Бог мој, јер је само Господ и Бог могао победити смрт и васкрснути из мртвих. Нема смрти више, јер има васкрслог Господа Христа. Ти си"Господ мој", да: "мој, мој, мој", макар те нико не признавао за Гоопода; јер сам у Теби нашао све што треба, и то - вечито треба и души мојој, и срцу мом, и уму мом, и телу мом.

Зар може ико други постати Господ човеку, када си Ти ту, мој васкрсли Исусе? Ти си Бог мој, јер си за мене победио највећег непријатеља мог, и свачијег, смрт. Ти си Бог мој, јер ми једини пружаш бесмртност и живот вечни, и у њима: Истину вечну, Правду вечну, Љубав вечну, Мудрост вечиу, Доброту вечну. А ко то не пружа, не може бити Бог мој. Да, да, силно тврдим: то нико други, ни од богова ни од људи, пружити не може ни мени ни роду људском, зато си Ти - "Бог мој".Дуго сам бирао међу боговима, дуго сам тражио, док нисам пронашао, проверио и убедио се да си Ти - Једини Бог, и зато си "Бог мој".

Упозна ли човек експериментално, емпириски, опитно, лично Богочовека Христа, мора као Тома узвикнути радосно и усхићено: Господ мој и Бог мој!Примените то исто правило, тај исти метод ишитивања на остале "богове", на остале идоле, на остала људска божанства, и ви ћете се уверити да нико од њих ни из далека није ни Бог ни Господ.

"Рече му Исус: Зато што си Ме видио, повјеровао си;

блажени који не видјеше а вјероваше."

(20:29)

"Исус му рече: пошто ме виде, веровао си; блажени који не видеше и вероваше". Зашто? Зато што је вид човеков тако сићушан да једва може и од видљивог света захватити један бескрајно мали делић, акамоли од невидљивог света? А шта тек може захватити зеницом својом од Творца светова? Мука је за човека, за дух његов када све своје хоће да заснива на гледању, на виду, или на ма ком чулу свом. Мука је - поверити се виду човечјем као вођу. А живот, а тајна живота, то је нешто безгранично и шире и дубље и веће од људског вида. Зато апостол изјављује: "Јер вером живимо а не гледањем" (2 Кор. 5,7). Вером која види и невидљиво (2Кор. 4,18): вером која човека поверава Богочовеку те га Он, свевидећи и свезнајући, води кроз све своје светове и његове тајне.

Блаженство је за људско биће када се повери Господу Христу, вером повери. А мука је, а очајање је, а пакао је за људско биће, ако повери себе оку свом, или ма коме чулу; или разуму свом, или срцу свом; или човеку неком, ма како био "генијалан", и "велики", или ма коме или ма чему мањем од Богочовека Христа. "Не видеше и вероваше": не видеше Мене телесним очима, и вероваше у Мене, имаше поверење у Мене. Многи, премноги Јевреји телесним очима гледаше и видеше Спаситеља, и мало их вероваше у Њега; милиони и милини Га не видеше телесним очима, и вероваше Га. Јер телесне очи виде само површину и човека и света, а вид вере - види Бога у Христу. "Блажени" су, јер су нашли сигурног вођа кроз живот и животе, кроз свет и светове.

А са Христом и у Христу они доживљују сва савршенства Божја као своја, а у њима и сва блаженства Божја као своја.

"А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима Својим, која нису записана у књизи овој. А ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да вјерујући имате живот у Име Његово.

(20:30-31)

По васкрсењу Свом Спаситељ "учини и многа друга чудеса пред ученицима својим" која нису записана у светом Еванђељу. Као што је записано ово чудо са апостолом Томом. Зашто је тако урадио, свети Еванђелист нам објашњава: "А ова се написаше да верујете да Исус јесте Христос Син Божји, и да верујући имате живот у име његово". Циљ је Спасових чудеса: спасење људи вером. Господ их је чинио само уколико су она била потребна да би људи поверовали у Њега као у Бога и Спаситеља. Претпостављао је веру по слободним убеђењима вери заснованој на чудима. А то значи: веру оних "који не видеше и вероваше" вери оних који, пошто видеше, вероваше. Вера пак у Богочовека даје људима живот вечни.

У томе се састоји сва вера оних који, пошто видеше, вероваше. Живот у Њему, живот је вечни. У томе је и блаженство верујућих: стално живе осећањем и сазнањем да је смрт побеђена и људска природа у вечни, блажени живот божански уведена. Да живи у њему бескрајно и бесконачно кроза све векове.