Pentakostarion

Св. Игњатије Бранчанинов

Поука у НЕДЕЉНО АНТИПАСХе
"О ХРИШЋАНСТВУ"

Блажени који не видјеше а вјероваше. (Јн. 20:29).

Ове речи je Господ рекао свом верном ученику који је одбио да поверују у васкрсење Господа, за које је чуо од свије браће, апостола, и овим речима, Господ је објавио ученику, да док он се лично не увери нече поверовати у васкрсење Господа, у тако диван и толико значајан за читаво човечанство догађај. 

Видели смо је Господ говорили су са радошћу Светом апостолу Томи други свети апостоли, које је Господ на дан његовог васкрсења, у вечерњим сатима, удостојио виђења уласка у собу, не отворивши врата. Соба је била чврсто затворена и закључана због предострожности од мржње Јевреја, пошто су  починили богоубиство и предузели све мере против Његовог Преосвештеног васкрсења. Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, Тома је одговорио, збуњен радосном вести, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати. (Јован 20:25). Дакле, не изражава неверицу, јављеном Богу – него, тако  да кажем неизрециву радост душе исказану пред величанством догађаја, која превазилази људски ум, пред величанством догађаја који је променио стање човечанства. Са Христом и у Христу васкрснулом човечанству.

Све-благи Господ није спор да достави љубљеном ученику, жељну добродошлицу.  Недељу дана после прве појаве Својим ученицима, Господ се поново појавио пред њима кад су се поново скупили заједно, а и Тома с њима. Врата су била затворена, као и раније, због страха од Јудеја. Апостоли су изненада видели Господа како стоји измешу њих. Мир с вама! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. (Јован 20:26-27). Овим речима Господ је показао да је, тада био присутан Он, Божанствено  Свеприсутан , усред својих ученика, када је Тома, у свом изостанаку, изразио чуђење на стање њиховог проповедања васкрсења. Тома је желео да се уверодостоји васкрсења: то је неупоредиво веће уверодостојање у којојем се уверодостојио васкрсења не обраћајући пажњу. Господ мој и Бог мој! Узвикује Тома. "Удостојно-уверивши се у Ваше Божанство, не тражим потврду у васкрсење, Теби Свемогућег Бога, Све је могуће у мери која превазилазеи људско разумевање."

У одговору на исповедање апостола Господ ублажава „не видјеше а вјероваше.“ Помени се и нас Господе и сети се свих оних који те нису видели њихобим телесним очима! Поменио је Он и нас удаљене од њега, и простором и временом! Поменио у то време када је целокупно човечанство ставио на себе, жртвовао се за човечанство и у слави васкрсења већ познат, он је стајао на сред његових светих апостола! Није заборави Господе, и нас који смо овде присутни у овом светом храму, празнујући тај догађај, који је одвојен осамнаест цвекова. Благословени смо ми, који га нисмо видели, али они који верују у Њега! Благо онима од нас који верују у Њега! Суштина свега је - у вери. Она доноси човеку приближавање Богу и присваја човека Богу, она ће привести човека пред лицем Божије и поставти га на последњи дан у животу овог света на почетку вечног дана, с десне стране од престола Божјијег за вечно виђење Бога, за вечну радост у Богу, за вечне сацарствовање заједно  са Богом.

Блажени који не видјеше а вјероваше. Ове речи је Господ се сјединио с апостолима заједно са свим верним целе земље, и свих времена. Када је Он принео молитву  апостола своме Оцу пре него што су изашли на спаситељно дело нас страдалних, тада су се сјединили са апостолима сви истински хришћани. Не молим пак само за њих, рекао је он, не само да се моли за апостоле, него и за оне који због ријечи њихове повјерују у мене. (Јн. 17:20). Дакле овде: саучесницима благодати Апостолима Он је излио на сву децу Цркве. А благо вашим очима што виде, рече апостолима, и ушима вашим што чују. Амин .  Јер заиста вам кажем, да су многи пророци и праведници жељели видјети што ви видите, а не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше. (Мт. 13:16-17). Блажени (самовидци)очевидци и слуге Ријечи (Логоса), Као што нам предадоше они који су од почетка били очевидци (Лк. 1.2.), И Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине. (Јн. 1:14.).  На најјасније повод апостоли су излили на нас као гледалаца догађај, којем су апостоли били сведоци. Посредством светих Тајни смо приступили у значајну(сушествену) везу са Богом и пребивамо у том општењу путем светих тајни. Бог, невидљив чулним очима, живом вером садејствовао видети дела духовног ока - Ума (Јвр. 11:27.). Живљење према заповести Господњој нам даје тајанствено јављање Господа. Он се јавио духовно унутар срца, када су се ученици Господњи – могли формирати(образовавшиеся) и апсорбовати(усвоившиеся) уму, еванђеље(а) - сабрати се у срце, закључити двери како не би проникли Јевреји - мисли, непријатељске Господу која одбацују Његову Свесветно учење.

Будући причастници положаја апостола, смео би да кажем да је наша позиција блаженије позиционирана него старозаветних светих. Они су веровали у будућег Спаситеља, ми верујемо у Оног који је дошао да обави обред помирења. Да ли су им од обећаних дарова благодати, ми смо добили поклоне у изобиљу, ми смо их имали у рукама, да их користимо у складу са нашом вољом. Дародавац је бескрајно богат и великодушан. Ако осећате недостатак, за то смо кривими, једино ми. Одсуство благодатних дарова произлази од слабости наше вере, искрено речено: одбацивајући их.

Зашто немамо веру? Зато што је није прихватио, не желе да принесе било какав труд у изучавању хришћанства, за стицање вере од слуха [Рим. 10:17.], које пружа јасну теоретско знање хришћанства, за стицање вере од дела [Иак. 2:18.], достављајући детаљно знање хришћанства. Из ова два познања, стичући их, произлази приближавање самом Богу, као сведоцима зависи само од  нас и од наше могућности доказа искрене жеље да познамо Бога, стремећи тајанственом, суштинском духовном познању, увек сједињеном са живом вером. Ко има заповијести моје говори Господ, и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби. тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам. (Јован 14:21).

Хришћанство се може поредити певасходно ексклузивном и модерном луком, која подједнаком лакоћом може да прими пловила свих величина и свих врста. Налази уточиште у луци и смирени риболовац у чикљи, и велики трговачки брод натоварен са различитом робе, а гигант оклопни, наоружан са безброј средствима уништења и смрти, и луксузна јахта цара и велможа, именована за церемонијалне и забавне вожње. Хришћанство је примило у своја њедра све људе, свих доба, свих сталежа и положаја, свих нивоа образовања: прима и спасава. Јер ако исповиједаш устима својим да је Исус Господ, и вјерујеш у срцу својему да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен.Јер се срцем вјерује за праведност, а устима се исповиједа за спасење. (Римљанима 10:9-10). Ко прими хришћанство у свој искрености срца у сред православне цркве, која једино води истинском хришћанству, он ће бити спасен. Сви људи су откупљени по цени - Христом и дело откупљења је једина вредност искупној цени. Даје се без разлике и без пристрасности за свакога ко жели да се откупи, верујучег у вредности новца и исповедању те вредности. Исповедање значења вредности искупитељне цене је исто одбацивање сваког сопственог значаја и достојанства. Дајемо откупнину цену под условом саможртвовања. Обични човек, не поседују било коју од наука овог света, спасао истим путем са учењацима и мудрацима. Хришћанство као дар Свесавршенога Бога, савршено обилно задовољава све: веровање у искреност срца да замени дело Младенца простотом разума, а мудрац градски приступа к хришћанству узакоњеним образом [1Кор. 3:18], у њему ће се наћи неисцрпну дубину, неприступачне висове мудрости. У хришћанству је сакривено и истинско Богословње, и неподењена психологија и метафизика. Само хришћанин може стећи право знање доступно човеку, о човек, о духу светих и изопштени, о свету, невидљивом телесним очима. Из преосвештења, достављеном хришћанством, формирала се концепција учења људи које Бог има за њих. Јер је мудрост овога свијета лудост пред Богом; јер је написано: Он хвата мудре у њиховом лукавству. И опет: Господ зна помисли мудрих Мудрост овог света - Господ зна мисли мудрих, мисли, које чине њихово учење, да су ништавне. (1 Кор 3:19-20). Помисли ове, или знања, односе се на привремено и сујетно, на понос, на самозаваравање, на побијање живот да бринете о једном од пропадљивог и пролазног, ка греховном животу, до одбацивања и заборавност Бога и вечности. Када се човек не озарен светлошћу Христовом, усуђују говорити о духовним стварима, онда је његов ум лута као у мраку, бескрајне пустиње, и уместо истинског познања, ка стицању од оног од којег он нема користи, пише мишљења и снове, облачи их у мрачно и брзотворене речи обмањујући себе и своје ближње, признајући мудрост тамо, где са свом правдљивости дужно признати умоиступање и умоповрешење(умоповреждение). 

Чудно, поразно заслепљујуће и отврдњавање савременика Христових, који га је видео, чуо је све свете доктрине, било очевицем Његових чудесних знакова и да не верују у Њега. Стоји преко свих векова, као на висини од удаљене планине, изненађена људска неосетљивост, пророк вапије овим многобројним живим мртвацима, И испуњава се на њима пророштво Исаијино, које говори: Ушима ћете чути, и нећете разумјети; и очима ћете гледати, и нећете видјети! ( Мт. 13:14)..Што је страно и неверје многих у Хришћанству, сијајући зраци Јеванђељске истине. Писмо објашњава разлог за овај недостатак вере, говорећи Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцијелим. (Мт. 13:15). Они се састоје од меса, меса дебелог живота је постали су слепи и глуви, постали су мртави за све духовно, вечно и божанско.

Учење хришћанства говори да са свом сигурношћу и одлучношћу стоји иза своје истине. Уверење доставља, право изучавање хришћанства, верујући у постојање свега невидљивог, учи хришћанство, много јаче од вере у постојање видљивог, достављено чулима чула. Тако верно је убеђење да су хиљаде и хиљаде људи оставили видљиво, тежећи да стекну невидљиво, не установивши запечаћено крвљу убеђење, неплашећи се љутих казни, и да безумно лудило покушава да их отме од својих уверења.

Већина је површног погледа на успостављање и ширење хришћанства - што је поражавајуће. Он изјављује глас целој васељени, да је успостављање хришћанства никако успостављање човечанског, него је - успостављање Божанског. Господ, узимајући човечанско, ниси се појавио у сјају земаљске величине - у положају земаљског понижења. Он је дошао у телу царског рода, али род које је давно сишао са висине на престо, исељен је из краљевске палате у колибу, ушао у ред и положај обичних људи(простолюдинов), зарађујући за хранау велики знојем и радом. Не позајмивши ништа од силе и славе, Богочовек није ништа узајмио од премудрости човечанској. Он је био необразован [Ин. 7:15]. Дошавши да проповеда у својим раним тридесетим, он је изабрао дванаест ученика на истом нивоу као и обични којима је припадао и сам. Ученици су били једноставни, необразовани, неписмени, младенац се односи према њима као Еванђеље у односу на развој по начелу пале природе [Деян. 4:13.] - заступа такво лице дужно битија оснивача хришћанства.

Шта завештава и што најављује Учитељ својим ученицима? Он завештава им да препознају у њему Богочовека(вочеловечившегося Бога), уверени у овом свету, да обрати цео свет да служи и поклања Себи, рушећи све религије света. Он завештава њима и свима који верују у Њега одрицање од наслађивања овог света и одрицање од себе да верују у Њега и дела усвојивши Његова. Он каже о себи,  да ће бити кажњен поносном казном преступника а затим све привући к себи. Он каже о њима, да ће их све мрзети, прогонити, убијати, да би све придобио њиховом учењу, издржавши и гажења и јаких и мудрих земље, они су послати као овце на вукове [Мф. 10:16.], да из борбе као овце изађу одлучни победници.

Због разуму света, успостављање хришћанства је ванземаљског значења; предпоставља Оснивач - немогући сан, ентузијазам, машта и популарност, средства и оруђе извршења - неживотно, чудно, смешно, а у подухвату, у сваком погледу у складуса оним што је видљиво да се не може видети, видно разрушењ од сједињења са Обећањем. Само три године је Учитељ подучавао ученике, не узимајћи никакву бригу да се обазире на њихову писменост, неопходно је да се чита Свето писмо, не упознати са његовим садржајем: напротив – њима је заповеђена не грамзивости, а уместо основног средства садрај дан обећањем, што Промислом Божјем ће им бити  достављено све штом им буде потребно са временом током њиховог живота.

То је у самом зачетку хришћанства било необјашњиво људском разуму, онда следи, исти дивни знак догађаја који су уследили одмах након оснивања. Ти догађаји су се почели дешавати у Јерусалиму, Веома брзо за цели универзум. Богочовек је био распет на дрвеном крсту.  Смртна казна на крсту у то време била је једнак садашњој казни вешања. Ставиче на смрт вешања оног криминалаца који жели да дискредитује саму слику смрти. Висећи на крсту, обнажен, осипан поругама, Богочовек је започео пророковано(предказанхое) покоравање људи:  И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи. (Јован 12:32). Док је висио на крсту, распет, разбојник га је исповедио као Господа, а стражар, капетан га је признао као Сина Божијег. После десет дана на Вазнесењ Господње на, извршило се силазак Светог Духа на апостоле, они су испуњени различитим мудростима, не знајући правилно свој језик, неписмени, говорили су на свим језицима света, почели чинити велика чудеса, почели да објашњавају Свето Писмо, које никада нису читали. Хиљадама Јевреја принели хришћанство. Збуњени успехом апостола Синедрион, који се састоји од свештеника и других угледних и најученијих лица јеврејског народа, подстицани необразованим апостолима, испитиује, чује и одговара на учење против које нема приговора. Не проналажење речи да се супротстави речи које изражавају истину, Синедрион је прибегао претњама, батинама, на непријатности у затвору, на каменовање, обличени тим својим слабостима и моћи својих противника. Након Синедриона побунио се на апостоле и Ирод, на велику утеху Синедриона, одсеца се главе једног од апостола [Дела. 12:1-2]. Прогон у Јерусалиму чини да многи ученици Христови беже. Они су се расули широм ваесељене и почињу сејати хришћанство, поливајући семе са сопственом крвљу. За двадесет година, хришћанство је обавило цео универзум. После педесет година након Христовог васкрсења, хришћани су били толико бројни да у једној источној војсци римског цара Трајана пронађено једанаест хиљада хришћана. Он их је све без изузетка продао, смртној казни [[1]], на изненађење здравоумних који су видели највећу лудост истребљење властите војске. Ромила, началника хришћанског одреда, у почетку тукли су веома сурово, а онда му одсекли главу. Десет хиљада је разапето на крсту у пустињи у близини планине Арарат, остали су побијени на разне начине. Чин Трајана је касније имао подражатеље.

Римски цареви, господари васељене, наоружан са неумољивом мржњом и тиранијом против хришћанства. Ни Келти ни маркомани, нити Атила, нити Генсерик није истребио толико становника Римског царства, колико их је истребио император - мучитељ хришћана.[2] Три века крвавих борби наставиле су се између вукова и јагњади. Негде је деловао мач, ватра, животиње, загушљиви затвор, глад и жеђ, сва средствима мучења и убистава, а други су се борили снагом духа, моћи вере, моћи Бога, трпећи тешке тортуре, великодушно умирући за своју веру. Победа овенчана тро-века борбу, а почетком четвртог века, хришћанство је постала доминантна вера на свету. Приклонивши се пред учењем неуких рибара и силни, мудраци и земље; поклонићесе пред њима сви народи. Крст, до сада знак поносан казни, постаје знак највиших почасти: они га носе на главама и царевим перјаницама, и архијереји; он је крунисао храмове истинитог Бога, он служи као знак за сваког православног хришћанина, знак његове вере, његове наде, љубави. Ко не признаје успостављање хришћанске воље Божије, Божије силе, Божијег дела превишњем ума и снази човечанства? Немогуће, натприродно, а савршено начињено дело Божје.

Таким се хришћанство представља уопштеним, погледом на њега.  Подобније изучавање хришћанства води ка већем веровању у његову Божанственост. Највеће је веровање када живиш по заповестима Јеванђеља, као што је пророк рекао: Ваше заповести разумех (Пс. 118:104). Веривање у испуњавање заповести, делује на саму људску душу: она је јача од било којег веровања. Јеванђељске заповести успокојавају, оживњавају, окрепњују душу.  Осетивши дејство вере на себи рађа се жива вера у Господа Исуса Христа, и предаје се своје срце Господу залог следећи опредељење и сагласност исповедајући је: глаголи стомак вецхнаго Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога. И ми смо повјеровали и познали да си ти Христос Снн Бога живога. (Јован 6:68 -69).

Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; каже Спаситељ колебајући се у вери ученик његов, запањен задивљеност пред величанством дела Бога - и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.  (Јован 20:27). Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите; јер дух нема тијела и костију као што видите да ја имам. (Лука 24:39), почните да се понашате по указању заповести мојих, осетитеме мене живог по вољи Мојој, невидљивог, погледајте духовним опитом душе ваше; свако ко ме опипава, удостојно се уверите у мене  и са оним ћто вам се дало да буде откривено Мени ускликните са љубљеним моим апостолом: Господ мој и Бог мој (Јован 20:28). Амин.

---

[1] страдање Св. мученика Ромила. Четьи-Минеи, 6 септембар

[2] Популација у Римској импери у време Августинаје је била преко сто милиона; у време Константина Великог, током три године, смањило се на шездесет милион. Границе империје остале су неизмењене.