Pentakostarion

Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

2. 14-21

14. А Петар стаде са једанаесторицом и подиже глас свој и рече им: Људи Јудејци, и сви ви који боравите у Јерусалиму, ово нека вам је на знање и саслушајте речи моје. 15. Јер ови нису пијани као што ви мислите, јер је тек трећи час дана.

Претходно си видео промишљање, а овде запази одважност. Ако су се сви слушаоци зачудили, зар онда за чуђење није било и то што је прост и необразован човек повисио глас међу таквим мноштвом, без обзира на то што су ту били и клеветници, и они што су склони убиству? Зар то не превазилази људске снаге? Погледај и ово. Одмах пошто је повисио глас, он (Петар) разобличује клевету, доказујући да нису пијани. Они, међутим, нису ни у иступљењу. Шта се дакле дешава с њим и са једанаесторицом? Петар је изнео заједничко мишљење и проговорио заједничким гласом, и био уста свих. Једанаесторица су пак ту стајали, сведочећи о ономе што он говори. Подиже глас свој, тј. започео је слово с великом одважношћу да би одмах, на самом њеном почетку, осетили благодат Духа. Онај, који није издржао питања обичне слушкиње, тај исти је, дакле, међу народом - убицама говорио с таквом одважношћу.

Пре него што је добио дар језика, Петар је стрепео и плашио се и кад га је испитивала само једна слушкиња, говорећи: "Не познајем овог човека." Тамо је била једна слушкиња и велики страх, а овде небројено мноштво и глас преиспуњен великом одважношћу. Он не каже: "није као што ви клеветате", него: Није као што ви мислите, јер говори кротко, не желећи да упорно доказује да они тако говоре из злобе. Напротив, он им приписује незнање, али их не разобличује због безбожништва, него им припрема пут за преобраћање. И шта значи (израз) да није обичај да буду пијани у трећем часу? Међутим, Петар се није зауставио на томе, јер ни они сами нису тако мислили о апостолима, него су тако говорили само због клевете.

16. Него је то оно што је рекао пророк Јоил: 17. И биће у последње дане, говори Господ, излићу од Духа Мојега на свако тело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видеће виђења и старци ваши сањаће снове. 18. Па и на слуге Своје и на слушкиње Своје у те дане излићу од Духа Мојега, и прорицаће.

Не позива се нити на Христово име, нити на Христово обећање, него на обећање Оца. Запази ову опрезност. Није прећутао о пророштву, али им није непосредно говорио о ономе што се тицало Христа, односно да им је Он, након што је био распет (и устао) обећао тај дар. Да је Петар говорио о томе, све би покварио. Иако је и то могло да докаже божанственост Христову, показало би се као невероватно. Реч је о томе, да поверују у оно, што им се говори. Оно пак, што би се показало као невероватно, приморало би их да се поколебају. Такве недоумице ништа не може да разреши осим пророчког сведочанства. Дакле, кад се појави нека недоумица, не прибегавај расуђивању. Разумска просуђивања се исто тако оповргавају као што се и склапају. А ко ће да поништи глас Божији?

Расуђивање се поништава другим расуђивањем, а Писмо се не поништава. Није речено: "излићу Духа Мојега", него: излићу од Духа Мојега. Не излива се Дух, него се излива дар Духа на свако тело, односно, управо на оно које је поверовало, тј, на незнабошце. Он им то, међутим, још не открива. Речи: на свако тело дају им добре наде и не дозвољавају да очекивана добра присвоје само за себе. Самим тим он у корену сасеца завист. Обрати пажњу и на то како је разнолико откровење Светога Духа. Један, имајући благодат Духа, пророкује; други, будући да није способан за то служење, добија дар виђења. Тако је и Петар у шестом часу дана видео слику (сасуд), тако је Корнилије у деветом часу видео анђела.

Оно, што се види срцем не назива се појавом него виђењем. Неки гледа виђење и виђеноме каже: "иди", а неки созерцава, али тада не гледа (телесним) очима а неки се пак поучавају приказом (привиђењем, какву види у сну.

19. И даћу чудеса горе на небу и знаке доле на земљи: крв и огањ и пушење дима. 20. Сунце ће се претворити у таму и месец у крв пре него дође велики и славни Дан Господњи. 21. И биће да ће се спасти сваки који призове име Господње.

Тим речима (пророк) јасно предсказује и о будућем суду, и о Јерусалиму, и о јудејском ропству, и о ономе што ће се збити поред Крста Христовог и, најзад, о ономе што се догодило с Јудејцима услед римског рата, кад су Римљани у Јудеји пролили мноштво крви, кад се вејао дим од спаљених градова и села.[3] Кроз то су Јудејци носили казну за своју безобзирност против Христа - за безобзирност, коју ни само сунце није могло да поднесе па је затворило своје око, силу светлости, ни месец, који је свој сребрни лик изменио у црвену светлост. Говоре, међутим, да је наводно много сличних виђења било на небу и у време разарања Јерусалима. Тако сведочи Јосиф (Флавије). Уосталом, речима:Месец ће се претворити у крв, пророк указује и на прекомерну суровост заклања (тј. распећа Господњег).

Међутим, зашто се то догађа у трећем часу? Да би се показала чудесност те појаве: блесак огња виђен је усред белог дана, кад су сви на тргу! Уосталом, оно што је пророк рекао, химнограф разуме на следећи начин: крв је ваплоћење (Христово), огањ Божансгво а вејање дима - Дух Свети, који је својим силаском осенио Дјеву и свет испунио миомирисом, док се под даном Господњим подразумева Дан Васкрсења. Господ, међутим, каже: Излићу од Духа Мојега, пре него што дође Дан Господњи. Кажи, Јудејине: ако Господ има једно лице и једно име, и ако Бог говори о Самоме Себи, зашто онда није рекао: "пре него што дође Дан Мој?" Ако, каже Петар, ви сада некажњено грешите, не надајте се да ће и тада бити тако, јер је то само почетак тог великог и страшног дана. Покренувши и престрашивши тиме њихова срца, он их умирује и допушта им да гаје добре наде. И биће да ће се спасти сваки, који призове име Господње: било да је роб или слободан, било да је свештеник, Јелин или Јудејац. У Исусу Христу нема ни мушког ни женског, ни роба, ни слободног. Међутим, не сваки онај који само једносгавно призове, јер је речено: Неће се спасти сваки, који ми каже: Господе, Господе, него сваки који призове са склоношћу духа и врлинсжим делима. Укључујући у своју беседу и слово о вери - јер спасење зависи од призива - он од сада чини своју беседу лако разумљивом. Име Господње се, према Павловом објашњењу, призива у име Христа. Петар се, међутим, овога пута није одлучио да то открије својим слушаоцима.