Pentakostarion

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

Пут у Емаус 

(Лк. 24, 13–35) 

др Предраг Драгутиновић 

     Прича о ученицима на путу у Емаус је литерарно веома пажљиво конципирана.Њена динамична радња, непосредност и јака симболика допринела је томе да буде веома често ангажована у теологији, црквеној проповеди и уметности.
 
     Прича о ученицима који су, три дана по Исусовом крсном страдању, на путу из Јерусалима у Емаус сусрели Васкрслог Исуса Христа налази се само у Еванђељу по Луки (Лк. 24, 13–35). Један кратак извод ове приче налази се у Еванђељу по Марку: „После тога јави се у другом обличју двојици од њих на путу, када су ишли у село. И они одоше те јавише осталима, али ни њима не повероваше“ (Мк. 16, 12–13). Ово је једна од најучинковитијих прича из Светог Писма Новог Завета у историји Цркве. Њена динамична радња, непосредност и јака симболика допринела је томе да буде веома често ангажована у теологији, црквеној проповеди и уметности. Прича о „путу у Емаус“ је на ширем културолошком плану позната готово исто онолико колико и прича „о милостивом Самарјанину“.

ПРИЧА

     Прича о ученицима на путу у Емаус је литерарно веома пажљиво конципирана. Читаоци, који од почетка знају да је непознати странац Васкрсли Христос, могу напето да прате развој догађаја са двојицом ученика који до краја не знају са ким разговарају. У средишту се налази дијалог Васкрслог Исуса са ученицима који је окружен уводним, припремним и завршним литерарним целинама. У уводном делу (ст. 13–14) наводи се пут ученика у Емаус. Они се враћају из Јерусалима три дана после Исусовог распећа на крст и успут разговарају о свему што се догодило. Док то траје приближава им се Исус. У првој уоквирујућој литерарној целини (ст. 15–19) Исус отпочиње разговор са њима. Они га не препознају. Он жели да се укључи у њихов разговор и пита их о чему причају. Реакција ученика није баш пријатељска. Нерасположени су због свега што се десило и чуде се како је то непознато странцу који им се обраћа. Потом следи средишни део приче (ст. 19–27) у коме се приповедају догађаји који су се десили, као и разочарење ученика. Следи Исусова реакција (ст. 25–27) која и затвара средишни део приче. У другом уоквирујућем делу приповеда се Исусова жеља да настави даље и инсистирање ученика да остане са њима на обеду. Приликом ломљења хлеба ученици препознају Исуса Христа, односно Христос допушта да буде препознат од њих (ст. 28–32). То је уједно и врхунац приче. Потом следи опис повратка у Јерусалим и приповедања догађаја Једанаесторици (ст. 33–35).

ХРИСТОЛОШКИ МОТИВ

     Пре него што се посветимо објашњењу текста, констатујемо да се његова симболична снага, која га и чини једном од најупечатљивијих библијских прича, налази заправо у мотиву одсутног–страдалог и присутног–васкрслог Христа што је дубинско религијско искуство хришћанског живота. То је уједно мотив богопознања. Ученици су у почетку сами и очајни, без Христа, потом су са њим, а да то и не знају. Они га слушају, али не знају ко је. Затим, он жели да оде; они га задржавају, да би га непосредно после тога препознали. Потом поново остају сами – он је „невидљив“ – али не потпуно: налазе се у заједници која верује у присутност одсутног. Врхунац приче у чину препознавања, односно потпуне Христове присутности у тренутку „ломљења хлеба“, заједничког обеда који поприма евхаристијски карактер. То је моменат у коме Бог преузима иницијативу: непознати странац се открива као Васкрсли Христос који предстоји трпезом – пошто је он тај који ломи хлеб. Ученици га не би препознали да им се није открио. У Светом Писму (24, 25–27) и ломљењу хлеба (24, 30–31) сажета је сва тајна богопознања.

ТУМАЧЕЊЕ 24, 13–14 (УВОД)

     На самом почетку наводи се да двојица ученика, три дана после распећа иду из Јерусалима у једно село које се зове Емаус. Не наводи се ко су ти ученици. Један се касније идентификује као Клеопа. Можда су они припадници круга Седамдесеторице ученика који наводи једино Лука (Лк. 10, 1–20). У историји тумачења увек је било покушаја да се идентификује и други ученик. Тако се, на пример, често Симон Петар наводи као Клеопин сапутник. Било је и покушаја да се у другом, неименованом ученику, види жена, можда Клеопина супруга. Тај покушај се аргументује тиме што Еванђелист Лука радо наводи парове, мушко и женско, као на пример (Лк. 1, 5–38 и 15, 3–10). Међутим, сви покушаји конкретне идентификације другог ученика остају у сфери хипотеза.

     Дистанца између Јерусалима и Емауса која се наводи у тексту је 60 стадија (око 11 km). У неким преписима текста Еванђеља по Луки наводи се другачија дистанца, наиме 160 стадија (око 30 km). Биће да је прво читање изворно, пошто се радња смешта у један дан, односно у исти дан. Ученици 60 стадија могу да пређу за неколико сати, док би 160 подразумевало готово читав дан. С друге стране, Еванђелист је тачним навођењем удаљености Емауса од Јерусалима желео да укаже и на, за њега веома значајан моменат, да се јављања Васкрслог Исуса Христа одвијају у околини Јерусалима.

     Где је тачно Емаус? Ово питање мучило је библијске археологе вековима, а мучи их и данас. Назив „Емаус“ значи „извор“ или „врели извор“. Археолози су понудили пет места на којима би се могао налазити Емаус из приповести Еванђелисте Луке. У прошлости је владало убеђење да је Емаус у ствари Амаус, грчки Никополис, који се налазио на путу из Јерусалима у Тел Авив, а који је познат и као Латрун. Проблем са овим локалитетом налази се у томе што је реч о граду, док Лука Емаус јасно назива „селом“. Надаље, Амаус је удаљен од Јерусалима око 30 км. То су тих 160 стадија који се могу срести у неким преписима Еванђеља по Луки. У средњем веку било је покушаја да се нека места доведу у везу са библијским Емаусом, на пример Абу Гош у околини Јерусалима и Ел Кубеибех. Недостатак археолошких доказа чини ова места слабим кандидатима за Емаус. Одлучујући аргумент против њих је да не постоје докази да су се они у прошлости називали Амаус или Емаус. Четврто место је Моза. Оно се налази на једном брдашцу на око 6 km од Јерусалима. Међутим, ако се Лукино мерење дистанце узме озбиљно, Моза је преблизу Јерусалима да би била некадашњи Емаус, свега 30 стадија, дакле дупло мање од наведене дистанце. Коначно, у новије време предложено је место Бир ел Хамам. Оно би етимолошки било прихватљиво, пошто значи „врели извор“. Дистанца је такође слична оној коју наводи Лука, дакле око 10 km. Међутим, ни ово место још увек није прихваћено као библијски Емаус. Може се закључити, да још увек не постоје убедљиви археолошки докази на основу којих би се лоцирао Емаус.

РАЗГОВОР МЕЂУ УЧЕНИЦИМА И ПРИЛАЗАК ВАСКРСЛОГ (14–16)

   Стихови 14–15 су пажљиво конципирани. Двојица ученика се крећу ка Емаусу и успут „разговарају и расправљају“ о свему што се догодило. Њихов разговор је веома озбиљан – о чему сведоче два употребљена глагола ὁµιλέω и συζητέω. Први наглашава озбиљност разговора, пошто се овај глагол у неким контекстима употребљава чак и у значењу „проповедати“ или „исповедати“, док други указује на динамику и живост дискусије, што указује на сложеност сагледавања догађаја који су се одиграли. У току њиховог разговора „сам Исус им се приближи и ходаше с њима“. Исусово приближавање означава се једним, читаоцима Еванђеља по Луки познатим глаголом πορεύοµαι („ићи напред“, „бити на путу“). Тај глагол Еванђелист користи у опису историје Христовог страдања (19, 28.36; 22, 8.22.33.39) и њиме са означава Христов пут ка Јерусалиму, ка месту страдања, ка крсној смрти. Он такође може значити „одлучно корачати ка“, што у нашем контексту значи да се Исус одлучно придружује ученицима у незнању, „али њиховим очима није било дато да га препознају“. За сада су очи ученика затворене, па они не препознају придошлицу. Разрешење ће уследити тек касније у ст. 31: „Тада им се отворише очи и препознаше га“. Из начина представљања ове две епизоде – непрепознавања и препознавања – извлачи се снажна духовна порука: док је Васкрсли са ученицима, они га не препознају, а када га препознају он није више са њима; „тада им се отворише очи и препознаше га; али њега више није било пред њима“ (ст. 31). Динамика и агонија вере не могу се представити на бољи начин. За сада ученици не препознају странца који им се обраћа. Биће потребно да им се обрати и уведе их у даљи процес богопознања.

РАЗГОВОР ИЗМЕЂУ УЧЕНИКА И ВАСКРСЛОГ (17–27)

     У ст. 17, читаоцима Еванђеља по Луки познати Васкрсли Исус, ученицима пак непознати странац, први пут у приповести обраћа се својим сапутницима: „Какви су то разговори које водите међу собом?“ Ученици са неверицом слушају странца, они су „смркнути“. Адекватан превод необичне грчке речи σκυθρωποί, (обично се преводи „тужни“, „невесели“) био би „смркнути“, „мрка чела“. Реч узима ученик по имену Клеопа. Име Клеопа је скраћени облик од имена Клеопатрос. То је мушка варијанта познатог женског имена Клеопатра. Неки тумачи сматрају да је то исти онај Клеоп(а) који се помиње у Јн. 19, 25 као отац једне од Марија: „Марија Клеопова“. Ако би та Марија била сестра Марије Богородице, онда би Клеопа био Исусов ујак. Нарочито помињање имена овог човека код Луке и код Јована, под претпоставком да се ради о истој личности, значило би да је он био веома важна личност у историји раног хришћанства. Клеопа пита придошлицу, да ли је он једини странац у Јерусалиму који не зна шта се догодило у њему ових дана. Он узвраћа питањем „шта?“, односно „који?“, мислећи на догађаје. Оно што следи је Клеопино излагање које није ништа друго до један сажетак Еванђеља по Луки (ст. 19–24): Исус је из Назарета, он је био пророк силан пред Богом и народом – то је сажетак Еванђеља до почетка историје страдања. Она се надаље своди на констатацију да су га првосвештеници и старешине предали на смртну казну. Разлози за то се не наводе. Клеопа изражава разочарење оваквим током догађаја: „А ми смо се надали да је он тај који ће избавити Израиља“ (ст. 21). У чему се састојала та нада остаје нејасно. Да ли су очекивали да ће Исус донети Израиљу политичку слободу? Да ли су се надали да ће их ослободити од тренутног начина постојања који се неумитно завршава смрћу? „И при свему томе данас је трећи дан како се то догодило“.

     Помињање трећег дана овде није случајно. Исус је наговестио да ће устати у трећи дан (Лк. 9, 22; 18, 33), али ученици као да су заборавили шта им је он још за живота говорио. Потом следи кратак извештај о виђењима Васкрслог Исуса. Клеопа приповеда догађаје о виђењима Васкрслог више из перспективе некога ко није убеђен у њихову истинитост. До краја његовог излагања осећа се разочарење и вера у несрећан свршетак приче у којој су он и његов сапутник видели трачак наде за Израиљ. Непосредно после Клеопиног излагања следи Исусов одговор. Занимљиво је да и за време Исусовог излагања он за ученике остаје странац и да Лука не наводи њихову реакцију на Исусове речи. Исус их најпре укорава: „О како сте неразумни и спора срца да верујете у све што су пророци казали?“ (ст. 25).

     Занимљиво је да Исус не замера ученицима што га нису препознали. Његово васкрсло тело другачије је од његовог земног. Исус такође не замера ученицима што нису веровали у његове наговештаје сопствене смрти док је био жив. Он им такође не замера што нису у стању да исправно протумаче последње догађаје о којима је било речи. Једина замерка је то што не верују Писму. У томе је сва њихова неразумност и спорост срца. Они су се показали неспособним да догађаје који су се одиграли међу њима разумеју кроз призму библијске речи. Тек Писмо открива смисао свега што се догодило. Овде се такође крије дубока духовна поука: вера је акт разума („неразумни“) и срца („спора срца“) кроз које се чита и разумева Писмо. „Тада им разјасни шта је о њему писано у свему Писму“ (ст. 27). Догађаји везани за судбину Исуса Христа, његова смрт и његово васкрсење и разумевање јеврејског Писма кроз ту призму чине два стуба ранохришћанске вере и проповеди. Једно без другог они остају без смисла.

КРАЈ ПУТА (28–29)

    Реакција ученика на Исусове речи се не описује. Приповест се прекида у најдраматичнијем моменту. На путу странац тумачи последње догађаје у светлу библијске поруке. Тако су се приближили селу у које су пошли, Емаусу. У том тренутку Исус, за ученике још увек непознати странац, жели да настави даље. Поново се употребљава глагол πορεύοµαι. Странац поступа тако као да жели да настави пут, да се растане са својим сапутницима. Међутим, Клеопа и други ученик инсистирају да остане са њима. Разлог који наводе је смислен: ближи се ноћ, несигурно је путовати даље. Мада наводе само тај разлог, наслућује се њихова жеља да остану у друштву непознатог странца. Каснији развој догађаја ће то и потврдити. Углавном, ученици инсистирају. Све што им је странац говорио уз пут чинило им се превише занимљиво да би се сада тек тако растали.

ЗАЈЕДНИЧКИ ОБЕД

     Од стиха 30. описује се последњи догађај у низу. После заједничког путовања следи заједнички обед. Пошто се у стиху 29. употребљава глагол „уђе“, а у стиху 30. „седе са њима за трпезу“, може се закључити да се обед одвија у затвореном простору, највероватније у соби за ручавање неке од кућа у Емаусу. „Седе са њима“ значи у ствари „леже се њима“ пошто се у културолошком свету тадашње Јудеје обедовало лежећи, тј. полулежећи. Занимљиво је да током обеда у кући у којој је гост, готово путник намерник, Исус фигурира као домаћин: „Узевши хлеб благослови и преломивши га даваше им“. Сходно јудејским обичајима домаћин благосиља, тј. чита молитву пред обед, а потом раздељује „хлеб“ који се овде употребљава као стилска фигура за обед, целокупан оброк. Еванђелист Лука у Делима апостолским више пута користи израз „ломљење хлеба“ (Дап. 2, 42.46; 20, 7.11; 27, 35). Читаоци Еванђеља се свакако сећају догађаја када је Исус нахранио пет хиљада људи: и тада је он узео хлеб, благословио га и разделио присутнима (Лк. 9, 16). Обед у Емаусу је први после Тајне вечере Господње (Лк. 22, 14–20) и такође први у низу обеда који следе у Делима апостолским. Место из 24, 30 „узевши хлеб, благослови и преломивши га даваше им“ неодољиво подсећа на место из 22, 19 „и узевши хлеб заблагодари, преломи га и даде им“. Стога обед у Емаусу није само обичан свакодневни обед, већ поседује изразиту евхаристијску димензију: на вечери уочи страдања онај који благосиља и раздељује хлеб је оваплоћени Господ на путу ка крсној смрти, док у Емаусу исти тај, сада васкрсли и прослављени, Господ раздељује хлеб својим ученицима на крају пута са њима. Еванђелист не описује ток обеда. Исусов домаћински поступак, његов евхаристијски акт био је довољан да се ученицима отворе очи. Непосредно пре тога говорио је са њима: дао им се у виду сопствене речи. Сада је обедовао са њима: дао им се у светој тајни свога постваскрсног присуства.

ПОЗНАЊЕ И ИЗМИЦАЊЕ

     Реакција ученика у току заједничког обеда описује се кратко: „А њима се отворише очи и познаше га“. Тако једноставно, а тако компликовано. Наиме, препознавање, познање Господа Исуса Христа, догађа се на крају једног сложеног процеса. Пуно времена је Исус провео са ученицима – сусрео се са њима, путовао са њима, разговарао са њима, тумачио им Писмо – да би они на послетку били кадри да га препознају. Неизбежан моменат приликом читања ове приче је у томе што се у њој сваки хришћанин препознаје: он се такође на неки начин нашао у присуству Господњем, а да га није свестан; он је такође чуо реч Еванђеља и није је увек прихватао без сумње; он је такође читао и разумевао јеврејско Свето Писмо кроз призму страдајућег и васкрслог Месије; он такође учествује у светотајинском раздавању хлеба живота у обеду чији је домаћин Васкрсли Христос. Тешко је замислити колико пута је прича о путу у Емаус вршила снажан утицај на хришћане свих времена који су у ученицима препознавали себе, своју веру и неверу, своје призвање и сумњу, своје „споро срце“ и „срце које гори“.

     Потом се догађа нешто неочекивано: „и он нестаде“ или „он постаде невидљив за њих“. Тек што су га препознали Васкрсли Христос постаје „невидљив“. Тек што су се нашли – а да су тога свесни – у његовом присуству, он нестаје, они остају без њега. Присутни постаје Одсутни. Познање се завршава измицањем Спознатог. Ученици су познали Исуса, али уместо да га очајно траже и призивају назад, они се сећају: „Не гораше ли срце наше у нама док нам је говорио путем и док нам је објашњавао Писма“. Сећање на сусрет са Господом је потврда аутентичности овог необичног догађаја. Целокупан човек реагује на присуство Господње: емотивно („срце гори“) и интелектуално (разумевање Писма). Овде се могу лоцирати корени хришћанског богословља: искуство Васкрслог, сећање на то искуство, емотивни потрес, интелектуално разумевање кроз тумачење Писма, светотајинско учешће у обеду са присутним Господом и коначно недољива потреба да се говори о доживљеном и спознатом (ст. 35).

„ЗАИСТА УСТАДЕ ГОСПОД“

     Прича се не завршава спектакуларно. Ученици се враћају у Јерусалим („истога часа“) где се већ увелико говори о томе да се Васкрсли јавио Апостолу Петру. На окупу су Једанаесторица и још један неодређен број ученика („они који су били са њима“). Они сведоче: „Заиста устаде Господ и јави се Симону“ (ст. 34). На тај начин Еванђелист подсећа читаоце на 24, 12 где се Петар налази на празном гробу. Приповест о Петру у празном гробу се прекида причом о путу у Емаус. Сада се Еванђелист поново враћа на Петра и његово искуство. Васкрсли се јавио и ученицима на путу у Емаус и Петру. На овај начин Еванђелист такође чува јединство простора и времена своје приповести: Јерусалим и околина су место где се одигравају средишни догађаји историје спасења, док је недеља дан када се они временски лоцирају.

     Пошто су саслушали остале ученике, ученици из Емауса приповедају оно што се догодило њима. Ст. 35 сажима сва централна догађања у причи: „И они испричаше шта би на путу и како га познаше при ломљењу хлеба“. Два су дакле момента битна: оно што се догодило „на путу“ сажима сусрет, неспоразуме, разговор и објашњење Писма, док познање при ломљењу хлеба подсећа на последњи догађај. За Еванђелиста Луку је веома важно да још једном нагласи посебан значај „ломљења хлеба“ као централни моменат у богопознању: богопознање јесте један евхаристијски акт. У овом евхаристијском оквиру богопознања занимљив је још један моменат. Наиме, у грчком оригиналу стоји глагол у пасиву (ἐγνώσθη), тако да би бољи превод ст. 35 гласио „даде нам да га познамо“. Богопознање се дакле разумева као један акт Божији ка човеку (уп. нпр. Гал 4, 9). Бог чини да се „затворене очи“ отворе.

     Заједно са причом о блудном сину и милостивом Самарјанину, прича о путу у Емаус је најучинковитија прича из Еванђеља по Луки у историји тумачења. Како формалности, попут броја стадија или питања ко је Клеопа, тако и суштинске теме, попут затворених очију, тумачења Писма и евхаристијског богопознања, вековима су привлачили пажњу тумача. У наставку који следи покушаћемо да приближимо само неке моменте из богате историје тумачење приче о путу у Емаус.

ИСТОРИЈА ТУМАЧЕЊА

     Прича о путу у Емаус из Еванђеља по Луки интензивно је навођена и тумачена у раној Цркви. Ова тумачења показују садржинско богатство ове у Четворојеванђељу јединствене приповести. У наредним редовима кратко ћемо се подсетити ударних позивања на причу, као и тумачења везаних за њу.

СВЕТИ ЈУСТИН МУЧЕНИК И СВЕТИ ИРИНЕЈ ЛИОНСКИ: Најстарија инсинуација на причу о путу у Емаус, конкретно Лк. 24, 25–27, среће се код Светог Јустина Мученика. У текстовима овог црквеног оца нема директних тумачења приче, али је она свакако конститутивна за општу причу о постваскрсним догађајима. Код Светог Јустина се нарочито акцентује чињеница Исусовог постваскрсног тумачења Писма ученицима. Свети Иринеј Лионски директно наводи ученике на путу који су познали Господа приликом ломљења хлеба. Свети отац наводи овај догађај као последњи на листи догађаја који би хришћани морали одбацити ако би одбацили Еванђеље по Луки.

ТЕРТУЛИЈАН: Латински учитељ Цркве Тертулијан нуди једно од најстаријих тумачења приче о путу у Емаус. За Тертулијана је ова прича од нарочитог значаја у оквиру побијања Маркионовог става да између Старог и Новог Завета постоји радикални дисконтинуитет. По латинском писцу, ова прича недвосмислено показује да Исус Христос ни пре нити после свога васкрсења није неки „нови“ Месија, већ онај који је наговештен у Писмима изабраног народа Израиља. Надаље, спорост срца ученика се у причи појављује као благослов, пошто даје повод Васкрслом да открије свој идентитет.

ОРИГЕН: Ориген такође посеже за причом о путу у Емаус у оквиру полемике са незнабожачким философом Келсом. Последњи је побијао хришћанство на свим нивоима, негирајући, између осталог, историчност Исусовог васкрсења. Да би се супротставио овом приговору Ориген се позива нарочито на ст. 32 у коме се говори о „срцу које гори“; оно је од суштинског значаја за хришћанску веру: оно се разгорева када „се распали ватра речи Светога Духа и поставља пожар у срцима верних“. Он се међутим, разгорева и онда када Исус скида печат са Писма и открива његов смисао.

АМВРОСИЈЕ: Амвросије Милански у тумачењу Еванђеља по Луки прескаче причу о путу у Емаус. Он са приповести о празном гробу прелази директно на јављање Васкрслог Једанаесторици. Ломљење хлеба помиње само узгредно, док се јављање апостолима пореди са јављањем двојици ученика. На једном другом месту Амвросије именује Клеопиног сапутника као Амаон или Амаус.

БЛАЖЕНИ АВГУСТИН: Док се у најранијим тумачењима акценат у тумачењу приче о путу у Емаус ставља углавном на тумачење Писма или на поједине податке која она нуди, евхаристијски карактер обеда се не ставља у први план. Другачије ствари стоје код Августина. На дан Васкрса године 400. хипонски Епископ је проповедао о тајни Васкрсења Господњег (беседа 235). Иако је на празничној Литургији прочитана перикопа о Васкрсењу из Еванђеља по Матеју, блажени отац се одлучује да тумачи перикопу о Емаусу. Он почиње са констатацијом да разлике у описима Христовог васкрсења које постоје између Еванђеља нису противречности. Потом говори о присуству Васкрслог међу ученицима: „Он је истовремено видљив и скривен.“ Ученицима нису очи „затворене да га виде, али су затворене да га познају“. Тренутак познања је „приликом ломљења хлеба“. Августин надаље излаже да је то случај и са свим хришћанима претходних векова: иако не могу директно да га виде, „Господа спознајемо када хлеб ломимо“. Тако Божија одсутност није стварна одсутност: „Веруј и он је са тобом, чак и ако га не видиш“. Погледајмо ученике, „они су изгубили веру, они су изгубили наду. Ходали су као мртви са живим, као мртви са животом“. Али начинили су корак, „понудили су му гостопримство“. Августин позива окупљену заједницу да следи пример ученика: „Задржи странца, ако желиш да спознаш свога Спаситеља“. То што Васкрсли постаје невидљив чува претпоставке наше вере: „Ако верујеш само у оно што видиш, где је вера?“ Али моћ вида ће нам бити враћена, пошто ће се Васкрсли вратити у Судњи дан.

ГРИГОРИЈЕ ВЕЛИКИ: Григорије се у својој проповеди о Христу пролазнику и странцу надовезује на Августинова тумачења. По њему је занимљиво да се Исус Христос јавља ученицима у једном обличју у коме они не могу да га препознају. Потом је дијалектика присуства и одсуства оно што он нарочито тематизује. Ученици су реаговали тако како јесу из љубави и сумње. Међутим, они се нису задовољили само тиме да задрже странца у гостима, они су га приволели да остане са њима. Они дакле нису само слушали, већ су и деловали. Узимајући акт гостопримства ученика из Емауса као повод, Григорије Велики наводи и друга места из Светог Писма Новог Завета која подстичу на праксу гостопримства (Јев. 13, 2; 1 Пет. 4, 9 и нарочито Мт. 25, 35). Примајући Христа, верујући се спремају за час када ће он примити њих.

ЗАКЉУЧАК

     Из ових кратких навода може се закључити у којој мери је прича о путу у Емаус вишедимензионална и колики спектар богословских тема може да покрије. Задатак тумача сваке епохе је да изнађе и нагласи управо оне потенцијале текста који се у датом тренутку тумачења чине најефикаснијим да посредују и благовесте средишну еванђелску поруку: „Заиста устаде Господ“!

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1105/tekst/put-u-emaus-lk-24-13-35-cetvrti-deo/