Преподобни
ЈУСТИН Ћелијски (Поповић)
ТУМАЧЕЊЕ
СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
Глава прва
БОЖАНСТВО ОВАПЛОЋЕНОГ БОГА ЛОГОСА
"У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос
бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог." (1:1)
Ако је почетак празан и пуст,
какво ли ће тек бити оно што произилази из њега и долази из њега? Ако је у
почеткуиспред ових почетака ништа, онда из ништа може произаћи само ништа.
Наша људска мисао која уопште мисли у категорији:
почетак, трајање, завршетак, не може ни о овету, ни о бићу, ии о постојању да
мисли без почетка. Полазећи од себе као од прве непосредне стварности своје ка
ономе што је на њеноме почетку она се природом свога бића мора питати: шта је почетак свих
почетака, почетак испред свих почетака, па и почетак саме људске мисли? Јер чим
мисао људска почне да мисли, она већ у самом акту мишљења има почетак. Тако има почетак и
у самом бићу, постању и постојању свом.
А када мисао људска обухвати овај видљиви свет, она
се с правом природно и логично пита: шта је почетак овоме свету, шта је пре
почетка овога света, јер је очигледно да овај свет има почетак, кад и ја, мисао
људска, имам почетак?
Христовођена и богонадахнута мисао Светог
Еванђелиста Јована вида тај први почетак, прапочетак, почетак свију
почетака, сав испуњен Логосом, Богом: Он је почетак, Он
испуњује сав почетак, Он је "у почетку".
На почетку свега, испред свих
почетака, као почетак и бића, и постојања, и света, и живота, стоји Бог
Логос: Творац свега што је почело и постојањем траје. Овај Свепочетак је
тиме Свепочетак што нема почетка; он је у непрекидном трајању; и Он даје силе
свима почецима у створеном свету да постојањем трају, и развијају се, и
одвијају се у најразноазрсније облике постојања и збивања. Зато је и изречена
ботомудра реч која значи не само трајање већ светрајање: = беше.
Али овај глагол је пуста граматичка схема ако није испуњен Логосом = Мудрошћу,
Речју, Богом.
Трага ли радознала људока мисао за почетком тог
Свепочетка за почетком Логоса, ево њега: "И Логос беше у
Бога". Његов почетак је у Бога, значи: Он и нема почетка; сав је у
Бога, па ипак самосталан, ипостасно самосталан, не обезличен неком
обезличујућом погруженошћу у Богу. Људска мисао, када мисли о Богу, не може
друкче а да и почетак Његов не замишља беопочетним. За њу је и најприродније и
најлогичније да Бога замишља бескрајним и бесконачним у сваком погледу, па и у
логледу почетка: почетком је Он бескрајан, бесконачан,
беспочетан. Да, то је једини беспочетан почетак.
Зато је Логос свим бићем Својим
сав "у Бога"; а то значи: сав бескрајан, са сваке стране бескрајан и
безграничан. Иако је "у Бога", Логос није ништа мањи од Бшта:
сва су божанска савршенства у Њему као и у Богу, те је и Он по свему и свачему
Бог, и то Бог Логос, зато је и речено Духом Светим преко светог
тајновидца и боговидца: "и Бог беше Логос".
Значи: Бог Логос је посебна Личност у Богу, друго
Лице Свете Тројице. Тако: у почетку испред свих почетака сгоји
и постоји Пресвета Тројица. Јер Бог Логос никада није одвојен од Бога Оца; Он
је стално и вечито "у Бога". Он "нема почетка" (1
Јн. 2,19).
Богомудри Свети Кирило Александриски благовести:
Блажени Еванђелист Јован под почетком означава овде Бога Оца, да би се Божанска
природа јавила изнад свега, имајући под својом влашћу сву твар. Нема ничег
старијег од почетка. Употребљена реч "беше"
означава превечни почетак Бога Логоса, и води мисао човекову
ка дубоком непостижном, неизрецивом и ванвременом рођењу. Еванђелист
благовести: "И Логос беше у Бога", и тиме указује на Ипостас
Бога Оца и на Ипостас Бога Сина. [1]
"Он бјеше у почетку у Бога" (1:2)
Да је Логос - Бог, и да је Бот заиста Света Тројица
казује нам следећа благовест новозаветног громовника богочовечанске истине:
"Логос беше у почетку у Бога" - "Логос беше Бог"
(ст. 1).
Значи: Бог Логос ни по чему није мањи од Бога Оца,
нити је Он по почетку постојања каснији од Бога Оца, па макар творевина
"пре свих векова", како су то учили христохулни и богохулни Аријанци.
Он ни у ком смислу није створење, већ у свему и по
свему, свагда. и увек вечити Бог Логос, увек "беше у Бога",
"код Бога", окренут "к Богу" - никада, ни по
чему мањи од Њега, па ни по почетку свога бића и постојања. Логос "беше
у почетку".
Али да ко не би помислио да тај почетак има
почетка, и да Логос није прави и истинити Бог, по свему раван Богу Оцу, свети
благавесник и додаје: "Он беше у почетку у Бога". Тако света
логика еванђелског богословља не допушта ни помисао да је Бог Логос ма по чему
нижи и мањи од Бога Оца.
Свети Златоуст благовести: Син грома има кључеве
неба. Он је обучен у Христа. Поприште његове делатности јесте васцело небо,
гледалиште - васељена. Гледаоци и сви анђели и од људи они који су слични
анђелима или желе да постану такви. Еванђелиста Јована окружују вишње силе,
дивећи се племенитости душе његове и красоти врлине његове, којом је он
привукао себи и Самога Христа и добио духовну благодат. Стога обратимо ову
пажњу не на рибара, не на сина Зеведејевог, него на онога који зна дубине Божије,
дубине Духа Светога. Он нам ништа људско неће говорити, већ све што нам буде
рекао биће из дубине Духа Светога, из оних тајни које чак ни анђели нису знали
пре но што су се збиле. То нам је открио Апостол Павле рекавши: "Да се
кроз Цркву сад обзнани поглаварствима и властима на небу многоразлична
премудрост Божија" (Еф. 3,10).
Значи, анђели заједно с нама научили су се ономе
што раније нису знали. Еванђелист Јован удостојио се проникнути у
најнеприступачније тајне, и имајући у себи говорећег Самог Господа, није
подлегао никаквим људским слабостима...
Еванђеље је не властити производ Светог Еванђелиста
Јована, него дело божанске силе која је делала у души његовој... Еванђелист нам
доноси тако узвишене догмате, тако превасходна правила живота и такву мудрост,
какви су могуће само ономе који благовести из саме дубине Светога Духа, и
објављује као онај који тек што је сишао са самих небеса. Кроз Еванћелиста
благовести сам Бог роду људском. [2]
"Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не
постаде што је постало" (1:3)
Ево почетка свима почетцима; ево Свеизвора из кога
је потекло све што постоји: сви потоци постојања истичу из њега разграњавајући
се у безброј поточића и поточићи у безброј још ситнијих поточића, па кроз
капиларе до у атоме, електроне, фотоне, праелектроне.
Кроза све то струји једна једина, нека чудесно
диференцирана и разливена и разграната и размрежена Логосова стваралачка сила:
"Све кроз Њега постаде што постаде": све од највећег до
најмањег, од највидљивијег до најневидљивијег, све што видимо на кори света и
све што не вииимо под том кором.
То Логосово "све" ко зна у какве
се све димензије пружа, ко зна где су му и какви су му крајеви, какве
запремине, какве дубине, ширине, висине! Нема сумње да се то "све"
не може измерити никаквом људском мером, никаквом људском мишљу. У том
Логосовом створеном "све" колики је безброј ствари које ми
људи својим органом вида не видимо, а колики ли тек које превидимо.
Само у Богу Логосу "све што постаде",
тј. сви светови видљиви и невидљиви јесу и претстављају једну органску целину,
логосну и логичну целину. Само полазећи из Њега, и вођена Њиме људска мисао
може то наслутити, назрети, и људско осећање осетити; а само освећена и
просвећена Њиме људска мисао може то јаоно сагледати и сазнати, и људско срце -
очигледно дознати и схватити. Да би постао један камен, колико је силе
потребно, и какве? Сигурно силе несравњено веће него што су људске, јер ниједна
људска сила не би могла створити из ничега и један најмањи каменчић. А, камоли
- створити сунце, месец, небеса, земљу, човека, душу, мисао, осећање, савест.
О, за све то неопходне су силе несравњено веће од
људских, силе Бога Логоса. Зато је и речено: "И без њега ништа не
постаде што постаде" (ст. 3). Значи: у постојање се улази само помоћу
Бога Логоса; нема друтог улаза, нема других врата помоћу којих би се могло ући
у царство постојања. И у овом погледу важе оне божанске речи огааплоћеног Бога
Логоса: "Ја сам врата" (Јн. 10,9).
Нема твари, нема трунчице која постоји, а да није
постала Богом Логосом. На свему, по свему и у свему је Његов стваралачки дах,
Његова свестваралачка сила. Када би људкжа мисао могла да до краја разгрне атом
и сунце, нашла би ту лотосну силу и у једном и у другом. По пореклу свом ове је
логосно. Отуда сва твар, сва творевина и јесте прво Еванђеље Божије, прво
праеванђеље о Богу Логосу, Творцу и Сведржитељу свега што постоји.
У ствари, сав створени овет, ове видљиве и све
невидљиве васионе јесу своје врсте богојављење, христојављење. Само површно и
површинско, само кокошије чепркање мишљу људском по храпавој кори, по
површинској прашини васионе, не проналази то и не види то. Чим људска мисао
озбиљно крене кроз овај свет, она свуда, у срцу сваке твари наиђе на божанску
логосну силу која све што постоји, води тајанственим путевима постојања ка
богоодређеном свециљу васионе (ср. Кол. 1,16; Јевр. 2,10).
Све што постаде са божанским циљем постаде, јер све Богом Логосом постаде.
Нема ничег случајног у Божијем овету; најмање је случај створио ишта у овоме
свету. Нема случаја, нема ниечг случајног, јер има Бога Логоса, који је и
Свемудрост и Свелогика, и Свесила овега постојећег, и усто: Свепромислитељ, јер
је Свестворитељ.
А ђаво? Зар је и он "Њиме постао"?
Да, само је Бог Логос створио њега као светог и светлог анђела. Он је ушао у
такво постојање. Ђаволом је постао, јер је, вођен и завоћен својим гордим
самољубљем, зажелео да потисне Бога, и сам постане Бог. Тако је он злоупотребом
своје слободне воље, својим гордим самољубљем претворио себе из светог и
светлог анђела у ђавола: у биће противбожно, зло, грешно и свемрачно.
У ствари, ђаво зида себе на небићу, на сенкама
свога уображења да је он нешто велико и огромно. Но он и јесте тиме ђаво, и
тиме лудило, што хоће да царство свога постојања, свога бића заснује не на Богу
Логосу, већ на својој фантастичној гордости и безразложном самољубљу. Суштина
је ђаволове трагедије у томе, што на небићу хоће да заснује своје биће.
У томе је трагедија и ђаволовог зла и ђаволовог
греха, па и људског зла и људског грвха: хоће да заснује своје биће, своје
постојање на нечему што нема у себи Бога Логоса, што нема истинитог Бога. А то
значи: што хоће своје биће да заснује на небићу. А у томе је прва ђаволова
лудост, у томе и све ћаволско лудило људско, које у својој грозници држи
природу људску која се добровољно определила за грех и зло.
Богомудра мисао Светог Григорија Ниског казује ову
тајну зла и философије греха. Ево ње: "зло има своје биће у небићу".
Свети Кирил Александриски благовести: Бог Логос као
Јединородни Син очигледно све ради уз сарадњу и у саприсуству Оца и Свегога
Духа. А Сину саприсуствује Отац не као немоћноме да ишта уради од постојећег,
него као сав будући у Сину истоветношћу суштине. Пошто, дакле, Један постоји у
Другоме природно и неопходно, те кад ради Отац очигледно ради и Син као Његова
природна, суштаствeна и ипостасно постојећа Сила. Исто тако када ради Син, ради
и Отац као извор стваралачког Логоса, природно присутан соиственом Породу, као
што је огањ присутан у топлоти која происходи из њега. [3]
Свети Златоуст богомудро објашњава тајну Бога
Логоса. Речи блаженог Еванђелиста: "У почетку беше Логос"
означавају не што друго него биће вечно и безгранично... Није речено: беше у
Богу, већ: "беше у Бога" шго означава вечност Бога Логоса по
ипостаси. Логос је ипостасно биће које је бестрасно произашло од самога Оца. [4]
Блажени Теофилакт Охридски богомудрује:
Еванђелистове речи: "Логос беше у Бога" показују да је Син
савечан Оцу и да Отац никада није био без Сина. Реч је о две Личности, али и о
једној природи и о једном Божанству. Логос се никада није одвајао од Бога Оца и
појавио као неки антибог. [5]
"У Њему бјеше живот, и живот бјеше светлост
људима." (1:4)
Не само постање света већ и само постање живота,
сав живот у неизмерној тајанствености овојој дошао је од Бога Логоса, и сав
"беше у Њему". Нема сумње, живот није нешто што је само од
себе постало у већ постојећој творевини, у утроби природе; нити је "оно
што постаде" могло да само од себе створи, произведе живот.
Очигледно је: сав живот у свој целини својој, и у
свима чудесним појединостима својим, води порекло непосредно од Бога Логоса.
Све што у створеном свету постаде, па и сам живот - "Њиме постаде";
и за све живо важи ово: "без њега ништа не постаде што постаде"
живо (ст. 3).
Силе и границе живота су у Богу Логосу. Зато је сав
живот, и све што живи, еванђеље о Богу Логосу, проповед, благовест о Њему. Зато
је тајна живота тако божански узвишена, сложена и дивна, јер је у њој - сав Бог
Логос, који кроз њу и по њој разлива своја божанска тајиства и силе. Тако је и живот,
од врха до дна, од почетка до краја, овоје врсте богојављење, христојављење.
Све што живи, самом природом својом објављује Христа Бога Логоса. Зато се живот
и појава живота у "мртвој" природи ничим не може објаснити до Богом
Логосом. Пошто живот бићем својим тоне и извире из Бога Логоса
и његових савршенстава, то и све његово у суштини има логосни карактер.
У тој логосности живота садржи се права логика
живота. Логос и јесте једина божанска логика живота, зато се Он и назива "Логос
живота" (1 Јн. 1,1). У ствари, без Христа, без те Логике, божанске
Логике живота, нема једине божанске виодикеје, и сав живот постаје бесмислица,
страшна и душеубиствена. Чим човек хоће да без Бога Логоса објасни, осмисли,
оправда живот, већ је закорачио и ступио на клизаву литицу алогичности којом се
отискује у потпуни хаос и смрт духовну. Јер шта је то смрт?
Смрт је хтети бити жив без Бога Логоса. А она
наступа чим човек хоће то да оствари. Први је са тим почео праотац Адам: хтео
је да живи, али не Богом већ грехом. А то значи: хтео је да небићем изграђује
овоје биће. И тако је смрт ушла у људску природу. А смрт? исте је природе и
логике које и ђаво и грех и зло.
Или боље, једно је тројство: грех, смрт и зло;
тројство - нераздвојно и једносушно. Оно и хоће да на призрацима, на привидима,
на привиђењима зида себе, гради себе, заснива себе.
Чим људска мисао крене у грех, већ је ступила путем
у духовну смрт. А духовна смрт настаје у души људској када се она одвоји од
Бога Логоса, када неће да живи Њиме, када неће да верује у Њега, и најзад -
када Га одриче и пориче, и тврди: нема Бога. То је врхунац смртности, она
"друга" смрт (Откр. 21,8), која и јесте најпакленији пакао за
боголику душу људску, њен вечни пакао.
У тој другој смрти за душу човекову заиста нема
Бога, заиста не постоји Бог, јер Га она неће у себи, неће његове животворне,
светле и свете силе. А Бог се никоме не намеће насилно. Тако душа, која стварно
живи само Богом Логосом и од Њега добија ове што је живо у њој, чим гресима и
неверјвм потисне из себе Бога Логоса осгаје по инерцији жива, и у греху и у
смрти жива. А живот, чија је једина суштаствена и радосна сила и једини логички
бесмртни смисао - Бог Логос, чим изгуби Бога претвара се у смрт, у бесмислицу,
у пакао, у ужас, у страшило, у наказно привиђење које лудачки проглашује себе
за све и сва у свима световима. Тако душа саму себе мучи вечним мукама. А то и
јесте пакао, који почиње у овом, да се, при непромењеној садржини душе, вечито
продужи у оном овету. Пример? Богаташ у причи о богаташу и Лазару (Лука
16,19-31).
Живот је по себи
логосан, а то значи: божански логичан. Отуда: живети значи логосовати, логосне
божанске силе и особине остваривати. Ући у живот значи: ући у
све што је Логосно, Божије: у Његову светлост, истину, правду,
доброту, љубав, бесмртност, мудрост. А пошто је Бог Логос - вечна божанска Светлост,
то живети у ствари и није друго до светлети. И још: живети значи бити у
светлости. Само као жива бића људи могу у светлости живота сагледати свој
вечни, божански, логосни смисао.
Живети за човека значи: душу, која је логосном светлошћу
запаљена, одржавати у светлењу и горењу оним што је логосно, божанско,
бесмртно. И све што живи у човеку, види свој прави пут само у светлости Бога
Логоса. И што живи - Њиме живи. Зато што је свим бићем својим у Богу Логосу, живот и
јесте живот и у исто време светлост. Бог Логос преко живота светли,
и дарује светлост. А без тога и око тога је тама. Стога је тама синоним смрти,
и сама смрт.
Зато свети Еванђелист благовести: "и живот
беше светлост људима" (ст. 4). Живот - светлост,
живети=светлети, и то светлети Богом Лотооом. То је првобитна, божанска,
бесмртна, неугасива светлост. И Она се сва оваплоћењем Бога Логоса уселила у
човека, Она - "Истинита Светлост" (Јн. 1,9). И отуда
Богочовекова благовест: "Ја сам светлост света" (Јн. 8,12).
Живот из прасуштине
своје зрачи логосном светлошћу; отуда и материја од које је тело
људско, састоји се из фотона, из светлосних зрнаца. Све што улази у живот
људски саткано је од светлости, од светлосних сила и светлосне материје.
"И Свјетлост свијетли у тами, и тама је не
обузе" (1:5)
Живот? - Сав је у Богу Логосу и од Бога Логоса. Све
што није од Њега и у Њему - у тами је. А то? - у смрти је. Јер је
смрт оно што нема Бога Логоса, и што је изван Њега. А то је? - грех, и зло, и
ђаво.
Ово троје. Али је све то троје - једна смрт. А смрт
- то је непрекидна тама, вечна тама и мрак. Само та тама не
шкоди Богу Логосу, не смањује, нити гаси Његову вечну и неугасиву Светлост,
коју он пали животом и по људима. Она као и да не постоји, јер где логосна светлост
светли тамо нема таме нити је може бити.
Зато свети Благовесник благовести: "И
светлост се светли у тами, и тама је не обузе" (ст. 5). Тама је
нешто ограничено, јер долази од сазданих бића; а светлост Бога
Логоса је безгранична, зато је тама обузети не може. Она је
безгранична и у људском животу као логосној творевини. Зато ни њега тама
обузети не може све док светли Богом Логосом и зрачи његовим
животворним силама.
Основно је хришћанско искуство из живота и рада
Богочовека Господа Христа: "Бог је светлост, и таме у њему нема никакве"
(1, Јн. 1,5). Љубав је Светлост, мржња је тама: "који љуби - у светлости
живи; који мрзи - у тами је (1 Јн. 2,10,11). Новозаветно је начело: Свака
еванђелска врлина је светлост; сваки порок је тама.
И светлост се светли у тами. Свети Златоуст богомудрује: Тамом се овде назива и
смрт и заблуда. Вештаствена светлост светли не у тами, већ када нема таме;
међутим еванђелска проповед светлила је у сред мрака заблуде
која све опседа. Овасветлост прониче и у саму омрт и иобеђује је.
Према томе, пошто ни смрт ни заблуда не савлађују ову светлост већ
она свуда блиста и светли сопствеиом снагом, то Еванђелист и вели: "и
тама је не обузе". Да, она је несавладљива, и не воли обитавати у
душама које не желе просветљење...
Бог се не приближава нама силом, против наше воље,
него по нашој вољи, по нашој жељи и благорасположењу. Не закључавај врата овој светлости,
и доживећеш велику насладу. Ова пак светлост долази нам помоћу
вере; и дошавши, веома просвећује онога који је прима. И ако јој ти понудиш
чисти живот, она ће стално обитавати у теби. [6]
Свети Кирил Александриски вели: Син није створен;
напротив, Он је Бог и стога живот по природи... Он је живот по
природи, као Бог из Бога и живот из живота ... Бог и Отац је све у свему кроз
Сива у Духу... По човекољубљу Бога твари имају светлост, и уједно
са својим прелазом у биће доносе са собом као неку стављену у њих силу разума.
[7]
"Би човјек послан од Бога, по имену Јован.
Овај дође за свједочанство, да свједочи о Свјетлости, да сви верују кроз њега.
Он не бјеше свјетлост, него да свједочи о свјетлости. Бјеше
Свјетлост Истинита која обасјава свакога човека који долази на свијет. У свијету
бјеше, и свијет кроз Њега постаде, и свијет Га не позна. Својима дође и своји
Га не примише."
(1:6-11)
Свака стварчица, свако биће зрачи, светли Логосом,
логосном светлошћу, јер је у томе суштина постојања и бића. Исто тако сва
творевина скупа зрачи, светли логосном светлошћу. Али, да би то човвк могао
угледати и сагледати, потребно је да има здраве очи душе, здрав вид ума, чисто
срце. Јер греси су као скрама која падне на очи, те не виде светлост, иако она
постоји свуда наоколо, и у вис до у бескрај, и на ниже до у бескрај, и са свих
страна до у бескрај.
Највидовитији од људи до Христа у том погледу јесте
Свети Јован Крститељ. Сва је његова мисија у томе: открити
људима истиниту светлост. Он само о томе и сведочи као очевидац
који ту светлост непрестано гледа и као богоосетљивац који ту
светлост живо осећа.
Упоређен са том истинитом светлошћу,
Свесветлошћу - Богом Логосом, и он није светлост, иако у човечанском свету
светли шојом светлошћу и праведношћу као сунце. Иако је он, по речи Самога
Спаситеља, био "највећи између рођених од жена", свети
Еванђелист вели за њега: "Он не беше светлост, него да сведочи за
светлост" (ст. 8).
Ма колико били "светлост света"
(Мт. 5,14) Свети Апостоли и остали Светитељи, њихова светлост је увек
позајмљена од Бога светлости; они оу само преноситељи божанске Логосове
оветлости. Циљ је њиховог доласка у овај свет, као и Претечиног: "да
сведочи за светлост, да сви верују кроз њега" (ст. 7). Значи: он је
само пут и прелаз и пролаз ка Истинитој Светлости - Богу Логосу. "Кроз
њега" - Богу Логосу. То је целокупна проповед његова.
Та Свесветлост није нешто страно и туђе људском
бићу; њу ће пронаћи сваки човек у свакој твари само ако иде до њенота дна, до
њенога срца: јер ту су и разливена безбројна зрнца Логосне светлости. А најпре,
ту Свесветлост, њене најјаче одразе наћи ће у себи самом, у најтајнијој суштини
свога људског бића. Јер са том светлошћу Бог Логос и шаље свако људско
биће у овај наш земаљски свет. Та светлост и јесте суштина боголикости
човечије. Она му је светлост у тами постојања.
Главна, неугасива светлост. Зато је за човека и
природно и лотично да верује у ту Лопосову Светлост, у Бога Логоса, у ту
истиниту Светлост. То казују свете речи богонадахнутог Еванђелиста: "Беше
светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет"
(ст. 9). "Свакога човека" без изузетка, био Хришћанин или
нехришћанин. Јер та светлост и чини човекачовеком,
и људско биће људским бићем. То значи: сваки је човек по души
логосан, по души Хришћанин; сваки је човек по природи својој христоносац,
светлоносац. У томе је вечна вредност сваког човека. У томе је божанско
величанство сваког човека.
Долазећи на свет, сваки човек већ доноси у души
својој мало Христово Еванђеље; сваки еванђелист, сваки - богослов, сваки -
Христослов, сваки - христообјавитељ, сваки христопроповедник, сваки -
богојавитељ.
Стога, у основи нема нико од људи изговор за свој
нехришћански живот у свету, нико, поготову хришћани, јер они бар ,по природи"
својој треба да чине срж Христова Еванђеља. Утолико пре што је та логосна светост -
логосна Светлост разливена по овима тварима и бићима. Све гласи, све громогласи
Христа Бога Логоса; све што постоји слива се у једно огромно богојављење,
христојављење: "у свету беше, и свет кроза њ постаде, и свет га не
позна" (ст. 10), па и боголика круна света - човек. Па ипак: "свет
га не позна" (ст. 10). Зашто? По слободи својој, по нежељи својој, по
добровољно изабраном злу свом, богоборачком и христоборачким.
Зловољом својом, као неким свеобухватним црним
звоном, људи су покрили све логосне светлости света, погасили све свеће, све
лампе Божије у свету, и залетели се кроз своју таму у мрак и хаос. И тако се у
њему стално копрцају и даве, еда би у своме мраку удаљиле све што их потсећа на
Бога, на Христа.
Људи, због логосне светлости коју са собом у
природи својој доносе у овај свет, по природи су "своји" Христу,
али по својој злој вољи су отућени од Христа, као да му нису никакав род. Зато
еванђелист и пише: "К својима дође, и своји га не примише" (ст.
11). Повучена је овде врло танана разлика измећу људи као својих Христу, и
осталих бића као својих Њему. Он је дошао "својима" обухвата
сва бића, све твари овога света, и људе са њима, јер да се односи само на људе,
еванђелист би рекао: "само људима". Но пошто су људи одбили да приме
оваплоћеног Бога Логоса, а друге тварр остале уз Њега (камење, црквена завеса,
земља, сунце=сва природа сем човека), то је свети еванћелист издвојио људе, а
на челу свих људи - Јевреје, који су у најпотпунијем смислу били - своји.
"А онима који Га примише даде власт да буду
чеда Божија,
онима који верују у Име Његово."
(1:12)
Све то знак је бескрајне слободе људске: да се људи
односе према Богу по своме слободном личиом нахоћењу. У том погледу не постоји
никакво насиље од стране Бога и Господа Христа према људима. Васцело Еванђеље
његово је засноваео на тој слободи, на том слободном самоопредељивању за и
против Христа.
"Ако хоћеш", то је Христово руководно
начело у проповедању и придобијању за Еванђеље. Најочигледнији пример:
Дванаесторица Апостола. Сви су они били очевидци Хриотових дела, чудеса,
дотађаја, учења, па се ипак Јуда по овојој слободи определио против Христа, а
Једанаесторица, исто тако по својој слободи, за Христа. А за њима - безброј
других све до данас; а и за Јудом многи - све до данас.
Но тако ће бити и од данас до Страшнога суда. Који
се год определе за Господа Христа, додају својој већ урођеној логосној
светлости још много светлости и силе Христаве; они у светлости својој виде
светлост Христаву; и она кроз веру и остале еванђелске врлине овим бујицама
силази у душе њихове; и они лостају силни до непобедивости и свемоћи.
Они непрекидно помоћу тих логосних оила "расту
растом Божијим" (Кол. 2,19) "у човека савршена", охристовљују
се и постају синови Божји. То значе Еванђелистове речи: "А који га
примише даде им власт да постану неда Божја који верују у име његово" (ст.
12). Свима који верују у име Његово даје се та свемоћна власт која
биће људско преображава у сина Божјег, у наследника Божјег, коме
као сунаследнику Богочовековом припадају сва блага и сва савршенства Божија.
"Који се не родише од крви, ни од жеље
тјелесне,
ни од жеље мужевљеве, него од Бога".
(1:13)
То човеково раћање, то његово
развијање има ове одлике духовног рођења од Богоочовека и
узрастање Богочовеком: "у човека савршеиа, у меру раста висине Христове"
(Еф. 4,13). Такав човек, такви људи свим бићем се рађају од Бога: сву
своју вољу, све своје мисли, сва овоја осећања, сва своја расположења, сав свој
живот изводе из Бога, из Његових светих заповести, и своде на Бога, на његове
свете заповести. Они ове своје толико предају Богу, толико препуштају Богу да
их Бог испуњује својом божанском љубављу, божанском Истнном, божанском Правдом,
божанском Светлошћу, те они помоћу ових светих божанских сила прерађују себе у синове
Божје, те љубе и творе све што је Божије, а презиру ове што је ћавоље.
Отуда онолико опитне истине у речима светог
Богослова: "Који је год рођен од Бога не чини греха, јер његово семе
стоји у њему, и не може грешити, јер је рођен од Бога" (1 Јн. 3,9).
Тако у душама оних који верују у Христа све се непрекидно рађа
од Бога; они све своје изводе из Бога: и мисли, и осећања, и
расположења, и речи, и дела. Све од њих бива по Богу, ништа по човеку. Истинита
је реч богонадахнутог еванђелиста о њима: Који се не родише од крви, ни
од воље телесне ни од воље мужевље, него од Бога (ст. 13).
Где је онда њихова воља? Сва у њиховој вери, у
њиховој љубави, у њиховом богољубљу, у њиховом Христољубљу, у њиховом
еванђелском животу, у њиховом живљењу Христом, и у Христу, и ради Христа; сва
им је воља потчињена Богочовеку испуњавајући Његове свете заповести кроз
подвизавање светим еванђелским врлинама и служење светим еванђелским истинама.
"И Логос постаде тијело и настани се међу
нама, и видјесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и
истине"
(1:14)
"И Логос постаде тело" (ст. 14): сав Бог Логос постаде човек. А раније
је на други начин био присутан у телу, у човеку; и опет још на
друкчији начин у осталим бићима и тварима. Сада? Сав Бог Логос, са
свима божанским савршенствима "постаде тело", вештаство,
и кроз тело показа Себе целог, показа ову пуноћу овога
Божанства (ср. Кол. 2,9). Поставши човек Бог Логосје
на најприснији и најпотпунији начин сјединио Себе са људском природом, и кроз
своје посебно тело - са целокупном природом људском. Зато
Еванђелист додаје: "и обитаваше међу нама" (ст. 14).
Као човек, Он није само за себе човек већ је то ради нас и за нас, и зато "мећу
нама". Он "постаде тело" да би показао
како је и тело ради Бога и за Бога; како је и оно позвано, и има за циљ да се
испиуни Богом Логосом; да живи Њиме и ради Њега и у Њему, да се сво испуни
Богом, да оваплоти у себи Бога.
Мало људско тело - сместило у себи
целог Бога Логоса. Да, у томе је света тајна, и света истина,
и света стварност: телоје храм Бога, обиталиште Бога, дом Бога.
Малецно тело људско смешта у себи Несместивог. Како?
Ено стварности у Светој Богородици Дјеви: Она Духом
Светим зачиње, носи и рађа несместивог Бога Логоса. Да, необјашњиво али
истинито. Да је истинито, показује касније целокупна историја на звмљи
Богочовека Христа, Сина Свете Дјеве. Целокупним својим животом и радом на земљи
Он је показао да је Бог, и тиме да је Света Дјева, Богородица, јер је родила Бога
и Господа Исуса Христа.
Сва божанска савршенства која је Бог Логос донео и
унео у тело поставши тело богомудри Еванђелист називаблагодаћу и истином. Он
благовести: Бог Логос, поставши тело, обитаваше мећу нама "пун
благодати и истине" (ст.14). А сва та божанска савршенства, ову
ту благодат и истину, Богочовек је показао
кроз дела своја и речи своје, кроз свој богочовечански домострој спасења света "и
видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца" (ст. 14).
"Видесмо" ми, не само ја, један у неком углу неког маленог града галилејског или
засеоку јудејском, већ ма, сви ми људи, савременици Његови за
жнвота Његова на земљи. "Видесмо" ову славу Бога
и силу Божју у телу људском у телу Исуса Назарећанина, Јединородног Сина
Божјег.
"Јован свједочи о Њему и виче говорећи: Ово
је Онај за кога рекох:
који за мном долази испред мене, јер
прије мене бјеше.
И од пуноће Његове ми сви примисмо, и
благодат на благодат. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина
постаде кроз Исуса Христа. "
(1:15-17)
Први сведок Богочовека, његове силе и славе - Свети
Јован Претеча. Он не само сведочи за Њега него и "виче" да
би га сви чули и разумели. Шта сведочи Јован?
Сведочи: да је Исус - Бог у телу; порекло његово је не у свету човечанском,
јовановском; иако рођењем у телу долази иза Јована, Он као Бог Логос беше пре
њега: "Овај беше онај за кога рекох: који за мном иде преда мном
бејаше, јер он пре мене беше" (ст. 15).
Али у томе се и састоји изузетни значај Исусов у
овом свету: што Он - Вечни - обитава у ограниченом телу људском, Он -
Непролазни - у пролазном телу, Он - сав Бог, сва Истина Божја, сва Доброта, сва
Љубав, сва Мудрост живи у мајушном телу људском.
И то тако да "ми сви од пуноће Његове
примисмо и благодат на благодат" (ст. 16), примисмо: од
његове божанске Љубави, и сад знамо њу, јер њоме живимо; примисмо и од
Његове божанске Доброте, и од његове божанске Истине, и од његове божанске
Мудрости, и од свеколике његове божаноке пуноће; и све то сад знамо, и све то
сад имамо, јер тиме и живимо у његовом Богочовечанском Телу - Цркви.
А све то по богатству своме, по новини својој, по
истинитости својој, по бескрајности, безграничности, неизмерности својој толико
превазилази оно што смо имали и знали о томе у Закону и природи, да се заиста
може рећи да је све то тек саИсусом постало, и да свега тога раније
као да није ни било.
То значе речи светог Еванђелиста: Јер се
Закон даде преко Мојсија а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа (ст.
17).
Христос и Истина, Христос и Благодат су
толико једно, да пре Христове појаве у телу, њих као да није било у овоме
свету. Благодат означава сва божанска савршенства и све
божанске силе које Бог Логос доноси у наш земаљски свет оваплотишши се,
поставши човек. А сва та божанска савршенства, све те божанске силе биле су у
старозаветном свету присутне преко својих сенки; једино оваплоћени Бог Логос
даје их роду људском у потпуној божанској и човечанској стварности и пуноћи:
свестварности и свепуноћи.
После Њега и помоћу Њега ми имамо и знамо: савршену
божанску Истину, савршену божанску Правду, и остала божанска
савршена својства и силе; имамо их у њиховој божанској безграничности и
савршености и вечности, али и у њиховој савршеној земаљској остварености и
стварности, зато је охристовљени Еваиђелист у потпуном праву када тврди да "благодат
и истина постаде кроз Исуса Христа".
НАПОМЕНА:
- Свети Кирил Александриски, Тумачење Светог
Еванђеља по Јовану, књига I, 1 и 2 (руски превод).
- Беседа I, 1-2 на Еванђеље Јованово; Migne, PG
59, 25-31
- Тамо, књига 1, глава 5.
- Беседа II, 4; тамо, стр.34; беседа III,
3; стр. 40; беседа IV, 1: стр. 47.
- Тумачење Светог Еванђеља (руски превод)
- Тамо, беседа V, 3-4; стр. 58
- Тамо, књига прва, глава 6, 7.
- Тамо, беседа VIII, 1; стр. 65.
- Тамо, књига II, глава 9, 10.
- Тамо, беседа XV, 1; стр. 97, 98
- Тамо, беседа XVIII, 2; стр. 115-116.
No comments:
Post a Comment