Pentakostarion

Преподобни ЈУСТИН Ћелијски (Поповић)

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

  3. Среда после Пасхе

Глава шеста 35-39

  

УЧЕЊЕ ХРИСТОВО О СЕБИ КАО ХЛЕБУ ЖИВОТА

"35. А Исус им рече: ја сам хљеб живота: који мени долази неће огладњети, и који мене вјерује неће никад ожедњети." Јован 4:14, Јован 7:37, Откр. 22:17

(6:35)

Тајна живота је откривена цела по први пут у историји земље: "Исус им рече: Ја сам хлеб живота" који Мени долази неће огладнети, и који у Мене верује неће никад ожеднети". Глад и жеђ настаје за биће људско када се оно кроз грехе удаљује од Христа; удаљи ли се потпуно од Њега, та глад и жеђ изазивају смрт. А почетни грех је неверовање у Христа; из њега се разливају сви остали греси. Као што је "дело Божје", сведело - вера у Богочовека; таио је и дало ђавоље, сведело - неверје у Богочовека. Ђаво и смрт су синоними; Багочовек и живот су синоними. И још вера у Богочовека је живот; неверје у Њега је смрт трећега нити га може бити. И заиста, ко са ма којим проблемом живота приступи Богочовеку вером, налази у Њему потпуно и вечно решење, и занавек утољује ту глад своје душе. Тако и сваку духовну жеђ Богочовек гаси занавек. А та глад и жеђ духовна шгга су ако не: глад и жеђ душе људске за Правдом; Исшном, Љубављу, Добротом, Мудрошћу, бесмртношћу, вечношћу, блаженством, радошћу. Иако је Богочовек "хлеб живота", "хлеб Божји" који силази с неба, ипак Он никоме не намеће Себе, већ препушга то глади и жеђи људско, и слободи људској. Јер је ваистину велика и страшна слобода човекова: може слободно изабрати себи живот или смрт. И при свој очигледности да је Исус заиста Богочовек, заиста "Хлеб живота", људи по слободи својој одбацују Га, иако виде да је Он Богочовек.

"Него вам рекох: и видјели сте Ме, и не вјерујете."

(6:36)

Зато и вели Својим сабеседницима: "Него вам казах да ме и видесте и не верујете". Видети Бога и неверовати у Њега, то је чисто људска специјалност. Ђаволи га виде, верују и дршћу. "Видесте мене" Бога, хлеб живота, хлеб Божји, и "не верујете".

"Све што Ми даје Отац Мени ће доћи;

и онога који долази Мени нећу истјерати напоље." Јов 8:20, Иса. 1:18, Јер. 31:35, Јер. 33:25, Мат. 24:24, Јован 6:65, Јован 10:28, 2 Кор. 6:17, 2 Тим. 2:19, Јевр. 2:13, 1 Јов. 2:19

(6:37)

"Све што мени даје Отац, к мени ће доћи". То се односи на људе, јер одмах иза тога, и у вези са тим, Спас говори о људима који долазе к Њему. Ово (све) односи се на сву твар, на творевину, на природу. У творевини је много логосног, али и ванлогосног: греха, зла, смрти. У суштини својој твар је хрисгочежњива, њу и даје Бог Отац своме Сину, као Сину Човечјему; Њему се, и кроз Њега, човеку, људима враћа твар, добровољно потчињава Њему, слуша га (као море, ветрови). То је васпостављање допадних (пре човековог пада) односа измећу човека и твари човека и природе. Сва твар, "све" иде ка Христу, вуиу је к Њему њене иманитне логосне силе. На крају историје, сва ће се логосна творевина потпуно вратиги Господу Христу. Када се стара небеса и стара земља спасе, тј. када се спале на њима сви греси, сва зла, све смрти. Из тога ће изаћи ново небо и нова земља, тј. небо и земља логосни, очишћени од греха и смрти. На њима ће вечно и живети правда Божја.

"И који долази к мени нећу га исгерати напоље" - Ја, Син Божји и Бог на видику сам свима; по делима мојим сваки може видети ко сам; и буде ли добровољно дошао к Мени као таквом, нећу га истерати напоље. То важи за ове. Спас прима свакога,који му долази, макар натоварен и претешким гресима. По делима мојим ви видите да сам Бог ("видесте и не верујете", ст. 36); као Бог ја имам све силе помоћу којих бих вас приморао да идете за мном, да верујете у мене. Али, вера је дело слободе човечје а не насиље оа стране Бога или ма кога. Вера је дело љубави према ономе што Ја као Богочовек доносим свету: Ко воли божанску Истину, божанску Мудрост, божанску Доброту, божанску Љубав, божански Живот, све што је Божје=Бога, тај се и одлучује на веру у Мене, као носиоца и раздаваоца свега тога. "Нећу га истерати напоље": и заисга; није истерао покајаног разбојника, ни блудницу, ни Закхеја, ни цариника, нити икога од наведених грешника: ни Марију Египћанку, ни Мојсеја Мурина разбојника, ни безброј безаконика, блудника, лопова, среброљубаца, гордељиваца. Зашто? Зато шго су добровољко приступили Њему. Како? Покајањем. Јер покајање и јесте дело, најинтимније дело вере, дело душе верујуће.

"Јер сам сишао с неба не да творим вољу Своју, него вољу Оца, који Ме посла. Мат. 26:39, Лука 22:42, Јован 3:13, Јован 4:34, Јован 5:30, Ефес. 4:9 А ово је воља Оца који Ме посла, да све што Ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у посљедњи дан. Јер. 23:4, Јован 5:24, Јован 10:28, Јован 17:12, Јован 18:9, Кол. 3:3, Јуда 1:1 А ово је воља Оца ко Ме посла, да сваки који види Сина и вјерује у Њега има живот вјечни; и Ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. Јован 4:14"

(6:38-40)

То што Син Божји ради: не истерује никога који долази к Њему, у пуној је сагласности са вољом Бога Оца. Много пута исмејан, поруган, гоњен, мучен, Исус је прави човек. Али, као човек, зар се не би могао због тога светити својим исмевачима, гониоцима., мучитељима? Не, јер Он није допгао да суди свету, него да спасе свет од онога што исмева, ружи, гони, мучи, оно шго је Божје и Бога; а то чини из човека и кроз човека грех. Њему се као правом човеку могла приписивати пристрассност, грешност воље, да би и то отклонио, Он вели: "Јер сиђох с неба не да чиним вољу своју, него вољу Оца који Ме посла". А воља Оца је: да ништа Син не изгуби од онога што му даде Бог Отац, него да васкрсне у последњи дан = спасе од греха, смрти и ђавола. У односу према људима Отац је сав љубав, сав човекољубље. А Син? Тиме је Син што је исте природе са Оцем, исте воље, исте љубави, истог човекољубља: Он је дошао у свет да сваки који види Сина и верује у Њега, има живот вечни. Јер вера у Њега сједињује верујућег са Њим духовно, сједињује га са Његовим божанским силама, Исгином, Љубављу, Правдом, једном речју: са Његовим вечним животом. Те и верујући у Њега "има живот вечни", чим то доживи, још овде на земљи. Још нешто: Богочовек није своје Еванђеље спустио с неба на замљу, а Сам остао на небу, сакривен за очи људске.

У том случају људи би с правом одбацили Еванђеље као "књигу", као теорију, као збир мртвих прописа која није у стању да испуни земаљско биће као што је човек. Али супротно томе: Бог Логос је постао човек, постао видљив по животу земаљском, видљив по свима својим божанским савршенствима; људи у Њему, ако хоће могу да виде, и виде целога Бога, Његов вечни Живот, Његову Љубав, и Мудрост, и Свезнање, и Беомртност. И на основу виђенога, на основу онога што очима овојим расмотрише, и видеше, и рукама опипаше (1. Јн. 1,1), они се и одлучују на веру у Њега. Зато Спас то и наглашава:"сваки који види Сина = и верује у Њега, иша живот вечни": тј. сваки има лично искуство, искуство и стварност моју му показују његове очи; а гледајући Исуса и Његова дела, шта људске очи могу видети у томе, ако не Бога и дела Божја? То Спас и хоће, да на томе, на виђеноме људи и заснивају своју веру у Њега као у Бога и Спаситеља. Али, људи, и видећи то својим рођеним очима, често пута не верују у Богочовека. То показује колика је слобода човвкова, и како је зла и богоборна. Види Бога, и неће га, одбацује га, не верује у Њега. А сваки који види Христа, и Бога и Спаса у Њему, и на томе заснива своју веру у Њега, и на тој вери свој живот у Њему, он заиста "има живот вечни". Никаква смрт већ нема власти над њим, нити ће имати. Зато Спас и вели: "И ја ћу га васкрснути у последњи дан": тј. и његово тело савладаће вечну смрт, "другу смрт", и постаће вечно, иимаће живот вечни. Тако заиста Син "ништа" људско неће изгубити, већ ће целога чавека спасти од сваке смрти: васкрснутицелога човека у последњи дан, и увести у божански живот вечни.