Pentakostarion

Преподобни ЈУСТИН Ћелијски (Поповић)

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

3. субота после Пасхе

Jн. 15:17-16:2

ХРИСТОС ПРАВИ ЧОКОТ - О ДУХУ СВЕТОМ

"Ово вам заповиједам: да љубите једни друге."

(15:17)

Све ово има један божански свециљ: богочовечанску љубав. Кроз све Своје речи и дела Спаситељ само њој води као кроз зраке сунцу. Као да то сачињава тајну свих светих тајни откривених на Тајној вечери, Он непрестано понавља и наглашава Своју заповест о љубави. Ево где је опет истиче: "ово вам заповедам да имате љубав међу собом" ( = да љубите један другог)".

"Ако вас мрзи свијет, знајте да је Мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свјет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас Ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет."

(15:18-19)

Богочовек са Својим савршенствима стоји насупрот свету који "у злу лежи" (1 Јн. 5,19). Захваћен грехом, прожет логиком греха и зла, свет не трпи Бога. Шта више: мрзи Га. Јер је грех тиме грех што мрзи Безгрешног, и смрт тиме смрт што мрзи Бесмртног. Свет, некадања творевина Божија, толико се грехољубљем удаљио од Бога и иступио против Бога, да собом претставља врло сложено и врло снажно непријатељство према Богу. Тако, да све што је од света, самим тим је делимично и од греха. И као такво, мрзи Бога и све што је Божје.

Заљубљен у зло, свет мрзи Христово добро; заљубљен у лаж, он мрзи Христову истину; заљубљен у таму, он мрзи Христову светлост; а кроз све те заљубљености он је уствари заљубљен у творца свих зала - ђавола, те стога и мрзи Христа Бога. Христов човек, живећи његовом божанском иотином, и правдом, и љубављу, одваја се од света, срођује се са божанским светом, и сав духовно рађа из Бога свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом и свом снагом својом. Тако, Христови људи нису од овога света, већ од Христовог, Божијег, оног. Зато их и мрзи овај свет, као што мрзи и Бога њиховог - Господа Хрисга.

Доласком Богочовека у овај свет извршена је по први пут јасна и одређена диференцијација између овог и оног света: шта је овај а шта онај свет; чему тежи један, а чему други, чиме живи један, а чиме друга; шта воли један, а шта друти. Иако у овом свету, Христови људи су свим бићем својим од онога света; а живе у овом свету да би га помоћу Христа и Његових светих божанских сила и врлина спасавали од греха, зла и ђавола. Нико није уништио толико греха, толико зла, толико смрти, толико ђавола, као они, зато их безмерно мрзе и греси и зла, и смрти и ђаволи. Спаситељ благовењсти: "ако свет мрзи вас, знајте да Мене омрзну пре вас. Кад би сте били од света, онда би свет љубио своје, а пошто нисте од света, него вас ја избрах од света зато вас мрзи свет".

"Опомињите се ријечи коју вам Ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако Мене гонише, и вас ће гонити; ако Моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због Имена Мојега, јер не познају Онога који Ме посла."

(15:20-21)

Богочовечанска је благовест: Господ Христос је и по истини и по доброти и по љубави и по милости и по страдању и по пожртвовању и по животу несравњено већи од свих својих следбеника. У свему томе Он је увек божански господар, а они - слуге. Њихова судбина у свету предодређена је, и претсказана, Његовом судбином. Све што их снађе Њега ради, за њих је благовест. И страдања Њега ради, за њих су радост и благовест. Они су увек само апостоли (=посланици), следбеници, слуге, сведоци: себе никад не проповедају већ Њега - јединог Господа и Спаситеља; Њему следују, Њему служе, о Њему сведоче. А свет не прима Њега, не прима ни њих, јер богоборни греси задржавају срце света у тами незнабоштва и Христоборства. Помрачени грехољубљем ум света не зна, нити хоће да зна, правог и истинитог Бога, и стално служи лажним боговима: било стварима, или страстима, или лажним идејама, лажним теоријама, лажним мислима.

"Да нисам дошао и говорио им, не би гријеха имали; а сад изговора немају за гријех свој."

(15:22)

Од како је Бог Логос постао човек, и казао и показао у себи Бога на најочигледнији и најнесумњивији начин, људи више немају изговора за неверовање у Бога, за непознавање истинитог Бога. Никаква логика људска, ни индивидуална ни колективна; никаква машта људска, никакав ум људски, не може замислити ни измислити савршенијег, истинитијег, љупкијег, праведнијег Бога него што је Богочовек Христос.

Исто тако људи не могу имати изговора ни за какав грех откако је Господ Христос живео у свету међу људима и на најсавршенији начин показао им живот без греха, живот сав изаткан од истине Божије од правде Божије, од Љубави Божије, од вечности Божије, и од свега Божијег. Отуда је сва нада Христовмх следбеника у милост и човекољубље Христово. И још: људи немају "сада", тј. од Христа и после Христа, изговоре за грехе своје нарочито стога што Господ Христос кроз свете тајне и свете врлине даје свакоме човеку божанске, благодатне силе, које му дају моћи да потпуно живи животом Христовим на земљи, да живи Христовом истином, Христовом правдом, Христовом љубављу, једном речју - Христовим Еванђељем. Сетити се треба апостолових речи: "ја више не живим него у мени живи Христос" (Гл. 2,20). Немају људи више изговор за грехе, јер Господ Христос и данас и сутра и ваовек је аасти (Јевр. 13,8), и живи међ нама у богочовечанском телу Свом - Цркви, и Црквом нам даје све што нам је потребно за еванђелски живот.

"Који мрзи Мене и Оца Мојега мрзи."

(15:23)

Не може се веровати у истинитог Бога, ако се не верује у Христа, јер Он и јесте једини истинити Бог. Ко Христа не признаје за Бога, а сматра и тврди да верује у Бога, говори бесмислицу. Да, он може веровати у Бога лажног, у идола, у нешто што је сам прогласио за Бога. То може бити и духовне природе: нека идеја, нека теорија, иоти нека страст, неки порок; или нека врлина, неко добро без Бога; хуманизам, и хоминизам; или - култура или цивилизација, или техника, или мода, - све то људи проглашавају за свог бога, за своје богове.

Али све те богове лако је проверити и видети да не располажу никаквим уистини божанским особинама, својствима, савршенствима. У њих нема апсолутне истине, стога је и не могу дати људима; Нема апсолутне правде, апсолутне мудрости, нема бесмртности, нема вечности, нема силе која савлађује грех, смрт, зло, ђавола, стога ништа од свега тога не могу лружити људима. А без тога, без истинитог Бога, мука је, очајање, ужас је, проклетство је бити човек. Ко мрзи Христа, уствари мрзи Бога и све што је божанско, свето, узвишено.

Стога Господ Христос и благовести: "који мрзи Мене, и Оца мог мрзи".

"Да не творих међу њима дјела која нико други ије творио, не би гријеха имали; а сада су и видјели, и омрзнули и Мене и Оца Мојега. Али да се испуни ријеч написана у Закону њихову: Омрзнуше ме ни за што."

(15:24-25)

Шта је највећи, најочигледнији, и најубедљивији доказ да је Христос - истинити Бог и Господ? - Дела Његова. То је нешто најизузетније у роду људском. Јер нико други није чинио таква дела. Пође ли се од њих као чињеница у сфери људских стварности, она се могу објаснити једино божанском силом Христовом. Само Богу телу могао је чинити онаква дела. Ако није тако, покажите ми чињеницама, делима. Јер се дела могу објаснити, и замислити само делима. Не признати дела Христова за дела оваплоћенога Бога - чист је инат људски. Јер она су очигледна за свако људско биће. Гледати та дела, и мрзети Христа, врхунац је људског сатанизма. Јер сатана гледа Бога, види Бога, и мрзи га зато што је Бог. "А сад и видеше и омрзнуше и Мене и Оца Мога". Ако су људи икада омрзнули низашта неко биће онда су то учинили са Христом. И стварно, који год мрзи Христа, несумњиво га мрзи низашта. Јер до сада ниједан од христобораца и христомрзаца није могао изнети оправдан, иоле оправдан разлог за своју мржњу према Христу.

Са тугом човекољубиви Господ каже: "да нисам био дела творио међу њима која нико други не твори, не би греха имали: а сада и видеше, и омрзнуше и мене и Оца мога. Али да се збуде реч написана у закону њиховом: омрзнуше ме низашта".

"А када дође Утјешитељ, кога ћу вам Ја послати од Оца,

Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за Мене."

(15:26)

Богочовек делима својим показује да је Бог и Спаситељ. И многи га ипак мрзе. Ко ће тешити христољупце у тугама њиховим што многи Господа њиховог мрзе низашта? - Утешитељ = Дух Истине". Он ће на божански свеубедљив начин сведочити о Исусу да је Бог и Спаситељ. Дух Свети нема тело да би га христомрсци могли распети. Његово сведочанство биће најсилније сведачанство Бога о Багочовеку, Бога о Богу. Он долази у овет ради Богочовека и Његовог домостроја спасења. Богочоввк Га шаље од Оца да као Дух Истине продужи дело спасења људи извршено Богочовеком. "Он ће сведочити", за Христа, дајући људима благодатне силе, помоћу којих ће они Христово дело опасења претварати у своје.

Он ће сићи на Цркву, и остати занавек у Богочовечанском телу Цркве као душа Цркве. Сваки сутелесник Цркве то ће осетити, и осећа: да је Дух Свети у Цркви све и сва, као што је душа у телу све и сва. У Духу Светом и кроз Духа Светог делаће и Бог Отац и Бог Син, јер је дело спасења сваког човека, у крајњој линији, дело целе Свете Тројице. Духа Истине, "који од Оца излази", шаље у свет Господ Христос. И док сва Три Лица Пресвете Тројице заједнички обављају у Цркви спасење света, ипак овамо од њих остаје потпуно самостална и савршена Личност. Све им је заједничко, осим личних својстава.

Лично својство Оца је нерођеност, Сина - рођеност, Духа Светог - исхођење.

Отац је тиме Отац што рађа Сина и исходи Духа; Син је тиме Син што се рађа од Оца; Дух је тиме Дух што исходи од Оца. Отац је корен и извор Божанства: једно је Божанство свих Лица, једна природа, једна воља, једна делатност. Али, иако је Отац "корен" и "извор", ипак Он ни по чему није пре Сина и Духа, јер су и Син и Дух савечни Оцу по Божанству, и у свему равни. Дело спасења света, изнршено Богочовеком, открило нам је јасно истину: да је Бог један по бићу, Тројичан по Лицима. То им Спас и казује овом благовешћу: "А кад дође Утешитељ, кога ћу вам послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца излази,Он ће сведочити за мене".

"А и ви ћете свједочити, јер сте од почетка са Мном."

(15:27)

Сведочанство Духа Истине о Истини бива на безброј начина, а за људе - најчешће преко људи. Аиостоли су постали прави и савршени сведоци Господа Христа тек онда када је Дух Свети сишао иа њих. Он им је објаснио и осветлио оно искуство које су они стекли живећи заједно са Господом Исусом три и по године. Он их је "потсетио на све", увео их у свакуЊегову богочовечанску истину, и тек им је онда постало сасвим јасно ко је Исус и шта Он значи.

Њихово сведочанство сво је засновано на искуству личном; све је ту емпирично, опитно, лично: "Не можемо не говорити што видесмо и чусмо". "Што чусмо, што видесмо очима својим, што расмотрисмо и руке наше опипаше", то - "сведочимо" (1 Јн. 1.1,2).

Зато Спас и вели ученицима Својим: "А и ви ћете сведочити, јер сте од почетка са Мном".

"Ово сам вам казао да се саблазните. Изгониће вас из синагога; Али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси."

(16:1-2)

Опроштајна беседа, обећање Светога Духа Све што је Спас досад рекао, рекао је да Његове ученике не би изненадила мржња света на Хрисста и на њих; и још: да их не би изненадила гоњења, мучења, која ће подносити због Христа. "Ово вам казах да се не саблазните": да не помислите: какав је то Бог када ми оволико страдамо сведочећи за Њега?

Какав је то Спаситељ, када се не појављује да нас спасе од мука, од невоља, од многих смрти? - А Он то чини, Он своје следбенике није претворио у телесне бесмртнике, да људи не би, видевши то, сви пошли за Христом, не из љубави према Њему, и из убеђења да је Он Бог и Спаситељ, него просто запрепашћени чудесима, просто механички пошли за Њим, без учешћа слободне воље, него заробљени неодољившрћу чудеса. Госспод Христос неће роботе, хоће слободне људе. А свет ће се толико механизирати, аутоматизирати, роботизирати, да ће одбацивати и гонити и убијати христоносце и христопроповеднике, зато што све препуштају слободној вољи људској; што никога не приморавају ни на добро, ни на љубав, ни на милосрће, ни на праведност. Јер какво ми је то добро, и та љубав, кад су изнуђени?

Чим су изнуђени, они су престали бити добро и љубав, и постали механички процес механичког човека - робота. Постали то, и тим самим престали бити и добро и љубав. Дијалектика зла ће бити толико разрађена од људи, логика зла ће толико постати логика људи, да ће они убијати Христоносце - Богоносце, сматрати да истински служе човечанству, том свом божанству. На то указују Спасове речи, упућене Његовим следбеницима: "Изгониће вас из зборница; а доћи ће време кад ће сваки који вас убије мислити да Богу службу чини".