Pentakostarion

Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

3. субота после Пасхе

9.20-31

17. И отиде Ананија, и уђе у кућу, и метнувши руке на њега рече: Савле брате, Господ Исус, који ти се јави на путу којим си ишао, послао ме је да прогледаш и да се испуниш Духа Светога. 18. И одмах отиде од очију његових као крљушт, и прогледа, и уставши крсти се. 19. И узевши храну, окрепи се. И би Савле неколико дана са ученицима који бијаху у Дамаску.

Погледај какво је послушање уследило након највећег страха. Биле су то, дакле, Ананијине речи, које нису изговорене услед неверја него услед страха и стрепње.

Савле, брате, Господ који ти се јави на путу којим си ишао, послао ме је. Одмах га упознаје с именом Господњим. Поред тога, Христос му (Ананији) није рекао:" Јавио сам му се" (Савлу) него: Научиће Га Дух. И заиста, није му се (Исус Христос) јавио лично, него му се јавио делима и дејствима. Каже: Који ти сејави а не: "Који те ослепео и откло-нио срамоћење". Каже: послао ме је. То, каже, није моје дело: ја сам слуга благодати. На тај начин, ништа нису могли да умисле о самима себи.

И одмах отпаде од очију његових као крљушт. Крљушт отпада и показује да је запаљење  било велико, али да у исцелење не може бити никакве сумње.

И уставши крсти се. И узевши храну окрепи се, јер су његове снаге делимично ослабиле од пута, делимично од страха, делимично од глади а делимично од малодушности. Запази да није хтео да узме храну све дотле, док није примио велике дарове. 20. Иодмах по синагогама проповедаше Исуса да је Он Син Божији.

21. А сви који слушаху чуђаху се и Говораху: Није ли ово онај што у Јерусалиму сатираше оне, који призивају Име ово, и не дође ли овде за то да их везане води првосвештеницима? 22. А Савле све више јачаше, па збуњиваше Јудејце који живе у Дамаску, доказујући да је ово Христос.

Да је Он Син Божији. Не каже (Павле) да је (Исус) васкрсао, нити да је Он жив, али шта каже? Одмах почиње убедљиво да доказује да је Овај Син Божији. Онје одмах постао Учитељ, јер се није стидео што се у њему десила промена због онога, што му је постало јасно.

Савле све више јачаше, па збуњиваше Јудејце, јер је и њих питао за оно, чему је био научен из Мојсејевог закона. Мислили су да ће се, кад се избаве од Стефана, избавити и од тих расуђивања. Међутим, нашли су другога, силнијег од Стефана. Доказујући то, поучавао је и тумачио из оних Писама, која су им била позната.

23. А кад се наврши подоста дана, договорише се Јудејци да га убију. 24. Али Савле дознаде за њихову заверу; а они чуваху врата и дан и ноћ да би га убили. 25. Но ученици га узеше ноћу и спустише преко зида у котарици. 26. Када пак дође Савле у Јерусалим, покушаваше да се придружи ученицима; и сви га се бојаху, не верујући да је ученик.

 Јудејци опет долазе на своју најупорнију помисао. Сада пак не траже клеветнике и лажне сведоке, него се спремају да сами изврше убиство. Пошто су увидели да је дело оснажило, они га не предају на суд.

Ученици га узеше ноћу, и спустише преко зида у котарици. Запази да се Павле не спасава благодаћу него људском мудрошћу, како би се ти научио да човекова врлина блиста и без знамења.

Када пак Савле дође у Јерусалим, покушаваше да се придружи ученииима. Избавивши се од опасности, он не само да се није скривао, него је, напротив, пошао тамо, где су их још више прогонили. Примети да он чак тражи ученике. Тако се он распламсао и преиспунио ревношћу према проповеди. То, што је после других пришао Христу, испунило га је још већом ревношћу. Ономе, који је више љубио, више се и опрашта, каже (Господ, в. Лк. 7; 47).

С правом се може појавити недоумица када (ап. Павле) у Посланици Галатима каже: Нити изиђох у Јерусалим онима, који су били апостоли пре мене, него отидох у Арабију, и опет се вратиху Дамаск. А потом, након три године, изиђох у Јерусалимда видим Петра... А другога од апостола не видех, осим Јакова, брата Господњег (Гал. 1; 17-19).

Овде се, међутим, каже да је он дошао у Јерусалим и да га је Варнава одвео код апостола. Дакле, или је тамо (у Посланици Галатима) рекао: нити изиђох (одмах након тога) да бих представио (своје учење на одобрење апостолима), или пак, ако није тако, треба допустити претпоставку да завера против њега у Дамаску ни-је скована одмах по његовом обраћању у веру него након његовог по-вратка из Арабије, после три године. На тај начин се завршило његово путовање у Јерусалим. Он, дакле, није отишао код апостола, него је покушавао да се придружи ученицима. Он то чини стога, што је истовреме-но и учитељ и ученик. Или (у Посланици Галатима) не говори о том путу (у Јерусалим) него га изоставља, будући да историограф много скраћује и сажима догађаје који су се десили у различитим временима.

Покушаваше да се придружи, каже Лука. Код њих није отишао одважно, него са страхопоштовањем. Сви га се бојаху, не верујући даје ученик. Разуме се, да су га се плашили ученици, а апостоли нису веровали његовом преобраћању, јер је за људски разум заиста несхватљиво да се тако ватрени прогонитељ преобрати у проповедника.

27. А Варнава га узе и доведе апостолима, и исприча им какоје на путу видео Господа и како му је говорио, и како је у Дамаску смело проповедао у име Исусово. 28. И заједно с њшш је улазио у Јерусалим и излазио и слободно проповедао у име Господа Исуса. 29. И говораше и препираше се с јелинистима, а они вребаху да га убију. 30. А кад браћа ово сазнаше, сведоше га у Кесарију и испратише га у Тарс. 31. Међутим, Цркве по свој Јудеји и Галилеји и Самарији уживаху мир напредујући и ходећи у страху Господњем, и умножаваху се утехом Светога Духа.

Да је Варнава кротак и смиреноуман човек, види се и из овога, и из онога што је након тога учинио. Можда је он и раније познавао Павла, будући његов пријатељ. Којим га је апостолима довео? Можда Петру и Јакову, за које и сам Павле у Посланици Галатима каже да их је познавао. Обрати пажњу да Павле, као човек који смирено мисли о себи, не иде код апостола него код ученика, као да је и он само ученик. Варнава га одводи код апостола и приповеда како је Павле био одважан.

И говораше и препираше се с јелинистима, односно с оним Јудејцима, који су говорили грчким језиком. Други, тврдокорни Јудејци, нису могли ни да га гледају или пак беху одлучили да га погубе.

А када браћа ово сазнаше, сведоше га у Кесарију. Заплашени оним, што се догодило Стефану, спа-савају га одласком у Кесарију а затим и у Тарс, да би тамо истовремено и поучавао и био безбедан, као у сопственој отаџбини, јер се Јудејци нису толико гневили на друге колико на њега. Друге апостоле су већ познавали и јарост, управљена против њих, временом је већ ослабила. Осим тога, било им је познато да су често налазили заштиту и уживали поштовање међу народом.

Цркве по свој Јудеји и Галилеји и Самарији уживаху мир. Лука хоће да каже да је одатле дошао Петар. Да ти не би помислио да је он то учинио из страха, на почетку каже да су Цркве уживале мир. Кад би се у Јерусалиму распламсало непријатељство, апостоли су боравили у том граду а када би тамо наступио мир, одлазили су да проповедају у другим местима.