Pentakostarion

Преподобни ЈУСТИН Ћелијски (Поповић)

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

2. Субота после Пасхе

 

6:14-27

ИДЕЊЕ ИСУСА ПО МОРУ

"А људи видјевши знамење које учини Исус говораху: Ово је заиста Пророк који треба да дође на свијет. А кад разумије Исус да хоће да дођу да Га ухвате и учине царем, Он отиде опет на гору сам."(6:14-15)

Људи који су доживели ово чудо с правом доносе закључак да је Исус "Пророк који треба да дође на свет" = Месија. Али са једним погрешним додатком: да га зато учине царем. Јер је у савременика Спасових Јевреја, било погрешно схватање да Месија треба да буде и земаљоки цар. А Спас сав остаје изнад тога, у чисто божаиском схватању Месије и његавог спасоносног дела у свету: спасење света од греха, смрти и ђавола. То се не постиже никаквим "царским" земаљским силама и средствима, већ једино божанским, богочовечанским. Да је то могао учинити цар, онда би спасење света било поверено тако славном цару кар што је Давид. Пошто све то није тако, Спаситељ се уклања: "отиде опет у гору сам".

ИДЕЊЕ ИСУСА ПО МОРУ

"Када пак наста вече, сиђоше ученици Његови на море, и ушавпи у лађу пођоше преко мора у Капернаум. И већ бјеше пао мрак, а Исус не бјеше дошао к њима. А море се подизаше од великога вјетра. Пошто су, дакле, веслали око двадесет пет или тридесет стадија, угледаше Исуса како иде по мору и приблжава се лађи, па се предадоше. А Он им рече: Ја сам; не бојте се! И хтједоше Га узети у лађу; и одмах се лађа обрете на земљи у коју иђаху."(6:16-21)

Заиста Исус влада целокупном природом: јуче умножава хлебове, ноћас иде по мору као по суву. За Њега је то сасвим природно, зато и вели ученицима, који се од тога беху уплашили: "Ја сам; не бојте се". Људи су дугом навиком, која је почела одмах после Адамовог пада у грех, изгубили власт над природом и контролу над њом. А имали су је од Бога у Његовом благослову: "рађајте се и множиге се, и напуните земљу, и владајте њоме". Како се влада земљом показује Богочовек: Њега безгрешног слуша и земља и море; значи: тако је слушала и безгрешног Адама све до његовог грехопада. Људска природа, када је безгрешна, располаже божаноким силама помоћу којих она влада земљом и свим што је на њој; грех осакаћује, раслабљује, потискује те силе, и човек постепено губи власт над њом, док је потпуно не изгуби и постане роб природе, тј. роб свога некадашњег роба. На то робовање прирпди људц су се толико навикли, да су све то прогласили за природно, одговара "природиим законима". А уствари то је једино неприродно у природи. Позив је и назначење је природе да служи човеку, само Божјем човеку. И она заиста и служи: ено у Христу Багу најочигледније, а затим и осталим христоносцима. Колико је подвижника ишло по води као по суву, почеиши од Апостола Петра...

УЧЕЊЕ ХРИСТОВО О СЕБИ КАО ХЛЕБУ ЖИВОТА

"Исус им одговори и рече: Заиста, заиста вам кажем: не тражите Ме што сте знамења видјели, него што сте хљеба јели и наситили се. Трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вјечни, које ће вам дати Син Човјечији, јер овога потврди Бог Отац."(6:26-27)

Шта је важније: питање хлеба или душе? Несумњиво душе. Спаситељ то наглашује. Када би људи хтели да нахране своје душе, они би у Чудотворца тражили такву храну. Чиме се душа храни? Истином Божјом, и Правдом, и Милошћу, и Добротом, и Мудршпћу. То је њен хлеб, њена храна, њено непролазмо јело, "јело које остаје за вечни живот". Или боље: неиролазна храна душе је све што је Христово, тј. најпре Он сам, па затим целокупно Његово Еванђеље. Хранити себе том храиом, треба да је главна брига човека у авом свету. Зато Спас и вели: "Старајте се не за јело које пролази (=које пропада), него за јело које остаје за вечни живот, које ће вам дати Син Човечији, јер Овога потврди Бог Отац".

Све што је Христово очувава, конзервира биће човеково за живот вечни. Хранећи себе Христовом Истином, Љубављу, Правдом, човек се одједном осети вечним бићем, беамртним бићем, коме никаква смрт наудити не може. Јер никаква смрт не може уништити, умртвити оио што је Христово. Да, само на томе треба радити: јер Христос све Своје нуди човеку, само је потребан лични напор човеков да оно што је Христово учини својим, претвори у овоје. Попут телесне хране: као што телесна храна треба да се једе, свари, па тек онда пређе у крв и у животне сокове који одржавају тело, тако и духовна храна: Хрисгова Истина, Правда = Његово Еванђеље, треба да се једе, да се постепено претвара у крв наше душе, у њене животне силе. А све то претпоставља дуг и напоран посао, саморадњу. И када човек оно што је Христово подвизима претвара у своје, оно, зато што је бесмртно и вечно, и самог човека испуњује бесмртним и вечним, и он "остаје за живот вечни".

Све што није Христово, а човек тиме храни душу, храни је пропадљивом храном, која и душу чиии пропадљивом, уваљује је у смрт. Уствари, хран и душу отровом.