ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН
ЋЕЛИЈСКИ
ДОГМАТИКА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
ЦРКВА - НЕПРЕКИДНА
ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија - Учење о Светом Духу у Цркви
Шта је
Богочовек Христос: шта је Бог у Њему а шта човек? како се
познаје Бог у Богочовеку а како човек? Шта је нама људима Бог даровао у
Богочовеку и са Богочовеком? Све нам то казује Дух Свети — „Дух
Истине":казујенамсвуИстину ο Њему — ο Богу у Њему и ο човеку,
и шта нам је све даровано Њиме. Α тο? —Неизмерно превазилази све што су очи људске икада виделе, уши
људске икада чуле, срце људско икада наслутило.[1]
Својим животом у телу на земљи, Богочовек је
основао Богочовечанско тело Своје — Цркву, и тиме припремио
земаљски свет за долазак и живљење и делатност Духа Светог у телу Цркве као
душе тог тела. На дан Свете Педесетнице Дух Свети је сишао с неба у Богочовечанско
тело Цркве, и занавек остао у њему као свеживотворна душа његова.[2] То
видљиво Богочовечанско тело Цркве сачињавају свети Апостоли својом светом вером у Богочовека
Господа Исуса као Спаситеља света, као савршеног Бога и савршеног човека. И
силазак, и сва делатност Духа Светог уБогочовечанском телу Цркве бива због Богочовека и ради Богочовека.[3] „Њега
ради Дух Свети уђе у свет".[4] Све уБогочовечанском домостроју спасења условљено је Богочовечанском
Личношћу Господа Христа; и све бива, и све се збива у категорији
Богочовечности. Тако и делатност Светога Духа. Сва делатност Његова у свету
неодвојива је од богочовечанског подвига спасења света Господом Христом.
Педесетница је свим бесмртним дарима Тројичног Божанства, и самог Духа Светог,
ограничeна на Цркву светих Апостола = на свету апостолску веру = на свето
апостолско Предање = на свету апостолску јерархију — на све
што јe Апостолско = што је
Богочовечанско.
НАПОМЕНЕ:
[1] Ср. Јн. 15, 26; 16, 13; 1 Кор. 2, 4—16; Еф. 3,5.
[2] Д. А. 2, 1—47.
[3] Ср. Јн. 16, 7—13; 15, 26; 14, 26.
[4] Молитва на крају Акатиста Исусу
Сладчајшем.
Све бива
Духом Светим
Духовдан,
који је почео на дан Свете Педесетнице, непрекидно траје у Цркви са неисказаном
пуноћом свих божанских дарова и животворних сила.[1] Све у Цркви бива Духом Светим: и оно најситније, и оно најкрупније. Када свeштеник пред кађење благосиља
кадионицу, он моли Господа Христа да „ниспошље благодат Пресветога Духа".
Када се неисказано чудо Божје — Света Педесетница, при хиротонији епископа,
понавља и даје сва пуноћа благодати, тиме се најочигледније сведочи да сав
живот Црве бива у Духу Светом. Нема сумње, Господ Христос је Духом Светим у
Цркви; и Црква је Духом Светим у Господу Христу. Господ Христос — глава и тело
Цркве; Дух Свети — душа Цркве.[2]Од самог почетка Богочовечанског домостроја спасења Дух Свети
је узидао Себе у темељ Цркве = у темељ тела Христова, извршивши оваплоћење,
„отеловљење Логоса у Светој Дјеви[3].
У ствари, свака света тајна и свака света
врлина јесте мали Духoвдан: Дух Свети преко њих силази на нас, у нас. И то
силази суштаствено = οήΰκοδώς,[4] тојест истински и стварно
свим Својим божанским, суштинским енергијама; Он — „богатство Божанства",
Он — „благодати пучина",[5]Он — „благодат
и живот сваке твари".[6]
НАПОМЕНЕ:
[1] Ср. Д. А. 10, 44—48; 11, 15—16; 15, 8—9; 19, 6.
[2] Ср. 1 Кор. 12, 1—28. — При томе увек имати па уму новозаветну
истину; Богочовек Господ Исус као савршени човек има Своју личну човечанску
душу.
[3] Осмогласник: Глас 1, Β нед.
утра, на полуноћници, Канон Пресветој Тројици, песма 1.
[4] Пентикостар, в вторник, на утрени, на стиховн. стихири.
[5] Еф. 5, 25—27.
[6] тамо, Β вторник Пјатдесјат.
недјели, Трипеснец, песма 9; в пјаток Трипеснец, песма 8.
Христопознање - Духом Светим
Вечна је благовест новозаветна: Господ Христос Духом Светим
борави у нама и ми у Њему. То нам сведочи само присуство Духа
Светога у нама. Ми Духом Светим
живимо у Господу Христу, и Он у нама.
И то знамо — „по Духу кога нам је дао".[1] Наш људски дух се Духом Светим оспособљује за право и
правилно христопознање. Шта је у Богу,
и у Богочовеку, ми знамо по
Духу „који нам је дат".[2]
За
познање Богочовека Христа, једног од Свете Божанске Тројице, неопходна нам је
помоћ остале Свете Двојице: Бога Оца и Бога Духа Светога.[3] Дух Свети је „Дух мудрости";[4] добије ли Га, човек се испуни мудрошћу божанском. Дух
Свети је и „Дух откривења".[5] Божанском мудрошћу Он у срцу верујућег открива и казује тајну
Исуса Богочовека, те тако духоносац долази до истинског христопознања. Никакав
дух људски није у стању никаквим напорима
својим да позна тајну Христову у њеном
божанском и спасоносном савршенству и потпуности. То духу људском открива
једино и само Дух Свети, због чега се и назива „Духом откривења".[6] Са тих разлога духозарни апостол и благовести: Нико не
може Исуса назвати Господом осим Духом Светим.[7] Дух Свети
као „Дух Истине" и као „Дух откривења" уводи у сваку истину Христове Богочовечанске
Личности и Његовог Богочовечанског домостроја спасења и учи нас свему
Христовом.[8] То је
разлог што се и целокупно Еванђеље Христово, са свима својим богочовечанским
стварностима, назива Откривење. То је разлог због којег у Цркви свако црквено чинодејство, радња,
служба, тајна, дело, бива призивањем, епиклезом силе и благодати Светога Духа.
Једном
речју: сав живот Цркве, у свима
својим безбројним богочовечанским стварностима и пројавама, води се ируководи
Духом Светим, који је увек Дух Богочовека Исуса Христа.[9] Зато је и
речено у Светом Еванђељу: Ко нема Духа Христова, он није Његов.[10] Херувимски
погружен у богочовечанску тајну Цркве као у најмилију светајну Божију, Свети
Василије Велики објављује свеистиниту благовест: Дух Свети изграђује Цркву
Божију — Τό Πνεύμα το"Ayiov
άρχιτεκτονεΐ Έκκλησίαν Θεού.[11]
Светом Педесетницом је употпуњено Боговаплоћење: при првом
силаску Дух Свети извршује у Светој Дјеви оваплоћење Бога Логоса, и Бог Логос
постаје и занавек остаје у Свом телу као Богочовек; при другом доласку Свом, на
Педесетницу, Дух Свети силази на Богочовеково тело, и занавек остаје у том
телу, које је Црква. Посреди је један недељиви домострој спасења. Дух Свети
силази на васцело тело Цркве, и сав је присутан у целокупном богочовечанском
бићу и животу Цркве. Као што у човековом телу ништа не бива без душе што је у
њему, тако и у телу Цркве ништа не бива без Духа Светога који је душа Цркве.
Тако кроза све векове и кроза сву вечност.
НАПОМЕНЕ:
[1]] 1 Јн. 3, 24.
[2] Ср. 1 Јн. 4, 13; 1 Кор. 2,
4—16.
[3] Ср. Мт. 11,27; 1 Кор. 2,
12.
[4] Еф. 1, 17.
[5] Еф. 1, 17.
[6] Еф. 1, 17; 3, 6; 1 Кор. 2,
10,
[7] 1 Кор.
12, 3.
[8] Јн. 16, 13; 14, 26; 1 Кор. 2, 6—16.
[9] Гал. 4, 6.
[10] Рм. 8, 9.
[11] In Isai. сар. 3; Р. gr. t. 30, col.
289 D.
Црква - непрекидни Духовдан
У ствари, Црква је непрекидни Духовдан. Дух Свети је стално
у њој као бесмртна животворна сила. И Он непрекидно силази на хришћане: силази
кроз сваку свету тајну и кроз сваку свету врлину; силази кроз свако богослужење,
кроз свако „Господе, помилуј", кроз сваки христочежњиви уздах.
Духовдан
је рођендан Цркве, и тиме рођендан сваког хришћанина. Ко је хришћанин? Онај
који има Духа Христова. „Ко нема Духа Христива — није Његов".[1] Христос се даје Духом Светим, и познаје. Α пошто је Богочовек Христос Црква, то
хришћанства и нема ван Цркве и без Цркве; дакле, ни ван Духа Светога, ни без
Духа Светога. Тајна над тајнама — тајна Пресвете Тројице — сва је у Цркви. У
њој. све је од Оца кроз Сина у Духу Светом; Царство Оца и Сина и
Светога Духа; царовање Оца Сином у Духу Светом. На Спасовдан је божански
свесавршено откривена сва тајна, и сав смисао, и сав циљ човечијег тела:
Богочовеком живети с десне стране Тројичног Божанства. На Свету Педесетницу пак
откривена је сва тајна, и сав смисао, и сав циљ човечијег духа: осветити се,
усавршити се, довршити се, обогочовечити се, стећи ум Христов. „Ми ум Христов
имамо".[2] Бесмртна је благовест Свете Педесетнице: уБогочовечанском телу Цркве дух човечији се
преображава у богодух, ум убогоум, душа у богодушу, савест у богосавест, воља у боговољу. Без
Духа Светог ум човеков је болест, смрт, пакао; тако и душа, и савест, и воља.
Једном речју: ако човек не усаврши и не доврши себе Богом — Духом Светим, он
сав постаје пакао.
НАПОМЕНЕ:
[1] Рм. 8, 9.
[2] 1 Кор. 2, 16.
Завршни празник
У Духовданском богослужењу Света Педесетница се назива
„завршни празник". Зашто? Зато што је Светом Педесетницом завршено
Откривење: завршен Богочовечански домострој спасења, завршена Истина Вечна,
Правда Вечна, Живот Вечни. И показана богочовечанска свеблаговест: Света
Тројица је све и сва; јер преображење, охристовљење, обогочовечење, обожење,
отројичење бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Α почело се? Божићем: јаслима, детенцетом
које бежи у Египат. Сав пут пређен: од Витлејема до Вазнесења, до Духовдана.
Мали Исус дао нам сву Свету Тројицу; и њоме све и сва. По неисказаном
човекољубљу Свом дао нам је Себе као Цркву, као Богочовечанско тело Своје, и
њиме и у њему сву Свету Тројицу. Отуда иза осам чланова Символа Вере, у којима
је казана божанска истина ο Господу
Христу и ο Светој Тројици, девети
члан Символа Вере благовести нам бесмртну истину ο Цркви.
„Завршни
празник"? Да, јер објаснио све празнике, све доживљаје из Спасовог живота:
Божић, Богојављење, Благовести, Преображење, Страдање, Васкрсење, Вазнесење.
Ради чега све то? Ради основања Цркве, и ради cпасењa света у њој кроз
охристовљење, обогочовечње, одуховљење, обожење, отројичење.
Богочовек
Господ Христос Собом као Црквом отворио нам је Пут кроз Истину вечну у Живот
вечни: Живот у Светој Тројици. Α живот
у Светој Тројици није друго до благодатноврлински подвиг отројичења: помоћу
светих тајни и светих врлина живи се Богочовеком Господом Христом, и њиме у
Оцу и Духу Светом, и кроз то са свима члановима богочовечанског тела Цркве. По
речи Спасовој: ја у Оцу своме, и ви у мени, и ја у вама.[1] При томе богочовечанска љубав је главна стваралачка сила
отројичења. Она усељује у чланове Цркве најпре Господа Христа;[2] а ради Њега и са Њим Бога Оца и Бога Духа Светог,[3] те сав живот бива од Оца кроз Сина у Духу Светом.
Са
подвигом отројичења истовремено се одвија подвиг охристовљења и подвиг
одуховљења. Овим троједним подвигом човек се освеврлињује, твори заповести
Спасове. Α заповести Његове и јесу
врлине: вера, нада, молитва, пост, смиреност, благост, доброта.[4] У томе главни наш Учитељ
јесте Дух Свети; Он нас, због Господа Христа и ради Госпо да Христа, учи
„свему" шта је Црква, и Бог у њој,ичовек у њој. Јер у Цркви све се своди
на Богочовека; у њој све је од Њега, од Његовог беспримерног човекољубља. Уњој Он је Алфа и Омега.
НАПОМЕНЕ:
[1] Јн.14, 20.
[2] Јн.14, 21.
[3] Јн.14, 23.
[4] Јн.14, 23; 1 Јн. 5, 23—4.
Благодат
Својим богочовечанским животом и радом на земљи Господ
Христос је извршио спасење рода људског од греха, смрти и ђавола. Али, да би
човек постао учесник у том спасењу, мора се сјединити са самим Спаситељем.
Духовно пак сједињење човеково са Спаситељем захтева од човека борбу са свим
оним што га удаљује од Спаситеља. Αчовека
удаљује од безгрешног Спаситеља: грех, смрт и ђаво. Зато, да би се приближио
безгрешном Спаситељу и сјединио с Њим, човек мора победити у себи све што је
грешно, смртно и ђаволско. Но ову победу човек не може извојевати само својим
човечанским силама без помоћи Божје. Помоћ Божја, коју човеку, због његове вере
у Богочовека, даје Бог Дух Свети у облику божанске силе, назива се благодат.
Човека који свесрдно верује у Господа Христа као у јединог истинитог Бога и
Спаситеља испуњује Дух Свети својом благодаћу и оспособљује за победу над
сваким грехом, смрћу и ђаволом.
Овакву
делатност Духа Светога у спасењу човека и света Спаситељ је претсказао и обећао
својим следбеницима на Тајној вечери. Он је тада објавио: да ће Дух Свети учити
и научити Његове следбенике свему што је спасоносно;[1]да ће боравити у свима њима,[2] и да ће сведочити ο Господу Христу као једином Спаситељу рода
људског.[3] Још је васкрсли Спаситељ пред своје вазнесење на небо
нагласио својим следбеницима да им нема спасења док се не испуне силом Светога
Духа.[4]
Своје
обећање да ће својим следбеницима послати Духа Светога, Спаситељ је испунио. На
дан Свете Педесетнице Он је ученицима својим, Цркви својој, послао Духа Светога
са свима богочовечанским даровима.ИодтадаДухСветиувекобитава у Цркви, и својом благодатном силом освећује
и спасава све истинске чланове Цркве. Јер, по речима Светог Иринеја, где је
Црква, онде је и Дух Свети и где је Дух Свети, онде је Црква и свака благодат;
а Дух је истина.[5] Апостол Павле благовести богочовечанску истину када вели:
Бог Духа Светога изли на нас обилно кроз Исуса Христа Спаситеља, да благодаћу
Његовом постанемо наследници вечнога живота.[6]
Благодаћу
Светога Духа, који свагда борави у Цркви, Црква освећује и спасава свакога
верника. Освећује га и спасава кроз све што је њено: кроз сваку молитву, обред,
богослужење, а нарочито кроз свете тајне. Зато што освећење човека,
првенствено, припада Духу Светом, Дух Свети се назива Осветитељем. Разуме се, у
освећењу човека учествује и Бог Отац и Бог Син, јер све у Цркви бива од Оца
кроз Сина и Духу Светом. Свети Атанасије Велики ο томе пише: „Благодат, давана Светом
Тројицом, даје се од Оца кроз Сина у Духу Светом".[7]
Све
што је Христово има богочовечански карактер. Отуда и Црква, основана
Богочовеком, има богочовечанску свеукупност и богочовечански карактер. Зато што
је од Богочовека, Црква је пре свега богочовечанска заједница: заједница Бога и
људи. У њој је Бог увек на првом
месту а човек на другом: Бог води, човек је вођен; Бог спасава, човек се
спасава; Бог освећује, човек се освећује; Бог просвећyje, човек се просвећује;
Бог ради, човек сарађује. Један исти живот који долази од Бога, у Цркви се даје
свима верницима: тако и истина, и правда, и љубав, и доброта, и све божанске
силе: долазе од Бога, и Богом се дају у Цркви свима. То је тако, јер је Црква,
по богонадахнутим речима светог апостола Павла, тело Христово.[8] Α тο значи: Црква је богочовечански
организам; њега обићује, и оживљује, и држи у постојању сам Богочовек Господ
Христос. То је Он објавио када је себе назвао чокотом а своје следбенике
лозама.[9] Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не буде
на чокоту, тако и следбеници Христови ако не буду у Њему. Јер без Њега не могу
чинити ништа истински добро, праведно, свето, божанско, бесмртно, вечно.[10]
НАПОМЕНЕ:
[1] Јн. 14. 26
[2] Јн. 14, 17
[3] Јн. 15, 26; 16, 13
[4] Лк. 24, 49; ср. Д. А. 1,
8.
[5] Contra haer. III, 21,
1; Ρ. gr. t. VII,
col. 966.
[6] Тит. 3, 5—7.
[7] Epist. ad Serap. I, 30;
P. gr. t. 26, col. 600 C.
[8] Еф. 1, 23; Кол. 1, 24.
[9] Јн. 15, 5.
[10] Јн. 15, 1—8.
Богочовечанске врлине
То показује да је живот Цркве органска заједница Бога и
човека, Божјег и човечјег. Само накалемљен свим бићем на Богочовеку (а
накалемљује се човек вером, љубављу, молитвом и осталим еванђелским
врлинама), човек добија животворне силе од Богочовека, и тако оспособљује себе
за еванђелска и божанска дела, мисли, осећања, жеље. Богочовечанске врлине:
вера, љубав, нада и остале, Духом Светим сједињују следбенике Христове са самим
Господом Христом, и са самим Тројичним Божанством; сједињују и спријатељују и
освемоћују.[1] Христолика љубав, и остале христолике врлине, оствариване
у овом грехољубивом свету, изазивају грехољупце против христоносаца, те их
грехољупци гоне и муче и убијају. Зато човекољубиви Господ даје следбеницима
својим „Утешитеља", Духа Светог, да их теши у њиховим мукама и страдањима
за Христа.[2] Страдања могу да саблазне, и неко може помислити: Христос
је слаб, немоћан, немилосрдан; нас муче, убијају, а Он?[3] Зато свебрижни Спаситељ вели својим следбеницима на
Тајној вечери: боље је за вас ако ја идем; јер ако ја не идем, Утешитељ неће
доћи к вама; ако ли идем, послаћу га κвама.[4]
Дух
Свети је сав Христов по Божанству, не зато што од њега исходи, (јер Дух Свети
исходи само од Оца по Божанству), него што Му је једносуштан. Христос је
Истина, а Дух Свети је Дух Истине; када дође — „упутићеваснасвакуистину" ο мени ,,јер ће од мога узети и јавити
вам".[5]Тројично Божанство најпотпуније нам казује своју тајну кроз
оваплоћеног Бога Логоса, кроз Богочовечанско тело Цркве.[6] Зато је и јављање, и делатност и црквовање Светога Духа
увек у категорији Богочовечјег: увек Богочовеком, ради Богочовека, у
Богочовеку. Радост, једина истинска, једина вечна радост за људско биће у свима
световима и јесте чудесни Господ Христос — Бог Логос који је постао човек,
постао Црква, и у њој нам дао Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечно
Добро, Вечну Радост, и кроза све подарио нам охристовљење, обогочовечење,
одуховљење, отројичење, обожење, оцрквењење, спасење.[7]
Господ
Христос је постао Црква, да свему што се уцркви да живот вечни Духом Светим, и
кроза Њ васцелом Светом Тројицом. Јер живот вечни и јесте познање Свете
Тројице, поседовање Свете Тројице, живљење у Светој Тројици.[8] Црквом = Богочовеком све Божје постало је човечије, и све
човечије Божје. Ту благовест објављује Господ Исус кроз своје речи упућене Оцу
Небеском: Моје све је твоје, и твоје моје.[9] На тај начин, све што је људско освећује се у
Богочовечанском телу Цркве Божје, постаје свето "примајући Духа
Светога"[10] који је сав у Цркви Богочовека ради.
Сав
у Цркви као душа Богочовечанског тела Цркве, Дух Свети непрекидно дела у њој:
сведочи οГосподу
Христу као Спаситељу и спасењу,[11] упућује на сваку истину,[12] учи
свему што је Христово[13] суштински
уједињује све чланове Цркве у богочовечанско јединство,[14] говори
из светих апостола и истинских верника,[15] чини
сва чудеса,[16] извршује
свете тајне и свете врлине. Доказ? Васцело Еванђеље Господа Христа = васцели
Нови Завет и васцело апостолско православно Предање.
НАПОМЕНЕ:
[1] Јн. 15, 14—16.
[2] Јн. 15, 26; 14, 16, 26.
[3] Јн. 16, 1—2.
[4] Јн. 16, 7.
[5] Јн. 16, 13. 14.
[6] 1 Тм. 3, 15—16; Еф. 4, 21; Мт. 11, 27.
[7] Јн. 15, 11; 16, 22; 17.
13.
[8] Јн. 17, 1—7.
[9] Јн. 17, 10.
[10] Св. Златоуст, In Ioannem,
Homil. 82, 1; Ρ. gr. t.
59, col. 413.
[11] Jн. 15, 26.
[12] Jн. 16, 13—14.
[13] Јн. 14, 26; 16, 13.
[14] Јн. 17, 11. 21. 22—23.
[15] Мт. 10, 20; Мк. 13, 11; Лк. 12, 12.
[16] Мт. 12, 28—32; Мк. 3, 29; Лк. 12, 10.
Богочовечанско правило
Ако Дух Свети има свој земаљски животопис, своју земаљску
историју, онда су то „Дела Апостолска". Јер Дела Апостолска и јесу прва
историја Цркве, осниване, оствариване, вођене и руковођене Духом Светим. У њима
је показано како се дух људски уживљава, и саживљава, и сарађује са Духом
Светим, и како Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине расте у све
богочовечанске висине. При томе основно богочовечанско правило живота јесте:
„Нађе за добро Дух Свети и ми".[1] Ми људи увек на другом месту, а Бог на првом. То је
свеобавезно мерило свега Богочовековог, а првенствено Богочовечанског тела
Његовог — Цркве: Бог па човек. Увек тако, никада обрнуто. Никада: ја па
Бог.Јертојегеслосвакогдемонизмаисваког лакомисленог хуманизма.
НАПОМЕНЕ:
[1] Д. А. 15, 28.
Крштење Цркве
„Дела Апостолска" су по свему дела богочовечанска:
дела, која у човеку и из човека твори Господ Христос Духом Светим. Ту је све и
божански узвишено и човечански стварно. На Духовдан је извршено крштење Цркве
Духом Светим: у име Оца и Сина и Светога Духа. И тако је у Цркви отворен пут
отројичења сваком људском бићу, и у њој све бива од Оца кроз Сина у
Духу Светом. Пут отројичења је у ствари пут обожења, пут обогочовечења.
Остварује се благовест богоносног апостола Петра: нама су у Цркви дароване све
божанствене сила, потребне за живот вечни и побожност, и помоћу њих имамо удела
у Божјој природи.[1]
НАПОМЕНЕ:
[1] 2 Петр. 1, 3. 4.
Доживљавање догмата
Дела Апостолска" показују и доказују ову еванђелску
истину: Живот Цркве је живот у Духу Светом и Духом Светим: живот у свима
еванђелским догматима, а понајпре у догмату васкрсења Христова. Хришћанин је
хришћанин доживљујући догмат васкрсења од врха до дна; и то благодаћу Духа
Светог и ревновањем у врлинама. Еванђелски живот, апостолски живот, хришћански
живот није друго до доживљавање и преживљавање светих догмата, светих истина
еванђелских. Приручник таквог живота и јесу „Дела Апостолска". На наше очи
врши се у Цркви Духом Светим преображај, богочовечански преображај људских
бића. Најпре апостола. По сведочанству Светог Златоуста, апостоли су, примивши
на дан Свете Педесетнице Светога Духа, постали сасвим други људи: .,у њима се
зацарила свака савршена врлина".[1]
На
Духовдан „апостоли се напунише Духа Светога"[2] занавек, за сву вечност, и постадоше непресушни извор
благодати Светога Духа за Цркву кроза све векове и кроза сву вечност.[3] Отуда је искључиво — 'εξαίρετον —апостолима припадало право: преносити,
давати Духа Светога другима — Πνεύμα διδύναι έτέροις.[4] На Духовдан Црква се напунила свих божанских „сила с висине",[5] сила: да чини најразноврснија чудеса, да побеђује
разноврсне грехе, да убија сваковрсне смрти, да обезоружава ђаволе, да чини све
што је људима на спасење, на освећење, на преображење, на охрисговљење, на
обогочовечење, на обожење, на отројичење. Α да ће апостоли Црквом бити благовесници
Христовог Еванђеља сведочи то што им се показаше раздељени језици као огњени
над сваким од њих.[6] Речено је „као огњени", да се не би помислило да је
Дух нешто вештаствено.[7] Благодат дата Цркви на Педесетницу једна је и иста и на
Педесетницу и данас.[8] У ствари, Црква је непрекидна Педесетница, непрекидни
Духовдан.[9] Све божанствене силе непрекидно делају Духом Светим у
Богочовечанском телу Цркве, и остварују у простору и времену нови,
богочовечански живот на земљи. Да, заиста Духом Светим све постаје могуће ономе
који верује у васкрслог Господа Христа. Сво је небо на земљи Црквом, и сва земља на небу —
Црквом. Ваистину ,,с нама Бог" = Емануил: то Црква, јер то Богочовек
Господ Христос: то Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине.
НАПОМЕНЕ:
[1] Омил. на Дела Апостолска,
Homil. I, 1; Р. gr. 1. 60, col. 15.
[2] Д. Α. 2. 4; 8, 18; 9, 17; 10, 44. 47; il, 15;
19, 5.
[3] тамо, Homil, 4, 2; col.
45.
[4] тамо, Homil. 18, 3; col.
144.
[5] Лк. 24, 49; Д. Α. 1, 8.
[6] Д. Α. 1, 3.
[7] тамо, Homil. 4, 1; col.
43.
[8] тамо, Homil. 1, 6; col.
22.
[9] Д. А. 10, 44—48; 11,
15—16; 15, 8—9; 19, 6.
Закон Духа
Два закона владају човековим бићем: закон греха и закон
Светога Духа. Грех, ушавши у човека, одомаћио се путем слободне воље човекове у
природи људској, нарочито у земљаном делу њеном — телу. Грех је лакше заробио
земљано тело неголи боголику душу човекову. Кроз наследну повређеност човечје
природе у њој се одомаћио закон греха,[1] и двострука смрт, духовна и телесна, овладала људском
природом.
Неисказаним
човекољубљем Свога очовечења Господ Христос је увео Духа Светог у
богочовечанско тело Цркве, те нас је закон Духа, који дела
од Оца кроз Сина у Духу
Светом, ослободио од закона греха.[2] И одвија се непрекидни процес, подвиг отројичења људских
бића у телу Цркве кроз њихово обогочовечење, охристовљење, обожење Духом Светим
путем светих тајни и светих врлина. Свети Златоусти еванђелист благовести: Ко
има у себи Духа Светога, има у себи самога Христа. Немогуће је да се Христос не
налази онде где је присутан Дух Свети. Где се налази једно од Лица Пресвете
Тројице, тамо присуствује сва Света Тројица: јер Она је сама у Себи нераздељива
и најприсније сједињена.[3]
Закон
Духа је сам Свети Дух, благовести Свети Златоуст. Јер као што је апостол назвао
грех законом греха, тако и Светога Духа назива законом Духа. Закон Духа
ослободио нас је закона греха и смрти. Благодат Духа, умртвивши грех, учинила
је лаком борбу са грехом. Све бива, све се збива од Оца кроз Сина у Духу
Светом.[4] Благодат Светога Духа, кроз веру у Христа, даровала нам јe двоструку
слободу: укинула је тиранску владавину греха и свргнула тиранију смрти.[5] Они који су потпуно потчинили себе Духу Светоме, они и
мисле и чине све што је духовно.[6]
НАПОМЕНЕ:
[1] Рм, 7, 23.
[2] Рм. 8, 14.
[3] In Rom. Homil. 13, 8; Ρ. gr. t. 60, col. 519.
[4] тамо, Homil. 13, 4; col.
513.
[5] Блаж. Теодорит, Тумачење
Посл. Римљ. cap. 8, vers 2; Ρ. gr. T. 82, col. 128 C
[6] Блаж. Теофилакт, Тумач.
Посл. Римљ. сар. 8, vers 5; Ρ. gr. t. 24. col.
437 д
Спасење Духом Светим
Црква — тело Христово, и у њој сав Богочовечански домострој
спасења, сав Богочовек Господ Христос, обавља спасење људи и света Духом Светим
који је сишао на њу и занавек остао у њој као душа њена. Она Духом Светим
освећује све чланове своје, и тиме их спасава од греха, од смрти, од ђавола
обогочовечујући их, отројичујући их. И тако сведочећи, шта? — Да је Црква =
Богочовек Христос: једини Спаситељ човека, људи, света; Спаситељ који Духом
Светим кроз свете тајне и свете врлине продужује и свестрано обавља спасење и
охристовљење рода људског. Завршивши богочовечански домострој спасења света
Својим васкрсењем и вазнесењем, и тиме саградивши Цркву на Себи и у Себи,
чудесни Спаситељ је све то „силно посведочио" и довршио пославши јој Духа
Свог Светог. И тако „Духом светости" Бог Отац је силно посведочио Господа
Исуса Христа „за Сина Божјега".[1] У ствари, Дух Свети кроз Цркву и у Цркви непрестано ради
једно: свим Својим животворним и чудотворним силама сведочи ο Господу Христу, и Његовој свестраној победи
над грехом, смрћу и ђаволом, и осигурава свима члановима Цркве и даје Вечну
Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот. Еванђелски је света и бесмртна
истина, исказана Светим Златоустом: Господ Христос је разорио државу смрти,
Духом Светим даровао освећење, спасење.[2] По васкрсењу и вазнесењу Христовом на небо, по силаску
Свесветог Духа, и после разноврсних чудеса, учињених призивањем свечесног имена
Христовог, сви су верници познали да Христос јесте Бог и Јединородни Син Божји.[3]
Животворни Дух Свети умртвљује у члановима Цркве Христове
све што је смртно, греховно, зло, демонско, ђавочежњиво, ћавоцентрично. И они
„ходе по Духу":[4] Дух Свети прожима васцело биће њихово, све боголике
стварности и бескрајности њихове, и сав свакодневни живот њихов. „Дух живота у
Христу Исусу" — у телу Цркве Његове — ослобађа нас од греха и смрти, од
закона греха и смрти, и они више немају власти над нама.[5]
НАПОМЕНЕ:
[1] Рм. 1, 4—7.
[2] In Rom. Homil. 1, 2; P.
gr. t. 60, col. 398.
[3] Блаж. Теодорит: Тумач.
Посл. Римљ., сар. 1. vers 4; Ρ.
gr. t. 82 col. 52 Β.
[4] Рм. 8, 1.
[5] Рм. 8, 2.
Охристовљење Духом Светим
У богочовечанском телу Цркве човек се Духом Светим
охристовљује, Духом Светим живи Христом и у Христу. Само Духом Светим. ,,Κο нема Духа Христова, он није Његов".[1] Ми пο томе дознајемо да у Христу
обитавамо, и Он у нама, што нам је дао од Духа Свога.[2] Α тο показујемо својим безгрешним животом. Јер
ако је Христос у нама, онда је тело мртво за грех а Дух жив за правду.[3] Све што је Христово, Богочовеково, у телу Цркве постаје
Духом Светим наше: и Вечни Живот, и Вечна Истина. и Вечна Правда, и Вечна
Љубав, и сав Живот Спасов, и сво Еванђеље Његово, и Крштење, и Васкpceњe, и
Вазнесење, и небо, и земља, и сав род људски. Када смо са Христом у Цркви, у
телу Његовом богочовечанском, онда је све Његово — наше, на сву вечност наше.[4]
Свети
Златоуст благовести: Без Светога Духа ми не можемо припадати Христу, како
треба, имати Њега у нама.Αако
имамо Духа Светога, онда припадамо Христу, имамо у себи самога Христа,
такмичимо се с анђелима, имамо сва блага. То и значи — умртвити тело, тојест
живети вечним животом, још овде на земљи имати залог васкрсења и лако ићи
стазом врлине... Живот Духом Светим не покорава се смрти, погубљује и
истребљује смрт, и чува бесмртним оне што је добио... Који живи Духом, он је
изнад свих страсти, опасности и невоља.[5]
НАПОМЕНЕ:
[1] Рм. 8, 9
[2] 1 Јн. 4, 13.
[3] Рм. 8, 10
[4] Рм. 8, 11—13.
[5] тамо, Homil. 13, 8. 9; col. 519. 520.
Усиновљење Духом Светим
Неизрециво човекољубље Господа Христа врхуни у томе што је
Цркви Својој дао Духа Светога који је у исто време „Дух усиновљења.[1] Он нас кроз Јединородног Сина Божјег, Господа нашег Исуса
Христа, усиновљује Богу Оцу, и ми постајемо ,деца Божија",[2] синови Божји; и постајући синови Божји ми постајемо
„наследници Божји".[3]И самим тим постајемо „сунаследници Христови".[4] Α тο значи: сва божанска, и сва
богочовечанска богатства Спасова постају наша: и Вечни Живот, и Вечна Истина, и
Вечна Правда, и Вечна Љубав, и Вечна Радост, и Вечно Блаженство, и све оно што
ум људски замислити не може ни срце наслутити.[5] Велика је драгоценост — бити створ Божји; али несравњено
већа,инесумњивонајвећа — бити син Божји. Тројични Господ је не само наш Творац
већ и нешто неисказано узвишеније: наш Отац.
НАПОМЕНЕ:
[1] Рм. 8, 15.
[2] Рм. 8, 16.
[3] Рм. 8, 17.
[4] Рм. 8, 17.
[5] ср. 1 Кор. 2, 9.
Црква = Царство Божије
Црква је, пре свега и свиме, Царство Божије: јер у њој све
јесте, све бива и све се збива од Оца кроз Сина у Духу Светом.[1] У томе је њен беспочетни почетак и незавршиви завршетак.
Она: царство Цара и Бога Господа Христа, а преко Њега, у Њему и Њиме царство
Бога Оца и Бога Духа Светога — царство Свете Тројице. Но пошто се ово царство у
нашем човечанском свету остварује у Богочовечанском телу Господа Христа Духом
Светим по благовољењу Бога Оца, то је оно: „правда и мир и радост у Духу
Светом".[2] Правда: јер сва савршенства Божија остварују се у њoj на
човечански начин; мир: jep је Богочовечанским подвигом Својим Господ Христос
уклонио грех којим је род људски ратовао са безгрешним Богом; радост: јер је у
Цркви Господом Христом и Духом Светим даровано роду људском спасење од греха,
од смрти, од пакла, од ђавола, и тиме осигурано охристовљење, обогочовечење,
одуховљење, отројичење, обожење. Јер чему нас то радује Дух Свети, нас — робље
смрти, нас — сужње пакла, чему? Богочовечанском домостроју спасења, који Дух
Свети остварује кроз Цркву у роду људском подвигом слободне вере човекове у
Богочовека, јединог имена под небом којим се људи могу спасти.[3] Тај вечити мир између човека и Бога плод је делатности Светога
Духа помоћу светих тајни и светих врлина у душама верника Христових у Цркви.[4]
На
питање: Шта уводи у Царство Божије? Свети Златоуст одговара: Правда, мир,
радост, врлински живот — ό ενάρετος βίος — у Духу Светом.[5] Блажени Теофилакт вели: у Царство Божије уводи правда,
тојест врлина уопште, беспрекоран живот.[6]
НАПОМЕНЕ:
[1] Мт. 28, 18—20.
[2] Рм. 14, 17.
[3] Ср. Д. А. 4, 12; Флб. 2,
8.
[4] Гал. 5, 22; Еф. 5, 9.
[5] тамо, Бес. 26, 1; col.
638.
[6] Тумач. Посл. Римљ., сар.
14, ν. 17; Ρ. gr. t.
124, col. 529 C.
Духоносци - сведоци
Црква Христова је ,,сведочанство Божје", сведочанство
Богочовека ο Богу, ο човеку и ο свему што се тиче човекова бића и његова
живота у свима свeтовима, временским и вечним.[1] То „сведочанство Божије" јавља себе надчовечанском
силом: божанским делима, божанским чудесима, божанским речима. Целокупни
Богочовечански домострој спасења света свети апостол позива сведочанством
Божјим. Јер је у њему све од Бога Оца кроз Сина у Духу Светом.[2]
Духоносци,
— ето ко су сведоци Богочовека Господа Христа. Сила њиховог сведочанства је од
Бога Духа Светога. Без Њега, њихово сведочанство би било штура људска реч и
сушичава људска мудрост, немоћне и беспомоћне да човека спасу од најмањег
греха, а камоли од свих грехова, од свих смрти, од свих ђавола. У Еванђељу
спасења све је од Спаситеља, Богочовека Христа. И сам Дух Свети је ради Њега, и
од Њега сишао у свет да у Богочовечанском телу Цркве продужи Његово
Богочовечанско дело спасења света од греха, смрти и ђавола. Отуда је проповед
Еванђеља ,,не у надговорљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и
силе — 'εν 'αποδείξει
Πνεύμ.ατο; και δνάμεαwς".[3] Апостолски је, богочовечански је метод проповедања Еванђеља:
показивање, пројављивање Духа Светога и божанске силе. Α у чему се пројављује Дух Свети? У светом животу, у светим мислима, у светим
осећањима, у светим делима, у светим чудесима, у светој души, у светом срцу, у
светом уму, у светој савести, у светом телу. Од светог корења — свет је и плод.
Од Духа Светога у бићу човековом — свети су плодови Духа: „љубав, радост, мир,
трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање, праведност, истина".[4] Α кроз њих се по бићу
човековом разлива божанска сила, која оспособљује човека да све Христово
постепено претвара у своје: његов живот — у свој живот, његову истину — у своју
истину, његову правду — у своју правду, његову љубав — у своју љубав; једном
речју: његово Еванђеље — у своје Еванђеље. Свети апостод изражава опште
хришћанско искуство када вели: „Еванђеље наше" је „у сили и у Духу
Светом".[5] Свети Дух и света сила, света божанска енергија су
нераздвојни. Сам Спаситељ силазак Светога Духа назива облачењем „у силу с
висине".[6] И заиста, тек кад су се обукли у ту силу с висине, свети
Апостоли су постали свемудри и свемоћни сведоци и проповедници Еванђељa
Христова. Како тада, тако свагда: хришћанство је живот у Духу Светом, стога и
непрекидно пројављивање Духа Светога и његове божанске силе и енергије. У томе је спасење, и освећење, и обожење, и
охристовљење, јер Свети Дух својом божанском силом савлађује сваки грех, и
сваку смрт, и сваког ђавола, испуњујући човека Богочовеком, ,,сваком пуноћом
Божијом".[7] Зато су светитељи најубедљивији сведоци н најсавршенији
проповедници Еванђеља Христова: свети духоносци, они непрестано пројављују силе
Духа Светога кроз свој свети живот, и света дела, и свете Речи. Свето Еванђеље
Божије се најуспешније проповеда светим животом. У томе је сила еванђелске
проповеди, ,,не у надговорљивим речима мудрости људске" или у „логичким
доказима" философије људске. Α философија
људска, првенствено грчка, од Талеса до Сократа и Платона, стојика и Плотина,
Аристотела и Канта, сва је „у надговорљивим речима мудрости људске", сва —
„по казивању људском, по стихијама света".[8] Зато и оставља људе и њихову мисао у безизлазној тами и у
сенци смрти. Зато и не претставља за људе истинску Благовест, истинско
Еванђеље, које решава основне проблеме човека и света.Αбез тога човек остаје бесмртни самомучитељ
и самомученик у своме демонском човекоцентричном солипсизму, усамљеништву.
НАПОМЕНЕ:
[1] 1 Kop. 2, 1; cp. 1, 6.
[2] Jн. 15,26—27; 17, 2—3.
[3] 1 Кор. 2, 4; ср. 4, 20; 1
Сол. 1, 5.
[4] Гал. 5, 22; Еф. 5, 9.
[5] 1 Сол. 1. 5.
[6] Лк. 24, 49.
[7] Еф. 3, 19; ср. Кол. 2,
9—10.
[8] Кол. 2, 9.
Хришћанска философија
Хришћанска философија живота и света, и свих бића и твари,
сва је у Духу Светом и у сили Божјој, јер сва у Богочовеку Господу Христу. Она
се стиче вером. „А вера је: примати оно што се ни на који начин и никаквим
расуђивањима постићи не може".[1] — По својој садржини, вера хришћанска је несравњено шира
и дубља од сваке људске мудрости и од сваког људског знања. Α пο сили
и по моћи, божански је силнија и моћнија од сваке људске моћи и силе, јер је
сва „у сили Божјој". Њоме људи постају божански силни и моћни: ,,Све је
могуће ономе који верује",[2] — „Богом смо јаки".[3] Бог је зато и постао човек, да као Богочовек подари
човеку све божанске силе и моћи, потребне му за живот у обадва света.[4] Ту нам истину благовести христоносни апостол када изјављује:
„Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје".[5] Стога нема греха, нема смрти, нема зла, који могу
савладати Христовог човека, и он у свему томе побеђује силом Божјом.[6] Та свепобедна сила Божја тако је очигледна у светих Апостола
и осталих Божјих Светитеља. Очигледна и у свих правих хришћана, по мери вере
њихове. Само као свемоћно Богочовечанско тело Христово, препуно Духа Светога,
Црква је могла у току две хиљаде година одолети толиким гоњењима, патњама,
мукама, и доћи до нас, да и нас свепобедно спасава од греха, смрти и ђавола,
освећујући нас, охристовљујући нас, отројичујући нас.
И
не само то, него је вера наша и у мудрости Божијој, којом нас она испуњује кроз
свете еванђелске подвиге. Та „мудрост је у савршенима".[7] Она се вером и усељује у душу и расте у души. Што већа вера, већа и
мудрост божанска од ње у души. У савршених
вером она је присутна сва. Стога су људи савршене вере, људи светог живота по
вери, уистини божански мудраци. То су, како их Свети Макарије Велики назива:
„Философи Светога Духа". Божанска мудрост која је у њима, чини их таквим
философима. Шта сачињава њихову философију? — Доживљено Еванђеље. Јер свето
Еванђеље и јесте философија Светога Духа. Живећи по светом Еванђељу помоћу
светих тајни и светих врлина, човек се постепено испуњује божанском мудрошћу. Α кад потпуно узаживи по њему, постаје
философ Светога Духа.
Разлика
измећу мудрости овога света и мудрости Божје, у чему је? У овоме: мудрост овога света је људска,
пролазна, смртна; у овом свету она и настаје, и престаје, и нестаје; а мудрост
Божја је сва од Бога, непролазна, бесмртна, вечна; њоме живи сам Бог и сви свети
Анђели Божји[8]. До учовечења Бога Логоса ова је мудрост била „сакривена у
тајни" Тросунчаног Божанства; учовечењем пак Бога Логоса она силази у наш
земаљски свет, и открива себе светима. Стога свети апостол благовести: „Ми
говоримо не мудрост овога света,... него говоримо мудрост Божју у тајни
сакривену, — коју Бог пре сваког времена одреди за славу нашу"[9]. — Господ Христос и јесте та „мудрост Божја" и „слава
наша"[10]. У Тројичном Божанству Он је
пре овога света, „пре сваког времена" одређен као вечни смисао бића
људског, и слава његова. И заиста, Он је том славом прославио човека када се
учовечио, постао човек, узео на Себе тело Цркве. Сву пуноћу Божанства свога Он
је унео у човека[11], и тако неисказано прославио човека. Као Богочовек, као
Црква, Он је увео човека у сав живот божански, у сву бесмртност божанску, у сву
вечност божанску, у сву славу божанску: јер οнο, Он као Човек седи с десне
стране Бога Оца, тојест у вечној божанској слави. Α пре тога, Он је биће човеково провео кроз
своје божанско крштење, кроз своје божанско преображење, кроз своје божанско
распеће, кроз своје божанско васкрсење, кроз своје божанско вазнесење. Тако,
све што је Божје Богочовек Господ Христос је учинио човечјим, јер је очовечењем
све што је човечје, осим греха, учинио Божјим.
Богочовек
је превечни смисао и слава човека и рода људског. Човек је и саздан са
богочовечанским клицама и могућностима. Оне су у боголикости бића његовог. Α главна одлика боголикости је богочежњивост:
чежња да све своје усаврши и заврши Богом: и душу, и тело, и срце, и живот, и
савест, и вољу, и ум. Отуда појава Бога Логоса као Богочовека одговара вечним
чежњама бића људског. Пресвету и превелику тајну Богочовекову открио је Дух
Свети најпре светим апостолима и пророцима, јер су највише чезнули за Њим и
веровали у Њега[12]. Α за њима открива је свима
христочежњивим душама које се вером учлањују у Богочовечанско тело Христово —
Цркву[13]. Тајна пак чудесне Личности Христове, са свима њеним
богочовечанским бескрајностима, сва је у Цркви: „многоразлична Мудрост
Божја", која јс била ,,сакривена у тајни" Тројичног Божанства,
обзнани се кроз Цркву не само људима на земљи него и светим Анђелима на небу[14]. Отуда њу могу знати само они који су у Цркви, никако не они
који су споља, погружени у пролазности овога света[15]; а по Икуменију то су: философи, ритори, званичници[16].
Чудесни
човекољубиви Господ не намеће себе никоме; Он тајну своју и мудрост своју
открива и казује љубитељима светог и светима. То су људи вере. Вера је знак да
је човек омрзнуо грех н прљавштину, н заволео светост и чистоту, оличене у
Свесветом и Свечистом: Богу и Господу Исусу Христу. Стога свети апостол и
објављује ову благо вест: „Штο око
не виде, и ухо не чу, и у срце
човеку не дође, оно — уготови Бог онима који га љубе".[17] Да,
„онима који гa љубе", не онима који га мрзе, или одричу, или хуле, јер Он
нити себе нити ишта своје намеће онима који га неће. Αчим човек вером покаже љубав према Богу, Бог му открива и дарује
оно што је Божје, од најмањег до највећег, од највидљивијег до најневидљивијег:
Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, „у коме живи сва пуноћа Божанства
телесно"[18].
Да,
Богочовек Христос, и све што је Он собом донео нашем човечанском свету, и јесте
оно „што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође". До Христа,
око људско не виде ни Бога у телу, ни дела Бога у телу. Не виде: ни вечну
божанску Истину у људском телу, ни вечну божанску Правду, ни вечну божанску
љубав, ни остала вечна божанска Савршенства. Не виде сву ту „мудрост Божју у тајни
сакривену". Зато је божанствени Спаситељ говорио својим светим ученицима:
„Благо очима које виде што ви видите. Јер вам кажем заиста да су многи пророци
и праведници желели видети што ви видите, и не видеше; и чути што ви чујете, и
не чуше"[19].
Потврђујући
ову Спасову благовест, свети христоносац и христовидац апостол Павле, из срца
богочовечанског животa Цркве сведочи: „Нама је Бог открио Духом својим; јер Дух
све испитује, и дубине Божије.[20]За
веру у Христа и христољубље Бог даје Духа Свог Светог, који христољубиву душу
уводи у сву истину ο Богочовеку Христу, и
открива јој све „дубине Божије" које су у Њему. Дух Свети отвара вид
човеку те види „што око не виде", и слух — те чује „што ухо не чу", и
срце — те oceћa и сазнаје ,,што у срце човеку не дође". На дан свете
Педесетнице Дух Свети је открио светим Апостолима сву Христову тајну, и од тада
су они ишли за Њега у све смрти, у све опасности, у све муке. Оставши заувек у
Цркви, Дух Свети и надаље открива Христову тајну свакој христољубивој души[21].
Он је главни апостол Христов: Свеапостол. Он даје богољубивим душама
најсавршеније знање ο Господу Христу, за какво
је само способно људско биће. Зато духоносни благовесник пише хришћанима:
„Имате помазање од Светога, и знате све —οίбατε πάντα"[22]; знате све што човек може
знати ο Богу, ο свету, ο човеку, ο животу, οвечности. Само духоносци знају
Богочовекову тајну. То су, на првом месту, Светитељи. Нема сумње, сваки
хришћанин кроз свете тајне постаје духопримац и духоносац. Само, Светитељи
задржавају у себи Духа Светог светим еванђелским врлинама, светим еванђелским
животом. Зато што имају у себи Духа Светога који им открива „дубине
Божије" које су у Господу Исусу, свети Оци и јесу једини прави и веродостојни
богомудри тумачи Светога Писма, а пре свега саме Личности Богочовека Господа
Христа.
НАПОМЕНЕ:
[1] Св. Златоуст, Бес. на
Посл. 1 Кор., Бес. 6, 3; Р. gr. t. 61, cal. 52.
[2] Мк. 2, 9.
[3] Пс. 60, 12.
[4] Петр. 1, 3—4.
[5] Флб. 4, 13; ср. 2, 13;
Кол. 1, 29.
[6] Ср. Рм. 8, 31—39.
[7] 1 Кор. 2, 6. — Св.
Златоуст вели да свети апостол назива савршенима вернике (тамо, Бес. 6, 1; col.
55). Α мудрошћу назива и Христа,
и крст, и Eванђељe (тамо, Бес. 7, 3; col. 57). Блаж. Теофилакт благовести:
Свети апостол назива мудрошћу: проповед ο Христу, и спасење крстом. Јер највећа је
мудрост — уништити смрт смрћу. Верне пак назива савршенима; јер савршени су они
који се не привезују ни за шта, и узлећу ка небу (Тумач. 1 Κор. сар.
2, ν. 8; Ρ. gr. t 124.
col. 588 C).
[8] Cp. Јак. 3, 15. 17.
[9] 1 Kop. 2, 6. 7.
[10] 1 Kop. 1. 24. 30. —
Икуменије вели: Апостол назива мудрошћу проповед ο Христу и cпасење крстом онога што је под
небом (Тумач. 1 Кор., Сар. 2, vers 6—8; Ρ. gr. t. 118, col. 660 D).
[11] Кол. 2, 9.
[12] Ср. Еф. 3, 5; Јн. 6,
63—69.
[13] Ср. Еф. 3, 6.
[14] Ср. Еф. 3, 9—10.
[15] 1 Кор. 2, 8.
[16] Тумач. 1 Кор., сар. 2, v. 6—8; Ρ. gr. t. 124, col. 661 Α.
[17] 1 Кор. 2, 9.
[18] Икуменије вели: „онима који га љубе".
Ко су ти? Они који љубе Христа и спасење извршено његовим очовечењем (Тумач.
1 Κор.сар. 2. v. 9; Р. gr. t. 118, col. 664 Α).
[19] Лк. 10, 23; Μτ. 13, 17. — Блаж. Теофилакт: Шта jе Бог уготовио очима
који Га љубе? Познање Христа, и спасење оваплоћењем. Ко су они који љубе Бога?
Верници (тамо, сар. 2, ν.
9; Ρ. cr t. 124, col 589 CD).
[20] 1 Κoр. 2, 10.
[21] ср. Јн. 14, 16-17. 26; 16, 13; Еф. 1, 17;
Д. А. 4, 31; 10, 47; 11, 15.
[22] 1 Јн.
2, 20.
Хришћанска гносеологија
С Богочовечанским правом богомудри христозналац
благовести: ,,Κο од људи зна шта је у
човеку — осим духа човекова који је у њему? Тако и у Богу шта је — нико не зна
осим Духа Божјега"[1]. Човек је затворен свет, затворен универзум. Таквим га чине
његово caмоосећањe и самосазнање. Без његове дозволе не може у њих продрети
нико сем свезнајућег и свудаприсутног Господа. То је његова искључива и
неотуђива својина. У ствари, то је и једино његово. Он себе сазнаје и зна
помоћу самоосећања и самосазнања. Али, шта су у суштини самоосећање и
самосазнање, то ни он сам не зна. Њихова је тајна сакривена у Богу Логосу. Као
и васцела тајна човекова бића. Једино је оваплоћени, очовечени Бог Логос,
Богочовек Христос, открио не само тајну Бога него и тајну човека. Отуда се
Богочовеком најбоље и најсавршеније по знаје човек. Је ли човек вером
Богочовеков, знаће ο себи све бесмртно и вечнο што треба да зна и уовом и у оном свету. Када човек живи
Богочовеком, његово се знање и ο Богу
и ο човеку усавршава
богочовечанским савршенством. Дух човеков је извор свега човековог самосазнања
и знања, свега самоосећања и осећања. Он једини зна „шта је у човеку и од њега
зависи да ли ће то обелоданити. Тако и у Богу нико не зна шта је осим Духа
Божјега. Он једини зна шта је и у Богочовеку Христу. Човек пак само личним
освећењем, одуховљењем, улази у те тајне Духа. Присаједињујући се светим
животом Духу Светом, човек по мери свог освећења добија и знање ο ономе „шта је у Богу", као и
знање ο ономе „шта је у
човеку". Отуда само свети духоносци знају Бога и шта је у Богу, знају
човека и шта је у човеку.
У Богочовечанском телу Цркве
верницима су Духом Светим даровани сви богочовсчански светови и сва богатства
њихова. Свети апостол благовести: Ми примисмо, не духа овога света, него Духа
који је из Бога, да знамо шта нам је даровано од Бога[2] — Ето тајне хришћанског богопознања, христопознања. Дух
Свети даје силе духу нашем да може сазнати „шта нам је даровано од Бога".
Божје се познаје Божјим. Бог се познаје Богом, — то је апостолско и светоотачко
правило у хришћанској теорији познања, гносеологији. Уколико више човек има у
себи Духа Божјег, утолико више зна Бога и оно што је Божје. Само духоносци
знају потпунο шта нам је у Христу
Богочовеку даровано од Бога: каква богатства, каква савршенства, какве светиње.
Као што су свети Апостоли тек Духом Светим сазнали то потпуно и јасно, тако и
сваки хришћанин. То је закон који важи за сва људска бића. Отуда су духоносни
Оци најбољи христозналци, и духонадахнути тумачи светог Еванђеља, јер га тумаче
Духом Светим који им открива и „дубине Божије"[3].
Шта је тο „дух овога света"? То је овакво
схватање света: овај свет је све и сва; на њему се живи, на њему и умире; на
њему се постаје, на њему и нестаје; осим овога света, не постоји други свет;
осим човека, не постоји Бог; што је у овом свету, то је све, а изнад њега и око
њега — ништа, ништа, ништа; човек је свим бићем изникао и израстао из овога
света, у њега се сав поново враћа, рашчиња и распада. Отуда „дух овога
света" не може знати Христа Бога, ни шта нам је у Њему даровано од Бога.
„Дух овога света" је у самозваним владарима овога света који не познају и
не признају Богочовека и Спаситеља у Христу Исусу Господу нашем. Он је и у
материјалистима, и у рационалистима, и у хуманистима, и у папистима, и у свима
који хоће да Христа Богочовека сведу на човека, и да хришћанство објасне као
људску философију, људску науку, људску појаву, људску творевину. ,,Дух овога
света" је, вели Икуменије, људска мудрост и образовање[4]. — И додаје: примисмо Духа који је из Бога, да знамо шта нам
је даровано од Бога: све што сачињава Христов домострој спасења — τύ κατ' οΐκονομιαν γεγονоτα τοϋ Χρίστοϋ.[5]
Безбројне
еванђелске богочовечанске чињенице неоспориво сведоче да је хришћанство —
хришћанство Богочовеком, и да се у њему иишта не може објаснити човеком већ
једино и само Богочовеком и Свeтим
Духом Његовим. Само када се дух човеков обогочовечи, сједини са Духом Светим,
може познати Богочовека и све дарове које је Οн донео роду људском. Првоврховни апостол Павле је сав у тој
благовести: да се очува Богочовечански дух Еванђеља, да се не упропасти свођењем
на човека, на мудрост људску, на разум људски, на знање људско. Пошто је у њему
све од Богочовека у Духу Светом, он и објављује: ,,Το — ΰ и говоримо, не речима наученим од људске
мудрости, него наученим од Духа Светога, духовне ствари духовно радећи – πνευματικοις πνευματικα συγκρινοντες“.[6]Еванђеље има своје еванђелске методе, Божје — своје
Божје путеве, Божанско — своја Божанска средства. Оно што нам је даровано од
Бога, — Богочовек Христос и његово Еванђеље, — не може се проповедати „речима
људске мудрости", речима које измишља и учи људска мудрост. То се
проповеда само речима које учи Дух Свети: духовно се ради на духован начин,
богочовечанско на богочовечански. Дух Све даје не само садржину него и њене
облике.
НАПОМЕНЕ:
[1] 1 Кор. 2, 11,
[2] 1 Кор. 2, 12.
[3] Тумачећи апостолове речи:
,,да знамо шта нам је даровано од Бога", Блаж. Теофилакт вели: „Дух Свети
је светлост, и ми примисмо светлост, да бисмо, осветљени и просветљени њоме,
видели оно што је досад било покривено. А το је,
шта? Оно што сачињава Христов домострој спасења — τά κατά τΐ;ν οικονομίαν του Χρίστου: како умре за нас,
како нас начини синовима Божјим, како нас у Себи узнесе и посади с десне стране
Оца. Но они који немају Духа Светог, не знају то (Тумачење 1 Кор., сар. 2, vers
12; Ρ. gr. t. 124, col.
593 Β).
[4] Тумач. 1 Kop. сар. 2,
Уers. 12; Ρ. gr. t. 118,
col. 664 D.
[5] Тамо.
[6] 1 Kop. 2, 13.
Богочовечански метод познања
Истина Божја има свој божански језик, свој божански израз.
Зато су и списи новозаветни написани по надахнућу Светога Духа: написали су их
људи „научени од Светога Духа"[1]. У проповеди Еванђеља
дословно се испуњује Спаситељево обећање светим ученицима: „Дух Свети научиће
вас свему", „Дух Истине упутиће вас на сваку истину", Дух свети
„говориће из вас"[2]. То је метод апостолски, метод богочовечански, занавек сачуван
у светој Цркви Православној кроз свете духоносне Оце. Увек „духовне ствари
духовно радећи", Светитељи и проповедају Еванђеље „речима наученим од Духа
Светога". На тај начин Црква и остаје у Богочовековој непогрешивости и
свеистинитости. Дух Свети оистињује оне у којима обитава; а обитава у душама
духоносаца кроз свете тајне и свете врлине. Кроз молитву, кроз пост, кроз
љубав, кроз кротост и остале еванђелске врлине Он силази у душу, и остаје са њима
у њој. Њега људи стичу „духовне ствари духовно радећи", божанске ствари
божански радећи, богочовечанске ствари богочовечански радећи[3].
Васцелу
тајну човека зна једино Богочовек. И Он, у свом богочовечанском телу Цркве, као
глава Цркве, разврстава људе у две врсте: у људе телесне и људе духовне. И
телесни човек и духовни човек су неизмерно сложена бића: у њима присуствују, и
у њима учествују, сви видљиви и невидљиви светови Божији.
Препун
Пресветог Духа Божјег, свети апостол благовести: ,,Телесни човек —неприма што
је од Духа Божјег, јер му се чини лудост, — и не може да разуме, јер се духовно
разгледа".[4] Ко је „телесни човек"? То је човек који упорно
остаје при својој човечанској природи; који неће да јој дода божанску природу,
да је Богом обогати, прошири, обесмрти, обожи, усаврши, доврши. То је човек
који остаје само при своме духу људском, и неће да му дода Духа Божјега, Духа
Светога, којим се једино дух људски може препородити, обновити, преобразити,
осветити, и тако спасти свог солипсистичког пакла[5]. Другим речима: телесни човек је хуманистички човек, који хоће
„чистог човека", без примесе ичега Божјег, божанског, бесмртног, вечног.
То је човек „веран земљи", сав је укопан у земаљско, попут Ничеовог
надчовека и Русовљевог, Толстојевог, натуралистичког „природног човека".
То је човек који тврди: тело сам, и само тело; или: чуло сам, и само чуло:
разум сам, и само разум; или: воља сам, и само воља, рад сам, и само рад.
Једном речју, то је човек без Бога, безбожан, незнабожан. Такав човек, разуме
се, „не прима оно што је од Духа Божјега"; за њега је све то — глупост,
будалаштина, лудорија, лудост — μωρία. Зато
он не прима Господа Христа, његово Еванђеље, и све што Он собом доноси и
открива. Не прима ни Богочовечанско тело његово — Цркву, у којој Господ
човекољубиви продужује себе у земаљском свету кроз све векове. Све је то за
телесног човека μwρία, и од свега тога он ништа „не може да
разуме". Јер Богочовека и Богочовечје мери човеком и човечјим. Α Богочовек и Богочовечје је несравњено
шире, дубље и бескрајније од свега човечјег: и од разума, и од духа, и од срца,
и од моћи, и од природе; утолико шире, дубље и бескрајније, уколико је Бог
шири, дубљи и бескрајнији од човека.
Природно
је да Богочовечје, због самог присуства Богочовековог Црквом у нашем земаљском
свету, има своје богочовечанско мерило и свој богочовечански орган за схватање
и разумевање. Α тο је? — дух људски, само препорођен,
преображен, охристовљен, обогочовечен Духом Богочовека Христа. Слично се
познаје сличним: човечје човечјим, Богочовечје Богочовечјим, духовно Духом
Светим. „Оно што нам је даровано од Бога" можемо разумети само када
примимо ,,Духа који је из Бога"[6], јер се све то „духовно разгледа", на духован начин
испитује, процењује и оцењује. Никако друкче. Не на неки рационалистички,
сензуалистички, дијалектички начин. Ту је све — Дух Свети. Дух Свети у духу
људском. Када се разум људски помоћу светих тајни и светих врлина сједини са
светим и саборним богочовечанским разумом Цркве, онда се оспособљује за
разумевање Богочовека Христа и свега његовог. Обогочовечење, охристовљење
разума људског је једини пут у разумевање свега Христовог. Господ Христос се
може познати само живљењем унутра у Њему, у Богочовечанском телу његовом — Цркви. За
све споља Он увек остаје непроницљива тајна. За њих — све бива „у
причама". Њима није дано да знају тајне Царства небескога, јер су споља,
ван њега, неће да уђу у њега. Α онима
који су вером у Христа ушли у њега, откривају се тајне и даје разумевање свега
Христовога[7].
Класичан
пример „телесног човека" јесте лењи слуга из приче ο талантима. Он неће ништа Божје, ни у себи
ни у свету око себе: оно што је божанско, боголико у њему, он скрива и од себе
сама, „закопава" у земљу, у блато тела свог, умртвљује, да не живи, да се
не осећа. И сав живот свој он проводи без Бога и Божјег, ван Бога и Божјег.
Такав и одлази он из овога света у онај. Са критиком и бунтом против Бога и
свега Божјег. — Лењи и бунтовни слуга је прототип свих безбожника,
материјалиста, позитивиста, хуманиста, човекопоклоника, стварипоклоника,
идолопоклоника. То су људи ψvχικοί; они „Духа Светога немају"[8] остали су при голом духу људском, зато су и земљани, зато
и заударају на земаљско.
Насупрот
телесном човеку стоји духовни човек: ό πνεvματικός. Το је човек који је примио Духа Божјег, Духа Светог[9]; преобразио сeбe Њиме,
тe Њиме
и мисли, и осећа, и све испитује и разгледа. Он јe духоносац и духоношен. Он Духом
Светим испитује и „дубине Божије" које су у Христу Богочовеку[10], и зна шта је „ширина и дубина и висина" Христа и свега
Христовог[11]. Он Духом Светим стиче оно што око људско не виде, и ухо не
чу, и у срце људско не дође: обогаћује се Христом ,,у свему", „у свакој
мудрости и разуму", „ у сваком знању и у свакој речи"[12]. Сав Духом Светим саоваплоћен Господу Христу, учлањен у
Богочовсчанско тело Његово, погружен у тајну Његову, он и сам постаје тајна за
оне споља, за .телесне људе, и они га не разумеју, као ни Господа његовог, јер
не могу да проникну у тајну његовог бића и живота. Зато христоносни апостол и
вели: духовни испитује све a њега самога нико не испитује". Јасно је:
Духом Светим се постаје духовни човек. Дух Свети пак стиче се светим тајнама, а
задржава у души светим врлинама. Јер свети живот је живљење у светим
еванђелским врлинама: вери, љубави, нади, молитви посту, правди, кротости,
трпљењу, смиреноумљу, истини, и осталима. Дух Свети сједињује духовног човека
са Господом Христом, и он постаје један дух с Господом, а тело његово постаје
храм у коме живи Дух Свети. По богомудрој речи духоносног апостола: „Ко се
Господу присајединио, један је дух с њим. Или не знате да је тело ваше храм
Светога Духа који живи у вама, кога имате од Бога, и нисте своји?"[13]
Природно
је богочовечанском природношћу. ко је један дух с Господом, он је и једног ума
с Њим, једне мисли, једне душе, једног живота. Све то чини у нама Свети Дух:
што је Христово преображава у наше, дарове Христове претвара у наше[14]. Он је свестваралачка сила у богочовечанском телу Цркве, и благодаћу
својом нашу мисао сједињује са светом и саборном мишљу Цркве, наше срце — са
светим и саборним срцем Цркве, наш ум — са светим и саборним умом Цркве. На тај
начин Дух Свети изграђује у нама
свеобухватно осећање и вечно убеђење да је Господ Христос заиста једини
истинити Бог и Господ, заиста једини истинити Спаситељ и Искупитељ рода
људског, заиста једини истинити живот наш у обадва света[15]. Духом Светим сазнајемо шта је у Христу Богу: τύ τού Θεού; Њиме васцелог Господа
Христа и примамо и имамо. Све наше људско Он постепено освећује, охристовљује,
обогочовечује; и све Христово преображава у наше, и самога Христа. Тако, Духом
Светим ми постајемо Христови, и Он наш: оваплоћењем од Духа Светог и Деве
Свете, наше тело је постало његовим телом, наша душа — његовом душом, наше срце
— његовим срцем, наш ум — његовим умом, наш живот — његовим животом; да би у
Цркви Духом Светим његова душа постала нашом душом, његово срце — нашим срцем,
његова воља — нашом вољом, његов живот — нашим животом, његов ум — нашим умом.
Свети апостол и завршава своју благовест ο духовном човеку речима: „Јер ко позна ум
Господњи — да га поучи? Α ми
ум Христов имамо".[16] Јер смо у телу
његовом Богочовечанском, коме је Он глава, а ум његов — саборни, свети,
богочовечански ум Цркве. И тим умом умујемо; он је наше непогрешиво мерило. Али
увек само утолико уколико смо Христови, уколико живимо у његовом
Богочовечанском телу и хранимо се његовим светим силама и божанским
светињама.Чиме то доказујемо? Тиме што су наше мисли — христомисли, наша
осећаља — христоосећања, наш живот — христоживот.[17]
Тросунчани
Господ је по неисказаном човекољубљу свом створио човека да буде храм Божји,
храм Свете Тројице. У томе је сав богочовечански домострој спасења Господа Христа и сав
смисао Цркве његове у свету. Стога свебрижни
апостол благовести хришћанима: „Не знате ли да сте храм Божји, и да Дух Божји
живи у вама?".[18] Утоме је божанско назначење
људског бића: да га Бог испуњава, да буде његова садржина, да живи у њему као у своме храму, као у своме телу. То назначење је људско
биће у потпуности постигло у
Богочовеку Христу: у њему је човек сав испуњен Богом, и човек је заиста храм
Божји у коме „живи сва пуноћа
Божанства телесно".[19] То је Господ Христос. Αхришћани су тиме хришћани што су као и Он: и они су храм
Божји у коме живи Дух Божји, Дух
Свети. Како се живи ухраму Божјем?
Богослужењем, молитвом. То је најприроднији однос човека према Творцу,
Спаситељу и Промислитељу, од кога, у коме,
и кроз кога је све.[20] У храму се живи
молитвом. Α молитва увек за собом води
све еванђелске врлине, и живи кроз њих: живи кроз веру и љубав, наду и трпљење,
кротост и смерност, милостивост и жалостивост, бдење и пост, и кроз све остале
врлине колико их има. Јер се свака врлина молитвом усавршава, и само помоћу ње
одржава, и постиже своје савршенство. У суштини својој: и љубав је од молитве, и
нада, и пост, и кротост, и жалостивост, и свака врлина која хришћанина чини
хришћанином. Пошто је хришћанин ,,храм Божји", у коме ,,живи Дух
Божји", то његов живот није друго до стално богослужење. Свака мисао
хришћанинова, свако осећање, свако дело његовo учествује у богослужењу које он непрекидно врши на
престолу срца свог. „Храм Божји" је пун Анђела Божјих, Светитеља Божјих,
светих икона њихових. Зар се међу њима може друкчије живети а не свето,
еванђелски, молитвено? Хришћанин је „храм Божји", ако је душа његова живи
иконостас: Светитељ до Светитеља, Угодник до Угодника, Праведник до
Праведника. Α мисли Његове, а осећања
његава, а дела његова — безбројна кандила која неугасиво горе пред њим Α његове еванђелске врлине — златне
кадионице, из којих се стално разлива миомир његових измирнски мирисних
еванђелских расположења.
„Храм
Божји" је дотле храм док је ,,дом молитве", док се у њему врши служба Богу, богослужење. Чим
тога нема, он се претвара у „пећину
хајдучку".[21] Онда у њему
хајдукују зле мисли, ружна осећања, рђава дела, разни греси, душегубне страсти.
И они харају и убијају све што је божанско и свето у човеку. И најзад се сав човек
претвара у„пећину хајдучку".
Разрушен је „храм Божји", уништен иконостас, полупана кандила, разбијене
кадионице. Α гле, човек је био саздан
Богом управо као храм Божји:боголикадушасмештена у телу, да би сав живот човеков био
богочежњиво молитвено служење Богу. И још настањен у рају, у свету који је сам био величанствени храм
Божји. Али, чим је човек пригрлио грех, и унео га у себе и у свет око себе, прекинуло се дивно
богослужење и почело ђавослужење. И човек, тај чудесни ,,храм Божји"
претворио се у „пећину хајдучку". Тако и свет око човека. И ђаво је почео
да хара и хајдукује по њима кроз грехе, страсти и смрти. Но човекољубиви Господ
постао је човек, да би преобразио човека и поново га начинио храмом Божјим. И
заиста, човек се у Богочовеку показао као савршени
и свесвети храм Божји. Тело Богочовеково било је уистини храм Божји,[22] у коме живи Бог, и у коме се стално служи Богу. И ми смо људи
тек у Богочовеку Христу први пут јасно видели шта је у ствари прави човек,
човек као „храм Божји", и прави живот човеков, живот као непрекидно
богослужење. Стога и Црква Христова није друго него Богочовечанско тело његово,
живи храм Божји, у коме све што је човечје живи тиме што непрестано служи
Богу. Α Дух Божји, Дух Свети живи
као душа у богочовечанском телу Цркве од дана Свете Педесетнице. Од тада сваки
човек може благодаћу Божјом постати „храм Божји", ако постане члан
богочовечанског тела Цркве Христове.[23] Постане
ли, онда у њему живи Дух Свети. Α са
Духом Светим — Отац и Син: Тројица Света и нераздељива. Тако хришћанин постаје
храм Пресвете Тројице, у коме стално врши богослужење Тросунчаном Богу и
Господу. Το почиње од Светог крштења:
Дух Свети се усељује у крштенога, и живи у њемy заједно са Оцем и Сином. Стога
је живот правог хришћанина непрекидно богослужење: служење Духом Светим
јединоме Богу у Тројици. Духоносни апостол и пише хришћанима: „Не знате ли да
су тела ваша храм Духа Светога који је у вама, кога имате од Бога? Ви сте храм
Бога живога (1 Кор. 6, 19; 2 Кор. 6, 16).[24]
„Ако
ко квари храм Божји, поквариће њега Бог: јер је храм Божји свет, а то сте
ви".[25] —
Хришћанин квари хра.м бића свог, ако у њега уноси нешто несвето и нечисто. Α такав је сваки грех, свака страст, сваки
порок. Квари свој храм хришћанин, ако не служи Богу свим срцем својим, свом
душом својом, свом мишљу својом, свим телом својим; ако живот његов није стално
богослужење. „Квари храм Божји" човек који хришћанина саблажњава, наводи
на грех, на нееванђелске поступке, мисли, жеље. Живот у гресима квари храм
Божји, и човека претвара у храм ђаво љи. Јер је сваки грех служење ђаволу,
ђавослужење. Зато кваритељима храма Божјег прети казна од самога Бога. За
сваког таквог кваритеља свети апостол вели: „поквариће њега Бог", тојест
допустиће Бог да га греси покваре, одвуку у пропаст, у трулеж, у духовну смрт.
Јер је неопростив грех, јер је хула на Духа Светога, свесно кварити и
разоравати човека, храм Божји у коме живи Дух Свети. У овоме свету хришћани су живи храмови
Божји, и свети, свети Духом Светим који борави у њима: „јер је храм Божји
свет", а то су хришћани. Светост, свети живот, ето чиме су хришћани ,,храм
Божји"; ето због чега у њима
борави и живи Бог. Хришћани све дотле остају „храм Божји", док у себи гаје свете мисли, света осећања, света
расположења; док живе светим животом. Напусте ли то, њихов се „храм Божји"
постепено квари, место добра заузима зло, место врлине — порок, место Бога —
ђаво. И храм Божји постаје храм ђавољи, у коме се врши служење ђаволу, ђавослужење.
Богочовечанска је истина: гресима се увек служи само ђаволу, као што се
светошћу увек служи Богу. Живећи свесно и драговољно у гресима човек квари себе, упропашћује себе
занавек, и одводи себе у вечно царство онога коме
кроз грехе служи — у пакао.
Мисли
ли другачије, човек вара себе. Основна је људска обмана: сматрати да је човек
саздан ради нечег другог, а не ради тога да буде храм Божји у коме живи Дух Божји. Таква мудрост у
суштини је лудост, јер одводи човека упропаст, у погибао, одстрањујући га
од назначења и циља који му је свемудрим и свемоћним Богом одређен. Све што
људи у овоме свету сматрају за
мудрост, а није од Богочовека и не води Богочовеку, лудост је. Људи који живе
,,по човеку", сматрају и Богочовека и његово свето Еванђеље за
будалаштину, за глупост. По њиховом схватању, луд је сваки који верује у
Христа, у његово Еванђеље. Али та баш вера,којачовекачинилудим у очима света и човекопоклоника, и јесте
права мудрост, мудрост божанска, бесмртна и вечна, која једина и чини човека
божански мудрим, мудрим и пред Богом и пред Анђелима. Ту се просто може
поставити правило: Буди луд, да би био мудар! Стога христомудри апостол и
благовести: Нека нико не вара себе: ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме
свету, нека буде луд, да би био мудар.[26] Логика
људска јс толико изопачена грехом, том логиком Сатане, да је за њу лудо и глупо
оно што је у ствари једино мудро: Богочовек и све његово, — а мудро: све оно
што је супротно Богочовеку и његовом Еванђељу. У хришћана се све враћа своме божанском
поретку: логика се исцељује, враћа логосности; и тако се стиче здраво и сигурно
мерило добра и зла, истине и лажи, Бога и ђавола. Ни сам Сатана их преварити не
може: „јер знамо шта он мисли".[27]
Оваплоћење
Бога Логоса од Свете Дјеве извршено је Духом Светим. Тако је Бог Логос постао
човек, постао Богочовек, постао Црква. И тако на сву вечност сјединио са
човеком, и човек са, и преко Њега, Светом Тројицом.[28]Саоваплоћење,
саутелесничење човека Господу Христу у Богочовечанском телу Цркве врши се опет
Духом Светим. То је најсавршеније сједињење човека и Бога које такође бива
Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине. Отуда благовест духоносног
апостола: Ко се прилепио уз Господа — један је дух с Господом.[29] Α како се човек прилепљује
уз Господа? Светим тајнама и светим врлинама. Најпре светом тајном крштења. Њој
претходи вера. Вера и јесте прва богочежњива сила која свега човека повуче ка
Господу, приводи га Њему, приљубљује уз Њега, одвојивши га претходно од свих
лажних богова и варљивих вредности овога света. Вером се човек одлепљује од
свега пролазнога, несветога, греховнога, смртнога, ђаволскога, и прилепљује уз
Господа свечистог, свесветог, безгрешног, бесмртног, вечног. И то прилепљује
помоћу светих тајни и еванђелских подвига молитве, љубави, поста, наде,
смерности, кротости, трпљења, и осталих. Зар молитва не узноси дух човека ка
Госпо ду и не приљубљује уз Њега? Α љубав?
Зар се помоћу ње хришћанин не приљубљује уз Господа свим срцем својим, свом
душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом? Па надом, зар не узлеће
сав κ Њему, и остаје приљубљен
уз Њега? Па трпљењем, зар се толико не приљуби уз Њега, да се осећа сараспетим
с Њим? Α свето Причешће, зар свега
човека не приљуби уз Њега, сјединивши га потпуно с Њим, те је уистини „један
дух с Господом"? Да, све то несумњиво приводи Господу, приљубљује уз
Господа, саоваплоћује Господу, сједињује с Господом. Другим речима: све нас то
уцрквењује и оцрквењује, чини саставним деловима Богочовечанског тела
Господњег, Цркве. Ми смо „један дух с Господом", ако смо ,,уди
Христови", и као такви живимо у Богочовечанском телу његовом, Цркви: њеним
животом, њеном благодаћу, њеним Духом, њеномдушом, њеним свеобухватним бићем,
њеном богочовечношћу.
Грех
је једина сила која одваја од Господа; толико одваја да човека са ђаволом
спаја, и претвара га у духовно чедо његово.[30] Α божанско Еванђеље Спасово је
опет једина сила која Господу води и приводи, и са Господом сједињује и спаја.
Из свега еванђелског зрачи сила која одводи извору своме: Господу Исусу. Зато
Он и објави бесмртну благовест: Речи моје дух су и живот су.[31] Испуњујући
еванђелске заповести Господње, човек се испуњује духом његовим, и заиста
постаје „један дух с Господом". И тако, он живи у Господу и Господ у њему.
Бог Логос је постао човек, потпуно се и неразлучно и вечно сјединио са људском
природом, да би нам показао да је то једини прави пут, једини истински
циљ, једини природан начин постојања људске природе уопште, природе
разгранате у сва Људска бића свих времена. Одвојити се од Сатане; одрећи се
Сатане и свих дела његових, и поћи за Господом Христом, и сјединити се с Њим, и
имати у себи Светога Духа и Његову светост — ето то је смисао и циљ
Богочовековог доласка у свет и његовог целокупног домостроја спасења: Цркве.[32] То
се најпре доживљује у светој тајни крштења, а затим разрађује и остварује кроз
цео живот помoћy осталих светих тајни и свих светих еванђелских врлина. Свака
страст, сваки грех ремети то јединство с Господом. Ода ли се хришћаним
страстима, већ се одвојио од Господа, и вратио Сатани помоћу дела његових. Α дела Сатане, шта су? Греси. Сваки грех је
дело Сатане. И сви греси имају један исти циљ: одвојити човека од Господа, и
вратити га Сатани. И сви греси неуморно раде на томе, како они највећи тако и
они најмањи, и сви остали измееђy њих. Такав грех који човека одваја од Господа
и баца право у наручје Сатани јесте на првом месту блуд.
Стога
боговођени апостол наређује: Бежите од блуда! Сваки грех који човек чини, осим
тела је; а који блудничи, греши своме телу.[33] —
Обично се сваки грех зачиње у души, и ако га подржавамо, развија се у њој тако,
да се, или прелије у тело, или сав остане у души. На пример: гордост,
самољубље, завист, злопамћење, мржња, могу потпуно остати у души и не пројавити
се посредством тела. Α блуд — опогани цело тело и
душу. Поглавито тело, јер је он пοпреимућству
грех тела. Блудник човек „греши своме телу". Како то? Тако што је и тело
по природи својој богоздано, свето, носилац боголике душе, свети храм њен.
„Греши своме телу", јер је и ,,тело за Господа",[34] не
за блуд, не за грех, не за зло. Оно је зато човеку дато, да се Господ оваплоти
у њему, и живи у њему; а не да га грех обесвећује, прља, усмрћује, ођавољује.
Уносећи грех у своје тело, човек греши своме телу, као што греши и својој души.
Сваким својим грехом он огреши душу, огреши и тело. Због јединства своје
личности човек сваким својим грехом „греши своме телу", греши својој души,
греши својој савести, греши своме уму, греши целокупном бићу свом, васцелој
природи својој. То нарочито бива кроз грех блуда. Јер ништа што је у човеку, и
што сачињава човека, није за грех, па ни тело. Све је то саздано Богом и дато
човеку да га чува у божанској светости и чистоти, и усавршава. Тако је тело
било саздано да буде храм боголике душе, њен верни сарадник и 6eсмртни
сапутник, да би се и једно и друго испунило Богом, и живело Њиме вечито. То нам
показује и сам Господ Христос, као Бог Логос поставши тело, — његово пресвето
тело, није ли савршени храм Божанства? И сав његов богочовечански домострој
cпасењa света своди се на то, да се сав човек, и душа његова и тело, испуне
Богом — обоже; обуку у Господа Христа — охристове, обогочовече; постану храм
Божји — отројиче; храм, у коме кроз свете тајне и свете врлине живи Трисвето
Божанство: Отац, Син и Свети Дух, Тројица једносушна и нераздељива.
Ту
истииу јавља богонадахнути апостол када вели хришћанима: Или не знате да су
тела ваша храм Светога Духа који живи у вама, кога имате од Бога, и нисте
своји.[35] Одлика
је хришћана од нехришћана: тела су им храм Светога Духа. Α Дух Свети се благодаћу сјединио са њиховом душом. И постао као душа
душе њихове. Тако, сав живот хришћана није друго до живот у Духу Светом и Духом
Светим: непрекидно служење, непрекидно богослужење Духу Светом свим срцем, свом
душом, свим умом, свим бићем. Дух Свети живи у нама на тај начин што учествује
у целокупном животу њиховом: они Њиме осећају и себе, и Бога, и свет; они Њиме
мисле и ο Богу, и ο свету, и ο себи; све што чине Њиме чине: Њиме се
моле, Њиме воле, Њиме верују, Њиме делају, Њиме се спасавају, Њиме освећују,
Њиме бесмртују. Срце је њихово Њиме њихово, и душа је њихова Њиме њихова. и
живот је њихов Њиме њихов. Од Његa им долази све: и живот, и бесмртност, н
вечност, и све вредности, и све благовести, и све радости. Јер се целокупни
подвиг спасења обавља Духом Светим. Он је који нам у Исусу открива Господа; Он
је који вером усељује Господа Христа у душу нашу; Он је који нас помоћу
благодатних подвига сједињује с Њиме, Он је који дух наш толико сједињује с Њим
да ми постајемо „један дух с Господом";[36]Он
је који нам по своме свемудром божанском промислу раздељује и даје божанске
дарове; Он је који нас утврђује и усавршава у тим даровима; Он је који нас у
светој тајни крштења препорађа, обнавља и освећује; Он је који нас кроз све
свете тајне и свете врлине ухристовљује и охристовљује; Он је који нас
очишћава, освећује, спасава, обожује, обесмрћује, и на тај начин и душу нам и
тело претвара у храм Божји, у обитељ Пресвете Тројице. И опет: Он је којим се у
човечанском свету остварује све што је еванђелско, Христово, целокупни
богочовечански домострој спасења, јер је Он као душа у
богочовечанском телу Цркве. Зато је Господ Христос и објавио да се хула на
Светога Духа неће опростити људима ни у овом ни у оном свету.[37] Зато
је и живот Цркве, као Богочовечанског тела Христовог, почео силаском Духа
Светог на њу, и продужава се из века у век Његовим боравком у њој, јер је Црква
Њиме Црква. Он уводи у сваку истину спасења; Οн учи спасењу; Он обавља свачије спасење. Ту све припада Њему, а
кроз Њега Богу Оцу, У Богу Сину. Све своје
хришћани другују Њему, стога им свети апостол и вели: .,нисте своји".
Загледајте добро у себе: све што је у вама свето, узвишено, добро, божанско,
бесмртно, вечно, еванђелско, — није ли од Њега, од Духа Светога? Ваше очишћено
и ocвећенo тело, — није ли Њиме очишћено и освећено, није ли Њиме у храм Божји
претворено? И ваша очишћена и освећена душа, и ваша очишћена и освећена савест,
— нису ли Њиме очишћене и освећене? Па ваше очишћено и освећено срце, па ваш
очишћени и освећени ум, — нису ли Њиме очишћени и освећени? Све је то тако,
зато што Дух Свети „живи у.вама".[38]
Но
при свему томе никада не заборављати: све то хришћани имају од Духа Светог, и
самог Духа Светог, због чудесног Спаситеља нашег, Господа Исуса Христа. Јер
,,Њега ради и Дух Свети сиђе у свет" (Акатист Исусу Сладчајшем), Њега ради
и продужује у Цркви његово спасоносно богочовечанско дело. Јер да Господ
Христос није дошао у наш свет и извршио свечовекољубиви подвиг спасења света,
ни Дух Свети не би дошао у наш свет. Нема сумње: све што је „Једини
Човекољубац" — Господ Исус учинио ради нас људи и ради нашега спасења
толико је бескрајно драгоцено и безгранично човекољубиво, да се никаквим мерама
људским не може измерити и никаквим размерама људским обухватити. Врхунац
свега: себе дао на жртву за спасење света. Себе! Α ко је Он? Јединородни Син Божји, сам Бог
Логос, који више вреди него сви видљиви и невидљиви светови скупа, пa још
помножени са најбескрајније бескрајним броје.м. И Он такав, ваистину једина
Свевредност у свима световима, спустио се у наш смрдљиви свет, постао човек,
живео у нашем злосмрадном зверињаку, добровољно поднео неисказане муке за
спасење света, па и саму срамну смрт на крсту, — ради чега? Само да људе, те
сластољубиве и грехољубиве крпеље земаљске, спасе од греха, смрти и ђавола, и подарио нам живот вечни
и блаженство вечно. Има ли ишта човекољубивије, драгоценије, вредносније од
тога? По како смо скупу цену плаћени! Ми људи не располажемо са довољно ума да
у потребној мери замислимо, ни са довољно срца да у потребној мери осетимо све
бескрајности и предности неисказаног подвига Спаситељевог.
Свети
христоносни апостол је у божанском праву када хришћанима упућује ове речи:
„Купљени сте скупо. Прославите дакле Бога у телима својим и у душама својим, што је Божје".[39] Заиста
смо купљени скупо. Господ благи нас је својом божанском жртвом купио за
рај, за вечност, за живот божански, за блаженство божанско, за савршенства
богочовечанска. Какви онда треба да су тела наша и душе наше? Зар не свети
храмови у којима се непрекидно слави и прославља чудесни Господ и Спаситељ наш
Исус Христос? Α како, Њега свеславног можемо
прослављати ми у телима и душама нашим? Само светошћу и чистотом. Јер се само
тиме прославља Свесвети и Свечисти. И тела и душе треба да су свети и чисти,
како би били достојни храм Божји, у коме се непрекидно врши богослужење једином
истинитом Богу и Господу Исусу Христу. Само тако испуниће своје божанско
назиачење и душе наше и тела наша, јер су и једно и друго од Господа и за
Господа. „Што је Божје" треба да припада Богу, да служи Богу, да прославља
Бога. Ако ико, Господ Христос је, поставши тело и узевши у себе душу људску,
очигледно показао да је и тело људско и душа људска нешто „што је Божје".
Зато је наша прва дужност: дати Богу „оно што је Божје", служити Му тиме,
прослављати Га тиме. Тако нам постаје јасна благовест светог апостола: „нисте
своји", јер све што имамо — душу и тело —није наше: од Бога је, ради Бога
је, за Бога је. Ни у ком случају, и душа и тело
наше, нису за грех, ни за смрт, ни за ђавола, ни за пакао. Јер и грехом и смрћу
и ђаволом и паклом срамотимо не само душе своје и тела своја, него и самог
Творца и Спаситеља душа и тела наших: Господа нашег Исуса Христа. Α прослављамо Га достојно и у телима и у душама својим када их благодатном силом
његовом очистимо од свакога греха, смрти и ђавола, и испунимо само оним што је
свето, бесмртно, вечно, богочовечно.
Свети
Златоуст благовести: Све је у нас
Господње: и тело, и душа, и дух. И све то апостол назива Божјим[40] не
само зато што их је Бог створио, већ и зато што, када су они постали туђи Њему,
Он их је поново учинио својима скупоценошћу крви Сина свога. Све наше апостол
приписујe Христу, узводи нас на небо. Он вели: ви сте удови Христа, ви сте храм
Духа; срамотећи тело, ви срамотите не своје тело, јер ово тело није ваше већ
Христово. Господ Христос је из човекољубља тело наше учинио Својим, и Уједно
уклонио нашу злу власт над њим. Α када
тело ваше није ваше, онда ви немате право скрнавити тело другога, нарочито када
оно припада Господу, или скрнавити храм Духа.[41]
Оваплоћени
Бог Логос дао је хришћанству тело, а Дух Свети му је дао благодат Своју као
душу. Црква је тело Христово, коме је Дух Свети дао благодат Своју као душу.
Оваплоћени Господ отелеснио је све божанско што се могло отелеснити: ,,У Њему живи сва пуноћа Божанства телесно.[42] Све духовно и небеско Он
је овештаствио, материјализовао. Тело је начинио храмом Божанства. И забрујала
је светом ваистину нова благовест: ,,Тело је за Господа, и Господ за
тело":[43] материја
је за Господа, вештаство је за Господа, јер је и оно од Господа н ради Господа:
„све се кроза Њ и за Њ сазда".[44] Али
као што је тело људско непотпуно и необјашњиво без душе, тако је и тело Цркве
непотпуно и необјашњивo без Духа Светога. Дух Свети је Дух Истине, и стога
уводи у сваку истину оваплоћеног Бога Логоса и Богочовечанског тела његовог —
Цркве. Он открива и обелодањује Бога у Исусу. Све што знамо ο Исусу као Богу и Господу, као Спасу и
Промислитељy — њиме знамо.[45] Зато
су и све новозаветне књиге писане Духом Светим, од духоносних светих људи.[46] Пошто
се узнео на небо, Господ Христос је послао у наш свет Духа Светог, и оставио Га
у телу Цркве као душу Цркве, као разум и савест и живот Цркве. Он је главни
сведок ο Исусу, оваплоћеном Богу и
Господу;[47] Он
— главни устројитељ и спроводитељ и редитељ и остваритељ међу људима
Спаситељевог богочовечанског подвига спасења. Уствари, Црква је Њиме Црква: Она Њиме и
живи и дела; Њиме стоји и постоји. Њиме — „всјака душа живитсја = свака душа
живује"; Њиме — „чистотоју возвишаетсја = чистотом се узвишује"; Њиме
— „светљејетсја тројическим јединством свјашченотајње = сија се тројичним
јединством свештенотајанствено". Дух Свети утројичује и отројичује сваког
члана Цркве: спасава, ологосује, освећује, обожује, обогочовечује. Једино Њиме
сваки остварује своје божанско назначење у богочовечанском телу Цркве. На свима
ступњима спасења, од почетка до краја, Он води и руководи сваког, додељујући
свакоме члану Цркве потребну меру благодати. Отуда су сви хришћани и духоносци
и духоношени. Не може се бити хришћанин без Духа Христовог, без Духа Светог. По
бићу овом, хришћанин је од Духа Светог и у Духу Светом. Од Духа Светог почиње
прво осећање и прво познање Христа као Бога и Спаситеља.
НАПОМЕНЕ:
[1] 2 Петр. 1, 21.
[2] Јн. 14, 26; 16, 13; Мт.
10, 20.
[3] Тумачећи ову апостолову
благовест, Блаж. Теофилакт вели: Ми смо утолико мудрији од јелинских мудраца
уколико су они научени од људи; а оно што ми говоримо, „говоримо научени од Св.
Духа (тамо, сар. 2, vers 13; col. 593 С). Нама нису потребни силогизми и
логички докази Јелина (тамо, сар. 2, vers
13, col. 596 А).
[4] 1 Кор. 2, 14.
[5] Св. Златоуст благовести:
Телесни човек је онај који све подвргава хладним умовањима — τονς λοуα'μοϊς τοις ψУχροϊς, и сматра да му није
потребна вишња помоћ; а то је безумље. Бог нам је даровао разум, да њиме
сазнајемо и примамо што је од Бога, а не да разум сматра себе довољним себи.
Ето, и очи су дивне и користе, али ако би зажелеле да виде без светлости, онда
им ни лепота ни властита снага не би биле од икакве користи, већ им нанеле
штету. Τаκο и душа, ако узажели да види без Духа
Светога, сама себи постаје сметња. Обрати пажњу: душа је свагда немоћна и
недовољна сама себи — ούκάρκεϊέαυτη
(Бес. на
Посл. 1 Кор.; Бес. 7, 4. 5; Р. gr. t. 61,col. 60). — Блаж. Теодорит вели: Свети
апостол назива телесним човеком онога коме је довољан само његов разум, не
допушта учење Духа Светога, и не може да га позна (Тумач. 1 Посл. Кор. сар.
2,Уors 14; Ρ. gr. t. 82;
col. 245A). Икуменије
благовести: Телесни човек све полаже на свој ум, и ништа не прима вером, нити
сматра да му је потребна помоћ с неба. Пошто умом својим не може да схвати
учење Св. Духа, он сав Спаситељев домострој спасења сматра за будалаштину. —
Телесан је човек који живи по телу, и ум му још није обасјан, просветљен,
просвећен Духом, него има једино урођену људску памет — μόνην τήν εμφυτον άνθρωπίνην
cυνεςιν, коју
Творац умеће у сваку људску душу (Тумач.
1 Кор. сар. 2, Уers. 14; Ρ. gr. t. 118,col. 685 Β).
[6] 1 Кор. 2, 14.
[7] Ср. Мт. 13, 10—16.
[8] Јуд. 19.
[9] Блаж. Теофилакт вели:
Духован је човек онај који је у душу
своју унео сјај Светога Духа, и ум му је Духом обасјан, просветљен, просвећен.
(тамо, сар. 2, vers. 15; Ρ. gr. t. 124, col. 596).
[10] 1 Kop. 2, 4—16.
[11] Cp. Εф. 3, 17—19.
[12] Εф. 1, 8; 1 Kop. 1, 5.
[13] 1 Кор. 6, 17. 19; ср. Гал.
4, 6.
[14] Ср. 1 Кор. 12, 3—11.
[15] Ср. 1 Кор. 12, 3; Д. А. 4,
11—12; Кол. 3, 3—4.
[16] По Светом Златоусту,
апостолова благовест: „Ми ум Христов имамо" (1 К. 2. 16), значи: ми знамо
оно што је у уму Христовом, и шта Он хоће, и шта нам је открио. Но пошто је
апостол претходно рекао да нам је το Дух
Свети открио, то, да не би ко одбацио Сина, додаје да нам је то и Христос
открио. Говорећи тако, апостол не вели тиме да ми знамо све што зна Христос,
него да све што знамо није људско, и стога подложно сумњи, већ је знање ума
Христовог и духовно. Ум, који ми у том погледу имамо, јесте Христов; тојест
знање, које ми имамо ο предметима вере, јесте
знање духовно, те стога стварно нико ο нама судити не може, пошто телесни човек
не може знати божанске ствари" (тамо, Бес, 7 5. 6.; col. 61. 62).
[17] Блаж. Теофилакт вели: Сви
ми ум Христов имамо; то јест све што знамо, Христос нам је открио; и ум који
имамо ο божанским стварима, од
Христа имамо; тојест, знање које имамо ο духовним стварима вере, од Христа имамо
(тамо, сар. 2, vers 16· Ρ gr t 124 col. 597 Β).
[18] 1 Kop. 3, 16
[19] Кол. 2, 9.
[20] Ср. 1 Кор. 8, 6; Д. А. 17,
28; Кол. 1, 16—17.
[21] Cp. Мт. 21, 13; Мк. 11, 17;
Лк. 19, 46.
[22] Јн. 2, 21
[23] Ср. Еф. 2, 19—22; 3, 5—6.
[24] Блаж. Теодорит вели: св. апостол назива
храмовима Божјим људе у којима обитава благодат Светога Духа (Тумач. 1 Кор.
сар. 3,vers 16; Ρ. gr.
t. 82, col. 252 Β). Α блаж. Теофилакт вели: храмови су Божји они који су чиста живота
(тамо, сар. 3, vers 17; Ρ. gr. t. 124,col. 605 Β).
[25] 1 Kop. 3, 17.
[26] 1 Кор. 3, 18.
[27] 2 Кор. 2, 11.
[28] Јн. 17, 21—23.
[29] 1 Кор. 6, 17.
[30] Ср. Јн. 8, 44; 1 Јн. 3, 8—12; Мт. 13,
38—39.
[31] Јн. 6, 63.
[32] Блажени Теофилакт благовести: Сједињење са
Господом Христом снабдева нас освећењем Духа Светога (тамо, сар. 6, vers
17; Ρ gr. t. 124 C).
[33] 1 Kop. 6, 18.
[34] 1 Кор.
6, 13.
[35] 1 Кор. 6, 19.
[36] 1 Кор.
6, 17.
[37] Мт. 12, 32; Мк. 3, 29.
[38] 1 Кор. 6, 19.
[39] 1 Кор. 6, 20.
[40] 1 Кор.
6, 20.
[41] На 1 Кор. Бес. 18, 3; Р. gr. t. 61, col.
147.
[42] Кол. 2, 9.
[43] 1 Кор.
6, 13.
[44] Кол. 1, 16.
[45] Ср. 1 Кор. 2, 6—16.
[46] Ср. 2 Петр. 1, 11—12; 2 Петр. 1, 21; 2 Тм.
3, 16.
[47] Ср. Јн. 15, 26.
Охристовљење - Духом Светим
Нема сумње, као што је у души човековој прво христоoceћањe и
прво христопознање од Духа Светог, тако и сва потоња христоосећања и
христопознања извиру из Њега, и усавршавају се Њиме. Све што је Богочовек
Христос донео роду људском постаје наше, људско, само помоћу Духа Светог, који
као градитељ Цркве благодаћу својом устројава спасење сваког члана Цркве
посебно. Мимо Духа Светог, и без Духа Светог, ништа Христово не може постати
наше, људско. Као што се у Светој Дјеви оваплотио од Духа Светог, тако се
Господ Христос духовно оваплоћује у нама помоћу Духа Светог, помоћу његових
светих, благодатних, стваралачких, обогочовечујућих дарова. Другим речима:
човек се једино Духом Светим ухристовљује и охристовљује, тојест спасава,
освећује, обожује, удуховљује, одуховљује, утројичује и отројичује. У
хришћанству су сви духовни дарови, од Духа Светога. Њиме се постаје духован,
јер примајући Њега хришћани постају духоносци, и ове духовно доживљују као
живот свога живота, и душу своје душе, и савест своје савести.[1] Хришћанин је онај који има Христа у себи. Α Христа усељује и настањује у души човечјој
само Дух Свети. Хришћанин је у ствари христоносац. Α то постаје и остаје само Духом Светим.
Зато је Спаситељ сав свој домострој спасења света засновао на Духу Светом.[2]
Целокупна
тајна Христа и хришћанства је у Духу Светом. Што је Христово, остварује се у
нашем човечанском свету једино помоћу Духа Светог. Свако Христово дело, и чудо,
и мисао, својој стварношћу, и оствареношћу, и остварљивошћу сведочи ο Духу Светом и његовој свестваралачкој
божанској делатности у земаљском свету. Божанско само Духом Светим постаје
човечанско. Небеско само Духом Светим земаљско. Када је Бог Логос ушао у наш
свет, ушао је оваплотивши се од Духа Светог; када је објавио своје Божанство,
објавио Га је Духом Светим;[3] када је открио тајну своје чудотворне делатности и
божанске свемоћи, указао је на Духа Светог;[4] када је основао Цркву, основао ју је Духом Светим, и Њега
оставио у телу Цркве као устројитеља спасења људи кроза све векове.[5] Најочигледнија је еванђелска стварност: Дух Свети је све
и сва у Цркви. Зато је Спаситељ јасно и одлучно објавио благовест: да се хула
на Духа Светога неће опростити ни у овом ни у оном свету.[6]Имајући све то у виду, духоносни апостол и пише Кориићанима:
„Што се пак тиче духовних дарова, браћо, нећу вам затајити. Знате да кад
бејасте незнабошци иђасте к немим идолима, како вас вођаху. Зато вам дајем на
знање да нико ко Духом Божјим говори неће рећи: проклет био Исус! и нико не
може Исуса Господом иазвати осим Духом Светим".[7]
Све
стварности еванђелске су од Духа Светог; Дух Свети изграђује све духовно. Иако
невидљив по бићу, Дух Свети је видљив у делима својим. Ето: Дела Апостолска су
сва од Духа Светог. Хришћанство се одликује од незнабоштва: Духом Светим, његовом
непрекидном делатношћу у Цркви која се пројављује кроз све духовно. Незнабоштво
је отсуство Духа Светог у духу људском. Присутан у човеку, Дух Свети производи
оно што је духовно. Αто проширује и продубљује
у души и богоосећање и богопознање и богопоштовање. Духом Светим човек све јаче
и јаче доживљује истинитог Бога и Господа Исуса Христа као свој живот и као
бесмртну богочовечанску силу свога људског бића. Заиста, само духоносац зна
Бога; ко нема Духа Светог, незнабожац је. Α незнабожац носи у себи мртву душу, и служи
мртвим: „немим идолима", јер без Духа Светог душа људска је мртва за
све што је божанско, бесмртно, вечно, свевредносно. Незнабоштво? — Неизмеран
пад душе људске. Уместо да служи свеживом и свеистинитом Богу и Господу, човек
служи немим киповима, мртвим стварима као божанствима. Но то није ни чудо, јер
без Духа Светог у себи дух људски је у ствари изван себе, и непрестано лута по
пустињама небића и ломи се по гудурама ништавила. Α долази κ себи тек. када се крсти Духом Светим, када
се роди и препороди Њиме, јер онда npeђe из смрти у живот. Крштење, — ето моста
из небића у биће, из смрти у бесмртност, од небога κ Богу од незнабоштва хришћанству.
Када
човек духовно прогледа? Када у Исусу Бога угледа, осети, види, позна. Α тο постиже
када се освети Духом Светим, и стане свето живети, свето мислити, свето
осећати, свето делати. Онда га и живот, и мисао, и осећање воде Христу, и
откривају у њему Бога и Господа. Јер „нико не може Исуса Господом назвати осим
Духом Светим".[8] Дух Свети „испитује све", и „дубине Божије",
које су у Исусу Богочовеку.[9] Да није Духа Светога, ми не бисмо знали да је Исус — Син
Божји и Бог, и да нам је донео толике дарове и божанска савршенства, какве око
људско не виде, и ухо не чу, и у срце човеково не дођоше.[10] Само светима открива се Духом Светим пресвета тајна
Богочовека Исуса.[11] Усвему што се тиче Господа
Исуса, увек важи она тајанствена благовест и божанско обећање ο Духу Светом: ,,Οн ћe вас научити свему".[12] Сам дух човеков не може се снаћи пред безграничном
тајном Исусовом, јер она премаша све ђтo је човечије, уколико Богочовек премаша
човека. Једино када се помоћу светих тајни и светих врлина ороди и сроди са
Духом Светим, дух човечији сазнаје тајну Исусову.
Дух
човеков према Духу Светом, то је твар према Творцу. Твар — ограничена и
несавршена, Творац — безграничан и свесавршен. Као творевина, дух човечји мора
бити ограничен; Дух Свети је безграничан по свему, јер је Бог. Сви дарови
његови су безгранични, бескрајни, вечни. Но у Њему, они су при свој
разноликости једно: у мноштву јединство, у јединству мноштво. У људима пак, ти су дарови различни. Дух
Свети сједињује различне дарове у једно божанско јединство, и тиме сједињује и
имаоце тих дарова у такво јединство. Кроз своје различне дарове Он сједињује
разне духове људске у једно саборно, свето, црквено јединство. Да, дарови су
Духа Светога, различни, али су сви у једноме телу — Цркви, од једнога Духа.[13] Сви служе једноме циљу, и сви извиру из једнога извора.
Зато се духовни људи — οι
πνεvματικοί — oce'ajy органски сједињени међу
собом. Дух Свети, као благодатна душа Цркве, сједињује све чланове Цркве у
једно срце, у једну вољу, у један живот, у једно биће. Преко Духа Светог, и у Духу
Светом, се осећају уједињени међу собом вечним благодатним јединством, иако су
бескрајно издиференцирани као посебне личности. Света саборност јединства и
јединство свете саборности од Духа су Светог.
„И
службе су различне, али је Господ исти".[14] Све службе у Цркви сливају се у једну службу:
богослужбу, богослужење. У телу
Цркве, иза најразличнијих служби, стоји исти Господ, те све служе истом циљу.
Све службе у Цркви уједињује сам Господ Исус, који је и дошао да служи. Чему?
Спасењу света. Све многобројне службе његове стапају се у једну службу: спасење
света. Томе је Спаситељ служио кроз целокупни живот свој на земљи: кроз сва
дела, мисли, осећања, речи, страдања. Све службе спасењу у Спаситељу су
једно. УЦркви,
оне су расподељене, али им је и основ и циљ исти. Сви службеници у Цркви, ма
колико их било, у ствари служе једном циљу, и врше једну службу: спасењe света.
Господ Исус је и јуче и данас и вавек исти,[15] зато су и службе у Богочовечанском телу његовом, Цркви,
при свој разноликости исте.
НАПОМЕНЕ:
[1] Cp. 1 Кор. 2, 12—15.
[2] Ср. Јн. 14, 12—17, 26.
[3] Ср. Јн. 1, 32—34.
[4] Ср. Мт. 12, 28.
[5] Ср. Д. А. 2, 1—12; 8,
15—17; 10, 4447; 11, 15; 19, 6; 15, 28; Јн. 20, 22—23.
[6] Мт. 12, 21—32; Лк. 12, 10
[7] 1 Кор. 12, 1—2.
[8] 1 Кор. 12, 3.
[9] Ср. 1 Кор. 2, 10
[10] Ср. 1 Кор. 2, 9—12
[11] Ср. Еф. 3, 3—5
[12] Јн. 14, 26.
[13] Ср. 1 Кор. 12, 4
[14] 1 Кор. 12, 5.
[15] Ср. Јевр. 13, 8.
No comments:
Post a Comment