Pentakostarion: Учење о Светом Духу 2

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ),

ДОГМАТИКА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ,

Боголикост

,,И делатности су различне, али је Бог исти који чини све у свима —ό ενερуών τά πάντα έν πάсιν".[1] Без Бога се ништа Божје не може ни учинити, ни добити. Што је у намa људима божанско, боголико, то смо добили од Бога при стварању. У Богочовеку пак Христу људска природа је добила целога Бога, цело Божанство. Са циљем: да се испунимо свом пуноћом Божјом.[2] А како то бива? Помоћу боголикости која је у нама ми усвајамо Богочовека Христа и све што је богочовечанско и божанско.
Бог у Христу привлачи к себи оно што је боголико у нама. Ми људи смо боголикошћу људи. У њој cy богочежњиве силе нашег људског бића. које нас сједињују са Богом у Христу, и помоћу којих се усавршавамо у свему божанском, богочовечанском, хришћанском. На свима ступњима свога спасења, свога обогочовечења, човек зависи од боголикости, од богостремљења што је у њему, и од Бога што је у Богочовеку. Стога,,Бог чини све у свима". Без Бога се ништа божанско не _;може у човеку ни зачети, ни развити, ни усавршити. На свете и тајанствене начине Бог је Онај који чини све у свему. То нимало не умањује нашу личност и нашу личну слободу. Јер су нам и личност и слобода од Бога. У нашој боголикости је срж наше личности и срж наше слободе. Отуда присуство Бога у нама помаже, развија, усавршава и нашу личност и нашу слободу. Што више Бога у човеку, то је личност његова јача, савршенија, бесмртнија; а слобода — већа, безграничнија, светија. Јер Бог позајмљује човеку своје стваралачке божанске силе, које изграђују човека ка свему Божјем, Вечном и Богочовечном. У нама, осим греха, све је од Бога: и душа, и тело, и све особине и душе и тела.[3] Зато је свему нашем Бог потребнији од свега другог, па и од нас самих. Очигледна је истина: у Богу живимо, и мичемо се и јесмо.[4] И наше самоосећање, и наше самосазнање, воде порекло од Бога. Само оно што је греховно у нама, није од Бога, негo од ђавола и од нас самих. И сама воља наша, сва је у боголикости душе наше, и стога сва од Бога. Тако и наша способност делања. Отуда је свети апостол у праву када благовесги: Бог је који чини у вама и да хоћете и да чините што је њему угодно.[5]

Безгранична је тајна и наше слободе и наше личности, јер је безграничан Бог који нам је дао и личност и слободу.

И у њима — живот и сазнање. Зато су нам и живот и сазнање безгранично тајанствени. Тајна највећа и за нас саме. Јер шта је за мене, човека, тајанственије и загонетније од мога сазнања, од мога самоосећања, од мога ја, од моје душе, од могa тела? Заиста, на тајанствен, па ипак благовестан, начин Бог је све н сва у нама, због чега свети апостол и тврди да је Бог то „који чини све у свима". Нарочито, када људи творе вољу Божју, када чине оно што је божанско, бесмртно и вечно. Бог не учествује једино у греху људском, у злу људским. Α када је реч ο даровима Христовим, οдаровима Духа Светога, онда несумњиво „Бог чини све у свима". Он све дарове које добијамо води кроз наше биће од самог зачетка па све до најпотпунијег божанског завршетка. И то води тако, да не само нимало не омета, не спутава, не умањава, не уништава нашу слободу, него је окриљује, увећава, усавршава, обезграничава, обогочовечује, охристовљује. И човек заиста ,,расте растом Божјим"[6] ка свему што је Божје, Савршено, Вечно, Богочовечно. Нема сумње, човек је највише свој кад је највише Божји. Без Бога он не може учинити ништа Божје. По слободи својој, човек увек чини без Богa, и против Бога, само једно: грех. Α чинећи грех, човек је најмање свој, јер га грех одваја од онога што сачињава суштину његовог бића — од боголикости, од христоликости, од тројицеликости. И он постаје туђинац и себи и Богу, јер кроз грех робује туђој вољи — ђавољој. Грехољубив човек постепено заборавља себе, правога себе: заборавља божанско порекло свога бића, свога живота, свога сазнања, свога постојања, и проглашује себе за неко друго биће: небожанско, земаљско, животињско, ђаволско. Тако покида све везе са Богом, Творцем и Сведржитељем. И не зна ни себе, ни Бога. Грех га сурвава у други свет, супротан Божјем, свет таме, зла, богоборства. Утом свету, човек је сав туђ и себи и Богу.

НАПОМЕНЕ:

[1] 1 Кор. 12, 6.

[2] Еф. 3, 19; Ср. 1, Кол. 2, 9—10.

[3] Ср. Јн. 1, 34; Кол. 1, 16.

[4] Д. А. 17, 28; Ср. 1 Кор. 8, 6.

[5] Флб. 2, 13.

[6] Кол. 2, 19.

"Једино потребно"

Шта је корисно за човека? Само оно што му је потребно у обадва света. Јер му је једино то од вечне користи. Све остало је штетно по човека. Од вечне користи је човеку само оно што је божанско и бесмртно, вечно и богочовечно. Св. Златоуст благовести: Нама је корисно оно што је врлинско — τύ τnς άρετης; а све остало је потпуно некорисно. Оно што је корисно по нас, то је врлина, и живот у врлинама.[1]У ствари, ми тек од Христа знамо шта је потребно, „једино потребно", за људско биће у обадва света. Шта је то? — Богочовек Христос и његово свето Еванђеље. Јер је то оно што нам ни смрт ни ђаво не могу узети ни у овом ни у оном свету.[2] На овој помраченој звезди Богочовек Христос је једино непогрешиво мерило потребно и корисно за људе. Потребно је, корисно је само оно што је богочовечанско, еванђелско. Јер само то даје човеку вечну благовест, вечну радост, вечни живот, вечно блаженство. Све што није од Христа Бога — штетно је по човека. Α тο је? Грех, смрт, зло, пакао. У ствари: грех. Јер је у греху и смрт и зло и пакао. Увећој или у мањој мери то троје је увек од греха и увек у греху. У сваком греху увек има и смрти и зла и пакла. Никада ништа греховно није корисно по човека, већ увек штетно и убитачно. Постоји ли регистар корисног и потребног? Постоји: Еванђеље Христово. То је једина препоручљива утилитаристичка философија у овом свету. Јер је у Еванђељу само оно што служи на вечну корист човеку у обадва света. Ко не признаје свето Еванђеље, не ради ништа што је истински корисно по њега самог, и по људе уопште. Човек се неће огрешити ο себе и ближњег, јер неће нашкодити ни себи ни ближњем, једино ако живи по Еванђељу. У Еванђељу је све свето и све божанско, стога и све корисно по човека. Јер само оно што је свето, уистину је и корисно за човека. Свето је увек од Светога. Првенствено, од Духа Светога. Стога свети апостол објављује благовест: ,,У свакоме се пројављује Дух на корист".[3] Све што је од Светога Духа, то и јесте корисно за људе и у овом и у оном свету. Јер све што је од Њега, везује човека са вечним животом, и вечним Еванђељем које важи за све светове. Ако je до мудрости, Дух Свети даје мудрост човеку која му је од вечне користи у обадва света; ако је до истине, Дух Свети даје истину човеку која му је од вечне користи у обадва света; ако је до знања — исто тако; ако је до вере, до љубави, до молитве, до чудотворства, до пророштва, до праведности, до ма чега еванђелског — све то даје Дух Свети, и зато је све то од вечне користи човеку у обадва света. „Једноме се даје Духом реч мудрости",[4] зато што је Дух Свети — Дух мудрости. Ко Њега има, божански је мудар. Пример: Свети Архиђакон Сгефан: пун Духа Светога и мудрости, зато ,,не могаху противстати мудрости и Духу којим говораше".[5] Богомудри апостол назива Духа Светог Духом мудрости и откривења, јер казује и открива највећу тајну свих светова: Богочовека Христа и Цркву његову.[6] У Цркви, као Богочовечанском телу Христовом, „сакривене су све ризнице мудрости и знања".[7] И кроз Цркву се обзнањује „многоразлична мудрост Божја" не само људима на земљи него и светим Анђелима на небу.[8]Једино та мудрост зна смисао неба и земље, живота и света. Разливена као логосна сила у свету, та се мудрост у свој пуноћи својој јавила у лицу Богочовека Христа, те је Он „мудрост од Бога" и „мудрост Божја".[9] Ту мудрост Божју, која зна Бога и дубине Божије, даје Дух Свети, Дух мудрости. И ми примисмо тог Духа ,,који је од Бога, да знамо шта нам је даровано од Бога" у Христу Исусу, даровано и у овом видљивом и у оном невидљивом свету.[10] И знање, истинско знање је дар Светога Духа; оно се и даје „по истоме Духу".[11] Уοпште, дух људски је духолики одражај Духа Светога. Осим греха, све је у духу људском од Духа Светога. И сама свест. Зато је дух људски на свима ступњима свога богочежњивог усавршавања и развића устремљен Духу Светом, као идеалном савршенству духовног и светог. По суштини својој знање је од Духа Светог. Зато се Њиме и даје, од зачетка до завршетка. Али се даје за светост и ради светости. Најсветији људи су најиспуњенији Духом Светим, зато и поседују истинско, божанско, вечно знање. Помоћу светог живота дух се људски сједињује са Духом Светим, који му и даје ,,реч знања",[12] и само знање. Право знање се стиче и увећава светошћу, светим врлинама. Оно се зачиње од њих, и расте помоћу њих у неслућене божанске бескрајности. Без светих врлина, знање је некорисно. „Ако имам сва знања", а немам свете врлине — „ништа сам".[13]Свето, духовно знање има свој божански укус; или, како свети апостол каже, божански мирис. „Мирис знања" је у Христу Исусу, јер је у њему знање добило своју божанску вредност и драж и опојност.[14] Отуда су у Богочовечанском телу његовом, Цркви, „све ризнице знања сакривене".[15] И оне се отварају и дају за свети живот у Цркви. Живећи у Цркви, људи живе у Господу Христу, и обогаћују се „у свакој речи и у сваком знању".[16]

И вера је дар Светога Духа, зато се и даје Духом Светим.[17] Зашто је и вера дар? Зато што обухвата Богочовека Христа и његово вечно Еванђеље. Α они се не могу ни познати, ни усвојити без непосредног благодатног дејства Духа Светога. Зашто? Зато што је у њима све божанско, и наднебесно, и вечно, и богочовечно, и свето, и безгранично. Њима води, и у њих уводи само Дух Свети, који је ,,Дух Истине", и стога нам казује сву истину ο Господу Христу и његовом вечном Еванђељу.[18] Вера је „плод Духа Светога".[19]Зато се Христос вером усељује у срца људска.[20] Зачетник и свршитељ вере је сам Господ Христос.[21] Стога је еванђелско и непогрешиво мерило свега ово: „Што год није од вере — грех је".[22] Α посведочена је истина и ова благовест: ,,Вера је наша победа која победи свет".[23]

„Дар исцељивања" од свих болести, и духовних и телесних, дар је Духа Оветога. Болести, и духовне и телесне, последица су греха. Ушавши у природу људску, грех ју је разболео сву, разболео и душу и тело. Болести духовне, кад се угнезде, изазивају смрт душе; а телесне су изазвале смрт тела. Учовечивши се, Господ Христос је исцелио људску природу од обостраних болести, и од двоструке смрти. Ко се Њему саоваплоти, исцељује се од свих болести и од свих смрти. То саоваплоћавање бива Духом Светим. Разливајући Своје благодатне силе по бићу људском, Дух Свети исцељује од ових болести духовних и телесних. „Дар исцељивања" је саставни део Еванђеља спасења. У самој ствари, у томе се и састоји спасење. Зато Спаситељ, шаљући своје апостоле на прву проповед Еванђеља, даје им овај дар: да исцељују од сваке болести и сваке немоћи.[24] Даје им оно што сам има у изобиљу, и заједно са Оцем и Духом Светим чини ради спасења света. Исцељење, то је оздрављење душе од грехољубља, од сластољубља. Шта је здравље душе? — Отсуство греха, а присуство у души божанског, бесмртног, вечног: живљење боголикошћу и ради боголикости. Αболест душе, шта је? — Присуство греха, страсти, свега злог, свега ђаволског. Исцељује се душа обезгрешењем, освећењем, обогочовечењем. Здрава душа живи Богом, и ради Богу. Болесна душа живи грехом, у сластима и ради сласти. Што важи за здравље и болест душе, важи и за здравље и болести тела. Јер је и тело људско саздано за бесмртност и живот вечни. И оно је од Господа и ради Господа, јер је и оно саздано Богом Логосом и за Бога Логоса.[25]

Чудотворство је дар Духа Светога.[26] Шта је чудотворство? То је творење воље Божје у царству нужности, неопходности, творење помоћу свемудрих и свемоћних сила божанских. Помоћу њих владати Богом у свету човечанском и вештаственом. Грех нас је толико удаљио и отуђио од Бога, да нам је непосредна делатност Бога и божанских сила у нашем свету постала нешто необично, и туђе, и надприродно, па чак и неприродно. У самој ствари, срж саме видљиве природе је надприродна; надприродност је душа природног, душа природе. Шта је норма и норматив природног? Богочовек Христос. Што год је Он био и чинио, то је у ствари природно, иако је све то у суштини надприродно. Природно је надприродно, и надприродно је природно за безгрешног. Α човек је и био саздан таквим. До грехопада, до Адама није било чудо: непрестано општити с Богом, господарити природом и њеним законима, владати земљом и створовима и стварима што су на њој. Али, када је грех ушао у његово биће, и помрачио га, и одвојио од Бога, и далеко одгурнуо од човека све што је божанско, онда је постепено Бог почео да бива човеку туђ и необичан, надприродан и неприродан, док најзад непосредна делатност Божја у нашем свету није постала за наше помрачено, огреховљено, ођавољено сазнање — чудо. Еванђелским чудотворством ми се враћамо правој природности природе, њеној богозданој суштини. Чинити чуда, за Богочовека Христа је сасвим природно. За нас — надприродно; а за невернике — неприродно. Зато и одбацују чудеса. Мисле у умују „опогањеним умом",[27] и по законима огреховљене логике. Зато и не схватају тајну природе и природног. Само људи који имају ,,ум Христов"[28] схватају правилно и природу и надприроду, и разумеју сву чудотворну делатност Христову као природну и логичну. То еванђелско чудотворство је дар Христов роду људском, дар Христов преко Духа Христовог, Духа Светог. Њиме се наш земаљски свет изједначује са небеским светом, где у потпуности влада воља Божија: „Да буде воља твоја и на земљи као што је на небу". — То царство је царство праве слободе, јер је царство благодати, царство Духа Светога. ,,А где је Дух — онде је слобода":[29] не окови неопходности. Слобода: за све што је Божије и Божанско. Зато је за светитеље Божје, који су помоћу еванђелских подвига испунили себе Духом Светим, чинити чуда — сасвим природно. У ствари, то и јесте једино природно: живети и делати Богом непрестано. Α тο и јесте непрекидно чудотворство. Христов човек тако и живи у овом свету: сав је у Богу, сав живи Богом и по Богу. Стога му је све Божанско — природно и неопходно. Αнеприродно му је све што је противбожанско, нееванђелско, греховно, ђаволско. Када се дух људски „сараствори" са Духом Светим, он тек онда правилно схвати и природу, и делатност Божју у природи. И тек онда он осећа и увиђа да је Бог не само Творац природе, него и Сведржитељ и Промислитељ, који непрестано дела у природи и васцелом свету. По речи свеистинитог Бога и Спаситеља нашег, Господа Христа: „Отац мој досада дела —, и ја делам.[30]

Пророштво је дар Духа Светога.[31] Шта је пророштво? Божанско предзнање, предвиђање, претсказање οстварима и догађајима будућности. По свемудром промислу Божјем овај се дар даје светим људима. Свети живот оспособи душу и сазнање за сагледање Божанске делатности у садашњости и будућности. Тако, пророштво „не бива по своме казивању", тојест по људској памети и речи, нити по људској вољи, „него научени од Светога Духа говорише свети Божји људи".[32] Чисто, свето срце види Бога, и све што је Божије у световима, у садашњости и будућности. Иако је дар Духа Светога, пророштво се даје за светост, за свети живот у вери; зато и бива „по мери вере".[33]

„Разликовање духова" је дар Духа Светога.[34] Шта је то? То је способност којом човек распознаје и у великоме и у маломе оно што је од Бога и оно што је од ђавола, и све што је између тога. Другим речима, то је разликовање добра и зла у свему, у свакоме, у свачему, и у свету као целини. Само при том дару човек са сигурношћу и до танчина зна и распознаје и добро и зло. Α овај дар се даје за велике подвиге, за истрајно живљење у еванђелским врлинама.[35] Овај дар је веома потребан, јер се у нашем човечанском свету ђаво тако вешто прикрива и маскира, да га је тешко, а каткад и немогуће распознати. Нарочито кад се претвара у анђела светла.[36] Отуда се и зло, вешто издаје за добро. Тајна зла је необично загонетна и врло лукава.[37] Зато је дар за разликовање духова неопходан у Цркви. Без њега се Црква не би могла снаћи међу толиким вештим богоборцима, лажним учитељима и лукавим јеретицима који кидишу на њу.

„Различни језици" је дар Духа Светога,[38] први дар његов Цркви на дан Свете Педесетнице. Тим даром је најпре Дух Свети објавио и посведочио своје присуство у Цркви. Различни језици су настали на земљи од вавилонског богоборства. Дух Свети је ујединитељ и објаснитељ тих језика: Он објављује једно Еванђење спасења на разним језицима, и тако све људе и народе уједињује у Господу Христу и његовом Еванђељу. То нам молитвена мисао Цркве богомудро сведочи кроз кондак Свете Педесетнице. Дар различних језика показује сву безграничну љубав Тросунчаног Господа према свима људима свих народа, како нико не би остао у тами незнања, небогопознања, незнабоштва.

„Тумачење језика" је такође дар Светога Духа.[39] Уοпште, тајна говора и језика је божанског порекла. Зато се без Бога не може достојно објаснити. То и чини Бог Дух Свети, дајући силе и моћи за тумачење језика. На сваком језику Дух Свети објашњава Господа Христа: његово Еванђеље cпасењa, еда нико не би остао ван те силе која спасава од греха, смрти и ђавола. Духовски „огњени језици" су једино логично објашњење свих језика што у свету постоје. На свакоме од њих говори Бог ,,величија" своја. Ниједан језик није одбачен, није презрен, није недостојан да буде језик којим Бог говори.

„Све ово чини један и исти Дух, раздељујући свакоме посебно како хоће".[40] Сви су духовни дарови од Духа Светога. Ма како их посматрали сви су они из истога извора. Сваки од њих, узет посебно, премаша људске силе, и указује на Божанство Духа Светога као на свој извор. Иако различни, они сачињавају дивну богочовечанску целину и хармонију. Раздељујући их, Дух Свети их раздељује по својој свемудрој промислитељској вољи. Ту је све божански мудро, и праведно, и целисходно.

НАПОМЕНЕ:

[1] 1 Cor. Homil. XXIX, 6; Ρ. gr. t. 61, col. 248. 249.

[2] Cp. Лк. 10, 42; 12, 33—34; Мт. 6, 19—21.

[3] 1 Kop. 12, 7.

[4] 1 Кор. 12, 8.

[5] Д. А. 6, 3. 10.

[6] Ср. Еф. 1, 17—23.

[7] Кол. 2, 3.

[8] Ср. Еф. 3, 10.

[9] Ср. 1 Кор. 1, 30. 24.

[10] Ср. 1 Кор. 2, 6. 10. 12.

[11] 1 Кор. 12, 8

[12] 1 Кор. 12, 8.

[13] 1 Кор. 13, 2.

[14] 2 Кор. 2, 14.

[15] Кол. 2, 3.

[16] Кор. 1, 5; Ср. Еф. 1, 8.

[17] Кор. 12, 9.

[18] Ср. Јн. 16, 13—14.

[19] Гал. 5, 22.

[20] Еф. 3, 17.

[21] Јевр. 12, 2.

[22] Рм 14, 23.

[23] 1 Јн. 5, 4.

[24] Мт. 10, 1.

[25] Ср. Кол. 1, 16; Јн. 1, 3—4; 1 Кор. 6, 13—17.

[26] 1 Кор. 12, 10.

[27] Тит. 1, 15.

[28] 1 Кор. 2, 16

[29] 2 Кор. 3, 17

[30] Јн. 5, 17.

[31] 1 Кор. 12, 10.

[32] 2 Петр. 2, 20. 21.

[33] Рм. 12, 6.

[34] 1 Кор. 12, 10.

[35] Ср. Јевр. 5, 14.

[36] Ср. 2 Кор. 11, 14.

[37] Ср. 2 Сол. 2, 7. 9.

[38] 1 Кор. 12, 10.

[39] 1 Κор. 12, 10.

[40] 1 Κор. 12, 11.

Боголикост слободе

Боголика слобода човекова бића је такође дар Светога Духа. И она расте Духом Божјим, вођена њиме кроз свете тајне и свете врлине. Ту богочовечанску истину благовести христомудри апостол: ,,Господ је Дух: а где је Дух Господњи, онде је слобода. Ми пак сви, откривеним лицем гледајући славу Господњу, преображавамо се у то исто обличје —την αήτήν εικόνα μ,εταμορφούμεθα (= преображавамо се у тај исти лик, у ту исту икону) из славе у славу, као од Господњега Духа".[1] Но „покривало на срцу" човековом стоји, засењује све што је Божије, и скрива Бога од човека. И оно се скида са срца када човек поверује у оваплоћеног Бога и Господа Христа и обрати се Њему. Α шта је „покривало на срцу"? — То је мали, скучен, тескобан, загушљив свет; свет уског и тесног човековог Ја; свет себичности, усебезатворености. Ту се човек гуши у себи самом, без отвора ка вечном, ка безграничном, ка бесконачном, ка Божанском. Α када поверује у Господа Христа, тада се диже покривало са срца, и он улази у нови свет, свет божански, безгранични, бескрајни — истином, љубављу, правдом, животом, и свим савршенствима. Α кроза све то — свет бесконачнога богочовечанском слободом. Јер тек ту настаје слобода за наше људско срце, за наш људски ум, за наше људско биће: и наше мисли имају пред собом божанску безграничност и бесконачност и вечност, тако и наше осећање, и наша душа, и наша савест, и наша слобода. Ту нема оних тамница греха и страсти, које држе човека, и ум његов, и срце, и савест у — тами, у ропству смрти, пролазности, коначности, загушљивости. Α овде? Овде је она једина истинска, једина права слобода: слобода од греха. Јер је само слобода од греха — истинска слобода. Α тο је слобода коју само Једини Безгрешни, Господ Христос, даје,[2] и у њој одржава и наше биће, наш ум, наше срце, наш живот. Он, и Дух његов Свети који обавља у нама дело спасења. Отуда новозаветна, искључиво новозаветна благовест: „Где је Дух Господњи, онде је слобода",[3] једина истинска слобода. Α све друге, такозване, слободе нису друго до разна обличја ропства. Грех, и све што је од греха, и јесте једино стварно ропство за човека; а Христос, и све што је од Христа, и јесте једина стварна слобода за човека. Стога свети Апостол саветује хришћанима: „Стојте у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити".[4] Кроз Еванђеље ми људи смо ,,на слободу позвани".[5] Само да та слобода наша „не буде на жељу телесну".[6] „Робови греха"[7] — никада не могу бити истински слободни, нити знају шта је права слобода.

Наша слобода је у бесконачном богоуподобљавању, христоуподобљавању. Пред нама је вечито као идеал и узор Лик Господа Христа: „преображавамо се у тај исти лик, у то исто обличје, у ту исту икону".[8] Јер је наш крајњи, завршни циљ: уобличити у себи обличје Христово — саобразити се, сауобличити се Христу, охристоличити се, постати христолик.[9] Још пре стварања света, у својој предвечности Бог људе унапред „одреди да буду једнаки обличју Синањегова —ούμμύρφούς της εικόνος τοΰ υιού αύτοϋ (= да буду саобразни лику Сина његова)".[10] Ради тога им је дато Еванђеље. Α пре свега: ради тога је сам Бог Логос, „који је обличје Бога невидљивога — ος ecтiύ εικών τοϋ Θεοϋ τοϋ άοράτον) (= који је лик Бога невидљивога)",[11] постао видљиви човек. Да бисмо се саобразили Њему, уподобили, усличили Њему: охристоличили. Како то бива? на који се то начин „преображавамо у тај исти лик"? — Помоћу светих тајни и светих врлина. Свака од њих слика у нама живи лик Христов на темељу оне праисконске христοликосги људске природе. У тој првобитној прахристоликости наше природе и таји се Христово праеванђеље. Поставши човек, Господ Христос је објавио то наше праеванђеље у његовој потпуности и савршенству, и тако се добило Христово Еванђеље — „Вечно Еванђеље".[12] Циљ је човековог постојања да своје праеванђеље преобрази у Христово Еванђеље, и тако му да потребну божанску пуноћу, савршенство и вечност. То наше преображавање је дуг и непрекидан подвиг, јер су у Богочовеку Христу сва божанска савршенства која нам ваља достићи. Јер ми смо позвани да растемо „у човека савршена, у меру раста висине Христове".[13] И на том путу ми се стално „преображавамо из славе у славу, као од Господњега Духа".[14] Јер нас Господњи Дух, Дух Свети и води и уводи у сва савршенства Христова. њиме, само Њиме људи постају христолики, и постижу божански циљ свога постојања у свима световима.

Међу свима бићима за које људска мисао зна, човек је, после Бога, најсложеније и најзагонетније и најтајанственије биће: саткано од небеског и земаљског, од духовног и вештаственог, од пролазног и непролазног, од смртног н бесмртног, од временског и вечног. Α центар свих центара у човековом бићу јесте боголикост његове душе. Притом обучене у трошно, земљано тело. Са богопостављеним циљем човеку: васцелог себе преобразити у бесмртно богочовечанско биће, развијајући своје силе и моћи од боголикости до богочовечности, поставши саставни благодатно-органски део Богочовечанског тела Христовог — Цркве. И тако узрастати „у човека савршена, у меру раста висине Христове".[15] Све то у Богочовечанском телу Цркве води и руководи Дух Свети, остварујући Богочовеком план Тросунчаног Божанства ο човеку. Христозрачни апостол благовести:

„Знамо: када се наша земаљска кућа тела сруши, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима".[16]Ми хришћани јасно знамо: живећи у телу, ми живимо у земаљској, земљаној, глиненој кући, која се смрћу руши: али из ње срушене, ми преко моста вере, разапетог између земље и неба над провалијом смрти, прелазимо душом у нашу бесмртну кућу, кућу нерукотворену, вечну на небесима. Јер за живота на земљи, ми градимо своју вечну кућу на небесима, своје вечно обиталиште. Овде живимо, а тамо зидамо; овде ходимо, а тамо све време проводимо. Како, на који начин? Господ нам је казао у Беседи на гори: помоћу сваке сванђелске врлине, којом живимо на земљи, ми зидамо своју вечну кућу на небесима; делајући у нама овде, свете врлине граде наше вечно обиталиште на небу, преносе сва наша блага, све наше драгоцености тамо, где ни мољац ни рђа не квари, и где лупежи не поткопавају и не краду.[17] Наш је позив на земљи: живећи у пролазном — тећи непролазно, у смртном — бесмртно, у временском — вечно, у земаљском — небеско. Све што је у нама од Христа, од Еванђеља, од еванђелских врлина — вечно је, и узидава се у нашу вечну кућу на небесима. Док смо на земљи, ми зидамо себи у небеском царству вечно боравиште, вечни стан. Који стално живе на земљи Христом Богом, његовим светињама, његовим светим тајнама и светим врлинама, они и изграђују себи у небеском свету своје вечне куће.То су на првом месту Светитељи. Они нас и могу примити „у вечне куће" своје кад осиромашимо.[18] Из тих вечних кућа наших никаква нас зла сила не може истерати, нити нам те вечне куће разорити, јер тамо не досеже ништа зло, ништа сатанско, ништа смртно, ништа рушилачко. По свеистинитој речи саме Истине: „Продајите што имате и дајите милостињу; начините себи торбе које нeћe овештати, ризницу неисцрпну, на небесима, где се лупеж не прикучује нити мољац једе".[19]

Наше тело, то је наш шатор, наша черга. И ми смо на земљи у пролазном стану, чергари земље, незадржљиви пролазници. Дошли боголиком душом с неба, ми пролазимо кроз тело, и одлазимо на небо, у вечни завичај свој. Зато, и кад живимо у шатору тела свога ми „гледамо на оно што се не види, то јест вечно",[20] и вечноме стремимо, вечноме служимо, невидљивом хрлимо, небеском кроз земаљско, невидљивом кроз видљиво, божанском кроз човечанско, бесмртном кроз смртно. Иако смо телом од земље, ми живимо боголиком бесмртном душом „у земљаним кућама".[21] Али, ове земљане куће тела наших неизмерно су важне по нас људе: јер од њих почињемо да постојимо, да сазнајемо себе као људе, да се учимо живети, да се навикавамо битисати у кућама, прво земаљским и земљаним, па онда небеским и небесним.

То осећање и то сазнање чини да се ми хришћани не бојимо смрти, ни оних који нам убијају тело а душу нам не могу убити.[22] Али се бојимо онога који нас може лишити наше вечне куће на небесима. Α тο је, ко? — Грех. Јер он лишава човека свега небеског и у души и у телу, а тиме и на земљи и на небу. Он нам парализује и уништава осећање и сазнање нашег небеског порекла и наше небеске завичајности. Он нам помрачава душу, те она не види себе, не зна од чега је, одакле је, ради чега је; поготову не види своје небеско обиталиште. Грехољубив човек обично мисли да је сав од земље, од тела, сав пролазан, сав смртан. Његова је омиљена мисао, слепа мисао: нема бесмртности, нема Бога; нема раја, нема ни пакла; постоји само тело, само материја, само овај свет и овај живот. У ствари, посредно и непосредно грех хоће од човека једно: да верује да не постоји ни Бог ни бесмртност. Чим то наметне човеку, онда за таквог човека и грех престаје бити грешан, па чак постаје и природна ствар, а каткад и природна неопходност. ΑГоспод Христос је и сишао с неба, и јавио се као небеоки човек на земљи,[23] да би нама људима показао да смо и ми с неба. И пошто је живео на земљи, Он се опет узнео на небо са телом, да би нам показао да је то и паш пут, пут људи. Ми људи смо и саздани христолике душе, да бисмо били свесни да је Христов пут — наш пут, Христов живот —наш живот, Христово васкрсење — наше васкрсење, Христово вазнесење — наше вазнесење, Христова вечност — наша вечност, Христово царство небеско — наше царство. Зато је чудесни Спаситељ јасно и одлучно објавио благовест, рекавши за своје следбенике: „Од света нису, као ни ја што нисам од света".[24] — Ето нашег родослова, нашег порекла; исто као и Христово. Он Бог — ми боголики; Он Христос — ми христолики; Он Богочовек ради нас: да би нас потпуно охристовио, охристоличио, обогочовечио, обожио. Зато се Он, уистини Једини Човекољубац, и моли за своје следбенике Оцу небеском: „Оче, xoћy да и они које си ми дао буду са мном где сам ја; да виде славу моју коју си ми дао".[25] Отуда је и крајњи циљ следбеника Христових — њихово јединство у Христу Богу, и вечни живот у Тројичном Божанству: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби; да и они у нама једно буду. Да буду једно као ми што смо једно. Ја у њима и ти у мени, да буду сасвим у једно".[26] — Ето и вечне куће наше и вечног живота нашег: живети у Светој Тројици. Каква чаробна вечност, какво неисказано блаженство, каква опојна красота те нерукотворене куће наше на небесима! Али то постаје наше под једним условом: ако ми за живота на земљи помоћу светих еванђелских тајни и светих еванђелских врлина постанемо обитељ Свете Тројице.[27] Зато се ο светитељима, који су у најпунијој мери испунили свете заповести Христове, обично говори у црквеним молитвама да су постали обитељ Свете Тројице.

Ми људи, земнородна бића, разапети смо између два света, између неба и земље: земљано тело вуче κ земљи, небеска душа вуче κ небу. Та распетост је нарочито страшна, откако је грех свестрано огреховио тело и све телесно, и приковао за земљу; и откако смрт царује у свету човечанском. То хришћани снажно oceћajy. Искушеља са свих страна, и споља и изнутра: споља, од света и демона, изнутра — од наших сласти и страсти, злих навика и грешних успомена_; нечистих помисли и грехољубивих жеља. И души небеској и небочежњивој тешко је и тескобно у малом и грехопотлаченом телу, и она се кроз уздахе отима ка горњем, небеском свету, ка царству Христовом, ка својој вечној кући, кући од Бога, нерукотвореној на небесима. Зато је христочежњиви апостол пун уздисајне благовести: „Стога у овоме (телу) уздишемо, желећи обући се у свој небески стан".[28] Уздишемо у овом земљаном стану нашем — телу, уовом глиненом шатору. Α уздишемо и у овом земаљском свету, који је такође сав глинен, земљан, тесан, тескобан.

Тело је тешко души, нарочито тешко када је испуњено оловом греха и тучем смрти. Α смрт царује у нама кроз грехе и грехољубље. Али, ма како ми волели грех, боголика и небочежњива суштина душе ипак oceћa тежину од њега, уздише и тужи, само да се што пре ослободи њега. Видовити за све грехе своје, као и за грехе света и твари, хришћани — како се oceћajy у овом свету? Тужно н уздисајно, јер се све патње и сви болови света сливају у њихове осетљиве и саосетљиве душе, и они уздишу уздасима свих твари и бића, кажњених болестима и смрћу због људског греха. Зато свети апостол, облагодаћени свесаосетљивац, и изјављује у име свих хришћана: „Ми сами у себи уздишемо, чекајући избављења телу свом".[29] Својим грехопадом људи су увукли овај свет у такве муке, у такав пакао, да се у нама хришћанима: „сам Дух Свети моли за нас уздисањем неисказаним".[30] У таквом свету, природно, хришћани уздишу: „желећи се обући у свој небески стан", који је од Бога, и од наших уздаха и молитава, постова и милостиња, љубави и трпљења, и осталих еванђелских расположења. Тај небески стан је прави завичај небочежњиве душе људске, која је сва пореклом с неба. Све што је у хришћанину Христово, вуче га ка Господу Христу на небесима; све што је небеско, вуче га ка небу; све што је божанско, вуче га ка Богу. Кроз све то он непрестано уздише за вечним обиталиштем својим, за вечном кућом својом, нерукотвореном, од Бога, на небесима. И тело његово је уздисалиште, у коме душа његова стално уздише за оним, Христовим, небесним светом, где је њена права, вечна отаџбина.

Без тог небеског стана хришћанин се осећа го, необучен у своје вечне хаљине, које никаква смрт ни грех не може подерати, ни овештати, ни састарити. Тело, у коме је обучена душа његова на земљи, раздерано је као завеса од мољаца грехова и црва страсти. И осећа хришћанин да то није одећа достојна душе небеске и богочежњиве. У ствари, то су рите, у које је обучена небеска царица. Зар да јој не буде мука од тих рита? њој приличи само боготкана хаљина, саткана од Бога преко нашег труда помоћу небесних врлина еванђелских. У ту одећу ми се хришћани облачимо својим еванђелским подвизима. Душа, обуче ли себе у непрекидну молитву, гле, обукла се у свој небески стан: није гола, да би је искушења и страсти и демони сатирали, злостављали, рушили. Исто тако, обуче ли себе у еванђелску љубав, кротост, трпљење, смерност, пост, доброту, милостивост, свим тим она облачи себе у блиставе и бесмртне и вечне хаљине небеске, нераскидљиве и неподериве и нестариве, јер су од материје коју ни мољци ни црви не могу нагристи, ни лупежи украсти. Једино обучен у свој небески стан, човек се не осећа на земљи го, тојест не стиди се што је човек: савладао је своје страсти и грехе, и душу и тело потчинио еванђелским законима живота, те зна куда иде, ради чега живи, и због чега се подвизава. Зато свети апостол и вели: „Само да се обучени, не голи нађемо".[31] Не обуче ли душу своју у небески стан, зар се хришћанин, и човек уопште, не осећа го, односно, зар се његова душа, та царица небеска, не осећа нага, изложена напастима свих смрдљивих страсти, грехова и смрти? Не обучемо ли себе, и тело и душу и савест у небеске врлине еванђелске, у њихове свете божанске силе, онда и тело наше и душа наша и савест наша лако постају плен нечистих мисли, прљавих осећања, убитачних искушења,уопштесвихвидљивихиневидљивихнепријатеља рода људског. Без еванђелских врлина, ми смо без штита и оклопа, без „свеоружја Божјег", и свака нас стрела зла и искушења може устрелити, ранити, па и убити.[32] Α човек? Човек је сав, и телом и душом, саздан за бесмртност и живог вечни.[33] И Господ Христос је дошао да спасе целог човека, и душу и тело његово, зато је и узео на себе не само душу човечију него и тело: да обојима да бесмртност и живот вечни. Као Спаситељ целога човека, Он спасава и душу и тело од смрти и греха, зато је и васкрсао телом, и узнео се са телом; и тако осигурао спасење и бесмртност и телу и души људској. Отуда је наш хришћански циљ: да и тело и душу обучемо у Христову бесмртност. То све бива када постанемо чланови тела Христовог, Цркве. Онда се облачимо у Христа крштењем, светим Причешћем, и осталим светим тајнама и светим врлинама: облачимо тело на тело и душу на душу, смртно у бесмртно. Стога свети апостол благовести:

„Јер будући у овоме телу, уздишемо оптерећени; јер нећемо да се свучемо, него да се преобучемо (= него да земаљско обучемо у небеско), да живот прогута смртно".[34]Када тο у нама „живот прогута смртно"? — Када се у Христа крстимо, када се Господом Христом причешћујемо. Тада све што је у нама смртно облачи се у бесмртно: тело се облачи у своју бесмртност, и душа се облачи, и савест се облачи. Ми се у ствари онда преоблачимо: свлачимо са себе све греховно, смртно, пролазно, и облачимо одећу непролазности и нетрулежности, одећу бесмртности и вечности. Када је она на нама, ми никада нећемо бити голи, тојест никада се наше људско неће лишити божанског, наше земаљско — небеског. Јер човек без Бога, човечја природа без Божје природе, то и јесте голотиња. При таквој голотињи, ми смо незаштићени и изложени свакој порузи и сраму: непријатељске силе нас могу лако и осрамотити, и ранити, и везати, и поробити, и сатрти.

Наш је позив ,,да на земаљско обучемо небеско", тојест све наше људско, човечанско обучемо у Христово, у богочовечанско, у божанско. Α тο чинимо помоћу светих еванђелских тајни и врлина: свака од њих облачи и душу и савест и тело наше у понешто божанско, бесмртно, небеско, вечно. Тако: еванђелска смиреност, усели ли се у човекову душу кроз његов лични напор, постепено потискује из душе гордост, такав грех који усмрћује у души многа осећања; и потискујући гордост, она потискује смрт и смртно, и облачи душy у смирена еванђелска осећања: преоблачи је у небеску одећу, у небески стан. И она се не осећа ни гола, ни оптерећена. Тако исто бива када се у душу људску уселе и остале еванђелске врлине: покајање, молитве, пост, љубав, милосрђе, и друге. Помоћу њих ми на земаљско облачимо небеско, постепено обесмрћујемо себе, охристовљујемо себе, обогочовечујемо себе. Јер, шта је хришћанство? То је живљење у Богочовечанском телу Христовом — Цркви, савлађивање свих смрти у себи, и постепено обесмрћивање свега себе: и душе и савести и тела. То је увек троструки подвиг и тространа борба: борба са смртима, са гресима, са ђаволима. И увек трострука победа: над смрћу, над грехом, над ђаволом. Зато се Спаситељев спасоносни подвиг и састојао у томе: у победи над грехом, смрћу и ђаволом. Ма шта хришћанин радио, он се у ствари непрестано хрве са ова три своја непријатеља. И нема вишег, ни другог, циља за њега осим овога: да победи грех, смрт и ђавола. Τу је циљ хришћанства, јер то циљ човечанства, пошто је човек створен за безгрешност, за бесмртност, за Бога. Αостварење тога циља могуће је само победом над грехом, смрћу и ђаволом. Ту истоциљност и једноциљност хришћанства и човечанства богомудри апостол и наглашава. Јер хришћанство својим Богочовечанством и јесте једина права човечност, право човечанство: оно даје људима богочовечанске свепобедне силе да остваре оно ради чега је човечанство и створено. Стога Свети апостол и благовести:

НАПОМЕНЕ:

[1] 2 Кор. 3, 17—18.

[2] Јн. 8, 32—36.

[3] 2 Кор. 3, 17.

[4] Гал. 5, 1.

[5] Гал. 5, 13.

[6] Гал. 5, 13.

[7] Рм. 6, 20.

[8] 2 Кор. 3, 18.

[9] Ср. Гал. 4, 19.

[10] Рм. 8, 29.

[11] Кол. 1, 15.

[12] Откр. 14, 6.

[13] Еф. 4, 13.

[14] 2 Кор. 3, 18.

[15] Еф. 4, 13.

[16] 2 Кор. 5, 1.

[17] Ср. Мт. 6, 19—20.

[18] Ср. Лк. 16, 9. 4

[19] Лк. 12, 39.

[20] 2 Кор. 4, 18.

[21] Јова 4, 19.

[22] Мт. 10, 28.

[23] Ср. I Кор. 15, 47—49.

[24] Јн. 17, 17. 14.

[25] Јн. 17, 24.

[26] Јн. 17, 21. 22. 23.

[27] Ср. Гл. 3, 27; 2, 20; Јн. 14, 23. 20. 21. 17.

[28] 2 Кор. 5, 2.

[29] Рм. 8, 23.

[30] Рм. 8, 26.

[31] 2 Кор. 5, 3.

[32] Ср. Еф. 6, 11—18.

[33] Ср. Прем. Сол. 2, 23.

[34] 2 Кор. 5, 4.

"Залог Духа"

„Α онај који нас за ово исто створи, Бог је, који нам и даде залог Духа — τον άρρα/ίοήνα τοϋ Πνεύματος".[1] Бог нас створи за безгрешност, за бесмртност, за живот вечни у Богу. Да је тако, показује и сам Спаситељ, Господ Христос, који дође да нас спасе од греха, смрти и ђавола, који нас и лишавају безгрешности, бесмртности u Бога. И да нам да своје богочовечанске силе да то остваримо, и тако постигнемо циљ ради кога нас Бог и створи. Да је тако, доказ је то што нам Бог „даде залог Духа". Како, где? — У светим тајнама и светим врлинама:[2] залог безгрешног, бесмртног, божанског, богочовечанског живота, којим ce непрестано савлађује све што је грешно и смртно, и осигурава безгрешност и бесмртност. Спасење је ту да нам објасни ради чега смо створени. Тек у светлости богочовечанског домостроја спасења ми јасно сазнајемо зашто смо створени. Спасење у ствари није друго него остварење циља стварања. Спасење, то је друго стварање, поновно стварање, васпостављање[3] безгрешног и бесмртног Адама, Адама допадног, рајског, боголиког. Тек у светлости Богочовековог подвига спасења света, ми видимо прави циљ и смисао овета. Стварање света објашњено нам је спасењем света.

Створени од Бога боголики, ми смо још онда добили „залог Духа", залог Тројичног Божанства. Да смо тим залогом живели, не бисмо у грех пали, и тиме залог обесценили и оништавили. Својим доласком Спаситељ доводи Духа Светог у наш пали свет, и кроз свете тајне и свете врлине даје нам „залог Духа". Α у најпунијој мери Он нам кроз свету Tajнy крштења и миропомазања даје „залог Духа у срца наша".[4] Јер дух људски не може да живи, да напредује, да божански бесмртује, док га благодат Духа Светог не прожме, не обасја, не просвети, не препороди, не освети, не обожи, не одухови. Ηо, тο је само „Залог", који треба разрадити, у промет ставити, и у наше све и сва претворити. Не даје нам се одмах, да нам Дух Свети не би био наметнут. Него најпре „залог Духа", да бисмо, окусивши како је благ Господ, сами Га од своје воље и љубави тражили, и душу Му Еванђелским подвизима отворили и чистотом Га својом привукли. По мери наше ревности нама се и дају духовни дарови, да бисмо се постепено навикавали на оно што је од Духа Светога, постепено се тиме хранили, и у природу и у живот свој претварали.

Док човек не добије „залог Духа", он и не зна ради чега је у њему дух његов, зашто му је дат. Онда су природна питања: к чему дух човечји? зашто је саздан? чиме живи? чему стреми? чиме се храни? Све то човек не зна док не добије „залог Духа" Светог у срце своје. Чим Га добије, онда му све то постаје јасно. И овда дух није „мука духу", ни свет, јер све добија своје божанско озарење и осмишљење у Духу Светом. И када се Дух Свети шири кроз дух наш, Он шири кроз нашу природу све што је свето и бесмртно, а потискује све греховно и смртно. И Њиме се у ствари ми облачимо у бесмртност, јер једино Њиме савлађујемо у себи све што је смртно и грехољубиво. И Дух Свети који је у нама, гаранција је нашег спасења, освећења, обожења, а тиме гаранција и „наследства" Божанског вечног царства и блаженства и живота.[5] Без Духа Светога дух човечји се спаруши, опатуљи, закржља, увене, и није способан низашта велико, узвишено, бесмртно, вечно, божанско. Он се сав окрпељи, и сав зарије у овај свет, у временско и пролазно; и кроз све то стално умире и изумире, али да никад не умре, јер је саздан бесмртним. Бити без Духа Светог, то и јесте смрт за дух човечји. Тο је духовна смрт. Без Духа Светог живот духа човечјег је стално умирање, без моћи да се умре, стално самоубијање, без моћи да се икада изврши потпуно самоубиство. Његово је стварно самоубиство када истера из себе Духа Светог, Духа Божјег, када остане само при својој природи, човечански наг, откинут од свега Божјег, затворен у себе, сатански сам и усамљен. То је онај сатански солипсизам, у коме човек прогласи себе за свој је· дини идол, за свој самоидол. Α у томе се и састоји пакао, и вечне муке духа људског.

Нема сумње, хришћани су тиме хришћани што осећају и знају ову богочовечанску истину: Дух Свети, Дух Божји је и творац, и отац, и живот, и бесмртност, и рај, и блаженство духа нашег, духа људског. И живе том истином. Зато се не плаше духа људског, ни његових питања, ни његових захтева, ни његових претњи. Знају, и тако поступају, дух људски потапају у Дух Свети, и Њиме га оплођују, узрастају, усавршавају, освећују, обесконачују, обожују. И стога иду из радости у радост. И сав њихов живот постаје и јесте „радост у Духу Светом":[6] радост што смо Христови, што смо Божји, што смо бесмртни, што смо позвани у царство Божје, што смо наследници Божји, што смо сунаследници Христови, што смо деца Божја; радост што је чудесни Човекољубац Исус Христос — наш Бог и Господ, Спаситељ и Судија; радост, радост, радост што имамо Њега и у себи и око себе и над собом, свуда, свуда, свуда Он — вездје сиј и всја исполњајај (= који је свуда и све испуњава) . . . То све има у виду свети апостол када благовести: „Зато смо добре воље увек, знајући да смо,налазећисе у телу, далеко од Господа".[7] Ма каква нас зла сналазила, и нападала, ми смо „добре воље увек", јер знамо да је Господ невидљиво с нама. Али и то знамо: док смо у телу, ми смо ипак далеко од Њега који седи с десне стране Бога Оца на небесима. Но радост је наша у томе што имамо „залог Духа", који у духу нашем увек ствара христочежњива расположења. И Дух Свети нас кроз све муке и невоље води остварењу циља због кога смо створени; води, док нас не доведе циљу над циљевима, нашој крајњој жељи — сладчајшем Господу Исусу. Иза свих ноћи и поноћи, тмина и урвина, које стоје између нас док смо утелу и Господа Исуса који је на небесима, ми знамо да смо далеко од Господа, али смо „увек добре воље" зато што знамо и свим срцем осећамо да се иза свега тога ипак налази Он — крајња мета свих наших стремљења.[8]Да, док смо у телу, ми знамо да путујемо ка Господу који нас чека иза свих видљивих светова и васиона, да нас уведе у своје невидљиве светове и васионе, који су ко зна како чудесни и грандиозни н неизбројни!

НАПОМЕНЕ:

[1] 2 Кор. 5, 5.

[2] Блажени Теофилакт благовести: Давши нам крштењем Духа Светог, Бог нам је дао залог бесмртности. Тиме нам је осветио и Душу и тело, и обоје учинио божанскијима —Οσιότερα, ослободивши нас греха, од кога је смрт. Α пошто нам је дао Духа Светог, очигледно нас је ослободио греха. Ослободивши нас пак греха, уништио је трулежност — τήν φΟοράν (смртност), јер од греха је трулежност, смртност. Тако дакле, Дух Свети је залог будуће бесмртности — Другим речима: Онај који нам је сада делимично дао Духа Светог, несумњиво ћe нам дати васцелог —τόολον. А Даће нам васцелог Духа Светог, обесмртивши нам и душу и тело (Јн, 2 Сол. сар. 5, vers 5; Ρ. gr. t. 124, col. 849 Α. Β.).

[3] = апокатастасис: Д. Α. 3, 18—21.

[4] 2 Кор. I, 22.

[5] Ср. Еф. 1, 14.

[6] Рм. 11, 17.

[7] 2 Кор. 5, 6.

[8] 2 Кор. 5, 6.

Тајна Цркве

У чему је тајна Цркве Христове, и њених чланова тих истинских слугу Божјих? — ,,У Духу Светом".[1] Εтοвасцеле тајне слугу Божјих: они служе Богу ,,у Духу Светом". То је очигледно на првим и најсавршенијим слугама Божјим: светим Апостолима. Јер тек кад је сишао на њих, и остао у њима, Дух Свети, кога им је Господ Христос послао од Оца, они су постали, и занавек остали „слуге Божје". Како они, тако и свети Пророци пре њих, и сви свети Мученици и Исповедници и Праведници после њих. Јер служба Богу, служба је „у Духу Светом" и Духом Светим. Нема cyмње, духоносци су сви Светитељи уопште, духoносци и сви хришћани у већој и мањој мери: они говоре Духом Светим;[2]они се рађају у хришћане Духом Светим;[3] они се моле Богу Духом Светим;[4] они бораве у Духу Светом и Дух Свети борави у њима;[5] они се Духом Светим упућују у сваку истину;[6] они постају слуге Божје изливањем Духа Светог на њих;[7] они делају Духом Светим;[8] они ходе по Духу Светом;[9] они „мисле духовно по Духу Светом";[10] они су ,,у Духу" и „Дух Божји живи" у њима;[11] они имају „новину Духа;[12] они чудотворе Духом Светим;[13] они љубе Духом Светим;[14] они веру своју посведочавају Духом Светим;[15] они Духом Светим добивају откривење тајни Божјих;[16] они Духом Светим знају Бога и Божје дарове;[17] они су храм Божји у коме живи Дух Божји;[18] они све духовне дарове добијају од Духа Светог;[19] они се Духом Светим преображавају у обличје Господње;[20] они примају Духа Светог кроз веру;[21] они се запечаћују Духом Светим;[22] они се испуњују Духом Светим;[23] они своје спасење изграђују Духом Светим;[24] они се оправдавају и освећују Духом Светим;[25] они душе своје очишћују Духом Светим;[26] они Духа Светог имају за мерило истине и лажи.[27] Речју: у Богочовечанском телу Цркве Христове сва пуноћа богочовечанског живота одвија се и бива у Духу Светом и Духом Светим, и то кроз свете тајне и свете врлине. Увек по правилу богооткривењске истине: од Бога Оца кроз Бога Сина у Богу Духу Светом.

НАПОМЕНЕ:

[1]Кор. 6, 4—10.

[2] Мт. 10, 20; Лк. 12, 12.

[3] Јн. 3, 5.

[4] Јн. 4, 24; Рм. 8, 26. Еф. 6, 18.

[5] Јн. 14, 17; 1 Јн. 3, 24; 4, 13.

[6] Јн. 16, 13.

[7] Д. А. 2, 4. 17. 18; 10, 44—45.

[8] Д. А. 8, 29. 39; 10, 19; 11, 12; 16, 7; 20, 22. 23; 21, 4.

[9] Рм. 8, 4.

[10]] Рм. 8, 5.

[11] Рм. 8, 9.

[12] Рм. 8, 23.

[13] Рм. 15, 19.

[14] Рм. 5, 5; Кл. 1, 18.

[15] 1 Кор. 2, 4.

[16] 1 Кор. 2, 10; Еф. 3, 5.

[17] 1 Кор. 2, 12.

[18] 1 Кор. 3, 16; 6, 19.

[19] 1 Кор. 12, 4. 7—11. 13.

[20] 2 Кор. 3, 8.

[21] Гл. 3, 14.

[22] Еф. 1, 13.

[23] Еф. 5, 18.

[24] 2 Сол. 2, 13.

[25] 1 Кор. 6, 11.

[26] 1 Петр. 1, 22.

[27] 1 Јн. 4, 2.

Отројичење

Због свега тога богоносни апостол завршава своје Еванђеље бурним Коринћанима својом молитвеном, литургијском жељом: „Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа са свима вама. Амин"[1] Јер у Пресветом Тројичном Божанству је све и сва за људско биће у свима световима, почевши са земаљским светом. Све бива и јесте и креће се: од Оца кроз Сина у Духу Светом, све сем греха и зла. Зато је друго Свето Лице Пресвете Тројице и сишло у наш земаљски свет и постало човек, да нас по благовољењу Оца и сарадњом Светога Духа отројичи, пошто смо кроз грех и зло главну одлику своје човечанске природе, боголику тројичност, пореметили, помрачили, унаказили, покварили. Чудесни Господ Христос, враћа нас тој првобитној светој тројичности наше природе: Њиме и кроз Њега дате су нам у Цркви све божанствене силе Пресвете Тројице, помоћу којих се сваки хришћанин отројичује, по мери своје вере и својих подвига. У сваком хришћанину делају својим божанским силама: и Бог Отац, и Бог Син, и Бог Дух Свети. Другим речима: Света Тројица дела у Цркви благодаћу Богочовека Христа. Αшта је „благодат Господа нашега Исуса Христа"? То је све оно што је Господ Христос донео свету поставши човек. Α тοје? — Сав Бог са свима божанским силама које изграђују спасење човеку, побеђујући све грехе, све смрти, све ђаволе, и отројичујући биће људско на сву вечност, која почиње joш овде на земљи. Та „благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа" увек делају у Богочовечанском телу Цркве, преображавајући сваког хришћанина, који се подвизава смиреном вером, у биће свето, бесмртно, боголико, тројицелико.

Бити прави хришћанин значи: непрестано живети Светом Тројицом — од Оца кроз Сина у Духу Светом; и душа и савест и ум хришћанинов стално се крећу и делају од Оца кроз Сина у Духу Светом, те се тако васпоставља тројична боголикост, и из хришћанина увек зрачи тројична светлост, коју никаква тама обузети не може. Α тο све значи: сијати, светлети, зрачити тројичном светлошћу. Да, хришћанин обавезно сија и зрачи тројичном светлошћу. То је по преимућству дејство Духа Светога, који се даје хришћанима за њихову веру у Господа Исуса, Богочовека. Сва истина неба οчовеку сабрана је и богонадахнуто изражена оним чудесним речима светог јутрењског антифона: Свјатим Духом всјака душа живитсја и чистотоју возвишајетсја, свјетљејетсја тројическим јединством свјашченотајње (= Светим Духом свака душа живује и чистотом се узвишује, светли се тројичним јединством свештенотајанствено). Да, свака душа светли се тројичним јединством свештенотајанствено. Ту је све свештено, свето и тајанствено. Благодатним подвизима Духа Светога душа човекова постепено оживљује, васкрсава из свих духовних смрти, које нису друго до греси, и чистотом се узвишује све више и више из греховне разбијености и несабраности ка Пресветом Јединству Божанске Тројице, да би вечито живела и блаженствовала у Њој и Њоме, обнављајући своје тројично јединство и боголикост. Обнови ли хришћанин душу своју непрекидним благодатним живљењем помоћу светих тајни и светих врлина од Оца кроз Сина у Духу Светом, душа се заиста и у овом и у оном свету светли боголиким тројичним јединством, и тако постиже савршену пуноћу свога боголиког бића и одговарајућу пуноћy блаженства у вечном царству јединог истинитог Бога и Господа у свима видљивим и невидљивим световима: Оца и Сина и Светога Духа.

НАПОМЕНЕ:

[1] 2 Кор. 13, 13.

Богочовечанска вера

Откако је Господ Христос извршио Свој богочовечански домострој спасења, главни посао Сатане и његових анђела јесте: одвраћати људе од вере у Христа распета. Зашто? Зато што распети Господ вером у Њега дарује човеку, сваком човеку, све Своје божанске силе, помоћу којих човек побеђује сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола. Имa ли веру у распетог Господа, човек има све што је потребно људском бићу за свети, божански живот у свима световима и у свима вечностима, почевши од нашег земаљског света и од наше земаљске вечности. Да, од наше земаљске вечности, јер време нам је дато на земљи да њиме стекнемо живот вечни. И од нашег живота у времену и простору на земљи, зависи сва наша вечност на небу. У ствари, време је важно као и вечност, пошто је оно увод у вечност. Наш је позив: да време живота свога на земљи претворимо у вечност кроз — богочовечност. Α тο можемо учинити само вером уБогочовека Христа, јединог истинитог Бога и Господа и Спаситеља. Та богочовечанска всра даје нам сва богатства неба и све божанске дарове и силе. И то даје? Духом Светим, који ради човекољубивог крсног подвига Христовог сиђе у свет, и занавек остаде на земљи као душа у Богочовечанском телу Христовом — Цркви. И људи познају и примају Духа Свстог кроз веру у Господу Исусу.[1]

Вером у Христа добија се Дух Свети.[2] Α Духом Светим Добија се све што је Христово: и Вечна Истина, и Вечна Правда, и Вечна Љубав, и Вечни Живот, и Вечна Радост, и Вечно Блаженство, и Вечно Царство Пресвете Тројице. Све божанске силе, сви божански дарови дају се једино Духом Светим.[3] У Цркви „све чини" — Дух Свети, кроз све свете тајне, кроз све свете врлине, кроз сва света чудеса.[4] Он благодаћу Својом iзвршује спасење у нашим душама, испуњујући наше васцело биће Спаситељем; и Спаситељ, који је Духом Светим у нама, спасава нас од свакога греха, од сваке смрти, од свакога ђавола. Духом Светим бива и наше очишћење, и наше освећење, и наше охристовљење, и наше обожење, и наше обогочовечење, и наше отројичење: све и сва што нас приводи Христу, што нам даје Христа, што држи у нама Христа, што нас чини Христовима и у овом свету и на сву вечност. Зато је за хришћане најважније: Духом Светим се непрекидно испуњавати помоћу светих тајни и светих врлина, јер се само тако може бити Христов и у овом и у оном животу.

Зашто се сав богочовечански домострој спасења Христовог назива вером,[5] а не знањем, а не законом? Зато што је Господ и Бог Исус Христос поставши човек, поставши Црква, донео људима таква божанска блага и таква богочовечанска савршенства, каква огреховљени ум људски и савест и срце ни замислити нису могли, а камоли знати их и добити их својим моћима. Победити смрт и дати човеку бесмртност и живот вечни, који је то ум људски могао сматрати за могуће и нормално и логично? Ниједан. Вера у то — вера је у немогуће. Α тο баш и јесте оно што је Богочовек Господ Христос учинио за род људски: једини Он учинио је оно што је по свима законима људске огреховљене логике, логике „затворене" под грех,[6] „продане под грех",[7] апсолутно немогуће. Учинивши немогуће могућим, Он је људима дао веру, веру која обухвата све Његове богочовечанске подвиге на земљи: победу над грехом, победу над смрћу, победу над ђаволом; и све Његове богочовечанске дарове: Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, и све остало што је потребно за човеково бескрајно усавршавање у Богу и ка Богу, за човеково обожење, за човеково обогочовечење, за постигнуће онога јединог достојног циља људског постојања у овом и у свима световима: Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески — Бог.[8]Имајући све тο у виду, Спаситељ је и рекао запрепашћеним, поводом тога, ученицима Својим: Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће.[9] Суштина и новина новозаветне богочовечанске благовести и састоји се у томе, што Бог, поставши човек, чини у нашем човечанском свету могућим и остварљивим све што је божанско.[10] Људска немоћ и Божја свемоћ, ето то је дилема; и то је вера у Христа. Богочовек личношћу Својом уклања ту дилему, ту антиномију, и као Бог чини да у човечанском свету немогуће постане могућим, и даје људима ту силу, да и они то исто чине.[11] Отуда Свети апостол Павле и објављује реч и стварност коју нико од људи није могао без Христа Богочовека ни стећи ни изрећи: „Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје".[12]

Старозаветни Закон, и све што је у њему, само је „сенка" онога што је остварио Господ Христос поставши човек, сишавши у наш земаљски свет и доневши Собом све стварности неба.[13] Α те су стварности? Божанске стварности. Јер доневши Себе, Бога на земљу, Он је донео и свесавршену Свестварност: свестварност Вечне Истине, Вечне Правде, Вечне Љубави, Вечног Добра, Вечног Живота. И све то оваплотио у тело људско, у тело Своје, и учинио човечански реалним и опипљивим за свако људско биће. И основао на Себи и Собом — Цркву, тело Христово, у коме је сва пуноћа Божанства[14]; и Њега Бог Отац даде за главу телу Цркве.[15]На тај начин „тело Христово" је постало сместилиште и обиталиште свих небеских, божанских стварности. Α када је тело тих стварности ту, на земљи, онда „сенка" њихова није ни потребна; нисмо више под Законом; Закон се са радосном смиреношћу уклања, пошто је извршио своју дужност. Закон нас је довео Христу, а Христос нас вером Својом уводи у све божанске дарове и савршенства.[16] Вера уХристадајесвакомљудскомбићусвештомујепотребнозапобожанвечниживоти у овом и у оном свету.[17] Јер у Христу се спасава, оправдава сваки каји верује у Њега.[18]Пошто дође вера Христова, и у њој и са њом сав истинити Бог и Господ са свима Својим божанским савршенствима; пошто је Спаситељ, Богочовек Христос већ ту, са нама, заувек међу нама у Цркви Својој, онда нам није више потребан водитељ ка Христу — Закон Мојсијев. Од сада смо непосредно под Богом Господом Христом, под вером Његовом, нисмо више под водитељем, под Законом Мојсијевим. Бог Спаситељ и Месија није више обећање, већ наша земаљска стварност; Он није само на небу, већ је сав и на земљи у Богочовечанском телу Свом — Цркви.

Бог није више далеки, небески Господар и Законодавац, већ наш земаљски сажитељ, Бог оваплоћени, међу нама људима и сам човек — Богочовек, и мили, блиски, жалостиви Отац. Вером Христовом ми постајемо синови Божји, а до ње и без ње ми смо људи само створења Божја. Јер нас вера Христова рађа духовно као синове Божје. Изузетна милост и човекољубље Божје, показани према роду људском, састоје се управо у томе што нам у Христу Бог даје силу и моћ да постанемо синови Божј« рађајући се од Бога.[19] Који год верује да је Исус заиста Месија, заиста Спаситељ, тај је од Бога рођен.[20]

НАПОМЕНЕ:

[1] Гал. 3, 2—14.

[2] Гал. 3, 2. 14.

[3] Ср. 1 Кор. 12, 3. 4; Гал. 3, 5.

[4] Ср. 1 Кор. 12, 11.

[5] Ср. Рм. 3, 21—31; Гал. 3, 7—25; Еф, 1, 3—14; 3, 2—21; 4, 5 и др.

[6] Ср. Гал. 3, 23.

[7] Рм. 7, 14.

[8] Мт. 5, 48; ср. Лк. 6, 36; Еф. 4, 13.

[9] Мт. 19. 26.

[10] Ср. Лк. 1, 37; 18, 27.

[11] Ср. Јн. 14. 12.

[12] Флб. 4, 13.

[13] Ср. Кол. 2, 17.

[14] Кол. 2, 9; Еф. 1, 23.

[15] Еф. 1, 22.

[16] Гал. 3, 25.

[17] Ср. 2 Петр. 1, 2—4.

[18] Ср. Д. А. 13, 39.

[19] Ср. Јн. 1, 12—13.

[20] Ср. 1 Јн. 5, 1.

Богочовечанско усиновљење

Врхунац је Божјег човекољубља то што нам је дао да Христом постанемо деца Божја, и да се назовемо деца Божја.[1] Α родити се од Бога, постати син Божји, шта значи? Значи: живети животом Божјим у свету, живети Господом Христом, живети Духом Светим, живети Свегом Тројицом — од Оца кроз Сина у Духу Светом; живети Вечном Божанском Истином и Правдом и Љубављу и Животом, свим оним шти је Божје и божанско и савршено и вечно и богочовечно; сав бити вођен Духом Божјим, „јер синови су Божји они које води Дух Божји";[2] јер Дух Божји и јесте тај који нас усињује Богу;[3] Он сведочи нашем духу да смо деца Божја.[4] „А кад смо деца, и наследници смо: наследници дакле Божји, а сунаследници Христови".[5]

Све нам то даје вере у Господа Христа.[6] Зато нема веће и богатије и моћније и бесмртније силе у нашем човечанском свету. Јер шта је веће и моћније и силније и богатије за човека него постати брат Богочовеку Христу и сунаследник, и на тај начин све Његово учинити својим занавек, за сву вечност?

Тој вери и даје се Дух Свети, те се Њиме живи сав живот у Богочовечанском телу Христовом — Цркви, и збива наше охристовљење, наше обогочовечење: „јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте,[7] у једнога Христа обукосте. И на тај начин „сви једно у Христу Исусу" постадосте.[8]

Васцели богочовечански подвиг Господа Христа има један циљ: „да примимо посинаштво".[9] Α са посинаштвом Богу, ми као синови Божји, примамо од Бога као од Оца свога све дарове, сва богатства, сва блага Божја. Па и несравњено више од тога: примамо највише што се може примити у свима световима, и што се може замислити и пожелети: примамо саму Пресвету Тројицу. Јер кроз Христа постајемо потпуно њени, и Она потпуно наша. Ми — деца Њена, ми — синови Њени. Сва душа наша отворена је за сва божанска савршенства, за све божанске тајне, за све божанске свете силе, за сву Божанску Свету Тројицу. Више нисмо затворени под грех, под смрт, под проклетство, да не бисмо могли примити Тросунчаног Бога и Господа у себе, у срце своје. Очишћено вером у Господа Христа, наше срце постаје храм Духа Светога; загрејани љубављу према Господу Христу и Небеском Оцу, ми отварамо синовска срца своја к Богу да се Њиме испуне. Стога богоносни и богоношени апостол благовести свима хришћанима, као синовима Божјим: „Пошто сте синови, посла Бог Духа Сина свога у срца ваша, који виче: „Ава! Оче!".[10] — Ради Сина даје се Дух Свети свима који вером у Сина кроз крштење постају синови Божји. Својим очовечењем Господ Христос је сву природу људску, која је код свих људи у основи иста, У начелу обожио, тојест као Нови Адам Својом Богочовечанском личношћу повео нашу људску природу путем обожења, путем отројичења, и тиме осветио, и тиме оспособио да постане прималиште и обиталиште Светога Духа. Α Дух Свети, уселивши се у срца наша вером и љубављу и крштењем, и осталим светим тајнама и светим врлинама, разлива по целом бићу нашем осећање, сазнање и убеђење да смо синови Божји, и све се то слива у клик нашега духа, испуњеног Духом Светим: Ава! Оче!

Све наше претставе ο Богу, све наше мисли οБогу, сва наша осећања Бога, стапају се у радосно, мило, усхићено осећање — свеосећање, мисао — свемисао: да је Бог — наш Отац, а ми деца Његова, синови Његови. Иза свега и сврх свега остаје једно, свеобухватно осећање и сазнање: Бог је твој Отац, а ти Његов син. Дух Свети који ради Сина Божјег, Господа Христа, обитава у нама, у нашим срцима, излива у срца наша божанску љубав и све остале свете врлине и свете силе.[11]

НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. 1 Јн. 3, 1—2.

[2] Рм. 8, 14.

[3] Рм. 8, 15.

[4] Рм. 8, 16.

[5] Рм. 8, 17.

[6] Гал. 4, 26.

[7] Гал. 3, 27.

[8] Гал. 3, 28.

[9] Гал. 4, 4—5.

[10] Гал. 4, 6; ср. Рм. 8, 9.

[11] Ср. Рм. 5, 5.

Наследник Божји

Хришћани Духом Светим — духовно мисле;[1] Духом Светим и oceћajy, и воле, и делају, и живе. Јер, дух човечји, шта је, без Духа Божјег? Привиђење, утвара, усплахирени слепи миш, плен демона, игралиште страшила. А са Духом Божјим, Духом Светим, Духом Сина Божјег Јединородног, Господа нашег Исуса Христа, дух човечји шта је? Радост над радостима, ycxићењe над усхићењима, савршенство над савршенствима: јер га Дух Свети води из савршенства у савршенство, водећи га из једне свете тајне у другу, из једне свете врлине у другу, док га потпуно не обожи, не обогочовечи, не отројичи, не испуни светим и светтим богомислима, богоосећањима, богоблаговестима, богорасположењима, која се непрекидно преображавају из силе у силу, из савршенства у савршенство, и тако кроз овај земаљски живот, а после њега и кроз онај у свима божанским вечностима свију Божјих светова.

Све је то истина над истинама, која се завршава новом богочовечанском истином. И ту овом: поставши син Божји, ти „више ниси роб, него си као син Божји и наследник Божји кроз Исуса Христа".[2] Наследник Божји! - има ли ишта веће, и више, и узвишеније, и вредносније, и драгоценије од тога за човека, некадањег беспомоћног роба греха, смрти и ђавола? Шта је то што би људи могли пожелети као нешто боље и узвишеније и драгоценије од онога што им Господ Христос даје очовечивши се и вером пруживши им васцелог Бога, са свима божанским савршенствима и богочовечанским богатствима? Са Богочовеком Христом човек постаје наследник свега Божјег. Еда ли постоји шта веће од тога, и шта славније, богатије, бесмртније, вечније? Ко нам то други може дати? Нико, јер нико није то што Господ Христос, те нико и нема оно што Он има и што Он даје. Нема сумње, то је једини Бог у свима световима који из неисказаног човекољубља као Једини прави Човекољубац даје човеку, роду људском све Своје: сву пуноћу Свог Божанског бића.[3] Без Христа, и до Христа, човек је био неодробљиви роб не само стихија овога света, него joui и горе, још и најгоре: неодробљиви роб страсти,неодробљивироб грехова, неодробљиви роб зала, неодробљиви роб смрти, неодробљиви роб ђавола, а тиме и самога пакла.

Човек без Христа? Ропство је његово неисказано и свеужасно, са свих страна је неодробљиво заробљен. Јер, ко је од људи могао, и може, ослободити човека тога ропства: ко од мудраца, ко од учењака, ко од војсковођа, ко од царева, ко од тирана? Нико, нико, нико! Па не само то, него и сви људи скупа, сав род људски, од Адама тја до последњег човека на земљи, када би се решио да биће људско ослободи од смрти, да ли би могао? Сигурно да не би, јер је очигледна за све земљина неумитна и језива стварност: смрт је јача, неизмерно јача од свих људи свих временa и раса. Но на супрот томе стоји ова свеочигледна богочовечанска стварност: у роду људском један је јачи од смрти, само један — Богочовек, Господ Исус Христос. Α са Њим, и у Њему, и кроз Њега сви они каји верују у Њега, и вером у Њега постају наследници свих Његових богочовечанских моћи и сила, па и Његове богочовечанске моћи над смрћу: победе над смрћу, над грехом, над ђаволом, над паклом. Можемо сви ми, и са нама сви хришћани, потрошити душе своје да бисмо мишљу прозрели и сагледали и обухватили она богочовечанска богатства и блага која Господ Христос даје људима, и има их за њих, и у овом и у оном свету, па ипак нећемо моћи ни издалека наслутити њихов сјај и неизмерност и сладост и радост.[4] Какво величанство постаје човек са Христом! божанско величанство! божански престолонаследник! Гле, Господ Христос — истинити човек, са истинитим човечанским телом, вазнесен на небо, седи вечито с десне стране Богу Оцу на престолу свебожанске славе! ΑОн је савазнео, и непрестано савазноси са Собом и држи крај Себе све оне који верују у Њега: „изабрани род, свети народ, народ добитка, народ Божји".[5]

НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. Рм. 8, 5.

[2] Гал. 4., 7

[3] Ср. Кол. 2, 9—10; Еф. 3, 19.

[4] Ср. 1 Кор. 2, 9.

[5] 1 Петр. 2, 9. 10; Еф. 2, 1—10.

Живљење по Духу

Нема сумње, Духом Светим се: и Христов постаје и заувек Његов остаје. Отуда благовест и заповест христоносног апостола: Духом ходите, и нећете извршивати жеље тела.[1]Сви путеви Духа Светога воде кроз истину вечну у живот вечни, кроз правду вечну у живот вечни, кроз љубав вечну у живот вечни; а све жеље тела свима путевима својим воде у смрт вечну, поробљујући нас гресима, сластима и страстима. Хришћани су хришћани Духом Светим; Њега примају у светом крштењу; Њиме се запечаћују;[2]Њиме су Христови;[3] Њиме ходе, јер који су Христови „не ходе по телу него по Духу";[4] хришћани не живе по телу него по Духу;[5] ,,Јер тело жели против Духа, а Дух против тела: ово се противи једно другоме".[6]

Шта, зар Дух Свети, као Tpeћe Лице Пресвете Тројице, није и сам Творац тела човечијег, да се оно противи Њему? Ако је у човеку само душа од Бога, Духа Светог, тело онда од кога је чим је противно Духу Светом, не од ђавола ли? Но, то је бесмислица. Овде је реч не ο телу које сачињава вештаствену страну човечијег бића, него ο рђавим помислима, рђавим жељама, рђавим мислима, рђавим осећањима, помоћу којих се служи злу и ђаволу. Јер, шта је противно Духу Светом у човеку? Не тело, које је створено Богом као добро и безгрешно, које је створено од Господа и „за Господа",[7] него је противно оно што је несвето, нечисто, грешно, смртно, ђавоље. То је оно што се у човеку противи Духу Светом, а не тело само по себи, као вештаствена природа.

У ствари, шта је тело? Тело је само орган душе; без душе оно је неактивно: нити осећа, нити мисли, нити дела; мртво је. Душа је та која телесним оком гледа и види; душа је та која телесним ухом слуша и чује; душа је та која тело крећe и телом дела, ради, xoћe, мисли, осећа. Душа сачињава духовну страну човечијег бића, а тело — вештаствену. И једно и друго је од Бога, који их је створио као једну целину, која се назива човек. Само у души је извор човекова живота; тело је opуђe живота. У души је извор и свега богочежњивог у човеку, али и свега грехољубивог. И то у њеној слободи: она бира између добра и зла, између врлине и порока, између Бога и ђавола. Она је та која је најпре кроз Евине очи пристала на грех, заволела забрањени плод, и тек онда употребила руке тела да га откину и уста да окушају. Такав је уопште пут греха: из душе кроз тело у дело. Тако првог греха људског, тако сваког греха уопште. Хтење, жеља припада души, воља, њена слобода, која се може и корисно употребити и злоупотребити. Зло које душа жели, и јесте оно што се противи Богу и свему Божјом, Духу Светом и свему светом. Зла воља је извор свега противљења човековог Духу Светом, као носиоцу свеколиких добара Божјих. Дух Свети је носилац, давалац и надахнитељ сваке врлине, свега светог, свега божанског, свега доброг; зато је грех, и сваки порок, и свако зло против Духа Светог. У природи је зла да се противи добру, као што је у природи добра да се противи злу. Када човек xоћe да чини зло, онда против њега устаје божанско добро које је у њему; а када хоће да чини добро, онда против њега устаје зло које је у његовој грехољубивој вољи. Човеково је да бира: или добро које је од Бога Духа Светог, и зато увек божанско, чаробно, свепобедно; или зло које је од ђавола, и зато увек ружно, гадно и човекоубиствено, и свагда немоћније од Божјег добра. Ако човек душу своју добровољно потчини Духу Светом кроз свете врлине, постаће непобедив, и никакво му зло неће моћи наудити. Α када човек душу своју потчини грехољубљу, онда греси и пороци толико порасту у њему, толико се сложе, сроде, сједине у једну органску целину, да просто образују читаво тело, недељиво и једно; и то тело ,,жели против Духа", и то тело „противи се" свему што је од Духа Светога. Иза тог тела греха и порока увек се скрива творац греха и порока — ђаво. Разгрнемо ли ма који грех и испитамо ли га до краја, на дну његовог бића увек ћемо наћи ђавола као главну стваралачку силу његову. Али исто тако, разгрнемо ли ма које добро, увек ћемо у срцу његовом пронаћи неку божанску силу као главну стваралачку моћ његову.

У Цркви Дух Свети води и уводи у таква божанска тајанства, у такве божанске бескрајности, истине, благовести, у таква божанска богатства, да је према њима сав старозаветни закон сенка, танана и сувишна, па чак и непотребна, пошто је Сунце правде, Христос, изашло небам нашег човечанског света и живота. За спасење нама је неопходан Спаситељ Христос, у коме је све и сва; Њега Дух Свети усељујe и настањује у срцима нашим. помоћу светих тајни и светих врлина,[8] и хришћани: нису под Законом него под благодаћу;[9] њих води Дух Божји,[10] јер ко нема Духа Христова — није Христов, није хришћанин. Отуда благовест: Ако вас Дух Свети води, нисте под Законом.[11]

Живећи светим тајнама и светим врлинама еванђелским, хришћани испуњују законе Светога Духа, законе божанскога живота, aнђeлcκoгa живота, који неизмерно превазилазе све што је у Закону старозаветном.Испуњујућиеванђелскузаповест ο негневљењу, хришћанима није потребно понављати старозаветну заповест: „не убиј!", јер ко се не гневи, у корену онемогућује све оно што би могло потстаћи и повући ка убиству.[12]Ко испуњује еванђелску заповест Духа Светог ο целомудрију, није потребно упозоравати га на старозаветну заповест: „не чини прељубе!", јер целомудрије је свето и бестоасно расположење душе и срца, од кога је далеко само дело прељубе.[13]

Тако дакле, ако нас Дух Свети води, бићемо далеко од телесних жеља, и увек ћемо своју христовску слободу употребити за живљење по Духу а не за живљење по телу. Живљење пак по телу, то је творење телесних дела. Α „дела телесна — τα έρуα τής οαρκύς" (= дела тела) — позната су; то су: прељубочинство, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарања, непријатељства, свађе, пакости, срдње, пркоси, распре, подвојености, јереси, зависти, убиства, преједања, и томе слично".[14] Α сва та „дела телесна", у ствари су дела наше зле, наше грехољубиве, наше грехочежњиве воље, не дела саме природе тела. Зато је и лако ослободити их се; јер ми грешимо зато што хоћемо, а не зато што морамо. Јер кад бисмо грешили зато што морамо, не бисмо били одговорни, и никакав нас суд не би осудио, а најмање Божји. Исто тако, када бисмо творили свете врлине зато што морамо, зато што нам то сама природа намеће као неопходно, онда не би смо заслуживали никакве награде. Међутим, у нашој је власти: да вољу своју преобразимо благодаћу Светога Духа, благодаћу која је увек неизмерно јача од свакога греха и зла; само је потребно вољу своју вером и љубављу продати благодати Христовој, да је она преобрази и преради из грехољубиве у христољубиву, из грехочежњиве у доброчежњиву, из рђаве у добру, из несвете у свету.

Сва побројана „дела телесна" повезана су међу собом у једну органску целину самом суштином зла, која је иста у свима њима, јер је сва од самог творца зла — ђавола. Сва та дела силом саме природе своје вуку човека у своје бесмртно царство зла — царство ђавола, пакао. Зато они који чине та дела, неће наследити царства Божјега.[15] Јер сама природа зла и ђавола, која је сва у злоупотреби слободне воље, неће вечна добра и вечна блага царства Божјега: као што ђаво неће Бога, тако ни зло неће добра Божјега.

Насупрот делима телесним стоје дела духовна. Дела Духа Светога су супротна делима тела. Када се Дух Свети благодаћу светих тајни усели у срца наша, онда Он облагодаћеним духом нашим и вољом нашом paђa родове духовне, оплођује људску природу нашу божанским добром, светошћу, истином. Α шта је род Духа, плод Духа? Род Духа је љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање, и све остале свете врлине еванђелске.[16]Да, свете врлине су од Духа Светога који живи у нама кроз свете тајне крштења, причешћа, покајања и др. Α Дух Свети живи у нама када Му добровољно предајемо и душу своју и савест и вољу и ум и све своје кроз добровољне подвиге своје: подвиге вере, молитве, поста, кротости, смерности, љубави, трпљења . . . И када ми испуњујемо себе Духом Светим и благодаћу Његовом, и светим врлинама својим рађамо духовне, бесмртне плодове, нама онда није потребно никакво руководство старозаветног Закона.[17] Рађајући вечне родове Духа, ми показујемо да је Дух Свети животворна и делотворна сила нашега духа, који у Духу Светом има и своју вечну истину, и своју вечну правду, и своју вечну љубав, и свој вечни живот, и своје вечно царство, и све своје вечне вредности и силе. Нашта ћe му онда прописи старозаветног Закона? Они му нису потребни да по њима живи, ни да по њима буде суђен и цењен.

Дух човеков уопште далеко је од своје пуноће и свога савршенства, и неспособан је да их постигне и оствари, док се не сједини са Духом Божјим, Духом Светим. Тек кад се почне испуњавати Њиме кроз свете тајне и свете врлине, он полази путем свог природног и богоназначеног усавршавања; и иде тим путем постепено, по мери свога труда у светом еванђелском животу ,,пο Духу". Постепено испуњујући себе Духом Светим, дух човечји постепено постиже пуноћу свога бића, јер се богати непропадљивим богатствима Духа Светога. Увек се осећајући сиромашан духом,[18]хришћанин се стално труди кроз свете подвиге да себе обогати Духом Светим, јединим богатим и ваистину свебогатим Духом.

НАПОМЕНЕ:

[1] Гал. 5, 16.

[2] Ср. Еф. 1, 13.

[3] Рм. 8, 9—10.

[4] Рм. 8, 1.

[5] Рм. 8, 4.

[6] Гл. 5, 17.

[7] 1 Кор. 6, 13.

[8] Ср. Еф. 3, 16.

[9] Рм. 6, 14.

[10] Рм. 8, 14. 9. 10.

[11] Гл. 5, 18.

[12] Ср. Мт. 5, 21—22.

[13] Ср. Мт. 5, 27—32.

[14] Гл. 5, 19—21.

[15] Гл. 5, 21

[16] Гл. 5, 22—23.

[17] Гл. 5, 23.

[18] Ср. Мт. 5. 3.

Врлинско самораспињање

У самој ствари, хришћанин стално приноси дух свој на жртву Духу Светом, стално врши саможртвени подвиг кроз свете врлине вере, љубави, поста, молитве, уздржања, кротости, благости, доброте, радости; а Утешитељ Благи узвраћа му то стоструко и хиљадоструко, јер му за те његове несавршене подвиге и врлине даје свете, божанске, вечне врлине: божанску љубав, божанску благост, божанску доброту, божанску радост, божански мир. Јер савршена вера, савршена љубав, савршена молитва, савршени пост, савршена смерност, и свака савршена света врлина јесте дар Духа Светога,[1] род, плод Духа Светога. Божански плод и род на земаљској њиви духа човекова.

Знајући све т?, Христови људи непрестано жртвују себе за дарове Светога Духа, непрестано распињу тело са страстима и жељама. Јер страсти и жеље телесне и јесу у нама зле силе које нас вуку у свако зло, и поробљују нас сваком греху, свакој смрти, сваком ђаволу. Прави хришћанин је стално на крсту, од крштења па кроз цео живот. Јер распиње себе сваком греху и злу, умртвљује себе за грех и зло. Како? Помоћу светих врлина: помоћу вере распиње себе, умртвљујући телесно умовање и борећи се против лажних богова, који хоће да му отму јединог истинитог Бога и Господа - Исуса Христа; помоћу љубави распиње себе и умртвљује за сваку телесну, нечисту жељу и љубав и пристрасност; помоћу молитве распиње себе свему што га прикива за земљу и не да му да се вине у небеске светове, где вечне радости живе; помоћу поста распиње себе и умртвљује за свако сластољубље и телољубље; помоћу смирености распиње и умртвљује себе за сваку гордост, охолост, надувеност; помоћу уздржања распиње, умртвљује ум свој - за рђаве и нечисте помисли, срце своје - за рђаве жеље, вољу своју - за рђава хтења и дела, очи своје - за нечисто и недолично гледање, уши своје - за слушање клевета, лажи, празних разговора, тело своје за страсти, жудње и уживање у јелу. И тако редом, помоћу сваке свете врлине, он распиње и умртвљује себе за сваки грех, за свако зло, за сваку страст. Истина је нашег спасења у овој бесмртној благовести: "Који су Христови, распеше тело са страстима и жељама".[2]

Ову истину преживљавају хришћани, ако живе Духом Светим помоћу светих тајни и светих врлина. Тада у духу и телу њиховом нема места ни за грех, ни за зло, ни за ђавола, ни за смрт. Да, ако Духом Светим живимо, нема смрти у нама; све је у нама живо за сваку Божју истину и правду и добро. Но ми можемо Духом Светим живети, ако Духом Светим и ходимо. ? ходимо Њиме, ако свете заповести Његове држимо, ако свете врлине Његове творимо, ако нам све бива по светој вери, по светој љубави, по светој кротости, по светој смерности, по светом посту, по светом уздржању, по светом трпљењу, по светом покајању, и по свакој светој врлини уопште. Ми кроз овај свет ходимо Духом Светим, ако ходимо Његовим светим тајнама и светим врлинама.[3] Тада ум наш мисли - њиме, срце наше осећа - Њиме, савест наша суди - Њиме, воља наша хоће - њиме, чула наша делају - Њиме; једном речју: сав живот и духа и тела нашег бива - Њиме. У самој ствари ми хришћани нисмо своји вeћ Божји. ? постајемо себи своји - једино Духом Светим. Јер Он нас помоћу светих тајни и светих врлина враћа нама самима, дајући нашем боголиком бићу божанску праведност, божанску светост, божанску бесмртност, божанску вечност. И тек тада дух наш осећа да је заиста свој, вечито свој, божански свој, свето свој, радосно свој. Не треба се варати: ми не припадамо себи, све док припадамо греху. Припадамо ли њему - припадамо туђинцу; а преко њега - још свирепијем туђинцу: смрти; а преко смрти - најсвирепијем туђинцу бића људског: ђаволу, свемоћном цару и господару у царству греха и смрти - паклу.

НАПОМЕНЕ:

Ср. 1 Кор. 12, 1-13.

Гал. 5, 24.

Ср. Гал. 5, 25.

"Еванђеље спасења"

Господ Христос је не само Истина него и Реч: Οн је и Реч Истине којом Истина казује Себе, и Истина Речи којом Реч јесте Бог. Α тο и сачињава његово свето и животворно Еванђеље. Зато се оно и може чути и сазнати од Њега и у Њему. Да, само од Њега и у Њему. Јер од Спаситеља је „Еванђеље спасењa", кроз благовест спасења. Немa друге стварне и истинске благовести за род људски него спасти га од греха, смрти и ђавола. Стога се једино Христово учење и Христово дело и називају „Еванђеље cпасењa".[1] Самим тим што је Cпаситељ наш: савршени Бог и савршени човек, Њега не може ни једно људско биће умом потпуно схватити и обухватити. Сваки човек је caмо боголико биће, те стога и не може у своје ограничено сазнање сместити Богочовека и потпуно га рационално осазнати и схватити. Зато је вера у Богочовека једини правилан став човека према Богочовеку. Кроз веру у Богочовека расте и човеково знање οБогочовеку, расте до неслућених размера. Јер за веру у Њега Богочовек даје човеку „Духа Истине", који и уводи човека у сваку истину ο Исусу Богочовеку и Спаситељу.[2] Сав живот таквога човека вере је у Духу Светом; све његово: и ум, и душа, и срце, и мисли, и осећања, и воља, носе на себи печат Духа Светога. То је сила која га чува од свега несветог, и знак по коме се он распознаје. Духоносци, хришћани су увек духолики и духоношени. Свети апостол стога и вели: у Христу „запечатисте се Свстим Духом обећања".[3] Обећања? Датог Богом преко светог пророка Јоиља,[4] и самим Господом Христом.[5]

Печатом се потврђује истинитост онога на чему печат стоји; у овом случају — истинитост вере у Христа и свега што она садржи и обећава. Јер присуство Духа Светога у души верујућег, печат Његов па бићу овога, и јесте „залог наследства нашега — άρραβών της κληρονομιάς ήμwν",[6] залог, да ћемо потпуно успоседовати оно што нам Спаситељ Својим Еванђељем спасења нуди и обећава. Дух Свети нам враћа сва она блаженства која смо изгубили грехом и због греха. Она сачињавају наше у Христу наследство, тековину. Залог Духа и даје нам се ,,за откуп тековине".[7] Како драгоцен залог! — Сам Дух Свети, кога нам Господ Христос даје од Оца. Сва Пресвета Тројица ради на нашем спасењу. То сваки осећа који је вером у чудесног Господа Христа пошао путем спасења. Свети апостол благовести: „Бог нас утврди у Христу, и помаза нас, и запечати, и даде нам залог Духа у срца наша".[8] Α залог Духа Светога у нама разраста се у све дарове Духа Светога, у све свете врлине.[9]

Зашто нам Господ није одмах дао све, све, него нам најпре даје само залог? пита Свети Златоуст. И одговара: Зато што ми са своје стране нисмо испунили све. Ми смо поверовали; то је caмo почетак, и Он је дао залог. Α када веру покажемо у делима, онда ће нам уручити све — το πάν. Залог Духа „јесте део оне части која нам је од Бога обећана".[10] Α пуноћа свих обећања тако је неизмерно огромна и неизразиво чаробна и сладосна, да свети апостол вели за њу да је то оно што око људско никада видело није, нити уво људско чуло, нити срце људско наслутило.[11]

Имајући у себи залог Светога Духа, хришћани доживљавају неисказану радост од тог свејединства у Христу: осећају сву славу Његову, славу Богочовека и Спаситеља, који Црквом уједињује све и сва са Тросунчаним Божанством. Они се с неисказаном радошћу осећају једно са анђелима, и са васцелом Божјом творевином; и са птицама, и са биљкама, и са животињама, и са звездама, и са васионама, и са свима уопште тварима, јер „пуноћа Онога који све испуњава у свему"[12] испуњује им и душу и срце и ум: васцео Он у њима, васцели они у Њему. Али исто тако они се са истог разлога осећају једно са сваком птичицом која тугује у гнезду свом или издише у болу свом; са сваким цветићем који невино и невољно вене и пропада пропадљивошћу коју је грех људски навео на њега и на сву твар; они се осећају једно са сваким страдалником, са сваким патником; они тугују због сваког грешника; моле се за сваког злочинца, и уздишу и вапију и ридају њега ради, и себе ради, јер се једно oceћajу ca свима и са сваким: све што је људско њих тишти, захвата, носи и боли. Али их у исто време „залог Духа" уздиже изнад свих људских болова и мука и теши утехом неисказаном: Утешитељ Благи води их кроз муке људске и грехе људске и падове људске, да би се они што више, што вапајније, што уздисајније молили за њих, за људе, за све људе.

Духом Светим усавршавани у васцелом бићу свом, они осећају и саосећају како звезде уздишу и туже због грехова наших, како камење јеца и распада се због злочина наших, како цвеће и биље плаче и сузе рони због зала наших, како птице и животиње и сва створења Божја наричу над грехољубивим родом људским, како „сва твар уздише и тужи"[13] због бола и јада и патњи што су људи разлили по њој увевши у овај свет грех, смрт и ђавола. Али при свему томе они опште са небеским световима, са свим оним што је на небу: јер су у чудесном Господу Христу, том свечудесном свеосветилишту: у Коме је са нама људима састављено све што је на небесима; и они, сједињени са Њим, Њиме осећају, и сагледају, и доживљују живот свих бића што су на небу, свих твари небеских, њихова херувимска и серафимска славословља Једином Човекољупцу — Тросунчаном Богу и Господу ,и радују се радошћу неисказаном. Из Цркве, која је у исто време сва на земљи и сва на небу, они осећaју и саосећају као своје све што је на небу и све што је на земљи, јер им је Господом Христом све то постало своје, наше људско: наслеђе наше, имање наше, тековина наша, благо наше, царство наше. Благодаћу Богочовека биће им је проширено до свебића, и они Духом Светим, чудотворним силама Његовим стално осећају себе једно са свима људама и са свима тварима: са свима тугама и мукама и патњама људским на земљи, и са свима paдостимa и усхићењима и блаженствима анђелским на небу. Они — христолики свеосетљивци и свесаосетљивци: срце им је — свесрце; осећа све радости свих бића као своје, и све туге као своје, и све смрти као своје, и све грехе као своје, и све муке као своје; душа им је — сведуша: проходи сва бића и све твари, и у сваком се бићу и у свакој твари осећа своја, и из свију њих се моли за све и сва; око им је — свеоко, савест — свесавест, ум — свеум, живот — свеживот: јер им све то даје, и све то у њима ствара највећи чудотворац свих светова — Црква Христова: она благодаћу Духа Светога и љубављу Господа Христа њихов ум преображава у саборни ум Цркве, њихову душу у саборну душу Цркве, њихово око у саборно око Цркве; и они,обесконачњенисвимабогочовечанскимбесконачностимаЦрквеСпасовеживесаборним свеживотом Цркве, мисле саборним cвеумом Цркве, осећају саборним свесрцем, бесмртују и вечнују саборном сведушом Цркве. Α кроза све то иу свему томе они у ствари и живе и осећају и гледају и умују и делају благодаћу Тросунчаног Бога и Господа: од Оца кроз Сина у Духу Светом.

Откуда све то? Отуда што је чудесни и чудотворни Човекољубац Господ Христос саставио у Себи све што је њихово: саставио благодаћу срца њихова са свима што је на небесима и са свим што је на земљи; а пре тога, саставио их са Собом свеблагим, свемилостивим, свезнајућим свеосећајућим, свесаосећајућим Богом и Господом: обукао ихуСебе кроз свето крштење и они се обукли у Њега, испунио их Собом, сваком пуноћом Божанства кроз свето Причешће и остале свете тајне и свете врлине, и они неуморно расту „растом Божјим"[14] у све богочовечанске бескрајности и безграничности Његове. Отуда, никада краја њиховом усавршавању: што је остраг заборављају, а што је напред сежу се за њим: јер им ваља достићи ,,у човека савршена, у мepy раста висине Христове",[15] пуноће Христове, увек имајући пред свима очима своје душе и пред свима чулима свога бића крајњи циљ свих подвига хришћанских: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески — Бог.[16] Усавршавању њиховом неће бити краја, благовести Свети Симеон Нови Богослов, јер престанак у узрастању учинио би крај Бесконачноме. Они који иду за Бесконачним, нема краја њиховом идењу. Реци ми, како они могу достићи крај Бескрајнога? То је немогуће, и сасвим неостварљиво. Таква мисао не може ни на ум пасти светима, ни овде на земљи док су у телу, ни тамо кад се преставе у Богу. Јер они, покривајући се светлошћу Божанске славе, озаравани њоме и сијајући њоме, и наслађујући се њоме, са потпуном и савршеном убеђеношћу насигурно знају да ће њихово усавршавање бити бесконачно и напредовање у слави вечно.[17]

НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. Еф. 1, 13.

[2] Ср. Јн. 16, 13; 14, 26.

[3] Еф. 1, 13.

[4] Јоиљ 2, 28; Д. А. 2, 16—21.

[5] Лк. 24—49; Д. А. 1, 4.

[6] Еф. 1, 14.

[7] Еф. 1, 14.

[8] 2 Кор. 1, 22.

[9] Ср. 1 Кор. 12, 4—11.

[10] Св. Иринеј, Contra haeres. V, 8; Ρ. gr. t. VII.

[11] Ср. 1 Кор. 2, 9.

[12] Еф. 1, 23.

[13] Рм. 8, 22.

[14] Кол. 2, 19.

[15] Еф. 4, 13.

[16] Мт. 5, 48; ср. Кол. 2, 9, 10; Еф. 3, 19.

[17] Божествен. Гимни, Гимн XVII, стр. 122; перевод с греческаго; Сергиев Посад, 1917.

Истинско христопознање

Сва неисказана богатства што су у Господу Христу, ми људи можемо познати и добити само Духом Божјим, Духом Светим: када дух наш људски испунимо Њиме, обасјамо Њиме, просветимо Њиме, водимо Њиме, руководимо Њиме.[1] И само примивши Духа Светога који је од Бога, ми можемо знати шта нам је у Христу даровано од Бога.[2]

Зато се духоносни апостол и моли за ефеске хришћане, а преко њих и за све нас: ,,Да Бог Господа нашега Исуса Христа, Отац славе, даде вама Духа мудрости и откривења да га познате".[3] — Свети апостол вели: „Бог Господа нашега Исуса Христа". Зар Господ Христос није Бог, већ има над Собом Бога? Нема сумње, Он је Бог, у свему раван Богу Оцу по Божанству. Али Он — Бог постао је човек, и Њему као човеку Бог Отац је Бог. За познање Њега, једног од Свете Божанске Тројице, потребна нам је помоћ остале Свете Двојице: Бога Оца и Бога Духа Светога. Бог Дух Свети је Дух мудрости; добије ли Га, човек се испуни мудрошћу божанском. Дух Свети је још и Дух откривења. Божанском мудрошћу он у срцу верујућег открива и казује тајну Исуса Богочовека, те тако духоносац долази до истинског Христопознања. Да, само духаносац је христозналац. „Дух Свети сведочи нашему духу" ο свему Христовом и „помаже нам у нашим слабостима", те изграћујемо истинско и савршено знање ο Спаситељу и спасењу.[4] Никакав дух људски није у стању никаквим напорима својим да позна тајну Христову у њеном божанском и спасоносном савршенству и потпуности. Το духу људском открива једино и само Дух Свети, због чега се и назива „Дух откривења".[5] Са тих разлога духозарни апостол и блатовести: ,,Нико не може Исуса назвати Господом осим Духом Светим".[6] Дух Свети као „Дух откривења" уводи у сваку истину Христове богочовечанске Истине и Његовог богочовечанског подвига cпаceњa, и Он нас учи свему Христовом.[7] То је разлог што се и целокупно Еванђеље Христово, сав Нови Завет назива Откривењем.

Разуме се, при томе дух људски није аутомат, није мртво оруђе којим Дух Свети рукује и дела, већ живи и добровољни сарадник Духу Светом. Под утицајем Духа Светог он се сав претвори у делатност, јер помоћу светих врлина претвара благодатне силе Духа Светога у своје: уноси их у све састојке бића свог, разлнва их свуда по себи, и оне учествују у свима његовим мислима, и осећањима, и хтењима, и делима, и речима. Једном речју: у васцелом животу његовом. При томе, благодаћу Светога Духа човек чисти од греха, обнавља, освећује, преображава, усавршава све органе свога духа, органе сазнања и осећања: срце, ум, душу. вољу, те они могу, неометани тамом греха и неукочени парализом страсти, и сагледати сва божанска богатства која нам човекољубиви Господ Христос нуди и даје. Ту нам тајну открива многобрижни апостол молећи у Бога за хришћане чисто срце, срце очишћено, освећено и просвећено благодаћу Духа Светога: „и бистре очи срца вашега = πεφωπομένοvς οφθαλμούς της καρδίας ύμwν (=просветљене, просвећене очи срца вашега), да бисте могли видети каква је нада звања његова, и какво богатсво славе наследства његова у светима, и каква неизмерна величина моћи његове на нама који верујемо по чињењу превелике силе његове".[8]

„Очи срца"? — То је вера. Јер вера постаје вид душе наше, вид који види „Невидљивог" и „невидљиво":[9] види невидљивог Бога у видљивом човеку Исусу, види Његове безбројне „невидљиве" благодатне силе, које Црквом изграђују спасење људи, света, твари: спасење и моје, и твоје, и свих грешника, и свих праведника. Зато ми, и кроз овај земаљски свет и кроз све светове уопште „вером ходимо, а не гледањем",[10] вером, која је вид наше душе облагодаћене и освећене и преображене. У нac хришћана вера — то је једно бесмртно и свевидеће око душе наше облагодаћене, а љубав — друго, а молитва — треће, а нада — четврто, а пост — пето, а смерност — шесто, а кротост — седмо, а трпљење — осмо, а свето Причешће — девето, а свето покајање— десето, и тако редом: све свете тајне и све свете врлине — безброј очију наших, и то очију — свевидећих, боговидећих, небовидећих, истиновидећих. И ове свете очи наше виде — „каква је нада звања" Христова, нада наша: усиновљење Богу кроз Господа Христа и наслеђе Царства небеског, живот вечни у блаженству вечном Тросунчаног Бога и Господа. И још ове свете очи наше виде — „какво је богатство славе наследства Христова", наследства нашег у Христу: божански живот вечни и слава вечна кроз све саме Истине Вечне, Правде Вечне, Љубави Вечне, Радости Вечне, Блаженства Вечног. И још наше свете очи виде — „каква је неизмерна величина моћи Христове на нама који верујемо по чињењу превелике силе Његове": Сила Његова божанска вером нашом побеђује све грехе у нама, све смрти, све паклове, и дарује нам спасење, освећење, облагодаћење, обожење, охристовљење, отројичење, рај, рај, сверај ...

Од нас је вера, од Господа је сила вере. Кроз свете тајне и свете врлине вера наша расте из силе у силу, из бесмртности у 6eсмртност, из раја у рај, из радости у радост, из истине у истину, из правде у правду, из добра у добро, из мудрости у мудрост, расте ка свима богатствима Царства Христова, гледајући их бистрим очима срца. На том путу вере безбројне су препреке, и страдања, и невоље, и муке. Али што веће муке Христа ради, то већи прилив божанске силе у срца верујућег. Тако се једино и могу објаснити трпљење и радост светих Мученика и Исповедиика вере у страшним мукама и страдањима за Христа. Тако се једино могу објаснити и разумети: сви надчовечански подвизи еванђелски светих апостола, и сви претешки подвизи светих пустињака, и све добровољне и невољне муке и патње н страдања свих правих хришћана, свих христочежњивих трудбеника, свих добровољних самомученика, свих неуморних благовесника, свих покајаних грешника, свих покајаних разбојника, покајаних блудника, покајаних среброљубаца, покајаних сладострасника, покајаних гордељиваца, покајаних самољубаца, покајаних саможиваца, покајаних тврдица, покајаних убица, покајаних лупежа, покајаних развратникa, покајаних пијаница, покајаних очајника.

Све то показује да вера наша, вера свију нас, и највећих н најмањих, и најученијих и најпростијих, и царева и просјака, и мудраца и чобана, бива „по чињењу превелике силе" Божје, по дејству и деловању те силе у душама нашим, у савестима нашим, у световима нашим. Она чини те се у нама све земљотресно испретура, али и свемудро неимарски изгради у нове светове, божанске и вечне. И ми jour овде на земљи почињемо да живимо вечним животом, земља се под нашим ногамa претвара у непролазно небо, и где стане вера наша, ту је већ Господ наш, и у Њему рај наш, радост наша, вечност наша. Да, да: вера је наша — „у сили Божјој", „у показивању Духа и силе".[11]

НАПОМЕНЕ:

[1] Еф. 1, 17—23.

[2] Ср. 1 Кор. 2, 10-12

[3] Еф. 1, 17.

[4] Рм. 8, 16—26.

[5] Еф. 1, 17.

[6] 1 Кор. 12, 3.

[7] Ср. Јн. 16, 13; 14, 26.

[8] Еф. 1, 18—19.

[9] 2 Кор. 4, 18.

[10] 2 Кор. 5, 7.

[11] 1 Кор. 2, 5. 4.

Јединство хришћана

Јединство хришћана ствара и даје Дух Свети: све душе њихове Он благодаћу сједињује у једну душу, сва срца — у једно срце.[1] Да би се одржали у том спасоносном јединству, хришћанима су потребни лични напори, лични подвизи: старање ο животу у светим тајнама и светим врлинама. Јер хришћанин откида себе од тог јединства у Духу Светом када живи несвето, порочно, грехољубиво. Само оно што сједињује са Духом Светим одржава хришћане и у међусобном јединству. Α тο су врлине Духа: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање.[2] Старањем за њих одржава се „јединство Духа у свези мира".[3] То значи: јединство зависи од нашег труда, од нашег напора. Α најпре од наше еванђелске љубави.[4] Јер је еванђелска љубав сјединилачка сила, која прво сједињује човека са Богом, па затим и са људима који су у Богу. У њој је и ,,свеза мира",[5] миром повезује све људе у Богу. Α тај мир је „мир Божји", и његова је стваралачка сила божанска љубав. Божанска пак љубав јесте „свеза савршенства"[6] која сједињује све што је савршено у хришћанима, сједињујући их на тај начин у једну душу, у једно тело — тело Цркве.[7] Та божанска љубав Духа Светога, и остале врлине у њој, и јесте оно што држи и одржава јединство Цркве, тела Цркве, духа Цркве, живота Цркве.[8]

Хришћанину ваља бити херувимски видовитим, да би сагледао себе и своју сабраћу у свима гресима, у свима смртима, у свима пакловима, и онда их с љубављу спашавао Христом, најпре себе из свакога греха, из сваке смрти, из сваког пакла. Α тο може? Ако дух свој држи у јединству са Духом Христовим, Духом Светим. Помоћу? Светих тајни и светих врлина. Тада се дух његов ослобађа грехова и њихових окова, смрти и њених окова, и мир божански проходи васцело биће његово: мир који превазилази сваки ум.[9]Зато, старати се држати јединство духа свог свезом мира, које Господ даје за свети живот у светим врлинама кроз свете тајне. Шта је то што уједињује дух човеков у човеку? Тројично боголико јединство, усавршено благодаћу светих тајни и светих врлина у Цркви Христовој. Без тога: дух је човеков разбијен гресима, растрган и искидан смртима, расејан и развејан ђаволима. Једино, ако дух човеков Духом Светим живује и очишћава себе, он тајанствено светли и блиста тројичним јединством — свјетлејетсја тројическим јединством свјашченотајње. Само је ту, само у томе — свето и божанско и блажено јединство духа човекова. Α изван Свете Тројице — Божанске Јединице, човек је сав расут, разбијен, разатомљен, измолекулен, дезинтегриран, и никако да се сабере; ау сваком делићу његове грехом разбијене и разједињене душе — по безброј мука. Онда је човек увек и само — легион. Такав човек, како му је име? Авај — легион. Α ми знамо, из Божје књиге знамо: само крај ногу Исусових човек се може исцелити од легиона што је у њему, од легионизираности своје душе што је у њему од греха и зла. Јер грех и зло носе у природи својој силу која разбија, разједињује, ситни, дроби душу у безброј разломака и одломака, а сваки од њих боли, боли, боли. И болу човековом име — легион.

Свети Златоуст благовести: Шта је јединство духа? Као што у телу душа све обухвата и држи у јединству оно што постоји у разним деловима тела, тако и овде. Но душа је дата још и зато, да уједини људе разне по пореклу и по на чину живота. Јер старац и младић, сиромах и богат, дете и момак, муж и жена, и свако биће обдарено душом сачињава извесно јединство; и ово јединство је веће него јединство тела. Духовно сродство је веће од телесног; духовно јединство је савршеније. Као што огањ, павши на сува дрва, све их претвори у једну ватру, а када падне на влажна нити их запали нити сједини, тако бива и овде: хладноћа душевна не доприноси сједињењу,неготоплотадушевнавећиномсвакогапривлачи κ себи. Отуда се рађа и топлота љубави. Апостол хоће да нас све уједини везама љубави. Он хоће да ми будемо повезани међу собом не само миром, не само љубављу, него да у свима буде једна душа. На тај начин ми се сједињујемо и међу собом и са Богом. Ово јединство не може нарушити ни растојање, ни небо, ни земља, ни смрт, нити ишта друго; оно је боље и јаче од свега. Проистичући из јединства душе, оно може у једно исто време обухватити многе.[10]

Света мисао блаженог Теофилакта овако богомудрује: Као што је у телу дух тај који све везује и уједињује, иако су удови различни; тако и у верујућима Дух Свети је тај који уједињује све, иако се ми разликујемо један од другога и пореклом и наравима и занимањима, и овим Светим Духом ми постајемо једно тело. Стога да се трудимо чувати ово јединство путем међусобног мира. Ако не будемо имали свезу љубави и међусобни мир, изгубићемо јединство које нам је даровао Дух Свети. Тада ће се с нама десити што и са руком или ногом, ако би се одвојила од осталог тела и прекинула везе са другим удовима, — и ми онда нећемо бити држани једним Духом. Треба нам дакле много старања и труда, да бисмо имали мир који нас међусобно везује.[11] Као што је у нашим телима дух наш тај који ради у свима удовима и везује све, тако нам је дат и Дух Свети који нас уједињује и чини једним телом.[12] Бесмртна је апостолска благовест: Једно тело, један дух, један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију, који је над свима, и кроза све, и у свима нама.[13] Све ради, све сарађује, све води отројичењу кроз светотајинско и световрлинско обогочовечење и одуховљење.

Драгоцена је по наше спасење благовест и заповест христоносног апостола: „Не ожалошћавајте Светога Духа Божјега, којим сте запечаћени за дан избављења — (= искупљења, откупа)".[14] — Чиме људи ожалошћавају Светог Духа Божјег? Чинећи оно што је нечисто, несвето, рђаво, демонско. Речју: својим гресима = својим злом. Хришћани су у светој тајни крштења „запечаћени" Духом Светим. „Запечаћени" Духом Светим, да ништа од духа несветог не би улазило у њих. Печат Светога Духа је на њиховој души, на њиховом срцу, на њиховим чулима, као знак спасења и искупљења. Тај печат треба да стоји на души свакога хришћанина све до Страшнога суда, до тог дана коначног искупљења. Α дотле — чувати га, ограђивати га божанскихм силама светих врлина, да га греси и страсти не би разломили, или окрњили, или покварили.[15]

Свети апостол проширује своју благовест заповешћу: „Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула, нека је далеко од вас, са сваком злоћом".[16] — Ето, свети апостол нам наброја грехе помоћу којих хришћани ожалошћују Светог Духа Божјег. Сваки од њих је рушилачка сила, и изазива у души неред, лом, хаос, читаво лудило. Јер шта је гњев, шта љутина, ако не привремено лудило душе? Α остану ли у души као трајна расположења, постану ли страст душе, онда је то стални бес душе, стално лудило срца. Сва ова побројана зла и јесу преварљиве жеље у којима се распада стари човек.[17] Њима нема места у хришћаниновој души, ако се он искрено држи Цркве, — њенога духа, њене љубави, њенога живота. „Нека је далеко од вас" — свака злоћа, јер злоћа и јесте тиме злоћа што ратује са Богом Духом Светим, том свепуноћом сваког божанског добра. Α ништа жалосније и луђе од човека који ратује са Богом.Зато свако људско зло, које је увек посредно и непосредно пород злоће, ожалошћује Духа Светога. Свако пак људско добро радује Га. Живот правих хришћана и није друго до „правда и мир и радост у Духу Светом".[18]

Свеспасоносна је еванђелска заповест: „Испуњавајте се Духом".[19] Како? Рађајући плодове Духа: љубав, радост, мир, трпљење, доброту, милост, веру, кротост, уздржање.[20] Упражњавајући врлине Духа, човек се испуњује Духом, Богом. Први дар Духа, „залог Духа" даје се светом тајном крштења и миропомазања. Јер крштење није друго него рођење Духом Светим.[21] Ко се роди Духом, он затим треба и да расте Духом, тојест да се све више испуњује Духом. Томе испуњавању себе Духом, томе подвигу одуховљења себе нема мере, јер „Бог Духа не даје на меру".[22] Живећи тако, хришћанин постаје храм Божји, у коме живи Дух Божји. Свети апостол пише хришћанима: „Ви сте храм Божји, и Дух Божји живи у вама".[23] Хришћанство и није друго него живот у Духу Светом. По учењу светих Отаца, задобијање Духа Светога помоћу светих тајни и светих врлина и јесте циљ хришћанског живота. Где се налази, и где задобија Дух Свети? У Цркви, једино у Цркви. Доказ? — Света Педесетница: сав Дух Свети, са свима светим даровима, сишао на Цркву, и занавек остао у њoj као душа њена — душа у Богочовечанском телу њеном. Тада се испунила Спаситељева реч: реке воде живе потекле су животом и бићем људским.[24] Отуда се само у Цркви човек и може испуњавати Духом Светим, и живети Њиме: бити у Духу, и Дух у њему. Човекољубиви Спас благовести Својим светим ученицима: ,,Дух Свети у вама обитава — μένει — и у вама ће бити".[25] Пуноћом Свога Божанства Дух Свети живи у Цркви; отуда у њој сви дарови Духа.[26] И сав чудесни и чудотворни живот Цркве креће се, бива и јесте у Духу Светом. Ту „све чини — πάντα ενεογεΐ'· Дух Свети по Својој свемудрој божанској власти и вољи.[27]

Златоусти Духоносац благовести: Апостол вели: „Испуњавајте се Духом". Је ли то у нашој власти? Да, у нашој. Јер када лаж, када љутина, када блуд, када нечистоту, када грамжљивост отерамо из своје душе; када постанемо благи, жалостиви, душебрижљиви; када не буде у нас лакрдијањa; када себе начинимо достојнима, — шта ће онда cпpечити Духа Светога да нам приступи и долази? И Он ће нам не просто приступити, него ће испунити срце наше. Αкада унутра у нама буде таква светлост, онда нам никаква врлина нећe бити тешка, него лака и природна.[28]

НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. Д. А. 4, 32.

[2] Гал. 5, 22.

[3] Еф. 4, 3.

[4] Еф. 4, 2.

[5] Еф. 4, 3.

[6] Кол. 3, 14.

[7] Ср. Кол. 3, 14—15.

[8] Ср. Еф. 4, 15—16.

[9] Флб. 4, 7.

[10] In Ephes. hom.il. IX, 3; Ρ. gr. t. 62; col. 72—73.

[11] In Ephes. Сар. 4, ν. 3; Ρ. gr. t. 124, ool. 1080 D—1081 A.

[12] Икуменије, Comment. In Ephes, ad loc.; P. gr. t. 118, col. 1213.

[13] Εф. 4, 4. 5—6.

[14] Εф. 4, 30.

[15] Cp. Ис. 63, 10; 1 Сол. 5, 19; Рм. 8, 23.

[16] Εф. 4, 31.

[17] Ср. Еф. 4, 22.

[18] Рм. 14, 17; ср. Кол. 3, 8; Тит. 3, 2—3; 1 Петр. 2, 1.

[19] Еф. 5, 18.

[20] Гал. 5, 22—23.

[21] Јн. 3, 5.

[22] Јн. 3, 34.

[23] 1 Кор. 3, 16; ср. Рм. 8, 9.

[24] Ср. Јн. 7, 38—39.

[25] Јн, 14, 17.

[26] Ср. 1 Кор. 12, 3—13.

[27] 1 Кор. 12, 11.

[28] Св. Златоуст, тамо, 2; col. 129.

Удуховљење и одуховљење

Пошто је живот хришћана у ствари живот у Духу Светом, јер „ко нема Духа Христова, тај није Његов",[1] то сав живот хришћанинов треба да проходи у Духочежњивом расположењу. Зато је живот хришћана непрекидни подвиг удуховљења и одуховљења помоћу светих божанских врлина, које преводи и у свако савршенство одводи молитва. Хришћани се и испуњују Духом Светим живећи и васпитавајући себе и један другога молитвом: „говорећи међу собом у псалмима и славопојима и песмама духовним, певајући и припевајући у срцима својим Господу".[2]Непрекидно молитвено расположење најбољи је знак да човек живи у Духу Светом. Такав човек за све и сва има разумевања;исвазбивањаусебииусветуокосебе он npoпpaћa молитвом Jep он свим бићем осећа и зна да се сви конци свих збивања иалазе у рукама свемоћног и свемилостивог Господа. И зато хришћани и захваљују Господу „свагда за све":[3] захваљују Му што је створио овако чудесан свет; што је створио човека боголиким и дао му способности и средства за богоподобно самоусавршавање; захваљују Му „свагда" што имају Анђеле и Арханђеле за своју свету браћу, што имају Свету Тројицу за Бога; захваљују Му „свагда" што је овај видљиви свет као храм, и људи у њему као свештенослужитељи;[4] захваљују Му „свагда" што је род људски спасао Господом Христом од греха, смрти и ђавола; захваљују Му ,,свагда" нарочито и силно за тако незаменљивог и свеблагог и свемилог Спаситеља као што је Господ Христос, за Његов чудесни домострој спасења, за Цркву, за Духа Светог који Црквом и у Цркви извршује непрекидно спасење света, људи, остварује богочовечански домострој спасења кроз векове и векове, и то остварује преко светих тајни и светих врлина, необично лаких и приступачних за све људе свих времена; и тако нигде краја њиховом захваљивању — „свагда за све", ,,свагда за све", „свагда за све". Но изнад свега ми хришћани не престајемо свим бићем захваљивати Богу и Оцу што нам је дао тако свесавршеног, тако свеидеалног, тако свечудесног Спаситеља — Господа и Богочовека Христа, каквог земаљски свет ни замислити није могао. Све што је род људски могао замислити као најидеалнијег и најсавршенијег Бога и Спаситеља, све нам је то дато у лику Господа Христа, и то несравњено савршеније, љупкије и милије. Гледаш Га, и никад да Га се нагледаш! заиста — „што око људско не виде", то нам је Бог дао у чудесном Господу Христу.[5] Слушаш Га, и никад да Га се наслушаш! заиста — „што ухо људско не чу", то нам је Бог Отац подарио у сладчајшем Господу Исусу.[6] Осећаш Га, волиш Га, и никад да Га се довољно наосећаш и наволиш! заиста — ,,што у срце човеку не дође", то нам је Бог Отац даровао у свемилостивом и свежалостивом Господу Исусу.[7] Но хришћани су нарочито тиме хришћани што захваљују „свагда" и за сваку муку, и за сваку невољу и за сваку беду, јер гле, њих је баш чудотворни Спас наш и начинио средствима нашег спасења, нашег очишћења, нашег освећења, нашег обожења, нашег охристовљења. Α њих је тако много у овоме свету, и зато је свакоме од нас тако лако спасти се помоћу њих. Јер када је Једини Човекољубац крст Свој дао нама као свесилу, благословио као врховно средство освећења и свепобедно оруђе спасења, онда нам је — добро дошла свака мука, свака невоља јер, нам је крстом Спасовим и лака и мила и спасоносна.[8] Хришћанима је добро дошла и свака смрт, коју они доживљују Господа Христа ради, правде Његове ради, Еванђеља Његовог ради, Цркве Његове ради, спасења свога ради, спасења браће своје ради. Притом „захваљујући свагда" Господу свечудесном што је Богочовечанском смрћу Својом највећег непријатеља нашег — смрт претворио у нашег највећег пријатеља: јер нас смрћу — спасава од смрти!

Раскликтана чудесном благовешћу Спасовом, христочежњива душа светог Златоуста благовести: Свети апостол вели: „захваљујући свагда за све".[9] Шта — зар треба захваљивати за све што се деси? Да, да! макар то била болест, макар то било сиромаштво. Захваљуј, макар и не схватио разлог нечега; у томе се баш и састоји захвалност. Ништа велико, ништа особито, ако захваљујеш када си у добру, када си здрав, када си напредан и срећан. Но од тебе се тражи да захваљујеш када си у невољама и жалостима. Немој говорити ништа сем речи: Хвала Ти, Господе! Но шта ја говорим ο невољама које бивају овде на земљи! За сам пакао треба захваљивати Богу, за казне у паклу, за муке упаклу. Јер ако будемо пажљиво размишљали, — несумњиво ће нам много користити и ова ствар: страх од мука у паклу зауздаће срце наше... Да, када нас постижу болести, несреће, беде, онда баш и треба силно захваљивати Богу. И то захваљивати не речима, не језиком, него поступцима, делима, мислима и срцем. Од све душе треба Му захвалити. Јер нас он љуби већма него наши родитељи; и љубав Божја се толико разликује од љубави наших родитеља, колико добро од зла.[10]

НАПОМЕНЕ:

[1] Рм. 8, 9.

[2] Еф. 5, 19.

[3] Еф. 5, 20.

[4] Ср. Кол. 1, 16—20.

[5] Ср. 1 Кор. 2, 9.

[6] Ср. 1 Кор. 2, 9.

[7] Ср. 1 Кор. 2, 9.

[8] Ср. Д. А. 5, 41; 2 Кор. 6,10; 12, 10; Кол. 1, 24; Јевр. 10, 34; Јн. 16, 38.

[9] Еф. 5, 20.

[10] тамо; col. 129. 130.

Свеоружје Божје

Против хришћана ђаволи ратују сваковрсним гресима, страстима, пороцима. Но Црква наоружава хришћане свеоружјем Божјим, н они њиме увек односе победу над сваким ђаволом и над свима ђаволима, само ако то свеоружје ревносно и мудро употребљавају. У томе им је главни војсковођа и врховна сила Дух Свети. Отуда и света ратна заповест хришћанима: „Узмите и мач Духа, који је реч Божја".[1] — Реч Божја, ето мача којим Дух Свети војује, а са Њим и за Њим сви духоносци, сви хришћани. У нашем духовном рату и мач нам је духован. Α шта ће нам мач духовни? Да њиме посечемо сваку неистину, сваку лаж, свако искушење, сваки грех, сваку страст, свако зло, сваког духа зла. „Реч је твоја истина",[2] вели Спас Сво ме небеском Оцу. Зато је свака реч Божја — мач духовни, који силом божанске истине сатире сваку лаж. Таква је свака реч Спаситељева. Јер Он за Своје речи вели: „Речи које вам говорим дух су и живот су".[3] Њих никаква смрт не може умртвити, нити икаква сила зла уништити. „Реч Божја је жива, и јака, и оштрија од свакога мача оштра с обе стране, и пролази тја до растављања душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца".[4] То значи: реч Божја својом силом одваја, разлучује од душе, од духа, од срца, од мисли, од помисли свако зло, па и оно најтананије и најнеприметније, и уништава га до краја, потпуно, неповратно. Α христољубљени тајновидац, свети Воанергес, види Господа Христа на небеском божанском престолу — „из уста његових излажаше мач оштар с обе стране".[5] Тим мачем Господ ће посећи и самог Антихриста, јер свети апостол благовести да ће Антихириста „Господ убити дахом уста својих".[6]

Једнога духа са светим апостолом Павлом, свети Златоуст благовести: Нама је потребно узети не само штит и шлем него и мач Духа, да бисмо се не само осигурали од стрела, пуштених на нас ђаволом, него да и самог ђавола погубимо. Јер душа, поседујући свој мач, и притом још заклоњена од распаљених стрела, маже са великом смелошћу стати против непријатеља, овим мачем расећи његов оклоп, убити змaja и одсећи му главу. И сам апостол Павле тим мачем разори и заплени ђаволове намере. — ,,Који је реч Божја". Речју Божјом апостол овде назива заповест или учење, које Исус Христос завешта апостолима и које они проповедаху свуда. чинећи у име Његово чудеса. Тако и ми да у свему држимо заповести Божје; јер вршењем заповести ми ћемо срушити и умртвити ђавола — ту лукаву змију.[7]

Мачем Духа апостол назива делатност Духа —την τοΰ Πνεύματος Ηνεμуείαv, а делатношћу Духа назива реч Божју. И то значи да Свесвети Дух извршује наше спасење као речју. Јер духовни човек грди ђавола, и овај бежи од њега.[8]

Свеоружје Божје хришћанин ћe богомудро употребити, и однети победу над свима духовима зла, само ако се буде непрестано молио Богу и стражио: сваком молитвом и мољењем Богу се у свако доба молећи у Духу, и ради тога стражећи са сваком истрајношћу и молитвом за све свете.[9] У духовном рату борбени и победнички дух се одржава — непрестаном молитвом, непрестаним призивањем Божје помоћи. Јер се тај рат од почетка до краја води Богом. Молитва држи у будном стању све врлине душе; не да им да малакшу, да клону, да задремају. Она је и стражар, и будитељ, и чувар сваке врлине. Она их води и руководи у рату са свима гресима, пороцима, искушењима. Свети Оци уче да је молитва — хоровођа у хору врлина. Она их разврстава, распоређује, усклађује; она и управља. Има ли непрекидну молитву у срцу, хришћанин никад неће у борби са гресима и искушењима пасти, никад пропасти. Α за то је потребно: бити одлучан и приморавати себе на молитву. Јер ономе који приморава себе па молитву, Бог и даје молитву. Даје све дотле док се молитва не претвори у непрекидну молитву. Α непрекидна молитва наша, то је једино божанско еванђелско јемство да ћемо непрекидно побеђивати у нашем ратовању са духовима зла и греха. Молитва хришћанинова увек се грана и у молитве ,,за све свете", тојест за све хришћане, јер су и они у непрекидном рату са духовима зла испод неба. Α као такви, они су иаши саборци и савезници. Је ли човек хришћанин, сваки је ђаво стално у рату са њим; сваки изводи сву силу своју против њега: демон гњева — гњев, демон блуда — блуд, демон гордости — гордост, демон пакости — пакост. демон зависти — завист, демон очаја — очајање; и тако редом, име им је легион, а њиховим саблазнима и страстима — ни броја се не зна.

Но ма колико их било, увек је наше „свеоружје Божје" јаче од њих, способно да их разјури и победи на свима бојиштима у свима биткама. Нарочито када нас у том ратовању воде и предводе челници светих благодатних врлина: молитва и пост. Пред њима се не може одржати ни један зли дух; од њиховог огња oни ce дају у безобзирно бекство. Ма колико се духови зла окомили на хришћанина из спољњег света, или чак продрли у њега, и укопали се, и ушанчили се у његовој души, и настанили се, и претворили срце његово у дом свој, ипак нема места страху: треба само извести против њих молитву и пост, а у резерви држати љубав, милосрђе, кротост, смиреност, веру, истину, правду, трпљење, — и ступити у борбу, и ратовати истрајно и неустрашиво, и са безмерном надом, па ће несумњиво победити све духове зла, и оне у себи и оне око себе. Јер су уста Свеистинитога и Свепобеднога изрекла ову благовест: „Овај се род изгони само молитвом и постом":[10] тојест род свих нечистих духова, и оних најгорих и оних најопаснијих.[11] Молитва и пост су божански свелек од свакога зла, од свакога ђавола. Молећи се и постећи се, хришћанин постаје непобедиви победник: непобедив не само од људи, него и од саме смрти, и од грехова, и од ђавола. Јер и греси и ђаволи сачињавају један „род". Α свемилостиви Господ је зато дошао у наш свет, поставши Богочовек, да нам да победу над њима, и лек од њих. Да, лек од греха, лек од смрти, лек. од ђавола.

Та свепобедна молитва је увек „у Духу Светом":[12] Он јој даје силе да траје, да непрестано траје и гори и пламти у нашем срцу. У питању је све наше: сва вечност наша, јер ђаволи то и раде што нам гресима и страстима краду вечност, и рај, и небо, и царство небеско, па и самог нам Бога и Господа краду. Стога се треба свагда молити Богу, и не дати да дотужи.[13] Разуме се, молитва извире из наше вере у Господа свеблагог, који је због тога са благовешћу ο молитви и посту изрекао и благовест ο вери објавивши: „Све што узиштете у молитви верујући, добићете".[14]

Христовом човеку, све што му се догађа, служи на спасење. Нико се сам не спасава. Сваки се спасава помоћу ближњих, — то је учење светих Отаца. Спасење се никада не даје човеку без помоћи ближњих. То је прва половина благовести спасења. Али, то није све, и није довољно. То је одавде, са земље, помоћ људска. Потребна је још помоћ одозго, с неба, помоћ Духа Светога, помоћ Тројичног Божанства.[15] Јер душа људска је тако огромна и толико важна, да у њеном спасењу учествује и небо и земља, и људи и Анђели. и сва Пресвета Тројица.

Ради Богочовека Господа Христа и у оквиру Богочовечанског домостроја cпасењa људи се спасавају у Богочовечанском телу Христове Цркве служећи Трисветом Богу Духом Светим.[16] ΑДухом Светим служи се Богу када се свето и беспрекорно живи у светим заповестима Божјим, и тако очисти и душа и срце од свакога греха и зла. Пример тога: свети Апостоли, и сви прави хришћани од њих па до данашњега дана. Сав живот њихов бива у Духу Светом, од почетка до краја. Јер без Светога Духа човек не може ни познати ни признати Христа за Бога и Спаситеља, а камоли живети у Њему као Богу и Спаситељу.[17]НоДухСветинасспасаваСпаситељемХристомИсусомиЊеговимБогочовечанским домостројем спасења = Црквом. Стога се ми ,;и хвалимо Христом Исусом":[18] јер нам је од Њега и због Њега — све: и Дух Свети и спасење, и сви дарови које је свебогати Бог доброте и човекољубља могао да дарује роду људском.[19]Хвалимо се Њиме, јер нас је не само спасао од греха, смрти и ђавола, него нам је и живот вечни подарио, и сва вечна божанска блага. Хвалимо се Њиме, јер нам је божански савршено и човечански приступачно решио сва питања живота и света, која одискони муче дух људски.

НАПОМЕНЕ:

[1] Еф. 6, 17.

[2] Јн. 17, 17.

[3] Јн. 6, 63.

[4] Јевр. 4, 12.

[5] Откр. 1, 16; ср. 2, 12.

[6] 2 Сол. 2, 8.

[7] тамо, 3; col. 171 — 172.

[8] Блажени Теодорит, тамо, ad loc; col. 556 Α. Β.

[9] Εф. 6, 18.

[10] Мт. 17, 21.

[11] Мт, 17, 15—17.

[12] Еф. 6, 18.

[13] Лк. 18, 1.

[14] Мт. 21, 22; ср. Мк. 11, 24

[15] Флб. 1, 19.

[16] Флб. 3, 1

[17] Ср. 1 Кор. 12, 3—11; Рм. 8, 9; Јн. 16, 13.

[18] Флб. 3, 3.

[19] Рм. 8, 32.

Љубав Духа Светога

У Богочовечанском телу Христовом — Црква, па стога и у хришћана, све је богочовечанско, ништа чисто човечанско, јер је све човечанско нераздељиво сједињено са Божанским. То нарочито важи за љубав хришћанску. Она је од Духа Светог, и сва у Духу Светом, и то због Господа Христа и ради Господа Христа. Ми дајемо срце, а љубав нам даје Дух Свети. ,,Љубав Божја" се излива „у срца наша Духом Светим који је дат нама",[1] дат кроз свете тајне и свете врлине. Зато јe љубав хришћанска јединствена по свему у нашем човечанском свету: сва је света, сва бестрасна, сва бесмртна, сва богочовечанска.[2] Будући таква — „она је изнад сваке друге љубави; као нека царица влада над својима; њу ништа земаљско не рађа: нинавика, ни доброчинство, ни природа, ни време, већ она силази одозго, с неба. И што те чуди, ако јој за постојање није потребно доброчинство, и што она и у злопаћењима не пропада? Љубав духовна се ничим не затире, јер је такав њен састав. Ни време, ни дуг живот, ни злопаћење, ни непријатности, ни гњев, ни увреда, нити ишта друго продире у ту љубав, нити је шта може уништити".[3]

НАПОМЕНЕ:

[1] Рм. 5, 5.

[2] Ср. Кол. 1, 8; Рм. 15, 30.

[3] Св. Златоуст, In Coloss., Homil. Ι, 3; Ρ. gr. t, 62, сol. 303.

Еванђеље - Сам Господ Христос

Еванђеље Христово као књига не би могло извршити спасење света, те се стога не би ни могло ни смело називати Еванђељем = Благовешћу. Оно је благовест само Богочове· ком Христом, Спаситељем света, јер само Спаситељ спасава својом Богочовечанском Личношћу и Својом божанском силом. И оно је Благовест само уколико свака реч његова садржи у себи од Спасове Богочовечанске спасилачке силе. Али, никаква реч људска не може сместити и изразити Богочовека Господа Христа са Његовим безбројним божанским савршенствима и бескрајностима. Зато је сву истину ο томе казао први свети Богослов — Еванђелист Јован, када је своје чудесно и по богонадахнутости ненадмашно Еванђеље ο Господу Христу завршио речима: Α има и много друго што учини Исус, што када би се редом написало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге.[1]

Шта је Еванђеље Христово? — Сам Богочовек Христос са васцелим богочовечанским подвигом спасења. Проповедало речима, оно спасава само када су те речи испуњене и праћене богочовечанском силом Христовом која и извршује спасење у онима који верују. Α када су те речи лишене те богочовечанске силе онда оне не спасавају. Зато Еванђеље није у надговорљивим речима мудрости људске, нeгo у јављању силе Божије.[2] Па и то није све, јер је за спасење духа људског од свега греховног, од свега смртног, од свега ђавољег, неопходан Дух Свети: да се сав сједини са духом човечијим. Јер само Свесвети Дух светошћу Својом освећује човека, потискујући из њега све што је несвето, нечисто, прљаво, рђаво, грешно, зло, демонско, и освећујући сву душу његову, сво срце, сву савест, сву вољу, све тело. Ништа човечије није туђе Духу Светом сем греха. Јер је човек и саздан духоликим, да би био обиталиште Духа Светог. И он то постаје вером у Господа Христа, због које му Спас и даје Духа Свог Светог, са свима Његовим свесветим и свеосвећујућим силама, које и спасавају од сваког греха и од свега греховног. Својим Еванђељем чудесни Господ то и жели: да нам због вере наше да и божанске силе Духа Светог, које и изграђују у нама ново биће, подобно Господу Христу и Духу Светом својом чистотом, светошћу и праведношћу. Као што смо грехом постали туђи Богу, тако спасењем постајемо своји Њему. Као што нам је због греховности наше све Божје постало туђе, а и ми, Богу, тако нам је кроз очовечење Господа Христа све Божје постало наше: и Вечна Истина, и Вечна Правда, и Вечна Љубав, и Вечни живот, и Вечно блаженство. Зато и Еванђеље, које је у свему и по свему Богочовеково, постаје наше кроз Његово човекољубље и кроз наше христољубље. Отуда свети христоносни апостол Павле и благовести Солуњанима: „Еванђеље наше не би κвама само у речи, него и у сили и у Духу Светом".[3]

НАПОМЕНЕ:

[1] Јн, 21, 25.

[2] Ср. 1 Кор. 2, 4—5.

[3] 1 Сол. 1, 5; ср. 1 Кор. 2, 4; 2 Сол. 1, 11; 2 Тим. 1, 7; Јевр. 6, 4—5.

Савршени образац човека

Богочовек је савршени образац човека у коме је савршено остварено божанско добро на човечански начин, и тиме људима дат савршени образац светог човека, узор савршене светости. И Он нас свим бићем Својим, и свом науко.м Својом, и свим животом Својим, и крстом Својим, и васкрсењем Својим, и вазнесењем Својим позива тој светости. И хришћани, ако су заиста Христови, дужни су живети по Христу, и бити свети у свему живљењу; јер је свима заповеђено од Бога: „Будите свети, јер сам ја свет".[1] За свети живот нама се дарују божанска блага, каква окο људско не виде, и ухо не чу, и срце не наслути.[2]И више од тога: нама се дарује свесладчајши Господ Исус — Једини истинити Бог, и са Њиме све што Он као Бог има, а што ми људи не можемо ни наслутити, а камоли замiслити. Доказ томе — васцело Еванђеље Његово и Црква Његова.

Који то одбацује, не одбацује човека него Бога: јер је Он као Једини истинити Бог и .могао то дати људима. Само Он — Богочовек; а никада човек, никакав човек, па ма ко он био, и ма где, и ма кад. Сведоци су тога — Солунски хришћани, јер је Он и њима ,,дао Светог Духа Свог"[3] кроз свето крштење најпре, а затим Га стално даје кроз остале свете тајне и свете врлине.[4]

НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. 1 Петр. 1, 15—16.

[2] Ср. 1 Кор. 2, 9.

[3] 1 Сол. 4, 8.

[4] Ср. 1 Сол. 4, 2. 3. 7. 8.

"Духа не гасите"

Хришћанин се постаје, и хришћанин ce остаје, када се дух човеков испуни Духом Светим кроз свету тајну крштења, па потом и надаље допуњује себе Духом Светим кроз остале свете тајне и свете врлине. Ту све зависи од човекове ревности. Дух Свети се усељује у душу човекову кроз свете дарове: они су као огањ, који се запаљује вером, а распаљује и одржава неугасив кроз остале свете врлине и свете тајне. Када се света божанска љубав Духом Светим излије у срце човеку,[1] она се разгорева и распламћује помоћу молитве, смирености, кротости, и осталих светих врлина; помоћу светог Причешћа, свете исповести, и осталих светих тајни. Такође се и вера разгорева помоћу светих тајни и светих врлина; и смиреност, и кротост, и молитва, и трпљење, и свака еванђелска врлина уопште. Све су оне као огањ, свети огањ: горе у души, загревају је, обасјавају је, просветљују је, просвећују је. Жижак душе непрестано гори, ако му се стално долива уље светих врлина еванђелских и светих тајни. Без тог уља жижак се гаси, као у лудих девојака,[2] и душа луди у тами греха и непокајања.

Када се у души хришћаниновој погасе огњеви дарова Духа Светога, човек остане при своме обезбоженом духу који луди у свом беспомоћном самољубљу и саможивости и самодовољности. Као што се тело човеково одржава у животу уносећи у себе храну из спољњег вештаственог света, тако се и дух човеков одржава у животу узимајући у себе храну из спољњег духовног света, најпре — храну Духа Светога. Α та храна јесу дарови Светога Духа: Вечна Божанска Истина, Вечна Божанска Правда, Љубав, Мудрост, Добро, Вечни Живот. Кроз све то дух човеков се разгорева у неугасиви огањ Вечне Истине и Правде и Мудрости и Вечнога Живота. Α када дух човеков љубављу својом према лажи, неправди, греху, злу, потисне и протера из себе Вечну Истину Божју и Правду и Мудрост и Добро, онда лаж и неправда и грех и зло погасе у њему све светиљке, навуку безбројне духовне смрти, које испуне дух његов неизбројним тминама и помрачинама

Све што је у човеку од Светога Духа, гаси се нечистим животом: гаси самољубљем, гаси себичношћу, гаси мржњом, пакошћу, злобом, похотом, среброљубљем, гордошћу, лењошћу, и сваким другим грехом. Лењошћу и грехољубивим животом гасећи у себи веру, и љубав, и правду, и истину, и доброту, и смиреност, и молитву, ми у ствари гасимо дарове Духа Светога, а тиме самог Духа Светог. Отуда Еванђелска заповест: „Духа не гасите",[3] — јер гасећи Њега, ви гасите једину истиниту Светлост свога духа, једину истиниту Правду, и Истину, и Љубав, и Мудрост, и Вечни Живот. И онда? — Онда тело човеково постаје лудница за обезбожени и обездуховљени дух његов: и дух себе гризе и једе, и уподобљава се ђаволу, који у својој потпуној откинутости од Бога, и у себезатворености, и самодовољности, проводи страшни живот свој, који није други до пакао, вечити пакао. Јер, шта је пакао? Пакао је свесно и добровољно живљење без Бога и против Бога, без Истине Божје и против Истине Божје, без Правде Божје и против Правде Божје, без Мудрости Божје и против Мудрости Божје, без Љубави Божје и против Љубави Божје. Α шта је рај за дух човеков? Рај је: испунити себе Духом Светим, испунити себе васцелим Богом и Господом Исусом Христом, и живети стално, бесмртно и вечито — васцелом Божанском Истином, васцелом Божанском Правдом, васцелом Божанском Љубављу, васцелом Божанском Мудрошћу, васцелом Божанском Пуноћом.[4] Само тако, и једино тако дух људски достиже своје божанско савршенство, које и није друго до непрекидно и бесконачно и вечито живљење у свима богочовечанским савршенствима, живљење љубављу и благодаћу Јединог Човекољупца у свима световима — Господа нашег Исуса Христа, који свим блаженствима испуњује сваку христољубиву душу, живећи у њој свима Својим чудесним савршенствима кроза све бесконачне векове векова.

НАПОМЕНЕ:

[1] ср. Рм. 5, 5.

[2] Ср. Мт. 25, 3—12.

[3] 1 Сол. 5, 19.

[4] Ср. Кол. 2, 9—10; 1, 19; Еф. 1, 23; 3, 19; 2, 22; Јн. 14, 23.

Спасење - освећење Духом

Тросунчани Бог љубави подарио нам је спасење у Спаситељу, Богочовеку Исусу Христу. Α како оно постаје наше, моје, твоје? — „Светошћу Духа и вером истине — ( = кроз освећење Духом, у светости Духа и у вери истине).[1]Освећење нам се даје благодаћу Ду ха Светога кроз свете тајне и свете врлине; а ми у то уносимо подвиг вере, у коме се клицно садрже сви остали еванђелски подвизи спасења. Грехом је извршено обесвећење људске природе, rpexом који је пореклом сав од духа несветог, од духа зла — ђавола. Духом Светим се врши освећење људске природе, јер Дух Свети благодаћу Својом изгони и уништава грех у човеку. Васцелим Својим Еванђељем спасења Господ нас позива у светост.[2] Јавивши се као Спаситељ рода људског, Господ Христос нам је постао „од Бога освећење".[3] Видећи какву славу Господ Христос нуди људској природи, ми треба да уде своје дајемо за слуге правди на посвећење, као што смо их раније давали за робове нечистоти и безакоњу.[4]

У богочовечанском подвигу спасења: освећење је од Духа Светога, а вера од нас. И то: ,,вера истине", истине која је сва од Вечне Истине = Богочовека Христа. У њој нема ничег пролазног, људског, лажног, измишљеног. У њој је све богочовечанска стварност: оно што је у њој човечанско, увек је осигурано божанским, и осуштињено, и овечњено, и освећено, и обесмрћено. Та „вера Истине" је животни подвиг: том вером се уистињује и оистињује ум наш, и срце наше, и савест наша, и тело наше, и васцело биће наше. Христос = Истина — Свеистина једини даје роду људском веру Истине: тако од Њега једино и знамо за јединог истинитог Бога, и распознајемо све лажне и самозване богове. Све што није од те вере — лаж је, грех је, смрт је.'[5] Разуме се, вером се човек хришћанин освећује; и освећујући се, његова вера расте све више и више. То је двоједан подвиг: у вери је освећење, у освећењу је вера. Једно другим расте и живи и креће се и бива. Увек је ту посреди сарадња благодати Божје и слободе наше: слобода наша се освећује благодаћу, благодаћу и обожује, благодаћу и обесконачује, благодаћу и овечнује; али исто тако: благодат постаје наша — слободном вером нашом, која је на свима ступњевима и благодатна и слободна: благодатно — слободна, слободно — благодатна. Нашом слободном вером у Истину ми се облагодаћујемо, освећујемо; а благодат, облагодаћењем природе ума нашег и срца и воље и савести, увећава веру нашу до свих њених богочовечанских бескрајности.

„Вера Истине" је од Господа Истине, и од .Духа Истине". Она је једносушна са „љубављу Истине".[6] Шта је Еванђеље Господа Xpистa? Позив на спасење од ђавола Богом, од греха Јединим Безгрешним, од смрти Једнним Бесмртним. Свака реч Еванђеља Спасова је позив на узбуну, на побуну, на устанак против гpеxaштоје у нама, против смрти што је у нама, против ђавола што се скрива у нама кроз грехе наше. Ако је човек грехољубљем заспао на смрт, Еванђељe га буди покајањем, запаљује му душу огњем вере, који пламтећи жуди да сагори у њему све смртно, све греховно, све ђавоље. То је онај огањ који је Спаситељ дошао да запали на земљи;[7] и запалио га Духом Светим на дан Свете Педесетнице, и ето га вечито гори у Цркви Христовој, и запаљује свако срце, сваку душу, сваку савест, чим приђу Цркви као дому спасења. Нема смрти, нема греха, нема страсти, из којих човека не може пробудити и васкрснути Еванђеље Спасово, јер је оно сила Божја на спасење свакоме који жели себи спасење од греха, смрти и ђавола.[8]Еванђеље Спасово и јесте позив који Господ Бог упућује лично свакоме човеку, којим нас позива на спасење Богочовеком, Његовом светом Црквом, светим тајнама и светим врлинама, које су у Цркви дате Духом Светим, и дају се непрестано свакоме, свакоме, свакоме, који себи жели спасење.[9]

У чему је слава човека? У спасењу од греха, јер је грех срам и стид човека; у спасењу од смрти, јер је смрт — срам и стид босмртне и боголике душе човекове; у спасењу од ђавола, јер је ђаво — стид и срам пред Богом и боголиком природом човековом. Спаситељ спасава човека од греха — светошћу Своје Божанске Истине, Своје Божанске Правде, Своје Божанске Љубави, Свога Божанског Живота, зато је слава човека, вечна слава човека, у Вечној Божанској Истини Христовој, у Вечној Божанској Правди Христовој, у Вечној Божанској Љубави Христовој, у Вечном Божанском Животу Христовом. Једном речју: слава човека је Богочовек Господ Христос, и све што Он има и даје човеку. Слава је човека у cпасењу Богочовеком: јер му то спасење даје све оно што је Спасово, даје му и самог Спаситеља испуњујући га Њиме, те хришћанин живи Њиме и ради Њега и у Њему; зато је сав у вечној слави, која за хришћанина почиње још овде на земљи.[10]

Вера приводи човека Христу, зато је почетак славе човекове у његовој вери; од вере се рађа молитва, од молитве љубав, од љубави смиреност, од смирености кротост, од кротости пост, од поста трпљење, од трпљења умилење, од умилења жалостивост, зато је у свима овим светим подвизима слава човекова. Она кроз њих расте и грана се у своје богочовечанске бесконачности. Спасавајући себе богочовечанским подвизима спасења, човек са спасењем добија у Христу и вечну славу,[11] јер добија са Њим Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Љубав, Вечну Радост, Вечно Блаженство, Вечно Царство Пресвете Тројице. Α у томе се и састоји божанско величанство човека и божанска слава Господа Христа, коју Он обећава свима следбеницима Својим, који задобијају спасење кроз освећење Духом Светим помоћу светих тајни и светих врлина, те се на тај начин духовно-благодатно сједињују са Својим Спаситељем, Господом Христом, и тако сједињени са Њим, биће вечито онде где и Он, учествујући у Његовој слави.[12]

Због свега тога, свети апостол наређује Солунским хришћанима: „стојте чврсто и држите предања — τας παραδό6εις — којима се научисте или речју или посланицом нашом".[13] — Шта су „предања наша"? Све оно што нам је Господ Христос сам и преко Духа Свог Светог заповедио да држимо, и да по томе живимо; све оно што је оставио у Цркви Својој, у којој стално обитава Он са Духом Својим Светим.[14] „Предања наша", то је сав благодатни живот наш у Христу Богу и Духу Светом, живот нас хришћана који је почео у Цркви Христовој преко апостола силаском Духа Светога. Сав тај живот наш, није од нас већ од Господа Исуса благодаћу Светога Духа. Или тачније: сав тај живот наш је од Оца кроз Сина у Духу Светом. Зато је он сав изаткан од светости и бесмртности и вечности. Αнастао је свом пуноћом својом у Цркви Спасовој, која је тело оваплоћеног Бога и Господа Христа, силаском Светога Духа, који кроз све Своје божанске свете дарове и силе, свете тајне и свете врлине, борави и живи вечито у Цркви Христовој. Тако, „предања наша", то је нови благодатни живот у Духу Светом: живот у Вечној Истини Божјој, у Вечној Правди Божјој, у Вечној Љубави Божјој, у Вечном Животу Божјем. Ту човек ништа не ствара, нити може стварати Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот, вeћ све то може усвајати, примати, у своје претварати. Α све се то у Господу Христу и у Цркви Његовој даје њему благодаћу Духа Светогa, даје и предаје. Τу се од човека тражи једно: да та предања прими и по њима живи. Α прима их, како? Вером која га уводи у Цркву, и помоћу светих тајни и светих врлина води кроз нови благодатни живот у Духу Светом.

Све што је светим апостолима предато од Господа Христа и Духа Светога и јесте предање, свето Предање: ту спада свеколико Спасово учење, и све животворне силе за остварење тог учења у животу људском. Све то и свети апостоли предају или речју својом или посланицама својим. Нешто је записано, а више усмено; но све то заједно сачињава Божанско Откривење: Еванђеље Господа Христа, Еванђеље спасења предато Цркви Христом Господом у Духу Светом. Зато оно и јесте предање Божје у свој опширности својој. Записано Еванђеље допуњује се неписаним Еванђељем Цркве; њиме се и тумачи дејством благодати Духа Светога који обитава у њој. У ствари, то је у Цркви све једна целина, једно живо духовно тело: записано и усмено предање. Зато, постоји ли Предање Цркве — „више ништа не тражи":[15]јеруњемујесвештојепотребнозаспасењељудиизањиховживоту овом и у оном свету.

НАПОМЕНЕ:

[1] 2 Coл. 2, 13

[2] 1 Сол. 4, 3.

[3] 1 Кор. 1, 30.

[4] Рм. 6, 19.

[5] Ср. Рм. 14, 23.

[6] 2 Сол. 2, 10.

[7] Ср. Лк. 12, 4.

[8] Ср. Рм. 1, 16; 1 Кор. 1, 18.

[9] Ср. 2 Сол. 2, 14.

[10] Ср. 2 Сол. 2, 14.

[11] Ср. 2 Тм. 2, 10.

[12] Ср. Јн. 17, 17—24.

[13] 2 Сол. 2, 15.

[14] Ср. Мт. 28, 19—20.

[15] Св. Златоуст: Ιn 2 Thess., ad locum; P. gr. t. 62, col. 488.

Најсавршенија христодикеја

Светом Педесетницом, силаском Духа Светога у Богочовечанско тело Цркве, и остајањем заувек у њему, омогућена је, остварена је, дата је најсавршенија христодикеја. Тиме је по прв пут у историји рода људског дата и најсавршенија теодикеја, и најсавршенија антроподикеја, и у њима најсавршенија космодикеја. Све је то од почетка до краја у Богочовечанском домостроју спасења: и савршени Бог и савршени човек = Богочовек Господ Исус Христос.Α у Богочовеку и сама радионица спасења: Црква, тело Христово, тело свеблагодатно, свеживотворно, свемоћно, бесмртно, боговечно.

У Богочовеку = Цркви су све тајне свих светова: и тајна Бога, и тајна човека, и тајна целокупне творевине. Човек оправдан Богом, Бог оправдан човеком. И један и други оправдани Духом Светим: објашњени, облаговешћени; и Бог и човек изузетне благовести. Α свеблаговест — Богочовек — Црква: и у Њему и кроз Њега и ради Њега, дат нама, Дух Свети.[1] Савршени човек, прави човек је Богочовек Христос. Стога је у Њему једина логична и стварна антроподикеја: јер у Њему је остварен и дат савршени човек, човек без греха, сав — Вечна Правда, сав — Вечна Љубав, сав — Вечни Живот.[2] И тог савршеног човека ми, сутелесници Христови,[3] доживљујемо као себе у Богочовечанском телу Цркве, растући Њиме кроз свете тајне и свете врлине.[4] Α све то бива у Духу Светом и Духом Светим, којим Црква живи и дела.[5]

Све то и јесте благовест духоносног и христоносног апостола: „Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у духу.[6] Сав Богочавечански домострој спасења има своју христодикеју у Духу Светом, у васцелој Његовој божанској делатности у Цркви. Духом Светим оправдан је целокупни Богочовечански домострој cпасењa, дат и остварен и оствариван Богочовеком Христом.

Света Педесетница: у њој сва благовест ο Цркви. Духом Светим paђa се Црква = тело Христово на дан Свете Педесетнице, као што се тело Христово Цркве рађа на Божић од Духа Светог и Свете Дјеве Марије. Посреди је двоједна благовест ο Цркви као телу Христовом. Духом Светим силно је посведочено, и непрестано се посведочује, васкрсење Христово, а са њим и за њим и све Богочовеково пре Васкрсења и по Васкрсењу: сав Христос, сва Црква Његова.[7]Духом Светим Богочовек казује Себе васцелог, изграђуje Богочовечанско тело Цркве Своје, и води кроза њ крвоток богочовечанских сила Својих. Живљењем Својим у Богочовечанском телу Цркве, Дух Свети посведочава божански свеистинито и свеубедљиво: да је Богочовек Својим Богочовечанским домостројем спасења оправдао Бога пред човеком и оправдао човека пред Богом.

Шта је највећа вредност — Свевредност; шта најдрагоценије благо — Свеблаго у нашем земаљском свету и у свима световима у којима се креће људска мисао и људско биће? Несумњиво Богочовек Господ Христос = Његово Богочовечанско тело: Црква. И у њој: све богочовечанске истине, све богочовечанске светиње, сви Богочовечански дарови, Богочовечанско Еванђеље, богочовечанска вера, богочовечанска љубав, све богочовечанске свете тајне, све богочовечанске свете врлине, свети богочовечански живот, света богочовечанска бесмртност, света богочовечанска вечност, света богочовечанска богочовечност. И кроза све то и у свему томе: Тросунчани Бог и Господ = Пресвета Тројица: Отац, Син и Дух Свети. То стећи, то имати, то сачувати, тиме живети, тиме бесмртовати, тиме вечновати — и сачињава многоструки подвиг човекова спасења, охристовљења, обогочовечења, обожења, отројичења.

Отуда благовест и заповест светог апостола Павла светом апостолу Тимотеју, и преко њега свима хришћанима: ,Добри аманет — поверено благо = предање, сачувај Духом Светим који живи у нама".[8]

Шта је аманет, предано благо, предање, врховна Свевредност? Пре свега и изнад свега: сам Господ Христос — Богочовек и Спаситељ. И са Њим, и у Њему, и од Њега васцело Еванђеље Његово, препуно Вечне Истине, Вечне Правде, Вечне Љубави, Вечног Живота, и свих богочовечанских вредносги и богочовечанских вечних стварности. Једном речју: предање, врховна свевредност јесте Црква: Богочовечанско тело Христово, и Он — глава њена.

Аманет? = спасење људи, и богочовсчанска средства спасења и обожења: благодат светих тајни и светих врлина, на челу са светом вером и светим крштењем.[9] Α спасење, а oбoжeњe? Победа над смрћу и сваким грехом и сваким ђаволом, и бесмртно живљење васкрслим Господом у Богочовечанском телу Цркве Његове. Богочовечаиски аманет је бесмртан и вечан: прати сваког хришћанина у целокупном постојању његавом: од земаљског живота у времену, па кроз сву вечност.[10]

Духом Светим, који је Дух Богочовека Христа,[11] чува се све што је Богочовеково, а најпре сам Богочовек, који је Црква. Α Дух Свети постаје наш, сједињује се са нашим духом преко светих тајни и светих врлина и васкрсава нас из свих смрти када ревнујемо у христочежњивом живљењу.

Свети Златоуст благовести: Шта је предање? Вера, проповед. И свети апостол чини све да би се то предање, то свескупоцено благо сачувало у целости, неизмењено и не упропашћено...[12] „Добри аманет сачувај". Како? „Духом Светим који живи у нама". Људска душа и људска моћ нису у стању да сами по себи сачувају таква блага каква су нам поверена. Зашто? Зато што је око нас много разбојника, густа помрачина, ђаво стоји и плете замке, и ми не знамо у који ћe час, у које време он напасти на нас. Како можемо ми сачувати та блага? Духом Светим, тојест ако будемо имали у себи Духа Светога. Α Он ће бити присутан у нама, ако ми не одбацимо благодат Његову. Он је тврђава наша, Он — прибежиште. Ако Он живи у нама и сам нас чува, нашто онда поуке? На то, да Га задржавамо у себи, да Га чувамо, и не одгонимо од себе рђавим делима.[13]

Блажени Теофилакт богомудрује: „сачувај аманет Духом Светим" значи: сачувај оно што ти је заповеђено односно вере, и односно живота по вери. Како сачувати? Не људском силом, него Духом Светим који обитава у нама кроз крштење. Ако ми држимо Њега у себи и не одгонимо Га својим нехатом и рђавошћу,тоћеиОнсачувати у нама све што имамо од Бога. Дакле: постарај се сачувати Духа Светога, и Он ћe сачувати у теби оно што ти је предано, у аманет остављено.[14]

Грех је безумље душе, лудило душе; он својим саблажњивим жељама и заводљивим сластима залуди човека, и он хита из порока у порок, грешећи и небу и земљи, и себи и ближњима, и на тај начин убијајући и себе и ближње.[15] Α човек је створен боголиким, да би боголиком мудрошћу живео божански мудро и разумно. Но грех? Сваки грех је по природи ђаволик, и на сваком греху ђаво потајно одсликава себе, те тако сваки грех увек носи лик ђавола у себи. И грехољубив човек неминовно постаје убитачно ђаволик. Α сваки грех, обезумљујући боголики ум човеков, чини те човек и живи ђавољим животом, срљајући из греха у грех.

У грeховном безумљусвомчовекизмишљасебимногобројнебогове и постаје незнабожни многобожац, проглашавајући за богове: људе, животиње, стихије, демоне, страсти, сласти, идеје, науку, културу, цивилизацију . . .

Чим је у питању душа људска — пред нама се пружа безобални океан језиве и божанствене бесконачности. Αкад је у питању грех, ту се мајушпо људско сазнање претвара у грч од несагледности и његове тајне и силе. Душа људска, самим својим постојањем, стално се прелива преко свих граница нашег видљивог света, и тоне у оностране бескрајности. Но исто тако и грех. И једно и друго као да нису од овога света већ од онога. И стварно тако и јесте: душа је од Бога, грех од ђавола. Када се душа преда Богу, и живи по његовим законима, онда се живог њен постепено претвара у рај. Α када се душа пода греху, њен се живот постепено претвара у пакао. То нам речито показују христоносни светитељи и непокајани грешници.

Грех је једина неприродност у природи и човека и космоса. Туђинац, странац, уљез, злочинац, мучитељ, убица, — ето, то је грех у свакоме од нас. Али, по разорности својој, грех је у суштини ђаво. По ненадмашној дефиницији ненадмашног благовесника, Светог Јована Златоуста: „Грех је ђаво". Ето, у томе је сва тајна греха, и сва сила греха, и сав ужас греха, и сав пакао греха. Нема ђавола без греха, ни греха без ђавола. И у најмањем греху крије се ђаво. Свакако мали, али ипак ђаво. Α ђаво не зна за милост према човеку. Када гpex сазри, рађа смрт. Ето коначне страшилности греха: смрт. Искуство рода људског потврђује: грех и смрт су личне ђаволове силе. Помоћу њих ђаво држи грехољубиве људе у свом одвратном загрљају. Докле? Док се не покају.

У нашем земаљском свету огромна је „тајна безакоња", тајна греха, тајна зла. Насупрот тајни добра, које усидрено у савести човека, увек је својим жнвотним нервом везано за извор свакога добра — Бога. И то Бога и Господа Исуса Христа. Њиме се храни, одржава себе у животу и у својој бесмртности. Као Бог свакога добра Он је и дошао у наш земаљски свет да нам да лек за сваки грех, за свако зло, јер нема зла изван греха. Као Једини Човекољубац Он нам је дао не само лек већ свелек, који непогрешиво исцељује сваки грех у људској природи. Α тај свелек јесте покајање. Одбаци ли човек тај једини лек, једини свелек, људско се биће неминовно отискује у демонизам, у сатанизам, у само бесмртно царство зла: пакао.

Кроз грех човек се свађа са Богом, ратује са Њиме, непријатељује. Као главна ђавоља сила, грех не подноси ни Бога, нити ишта Божије. Зато, настани ли се у души човековој, он постепено убија у њој свако добро: најпре веру, па молитву, па љубав, па пост, па милостивост. Грехољубљем својим човек постепено врши самоубиство. Нема страшнијег убице од греха. Он је у ствари човеков свеубица. Зато је главна брига пробуђеног човека: убити rpex У себи, и преко њега и самог ђавола, који нас и убија грехом. Но како убити грех, како убити ђавола? То може учинити само Богочовек. Господ Христос, који је ради тога и постао човек. И Он то чини нашом вером у Њега, нашом љубављу за Њега, нашим покајањем пред Њим, нашом молитвом к Њему. Животни пут човеков, још на земљи, протеже се од пакла до раја, од ђавола до Бога. У томе је човекова бесмртност и вечност. Непокајани грех још овде на земљи постаје за човека неподпошљива мука: пакао, и његов безброј. Гњев — један пакао, гордост — други, завист — трећи, среброљубље, похота, злоба — пакао, пакао, пакао. Јер у сваком греху таји се по ђаво, и у њему по пакао. То увек бива када човековом душом овлада грех, ма који грех. Спасење душе од тих паклених мука је једно, само једно: вером и покајањем својим увести у душу своју чудесног и свемилостивог Господа Христа, који и разлије по души вечни рајски мир и бесмртну радост. Тако човек једино и нађе себе правог, себе боголиког, себе бесмртног, себе вечног.

Само Еванђеље Богочовека Христа зна у потпуности тајну греха, природу греха, и све што он крије у себи. Еванђелски Блудни син је савршени пример покајаног грешника. Кроз његову слободну вољу у његовом животу учествује и земља и небо, и ђаво и Бог, и рај и пакао. Грех постепено осиромаши човека од свега Божијег што је у њему; паралише у њему све што је божанско и богочежњиво, док га најзад не баци у смрдљиви загрљај ђаволу. И он тада чува свиње свога газде — ђавола. Α свиње су страсти, увек гладне и ненасите. И такав живот није ништа друго до лудило, вансебност, распамећеност. Јер у потресној причи Господ рече за Блуднога сина: ,,А кад дође к себи". Како? Покајањем. Да, човек грехом лудује. Сваки грех, па и онај најмањи, увек је лудило душе, вансебност душе. Покајањем човек се опамећује, долази к себи. И дошавши к себи, одмах вапије ка Богу, трчи к Њему, виче ка небу: „Оче, сагреших небу и теби". Α Отац небески? Увек безмерно човекољубив,угледавшисинагдепокајничкихита к Њему — сажали се, потрча, загрли га и целива. И нареди небеским слугама својим, светим Анђелима: Изнесите најлепшу. хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено и закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај мој син беше мртав, и оживе; и изгубљен беше и нађе се. И стадоше се веселити.[16] Тако бива са сваким, и ради сваког, покајаног грешника: гозба на небу свечовекољубивог Господа Бога и свих светих Анђела с Њим. Покајање одводи покајаног грешника у загрљај Богу, и вечно царство љубави нашег Небеског Оца. Непокајани пак грех paћa у души човековој пакао, да га затим сурва у вечни ђаволов пакао.

И све то тако до Христа Спаса. Сагледајући све то, бо гомудри апостол као да чини исповест у име рода људског незнабожног и многобожног и изјављује: „И ми бесмо негда безумни — ανόητοι — и непокорни, и преварени, служећи различним жељама и сластима, живећи у злоћи и зависти, мрски будући и мрзећи један на другога".[17]

Са Господом и Богом Спаситељем нашим све се мења: по бескрајном човскољубљу Свом и неизмерној милости Својој Он нас спасе бањом препорода путем обновљења Духом Светим, кога обилно изли на нас кроз Исуса Христа, Спаситеља нашег, да би, оправдани благодаћу Његовом, постали наследници живота вечнога.[18]

Богочовечански домострој спасења спасава нас благодаћу светих тајни и светих врлина, почев од свете тајне крштења, па кроз остале свете тајне, и почев од свете првоврлине — вере, па кроз остале свете врлине. Тако се врши васцели препород човекова бића, и потпуно обновљење људске личности. Дух Свети је срце сваке свете тајне и сваке свете врлине. Њиме се кроз Цркву у роду људском и остварује Богочовечански домострој спасења. Α Он се богато изли на Цркву, на Богочовечанско тело Христово, ради и због Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. Дух Свети, и Његово свеобухватно перихорисно (περιχαρηόις) учешће у спасењу сваког члана Цркве, опосредовани су Господом Исусом Христом, Спаситељем нашим, и Његовим Богочовечанским домостројем спасења.[19] Без тога — нема нам Духа Светога; без тога нема нам ни Свете Тројице, јер је учешће Свете Тројице у Богочовечанском домостроју спасења = у Цркви, опосредовано оваплоћеним Богом Логосом. Нема сумње, спасење наше бива: од Оца кроз Сина у Духу Светом, — и то бива Спаситељем нашим Господом Христом, због Њега и ради Њега. Зато је Он — Свечовекољубиви — једино име и једино биће под небом којим се ми људи спасавамо од људождерске тројице: греха, смрти и ђавола, и стичемо живот Вечни кроз Истину Вечну која је Богочовек Господ Исус Христос.[20] Свеистинита је светоотачка благовест: Господ Христос нам је посредник и виновник свих добара.[21]

Свети Златоуст благовести: Авај, ми смо тако дубоко били огрезли у злу, да нисмо били у стању очистити себе, већ нам је био потребан препород, тојест истински ново биће. Као што разваљени дом нико не подупире, већ га руши до темеља, и онда изнова зида и саграђује, тако је поступио и Спаситељ: није нас делимично исправио, него нас изнова пресаздао. То значе речи: „путем обновљења Духом Светим". Он нас је потпуно начинио новима. На који начин? Духом Светим.[22]

Богочовеком Господом Христом дат је роду људском најсавршенији и најчовекољубивији домострој спасења и обожења: Црква. Све човеково спасава се и обожује се, охристовљује се, обогочовечује се, отројичује се, усавршује се до „у човека савршена, у меру раста висине Христове",[23]кроз блaгодатно — врлинско сједињење човека са Богом. У том Богочовечанском домостроју спасења = обожења учествује Богочовеком и због Богочовека сва Света Тројица. Учествује и дејствује кроз све божанствене силе, које су потребне људима за њихову побожност и вечни живот у обадва света.[24]Το Богочовек Господ Христос нарочито чини „раздељивањем Духа Светога по својој вољи".[25] Нема сумње, за нас земнородне најглавније биће у свима нашим световима јесте Богочовек Господ Христос; и преко Њега Света Тројица, која Црквом остварује сав Богочовечански домострој спасења. При томе, Црква нам се Њиме и ради њега даје на сву вечност.

Блажени Теодорит благовести: У Новом Завету чинио је чудеса не само Господ него су их чинили и божанствени ученици Његови, и наследници њихови. Нови Завет блиста и духовним даровима. Јер у Старом Завету једино су пророци имали духовне дарове, а сада се сви верници удостојавају ове благодати. То и значе речи: „раздељивањем Духа Светога по својој вољи".[26]

У Цркви кроз свете тајне и свете врлине ми постајемо не само „сутелесници" Богочовека Господа Христа него и заједничари Духа Светога,[27] и тиме „заједничари Божје природе — θείας κοινωνοί φύσεω" (учесници у Божјој природи): обожујемо се, обогочовечујемо се, одуховљујемо се, отројичујемо се. Јер, на крају свих крајева, у нашем Богочовечанском подвигу спасења све и сва припада Светој Тројици кроз Богочовека Христа у Духу Светом.

Због свега тога: велике муке заслужује непокајани грешник који упорним грехољубљем својим тако чудесног Спаситеља погази и Духа благодати наружи.[28] Упорнo пак непокајано грехољубље у ствари је ђавољубље. Јер живећи у гресима, и љубећи грехе и сласти греховне, човек је у загрљају првобитног проналазача греха и зла — ђавола. Α његово је царство — царство греха, царство зла, царство ужаса — пакао, који почиње на земљи упорним и непокајаним грехољубљем човековим, и продужује се кроз сву ђавољу вечност. Α ђавоља вечност је у добровољном непрекидном богоборству и противљењу свему Божјем у световима видљивим и невидљивим.

Једна иста Истина важи и за Анђеле на небу и за л₃уде на земљи, једна иста Правда, једна иста Љубав, једно исто Добро, један исти Бог и Господ, једно исто Еванђеље. То је небоземни закон. Ми га на земљи имамо од Богочовека Господа Христа и од Духа Светога; имамо и знамо. Од Господа Христа имамо, а од Духа Светога знамо. Нарочито: од Духа Светог у потпуности знамо, и силом Његовом извршујемо. То нам сведочи света Педесетница. Она објављује и остварује благовест: Духом Светим проповеда се Еванђеље.[29] И Дух Свети даје нам силе да на земљи живимо небом, небеском Истином, и да са Анђелима будемо небоземна браћа у Богочовечанском телу Цркве Христове. Такво на.м сродство даје Богочовек Господ Христос: изједначује Анђеле с људима. У Цркви смо ми људи удостојени неисказане славе: „тајанствено представљамо херувиме", а херувими — небеске људе.[30]

Живећи небеском божанском Истином, ми чистимо душе своје од сваке нечистоте и прљавштине. Αнечистота и прљавштина су у нашим гресима и страстима. Само потпуно предавање Богочовечанској Истини — Господу Хриcту Kojи је Истина, и Духу Светом који је Дух Истине, и послушношћу њој, душе се наше очишћују и освећују.[31]Свети Никодим Светогорац благовести: Хришћани, који предају себе у послушност Истини Еванђеља, треба да чувају себе чисте и неоскврњене од свих нечистих дела, и речи, и помисли уз помоћ Светога Духа.[32]

НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. 1 Тм. 3, 15—16.

[2] Ср. Еф. 4, 12—13.

[3] Еф. 3, 6.

[4] Ср. Εф. 4, 13—16.

[5] Ср. 1 Кор. 12, 3—28.

[6] 1 Тм. 3, 16.

[7] Ср. Рм. 1, 4.

[8] 2 Тм. 1. 14.

[9] Ср. 2 Тм. 1, 9.

[10] Ср. 2 Тм. 1, 12.

[11] Ср. Гл. 4, 6; Рм. 8, 9.

[12] Ιn 2 Timoth. homil. II, 2; Ρ. gr. t. 62, сol. 609.

[13] тамо, homil. III, 1; col. 613.

[14] In Epist. 2 Timoth., cap. 1, vers 14; P. gr. t. 125, col. 97 BC.

[15] Cp. Тит. 3, 3.

[16] Лк. 15, 11—24.

[17] Тит. 3, 3.

[18] Ср. Тит. 3, 4—7.

[19] Ср. Јн. 16, 7. 13—14. Тит. 3, 6.

[20] Д. А. 4, 11—12; Флб. 2, 9; Лк. 2, 30—32; Тит. 3, 3—7.

[21] Блаж. Теофилакт, Ехр. in Tit. cap. 3, vrs 5; Ρ. gr. 1.125, col. 168 A.

[22] тамо, Homil. V, 3; P. gr. t. 62, 692.

[23] Cp. Εф. 4, 13.

[24] Ср. 2 Петр. 1, 3.

[25] Јевр. 2, 34; ср. 1 Кор. 12, 7.

[26] Interp. Epist. ad Hebr.; c. 2, v. 4; Ρ. gr. t. 82, 689 C.

[27] Јевр. 6, 4—5; Еф. З, 6.

[28] Јевр. 10, 29.

[29] 1 Петр. 1, 12.

[30] ср. 1 Кор. 15, 47—49; 2 Кор. 3, 18.

[31] 1 Петр. 1, 22.

[32] Тумачење на седам Caборниx посланица (на грчком), стр. 89, Атина 1806.

Подвиг отројичења

Свака света врлина је небеско око душе, којим човек гледа и види Истину свих светова, види — ,,οнο што се не види", „оно што је вечно".[1] Јер Истина и јесте Богочовек: невидљиви Бог у видљивом човеку, који чини Себе видљивим кроз богочовечанска дела, речи, живот, врлине, чудеса. ,,Бог је љубав".[2] Као богочовечанска врлина, љубав низводи у душу Бога, те: Бог обитава у човеку, и човек у Богу.[3] Тако и кроз сваку свету врлину. Господ обитава у човеку, и човек у Господу. Јер је Господ благодатном силом Својом присутан у свакој еванђелској врлини, у свакој еванђелској заповести. Прн томе се увек одржава еванђелско начело богочовечанске сарадње: Богочовек сарађује човеку, а човек остаје самостална слободна личност, иако је свим бићем у Господу Христу, иако „обитава у Њему". Тако исто и Господ обитава у човеку, не губећи ништа од пуноће Своје Богочовечанске Личности. Но то живљење човека у Христу Богу и Христа Бога у човеку,[4]та богочовечанска симбиоза бивa Духом Светим и у Духу Светом. Јер Дух Свети и даје човеку благодатне силе за тај богочовечански живот. Господ Христос је Духом Светим присутан у човеку кроз свете тајне и свете врлине. Стога свети Богослов благовести: По томе познајемо да Господ обитава у нама и ми у Њему, по Духу кога нам је дао.[5] Α тο значи: хришћанин никад није сам; он је увек обиталиште и радионица Трисветог Божанства. У томе је Богочовечански домострој спасења. Држање еванђелских заповести, еванђелских врлина утројичује човека, јер га ухристовљује и удуховљује. Немa сумње, сав хришћанинов живот јесте непрекидан недељиви подвиг охристовљења. одуховљења, обожења; једном речју: отројичења.

Свети Никодим Светогорац благовести: Божанство обитава у нама Духом Светим, тојест благодат Божанства и енергија (ενέρуεια = сила, дејство, делатност), сједињена вечито са Божанством, тојест са божанском природом, и никада се не одвајајући од ње. Божанством пак назива се од стране светих Отаца не само божанска природа него и нестворена енергија — άκτκтioτος έvέρуεια — и благодат божанске природе, која обожује и чини синовима Божјим оне који је примају.[6]

У нашем земаљском свету људи живе, у главноме, на два начина: живе или по човеку или по Богочовеку, тојест или по телесним, греховним жељама, или по Христу. Свети Никодим Светогорац богомудрује: Ко живи по човеку, тај нема Духа Христова. Онај пак који нема Духа Христова, тојест који не живи по Христу тај није Христов, као што вели свети апостол: Α ако ко нема Духа Христова, он није Његов.[7]

НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. 2 Кор. 4, 18

[2] 1 Јн. 4, 16.

[3] Ср. 1 Јн. 3, 24; 4, 12—13.

[4] Ср.1 Јн. 4, 9.

[5] 1 Јн. 3, 24; 4, 13; ср. 1 Кор. 2, 12.

[6] тамо, стр. 260.

[7] Рм. 8, 9. — Тамо, сгр. 262—263.

Непогрешиво мерило свега

Сва историја рода људског сведочи: у свима човечанским световима Богочовек Господ Христос је једино непогрешиво мерило свега Божјег и човечјег. Α преко Њега и због Њега и сва Свега Тројица. Богочовек је провера свих људских бића и свих духовних бића. Ко то признаје, прима, верује, од Бога је; а ко то не признаје, не прима, не верује, од ђавола је, од Антихриста је.[1] Тек од Богочовека Господа Христа ми људи знамо шта је Бог и ко је Бог, и шта је човек и ко је човек. Ту нам тајну открива и казује Богочовек Господ Христос Духом Својим Светим.

У ствари, од силаска Духа Светога на дан свете Педесетнице и Његове непрекидне животворне и црквотворне делатности у Богочовечанском телу Цркве кроза сво време и кроза сву вечност, људима је најочигледније показан Дух Божји, шта је и какав је. И на тај начин дата им могућност и мерило за правилно сналажење у свету духовног. Од свете Педесетнице ми знамо шта је Дух Божји. Знајући то, ми у исто време знамо и шта није Дух Божји: све што није као Он, што не личи на Њега већ има супротне особине, тај дух није од Бога. Јер Дух Божји, Дух Свети сав је у сведочењу да је Исус — Син Божји, Бог и Господ, Спаситељ света. Сва Његова спасоносна делатност у свету своди се на свеистинито сведочанство: Исус је Богочовек. Дух Свети то најубедљивије сведочи свима Својим пројавама, делима, чудесима, знамењима, благодатним силама. И то у Цркви преко духоносних људи. Нарочито преко светости њиховог живота.

Наш земаљски свет је обиталиште духова, разноврсних и многих. За хришћанско сазнање он је просто пребивалиште, кушалиште духова. И врло је тешко снаћи се. Јер разликовање духова у исто време је и дар Светога Духа и подвиг човеков. То је читава посебна наука. Дух Свети даје човеку дар — „да разликује духове".[2] И то даје за веру и остале свете врлине, које сачињавају један недељив еванђелски подвиг. Тај подвиг је истовремено н дело благодати Божје и дело слободног труда човековог. Он дуго траје и постепено се усавршава. И само савршени подвижници имају дар за разликовање духова, за јасно знање и сагледање добра и зла у њиховој суштини и бескрајно сложеним пројавама. Зато духоносни апостол благовести: Савршених је тврда храна, који имају осећања —чула,чувства другим вежбањем обучена —уεуημναόμκνα (= извежбана) за разликовање добра и зла.[3]

То значи: способност за разликовање добра и зла, добрих и злих духова стиче се духовним вежбањем, духовном „гимнастиком", духовним подвигом. То је, пре свега, благодатно-врлинска пракса; њоме се постиже благодатна богочовечанска мудрост која једина и уме да се правилно снађе у човечанском свету духова, и да тачно разликује духове јесу ли од Бога или нису. Зато свети Богослов са много љубави и бриге саветује хришћанима: Љубљени, не верујте свакоме духу него кушајте духове —δοκιμάζετε τά πvεύμιατα (= пробајте духове) јесу ли од Бога, јер многи лажни пророци изиђоше на свет.[4] — Благодатно-врлинским подвизима извежбана чула, и она унутрашња и она спољашња, могу са сигурношћу одредити је ли неки дух од Бога или није. Τά αισθητήρια се вежбајупомоћусвихблагодатнихеванђелскихврлина, као што су: молитва, пост, смиреност, љубав и остале свете врлине. Неизвежбана, необлагодаћена, неоврлињена чула лако заведу и саблазне и упропасте лажни пророци и учитељи.

У ствари, сви се духови своде на две врсте: на оне од Бога и оне од ђавола. Од Бога су они који верују, признају, исповедају да је Исус — оваплоћени Бог Логос, Господ и Спаситељ; а од ђавола су они који то не верују, не признају, не исповедају. Ђаволова философија је сва у овоме: не признати Бога у свету; не признавати Његово присуство у свету; не признавати Његово оваплоћење у свету; тврдити и проповедати: Нема Бога ни у свету ни у човеку; нема Бога ни у Богочовеку; бесмислица је веровати да се Бог оваплотио у човека, и да може живети у њему; човек је биће у коме нема ни Бога, нити ишта Божјег, бесмртног, вечног; човек је сав пролазан, сав смртан; по свему он припада животињском свету, и скоро се ни по чему не разликује од животиња. Зато је и природно да живи као животиње, које су му једини законити претци и прапретци и природна сабраћа.

Таква је у ствари и философија Антихриста, који по сваку цену xoћe да замени Христа, да заузме Његово место у свету и у човеку. Свети Богослов јасно исказује ту истину. По овоме познајете Духа Божјега: сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је. Α сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога: и овај је Антихристов. за кога чусте да ће доћи, и сад је већ на свету.[5] — „Сваки дух": дух може бити личност, или учење, или идеја, или мисао. Свако учење, свака личност, свака идеја, свака мисао, свака философија, свака култура, свака наука, која не признаје да је Исус — Бог и Спаситељ, оваплоћени Бог, Богочовек, води порекло од Антихриста, антихристовска је. Α таквих је и личности, и учења, и идеја било од саме појаве Христове у свету. Зато свети Тајновидац н вели за Антихриста: „и сада је у свету". Исто тако, сваки човек, свака идеја у свету која одриче Цркву Христову — тело Xpистовo, од Антихриста је. Сваке антихришћанске идеологије творац је Антихрист, посредно или непосредно. Уствари, све се идеологије могу свести на две врсте: оне за Христа и оне за Антихриста. И човек је у овом свету да реши један проблем = свепроблем: да ли је за Христа или против Христа? И сваки човек, хтео или не, само тај проблем и решава. На крају свих крајева: он je или христољубац или христоборац; или христопоклоник или христохулитељ. Ова је истина нарочито јасна када човек погледа и себе сагледа са ивице гроба.

Тек од Богочовека и Богочовеком истински знамо шта је Бог шта човек; шта је свет шта надсвет; шта је истина шта лаж; шта је добро шта зло; шта је врлина шта грех; шта је живот шта смрт; шта је рај шта пакао; шта Бог шта ђаво. И то све знамо препорођујући се, освећујући се, охристовљујући се у Цркви Богочовековој Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине. Благовест је христољубљеног Благовесника: ,,Сваки који је рођен од Бога побеђује свет; и вера је наша победа која победи свет. Ко је који свет побеђује осим онога који верује да је Исус — Син Божји?"[6]— Свет као роб греха, смрти и ђавола, као „држава ђавола", као ,држава смрти",[7] и јесте нешто противбожје, нешто што стално ратује против Бога. Нема сумње, савез греха ,смрти и ђавола је страшна сила. јача од свега људског: јача од сваког човека посебно, и од свих људи укупно. У нашем човечанском свету само се Богочовек Христос показао јачи од овог трајног савеза, јер је само Он разорио ,,државу смрти", сатро ђавола, уништио грех. Ту свепобедну богочовечанску силу Он и даје свакоме који верује у Њега као Бога и Спаситеља, те побеђује „државу смрти", греха и ђавола: свет. Тако је у ствари само хришћанин је· дини прави победник у свету. Јер побећује највећег непријатеља рода људског, троглавог непријатеља: грех, смрт и ђавола. Без Господа Исуса и Његових следбеника овај свет би био и занавек остао — „држава смрти", у којој влада најљудождерскија диктатура греха, смрти и ђавола. Α овај свет то и јесте за све који ме верују у Христа, као јединог истинитог Бога и јединог истинитог Спаситеља рода људског. Свеистинита је благовест христољубљеног Благовесника: "Ово је Исус Христос што дође водом и крвљу и Духом, не само водом него водом и крвљу; и Дух је који сведочи, јер Дух је истина".[8] Да, иако човек, Господ Исус посведочује водом, крвљу и Духом да је Син Божји. Уједно човек и Син Божји. Он је ујединио у Себи најглавније на небу са најглавнијим на земљи: Духа Истине са водом и крвљу. И тако је постао Спаситељ: небеским је осветио земаљско, Божјим — људско; и на тај начин спасао род људски од греха, смрти и ђавола. Вода је најраспрострањенија стихија у свету; осветивши њу, Спас је осветио најглавнију стихију тела људског; показавши њу непокварљивом, кад се освети Духом Светим у име Његово, показао је тиме да то важи и за тело људско. Крв је символ живота, и сама сила живота; сматра се да је у крви и сама душа. Поставши човек, то јест крв и тело, Спас је осветио ту главну стихију живота, учинио је крвљу Божјом, крвљу Господњом, нарочито у светој тајни Евхаристије, и тако показао да је и тело „за Господа",[9] за бесмртност за живот вечни. Α када се узнео са Својим светим васкрслим телом на небо да вечито буде с десне стране Оца славе, Он је то коначно посведочио и остварио. Све је то Господ Христос учинио Духом Својим, Духом Светим, Духом Истине. Њиме Он то непрестано посведочава у животу Цркве, јер је Дух Свети — душа Цркве.

Истина је над истинама: Дух Свети је носилац главног сведочанства ο Исусу као Сину Божјем и Спаситељем, јер Он непрестано, кроза све векове, спасава у Цркви све који верују у Господа Христа. Он, Дух Истине, открива нам, посведочава нам сву истину ο Исусу — Богочовеку и Спаситељу. Да је Дух Свети — Дух Истине, и caмa Истина, и сам Бог и Господ животворни, показује Својом осветитељском силом: освећује мртву стихију воде и чини је некварљивом; и у светој Евхаристији претвара вино у крв Господа Христа. Α камоли да неће, или не може, осветити човека — живу душу, боголико створење.

Ο Исусу = Истини сведочи сама Истина: Дух Свети. Јер су и Друго и Треће Лице Пресвете Тројице подједнако Истина, једна и иста вечна Истина, оличена у два вечна Лица Божанска. Та истина и чини истинитима сва сведочанства сведока Исусових на земљи, јер се она сва и састоје „у показивању Духа и силе — έν αποδείξει Πνεύματος και δvνάμεwς (= у обелодањивању Духа и силе").[10] Стога духоносни апостоли изјављују: Ми смо његови (тј. Исусови) сведоци и Дух Свети кога Бог даде онима који се Њему покоравају.[11] „Сам Дух сведочи нашем духу".[12]

У Богочовечанском домостроју спасења све се своди на Пресвету Тројицу: Ода, Сина и Светога Духа. Богомудри апостол благовести: „Троје је што сведочи на небу: Отац, Логос и Свети Дух: и ови тројица су једно".[13] — Ето васцеле истине ο Тројичном Божанству, иако разумски недокучиве, али емпириски дате. Божанска стварност је безгранично и дубља и шира и виша од свих људских способности мишљења, сазнања и осећања. То је и природно, кад је и сама вештаствена стварност овог земаљског, материјалног света несхватљиво шира и дубља и пространија од људског сазнања. Сам живот, иако најнепосреднија стварност коју ми жива људска бића доживљујемо, много је и шири и дубљи и виши од људске логике и разума, мада је то наша најнепосреднија и најстварнија стварност. Од огромног, свестварног океана живота тек нешто — нешто залази у људске сићушне капиларе сазнања. Α сам океан се прелива и разлива кроз ко зна какве бескрајности и бесконачности. Ово у највећој мери важи за живот и божанске стварности Пресветог Тројичног Божанства. Ο томе знамо колико нам је конкретно, емпирски дано. Α дано нам је врло много оваплоћењем Бога Логоса и непрекидним живљењем Духа Светога у Богочовечанском телу Цркве.ДанонамјеодТросунчаногБожанствасвештотреба ο Њему да знамо, и од Њега да имамо, како бисмо своје људско биће спасли гpexa, смрти и ђавола, и кроз свете тајне и свете врлине одвели га богочовечанском савршенству: охристовљењу, одуховљењу, обожењу; једном речју: отрајичењу. Да је Бог Троличностно, триипостасно Биће, то је стварност коју људи непрестано доживљавају у Цркви, јер непрестано живе од Оца кроз Сина у Духу Светом. Та је истина свестрано у Богочовеку откривена, а у Цркви потпуно остварена. Ο томе сведочи сав благодатни, али увек стварни живот Цркве. И то сведочи материјалним, опипљивим, очигледним чињеницама, које су земаљски стварне и логички неоспориве. Οњима благовести свети Благовесник: ,,И троје је што сведочи на земљи: дух и вода и крв; и троје је у једно".[14] То је троје постало савршено једно најпре у Богочовеку: Бог, вечни Дух, постао је човек, сјединио се са телом и крвљу; и показао да је прави човек, савршен човек само у потпуном сједињењу са Богом. То је Господ Христос не само за Себе био, него ради васцелог рода људског: претворивши Себе у Цркву, Он је дао свима људима све потребне силе помоћу којих могу, ако хоће, да себе постепено преображавају у савршена људска бића живећи Богочовеком и у Богочовеку, нарочито у светој тајни Причешћа. Јер свето Причешће и није друго до света тајна у којој се Бог очигледно и стварно оваплоћује у човека. На тај начин човек добија најстварније и најубедљивије сведочааство: да је човек — прави човек једино кроз сједињење са Богом, кроз живљење у Богу, кроз стално оваплоћавање у себи светих, божанских, благодатних сила Божјих.

НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. 1 Јн. 4, 1—3.

[2] 1 Кор. 12, 10.

[3] Јевр. 5, 14.

[4] 1 Јн. 4, 1

[5] 1 Јн. 4, 2—3.

[6] 1 Јн. 5, 4—5.

[7] Јевр. 2, 14.

[8] 1 Јн. 5, 6.

[9] 1 Кор. 6, 13

[10] 1 Кор. 2, 4.

[11] Д. А. 5, 32.

[12] Рм. 8, 16.

[13] 1 Јн. 5, 7.

[14] 1 Јн. 5, 8.

Молитва - уметност христочежњиве душе

У Богочовечанском домостроју спасења све се обавља и збива Духом Светим: свака света тајна и свака врлина:сав Богочовечански живот у Богочовечанском телу Цркве. На првом месту молитва. Она је најдрагоценији подвиг и најмилија уметност христочежњиве душе. Као богочовечански уметник она мала у души живе иконе свих светих врлина еванђелских. Нема сумње, све свете врлине живе, расту, усавршавају се, бесмртују, вечнују молитвом. Зато је њој, за њено богочовечанско узрастање, увек потребан Дух Свети, Његове благодатне силе. Α оне се њој дају за веру.

Вера и молитва су једносушне врлине и нераздвојне: први знак богочовечанске вере јесте богочовечанска молитва.[1] Вера живи молитвом; молитва је бесмртно чедо вере. Човек се у Цркви изграђује богочовечанском вером у христоликог човека; вера молитвом пopaђa y човеку све богочовечанске силе спасења: свете врлине, од прве до последње. И христочежњив човек помоћу њих изграђује себе у биће вечно, биће богочовечно. Α свете врлине су све у светим тајнама, и рађају се од њих: од вере и крштења рађају се свете тајне и свете врлине. Α кроза све њих, и у свима њима: главни архитект, главни неимар нашег спасења = нашег обогочовечења = нашег отројичења јесте Утешитељ, Благи — Дух Свети.

У благодатно-врлинском подвигу изграђивања себе помоћу светих тајни и светих врлина јесте главни подвиг молитва. Њој нас учи сам Дух Свети; по речима светог апостола: Дух Свети помаже нам у нашим слабостима: јер не знамо за што ћемо се молити као што треба, него сам Дух моли се за нас уздисањем неисказаним.[2] Α Дух Свети обитава у нама и учи нас свему Богочовечанском и спасоносном, ако се подвизавамо у светим врлинама. Но Духа Светог немају они који живе ,,пο својим жељама и безбожностима"; Духа Светог губе они који не живе у светим тајнама и светим врлинама, који отпадају од вере богочовечанске.[3] Отуда свима хришћанима благовест и заповест светог апостола: Α ви, љубљени, изграђујте себе својом свесветом вером, молећи се Богу Духом Светим.[4]

Изграђујући себе светим тајнама и светим врлинама, хришћанин гради у души својој бесмртни иконостас: свака света тајна —· икона; свака света врлина — икона. Αкроза све њих, и у свима њима — наша бесмртност, наша богочовечност, наша христоблажена вечност. У њима пак и над њима Утешитељ Благи који по души нашој разлива непролазне радости над радосгима и блаженства над блаженствима чудеснога Царства Тројичног Божанства. И наша свесрдна молитва усхићено муца: „Господе, научи нас заповестима Твојим, јер не знамо како треба да се молимо ако нас Ти не упутиш Духом Твојим Светим".[5]

НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. Д. А. 9, 11.

[2] Рм. 8, 26.

[3] Ср. Јуд. 18—19.

[4] Јуд. 20.

[5] Светилничне молитве, на јутрењу· Молитва 7.

Стицање Духа Светога врлиновањем

Дух Свети се даје онима који Га ишту богочовечанском вером, молитвом, љубављу, смиреношћу, сваком богочовечанском врлином уопште. Сва историја Цркве сведочи: врлиновањем се стиче Дух Свети. Свака богочовечанска врлина богати душу човекову Духом Светим. Отуда стицање Духа Светога помоћу светих врлина је читава наука, животворно разрађена од светих Отаца, нарочито од Светог Серафима Саровског. Са врлинама увек иду, или испред њих или иза њих или упоредо с њима, и све свете тајне. Иштемо ли Духа Светог светим тајнама н светим врлинама, Он нам се у изобиљу и даје.[1] Ту нема ни мере ни границе; логосне. богочовечанске бескрајности бићaљудскогсу тако неисказано велике, да их скоро никада не можемо испунити благодаћу Духа Светога. Стога их стално треба искати. Отуда и благовест чудесног Благовесника: Бог не даје Духа на меру.[2] Α Његова мера је безмерје. Јер душа људска, дух људски је увек гладан Духа Светога. У човечанском свету савршена пуноћа Духа Светога и Његове благодати је Богочовек Господ Христос, Његово Богочовечанско тело — Црква, и у њој свете тајне и свете врлине.[3] Отуда: из бића духопримца и духоносца теку реке воде живе, тο јест благодат Духа Светога и сви Његови безбројни дарови, потребни бићу људском за вечни живот у обадва света. Разуме се: Дух Свети се прима вером у Богочовека и ради вере у Богочовека = вером у Цркву и ради вере у Цркву.[4]

Сав врло сложени подвиг удуховљења и одуховљења, утројичења и отројичења даје се Богочовечанским домостројем спасења, извршеним Богочовечанском Личношћу и животом Господа Исуса на земљи, то јест Њиме као Црквом. Τу благовест, ту Свеблаговест објављује васкрсли Господ пре Свог вазнесења својим ученицима и наследницима, говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите дакле и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што сам вам заповедио. И, ево, ја сам с вамa усве дане, до свршетка века. Амин.[5]

НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. Лк. 11, 13.

[2] Јн. 3, 34.

[3] ср. 1 Јн. 1, 16; Еф. 1, 6—8.

[4] Јн. 7, 38—39.

[5] Мт. 28, 18—20.

Крштење - отројичење

Богочовек Господ Христос Собом, као Црквом, обухвата у једно тело, Богочовечанско тело, и небо и земљу; обухвата и све народе, спасавајући их Својим Еванђељем: првом светом тајном — крштењем и осталим светим тајнама, и првом светом врлином — вером и осталим светим врлинама. Α да се апостоли не би уплашили од тако огромног подвига, Он им објављује ову радосну благовест: „И, ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века". Свети Златоуст вели: Васкрсли Господ нарећује својим ученицима да проповедају по целом свету Његово учење, које им је скраћено уручио са заповешћу ο крштењу. Али пошто им је заповедио огромно дело, Он им је, храбрећи срце њихово, рекао: „Ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века". То је знак силе Његове и снисходљивости Његове. Он им објављује да ће бити не само са њима већ и са свима онима који после њих буду веровали. Апостоли нису могли остати „до свршетка", него Господ ово говори свима верницима као једном телу. Не говорите ми, вели Он, ο сметњама и тешкоћама: с вама сам ја, који све чиним лаким.[1]

Својом заповешћу ο светој тајни крштења у име Оца и Сина и Светога Духа, човекољубиви Спас показује да је сва Света Тројица у Цркви, живи у њој, дела у њој: отројичује све њене чланове = спасава их, охристовљује их, одуховљује их. Крштење = отројичење, обогочовечење, обожење = спасење. Све силе Пресвете Тројице дају се крштењем: да се помоћу светих тајни и светих врлина добровољно разрађују и доживљују кроза све векове и кроза сву вечност.[2]

Богочовек се крштава у Јордану, и тиме Црква се крштава, и њој се даје сва богочовечанска сила свете тајне крштења.[3] Богочовек = Црква: крштава Духом Светим и огњем — и тако спасава, јер у Његовом Духу и огњу спаљује све грехе, све смрти, све ђаволе.[4]

У Богочовечанском телу Цркве Христове: све је богочовечанско и све тројично, све увек од Оца кроз Сина у Духу Светом. Тако и велика тајна, света тајна опроштења грехова. Она је сва од Господа Христа и Светог Духа Његовог, којега Он и даје ради спасења света. Пре Педесетнице Господ даје својим ученицима тај залог: залог Духа Светога — отпуштати грехе. Грех је извор свакога зла у свету човечанском, зато њега опрашта и отпушта Дух Свети — сва Света Тројица. Α остале дарове Господ Христос такође даје својим ученицима и Цркви на дан Свете Педесетнице, непосредно шаљући Духа Светога васцелог. И против ове страшне, смртоносне и ођавољујуће силе греха Господ Христос даје самог Духа Светог — Бога, који је и једино јачи од овога свезла, и има силе да га спали, сажеже, уништи, обезбићи. И тиме пропути пут спасењу од греха, од зла, од смрти, од ђавола, и обожењу, и охристовљењу, и отројичењу. Зато васкрсли Спас, јављајући се по Васкрсењу ученицима својим, дуну на њих, и рече им: Примите Духа Светога. Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се.[5] Свети Златоуст благовести: Овом приликом апостоли су примили извесну духовну власт и благодат, само не — васкрсавати мртве и чинити чудеса, него отпуштати грехе, пошто су дарови Духа различити. Стога је Господ Христос и додао: „којима отпустите, отпустиће им се". Α касније, након четрдесет дана, они су добили силу чудотворства. Зато им Господ и говори: „Примиће силу када сиђе Дух Свети на вас; и бићете ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији, и тја до краја земље".[6] Α они су постали сведоци помоћу чудеса. Ваистину је неисказана благодат Духа и разноврсни су дарови Његови. Дарове пак Духа даје Господ Христос, да би ти знао да је у Оца и Сина и Светога Духа један дар и једна власт. У самој ствари, оно што, наизглед, припада Оцу, то исто показује се да припада и Сину и Светоме Духу. Речено је: нико не долази к Сину, ако га не привуче Отац.[7] Но то исто, очигледно припада и Сину: Ја сам, говори Господ Христос, пут: нико неће доћи кОцу до кроза ме.[8] Али, то исто се приписује и Духу: Нико не може Исуса назвати Господом осим Духом Светим.[9] Управо тако и за апостоле се показује да су даровани Цркви или од Оца, или од Сина, или од Духа Светога. И раздељивање дарова, као што видимо, приписује се и Оцу, и Сину, и Светоме Духу.[10]

НАПОМЕНЕ:

[1] In Matth. homil. 90, 2; Ρ. gr. t. 58, col. 789.

[2] Ср. Јн. 3, 3—5.

[3] Ср. Мт. 3, 13—17.

[4] Мт. 3, 11—12; Мк. 1, 8; Лк. 3, 21—22; Јн. 1, 33—34.

[5] Јн. 20, 22—23.

[6] Д. А. 1, 8.

[7] Јн. 6, 44. 65.

[8] Јн. 14, 6.

[9] 1 Кор. 12, 3.

[10] In 1 Соr., homil. XXIX, 1; Ρ. gr. t. 61; col. 239.

Силазак Св. Духа

Први животопис Духа Светога у роду људском дат је у Делима Апостолским. Дат у Богочовечанском телу Цркве Христове. Почиње у пуноћи својој на дан Свете Педесетнице; почиње, и од тада непрекидно траје, и трајаће кроз сва времена и кроза сву вечност. Сав богочовечански живот Цркве, у свима његовим небоземним сразмерама, води и руководи Дух Свети. У Еванђељу Господа Христа све се своди на? — „Обећање Очево".[1] Α „обећање" је? — Силазак Духа Светога на Цркву, на Богочовечанско тело Христово: и сва Његова свечудесна делатност, почев од светог крштења па кроз све свете тајне и свете врлине: крштења = обожења, охристовљења, обогочовечења, отројичења, спасења.[2] У крштењу Духом Светим човеку се као бесмртном боголиком бићу даје све потребно за вечни живот у земаљском и небеском свету: даје му се и вечни програм вечнога живота и све силе, потребне човеку за његово бескрајно богочовечанско усавршавање у времену и у вечности.[3] Дух Свети и јесте та свемоћна, свеубедљнва, свеусавршавајућа н свепобедна сила Богочовека Христа, која сишавши у тело Цркве као душа, оживотворава богочовечанском вечношћу васцело тело Цркве.[4] Свети Златоуст благовести: Еванђеље нам казуjе шта је Господ Христос урадио и рекао, а Дела Апостолска — шта је Дух Свети рекао и урадио.[5]

Спаситељево Еванђеље спасења Дух Свети остварује у свакоме члану Цркве кроз свете тајне и свете врлине. Делатност Духа Светог у телу Цркве је природни продужетак Богочовекове делатности. Јер, по речима Блаженог Теофилакта, Дух Свети, као једноприродан са Господом Христом, и дела и саприсуствује у телу Цркве.[6] Зато је делањe Духа Светог разнолико и многострано.[7] Духом Светим научисмо се савршеном богопознању, ради тога и би силазак Светога Духа.[8] Дух Свети „напуни сву кућу",[9] по светим Оцима то значи: Дух Свети испуни васцело тело Цркве, би дат васцелом телу Цркве.[10]

Силазак Светога Духа „као дување силнога ветра" и у виду oгњениx језика[11] показује да је Дух Свети неухватљив и необухватљив: испуњује васцело биће човеково, и у истο време је сав у свему и сав изван свега. Њега нико не може ни распети, ни убити. Свети Златоуст благовести: Речи: „као дување силнога ветра" показују: да ништа неће бити у стању противити се апостолима, него да ће они развејати као прах своје противнике.[12]

У БогочовечанскомтелуЦрквеДухСветивршипомоћусветихтајниисветихврлина у сваком члану Црквеохристовљење, одуховљење, обогочовечење, обожење, отројичење = спасење по мери личне ревности;[13] врши, и свакога води у сразмерно усавршавање, из силе у силу, из врлине у врлину: да достигне „у човек савршена, у меру раста висине Христове".[14] Свети Златоуст сведочи: Силаском Светога Духа апостоли су се изменили и уздигли се изнад свега телеснога, јер где се јавља Дух Свети, тамо се и блато претвара у злато.[15] Опет Св. Златоуст сведочи: Силаском Светога Духа на апостоле — апостоли су одједном постали други људи, стали су презирати богатство, постали су неосетљиви за славу, недоступни ни гњеву, ни пожуди, и обрели се изнад свега; стекли су велику једномисленост, и међу њима никада више није било, као што је то бивало раније, ни зависти, ни препирке око првенства, већ напротив, у њима се зацарила свака савршена врлина.[16]

То што се на дан Свете Педесетнице десило са апостолима, дешава се, у већој или мањој мери, са свима члановимa Цркве. Они се преображавају из силе у силу, из благодати у благодат, из врлине у врлину, јер је: „благодат и ο Педесетници и сада — једна и иста".[17]

Апостоли су, силаском Светога Духа на њих, постали први благодатни богољуди и потпуно схватили шта је Исус Христос, и стали Га неустрашиво проповедати целоме свету: као јединог Спаситеља рода људског под небом, као јединог Искупитеља, као јединог Победитеља смрти, као јединог Васкрситеља, као јединог Вазнеситеља, као јединог Обожитеља, као јединог Обогочовечитеља, као јединог Отројичитеља, као Јединог, ваистину Јединог Човекољупца. Њихова је бесмртна, и сведоказана, и свепоказана благовест и стварност: нема ни у једноме другоме, осим у Господу Исусу, спасења. Јер нема другога имена под небом данога људима којим би се ми могли спасти.[18] Све божанско, сво богочовечанско, све надприродно — са васкрслим Господом Христом постаје природно: и то — Црквом, Духом Светим, Тројицом Пресветом. Сво је небо на земљи — Црквом, и сва је земља на небу — Црквом. Сав је Бог на земљи — Црквом, и сав је човек на небу — Црквом. Бесмртна је истина за све светове: Црква је Емануил = с нама Бог, с нама Богочовек.[19] Нова, Богочовечанска стварност Црквом је на земљи. Немогуће Црквом постаје могуће кроз чудесног Господа Исуса Христа Богочовека и Његовог Духа Светог „Све је могуће ономе који верује". У тој Богочовечанској истини, у тој Богочовечанској стварности је највећи и најсавршенији преврат и преображење рода људског на овој ођавољеној звезди Божјој. Нови живот, нове силе: Бог на земљи међу људима и са људима; Бог у човеку и у људима. То и јесте Богочовек Господ Христос, а то и Црква Његова Духом Светим. У Цркви: све Божије постаје човечије — Богочовеком, и Његовим богочовечанским светим тајнама и богочовечанским светим врлинама, које Он засађује и негује, води и руководи, и узраста Духом Својим Светим. Да, да да: све вечне истине извиру из једне Свеистине; и опет:свевечнеистинеувиру у једну Свеистину. Α та Свеистина јесте Пресвета Тројица: Бог Отац, Бог Син, Бог Дух Свети.

Пуни Духа Светога, апостоли чине неисказана чудеса вером у Богочовека Господа Исуса: владају смрћу, васкрсавају мртве, непрекидно чудотворе, и сама Петрова сенка и Павлови убрушчићи исцељују болеснике.[20]Таквим чудотворним силама они васкрсавају из мртвих све душе које они приводе вери у васкрслог Господа Исуса. Сви они воде небоземни богочовечански живот: у свему њиховом Бог је увек на првом месту, а човек на другом, увек на другом. И за служење око трпеза они постављају „људе пуне Духа Светога".[21] На Сабору у Јерусалиму објављено је, прописано је богочовечанско начело, богочовечанско мерило саборности Цркве: „Нађе за добро Дух Свети и ми".[22]Дух Свети и осаборњује срца свих верних у једно срце — саборно срце Цркве, и у једну душу — саборну душу Цркве.[23] Дух Свети и владике поставља у Цркви Христовој да пасу Цркву БоЖију коју Господ Христос стече крвљу Својом.[24] Нема сумње, у Делима Апостолским је очигледна ова божанска истина: свуда и у свему уБогочовечанском телу Цркве Христове влада богочовечански поредак, вођен и руковођен Духом Светим, Духом Богочовека Господа Исуса. Α тο значи: све у Цркви бива од Оца кроз Сина уДуху Светом.

НАПОМЕНЕ:

[1] Д Α. 1, 4.

[2] Cp. Д. Α. 1, 5; Jн. 14, 16. 26.; 15, 26; 16, 7.

[3] Ср. Д. А. 1, 8; Лк. 24, 49; 2 Петр. 1, 3.

[4] Ср. Д. А. 1, 4. 5. 8. 22; 2, 22; 3, 15; 4, 33. 41. 42; 13, 31; 22, 15;26, 16.

[5] In Acta Apost., homil. 1, 5; col. 1.

[6] Expos. in Acta Apost. cap. 1, vers. 2; P. gr. t. 125, col. 504 C.

[7] тамо, cap. 1, vers 3, 4; col. 508 D — 509 Α — C.

[8] тамо, cap. 2, vers 1—4; col. 529 A — B.

[9] Д. A. 2, 2.

[10] тамо, col. 532 B.

[11] Д. A. 2, 2—4.

[12] тамо, homil. 4, 2; P. gr. t. 60, col. 45.

[13] Св. Златоуст вели: Апостол Павле добио је велику благодат Духа за ревност и велико усрђе (тамо, homil. XX, 1; Ρ. gr. t. 60, col.157).

[14] Εф. 4, 13.

[15] тамо, homil. IV, 3; co). 46.

[16] тамо, homil. Ι, 1; col. 15.

[17] tамо, homil. I, 6; col. 22

[18] Д. Α. 4, 7—12.

[19] Мт. 1, 23.

[20] Д. А. 9, 37-41; 5, 32—33; 5, 15—16; 19, 12.

[21] Д. А. 6, 3.

[22] Д. А. 15, 28

[23] Д. А. 4, 32.

[24] Д. А. 20, 28.

Monday, 24 June 2013

Учење о Светом Духу 2

No comments:

Post a Comment