Св. Оци - Духоносци
Благовест светих Отаца ο Духу
Светом у телу Цркве? Дух Свети преводи Еванђеље Спасово у свакодневни живот
сваког члана Цркве по мери његове вере; оживотворава свете врлина еванђелске
помоћу светих тајни; остварује богочовечански живот у душама верника. Једино
Духом Светим сав Богочовек је оваплотљив у телу Цркве, и у свакој ћелији његовој. Он је тај који врши
ухристовљење и охристовљење сваког члана Цркве, а тиме и отројичење и обожење;
речју: васцело богочовечанско спасење, и у њему богочовечанско преображење,
богочовечанско васкрсење, богочовечанско вазнесење = вечно у Христу живљење.
Свети
Оци су Духоносци, и тиме Хркстоносци, и тиме Богоносци: сво апостолско
богочовечанско Предање они поседују, чувају, продужују, предају. Α оно? Сам Богочовек Господ Христос, и сва
богочовечански живот Његов, оствариван у сваком члану Цркве Духом Светим преко
светих тајни и светих врлина. У томе православност, богочовечанска
православност Свете Цркве Православне; у томе „православље светих Апостола", у
томе „православље Свете Тројице".[1]
То
све и јесте једна иста Благовест, једно исто Еванђеље, једна иста Истина, једна
иста Правда, један исти Бог и Господ = све исто са Апостолима и од Апостола,
исто Предање од врха до дна: исти Богочовек Господ Христос, исти живот у свима
богочовсчанским бескрајностима, иста љубав, иста вера, иста нада, исте свете
тајне, исте свете врлинe, иста Света Тројица: и вечни живот од Ње,и у Њој.
Све
Богочовеково Духом Светим постало је апостолски; све апостолско Духом Светим
постало је светоотачко; свесвеотачко Духом Светим постало је Црквино; и све
Црквино Духом Светим, Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине, постаје
наше, моје, твоје, сваког члана Цркве — по мери наше вере и ревности у вери.
У
Цркви је вечна благовест и вечна стварност: „Исус Христос је исти јуче и данас
и вавек".[2] И у Њему и Њиме вечито исте све богочовечанске благодати
Његове, сва Богочовечанска блага Његова, све богочовечанске стварности Његове,
какве: око људско не виде, и ухо људско не чу, и срце људско не наслути.[3]
Отуда
је и у свих светих Отаца: исти Богочовек — Господ Исус, иста богочовечанска
Истина, иста Правда, иста Љубав, иста вера, исти Дух Свети, иста Света Тројица,
иста Благовест, само доживљавани на свој лични начин. И све то органски
сједињено у Богочовечанском телу Цркве Христове, сједињено и сједињавано Духом
Светим: у једно срце — саборно срце Цркве, и у једну душу — саборну душу Цркве.[4] Отуда: свети Апостоли. свети Оци — сваки је у свима, и
сви у свакоме, и то Духом Светим. Њихово Свето Предање је богочовечански једно
и богочовечански недељиво; и Дух Свети кроз све и кроз свакога благовесги исту
Истину Спасову.Свакиодњихприводи свима и сви свакоме. И то Духом Светим, који
је богочовечанска обогочовечујућа и осаборљујућа сила. Молитвено општење са
Светима сведочи и показује да Дух Свети живи и дела и ради једном и истом
свеобухватном Истином — Богочовечанском Истином, једним и истим свеобухватним
Животом — Богочовечанским Животом. Чудесни Спас: увек исти и увек један са
свима Својим Богочовечанским стварностима, бесконачностима,
бесмртностима. Τо сведоче сви Светитељи
Божји, од првог до последњег.
То богонадахнуто сведочи неустрашиви исповедник Богочовекове
Свеистине, Свети свештеномученик Иринеј Лионски.
НАПОМЕНЕ:
[1] У служби Св. Јовану
Богослову (26 септ., Вечерње, на Госп. возв., Слава), велича се Свети Богослов,
јeр нам је показао „Православље
Свете Тројице". У служби пак Св. равноапостолним Конст. и Јелени,
велича се њихово „Православље светих Апостола".
[2] Јевр. 13, 8.
[3] 1 Кр. 2, 9.
[4] Ср. Д. А. 4, 32.
Св. Иринеј Лионски
Он благовести из срца Цркве: Сви који се боје Бога и
верују у долазак Сина Божија, и кроз веру настањују у срцима својим Духа
Божија, такви се с правом називају чисти, духовни, и живе за Бога, јер имају
Духа Очева који човека очишћује и уздиже у живот Божји.[1] Без Духа Божија ми се не можемо спасти. Зато нас Апостол
саветује: вером и чистим животом држати у себи Духа Божија, да не бисмо,
лишивши себе Светога Духа, изгубили Царство Небеско.[2] Човек вером уводи у себе и прима Духа Светога, и
доживљује изливање Духа Светога на себе.[3] Човек се спасава општећи са Светим Духом.[4] Човека вере Дух Свети обухвата изнутра и споља, свагда
борави у њему и никада не оставља.[5] Изнад свега је Бог Отац, и Он је глава Христу; кроза све
је Логос Христос, и Он је глава Цркви, а у свима нама је Дух Свети, и Он је
„вода жива", коју Господ доставља онима који правилно верују у Њега и љубе
Га, и знају да је: „Један Бог и Отац свију, који је над свима, и кроза све, и у
свима нама".[6]
Спасење наше је у нашој вери, вели Св. Иринеј. Примивши је
од Цркве, ми је чувамо, и она свагда Духом Светим, као скупоцено благо у
прекрасном сасуду, очувава своју свежину, и чини свежим сами сасуд (тј. човека)
у коме се држи. Тај дар Божји поверен је Цркви; Духом Светим се оживотворујемо;
ми Духом Светим општимо са Христом;[7] Дух Свети је залог бесмртности, и лествица за узлажење к
Богу. Јер у Цркви Бог је поставио апостоле, пророке, учитеље и сва остала
средства делања Светога Духа,[8] кога немају они који нису сагласни са Црквом,
него лишавају себе живота рђавим учењем и рђавим живљењем. Јер где је Црква,
тамо је и Дух Божји; и где је Дух Божји, тамо је и Црква (Ubi enim Ecclesia,
ibi et Spiritus Dei; et ubi Spiritus Dei, ibi et Ecclesia) и свака благодат, а
Дух је истина.[9] У Цркви Божјој Дух Свети је тај који прожима све.[10] Савршени су они у којима борави Дух Свети, и
који чувају беспрекорнима и душе и тела своја, држећи веру у Бога и праведно се
понашају према ближњем.[11]
НАПОМЕНЕ:
[1] Contra haeres liv. V, сар. 9. 2; Ρ. gr. t. VII col. 1144.
[2] тамо, сар. V,
cap. 9, 3; col. 1145.
[3] тамо, сар. 10, 2; col.
1148.
[4] тамо, сар. 11, 1; col.
1150.
[5] тамо, сар. 12, 2; col.
1153.
[6] тамо, сар. 18, 2; col.
1173.
[7] lib. III, cap. 24, 1;
col. 960.
[8] 1 Kop. 12, 28.
[9] тамо, lib. III,
cap. 24, 1; col. 960.
[10] тамо, lib. IV,
cap. 36, 7; col. 1098.
[11] тамо, lib. V, cap.
6, 1; col. 1038.
Св. Атанасије Велики
Нема сумње, Богочовек Господ Христос је Алфа и Омега,
Почетак и Свршетак у васцелом Богочовечанском домостроју спасења света. Па и
сам Силазак Светога Духа на Богочовечанско тело Цркве условљен је оваплоћењем
Бога Логоса. Због Богочовека, и ради Богочовека, Дух Свети силази у
Богочовечанско тело Цркве, да би чланови Цркве могли Њиме остваривати, и
остварити, спасење кроз обожење. То је Богочовечански услов силаска Светога
Духа и Његове целокупне делатности у телу Цркве, увек сабесмртан Цркви и
савечан. Ту истину сведочи нам богоносни и богоношени „Отац Православља",
Св. Атанасије Велики, ваистину „Тринаести Апостол" Цркве Христове,
ваистину раван Апостолима у овоме као и у свему
осталоме. Он богонадахнуто благовести:
,,Логос
постаде тело",[1] да би и тело било принесено за све, и ми, поставши
заједничари Духа Његова, могли бити обожени, што ми не бисмо постигли на други
начин да се Он није обукао у наше тварно тело. Јер на тај начин ми смо се већ
стали називати људима Божјим и људима у Христу. Али као што ми, примивши Духа, не
губимо своју сопствену суштину; тако и Господ, ради нас поставши човек и
поневши на Себи тело, остаде и надаље Бог; јер Он не умањи Себе облачењем у тело, већ напротив Он и тело обожи и учини
бесмртним.[2]
Где
је Господ Христос, ту је неминовно и Дух Свети. Α Господ Христос је свагда сав у телу Свом —
Цркви. Стога је у Њој и сам Дух Свети. Α Његова је главна делатност и благовест:
сведочити у свима световима ο Богочовеку
Господу Христу и ο Његовом домостроју
спасења. Сведочанства су Његова богочовечански истинита и стварна, и увек у
категорији Богочовечности. Свети Атанасије сведочи апостолски непогрешиво: Када
се Господ, као човек, крсти уЈордану,
ми се у Њему и Њиме омивамо; и
када Он прима Духа, ми кроз Њега постајемо духопримци.[3] Логос је давалац Духа Светога; а на Јордану освећује се тело
Његово, пошто је Он постао човек. Освећење, извршено над Господом као над
човеком, извршило се Њиме над свима људима. Логос даје Духа Светога достојнима.[4] Нема сумње, Бог Логос је у Старом Завету, до Свог очовечења, давао
светима Духа Светога; а поставши човек освећује све Духом Светим, и говори
ученицима: Примите Духа Светога.[5] Он и даје и прима Духа Светога: даје као Бог Логос, прима
као човек.[6]
За
нас људе све тајне и све благовести живота и света, Бога и човека, оличене су и
дате и објашњене у небоземној Светајни — чудесном Богочовеку Господу Исусу. Па
и тајна Духа Светога.[7] Свети Атанасије благовести: Киме и преко кога треба да се
даје Дух Свети, ако не преко Сина, по што је Он Дух Сина? Зар би ми моглн икада
примити Духа, да Логос није постао човек? Због Сина и Сином ми нисмо у телу
него у Духу; јер Дух Божји живи у нама.[8]Бића створена освећују се Духом преко заједничарења са Сином.[9] Кроз охристовљење бива и одуховљење; све су врлине и све
свете тајне органски повезане и једносушне.
Апостолска
је благовест: Духом Светим ми обитавамо у Богу и Бог у нама.[10] Да, по даној нам благодати Духа ми обитавамо у Богу и
Бог у нама. И пошто Дух који обитава у нама јесте Божији, то и ми, имајући у
себи Духа, с правом се сматра да обитавамо у Богу и да Бог обитава у нама.
Mеђутим, без Духа Светог ми смо туђи Богу и далеко од Њега. Кроз општење пак са
Духом Светим, ми се сједињујемо са Божанством. Стога, бити нам у Оцу није наше
негo налазећег се и обитавајућег у намa Духа Светог док Га чувамо у нама
исповедањем вере. Α од Духа Светог отпада се
због порока.[11] Они који погрешно —— (рђаво, неправилно) расуђују ο Духу Светом, не расуђују правилно καλώς—(здраво, како треба) ни ο Сину. Α када би правилно — (православно, истинито)
расуђивали о Логосу,ондабиздраво —расуђивали
и ο Духу, који од Оца исходи,
и својствен је Сину, и од Сина се даје ученицима и свима који верују у Њега.
Погрешно учећи ο Духу Светом, јеретици
немају здраву веру ни у Оца. Јер који се противе Духу Светом, одричу и Сина;[12] а који год одриче Сина ни Оца нема (1 Јн. 2, 23).[13]
На
крају свих крајева, у Богочовечанском домостроју спасења све се своди на подвиг
отројичења, јер се све збива од Оца кроз Сина у Духу Светом. То је основна
мисао — богомисао Светог Атанасија Великог: Духом Светим Отац кроз Сина приводи
све савршенству и обновљењу.[14] Апостолска је вера: света и блажена Тројица је
нераздељива, и јесте једна Сама са Собом. Када се спомене Отац, Њему су
сапостојећи Његов Логос (= Син),и у Сину
Дух. И ако се спомене Син, онда у Сину је Отац, и Дух није ван Логоса. Јер
једна се благодат испуњује од, Оца кроз Сина у Духу Светом. И једно Божанство:
„Један Бог који је над свима, и кроза све, и у свима".[15]
Свети
Атанасије благовести: Када се просвећујемо Духом, тада нас Христос просвећује
Њиме. Јер је речено: Беше светлост истинита која обасјава свакога човека који
долази на свет.[16] Једно је освећење: оно бива од Оца кроз Сина у Духу
Светом.[17] Ми се постепено охристовљујемо — „док обличје Христово
не постане у нама".[18] Кроз свете тајне и свете врлине ми постајемо
„заједничари Божје природе".[19]У ствари, сва твар постаје заједничар Бога Логоса у Духу
Светом. И ради Духа Светога сви се ми називамо заједничари Божији — μκτοχοι τoϋ Οεοϋ.[20] Господ Христос, Син Божји сједињује нас са Оцем Духом Светим који
је у Њему.[21] Они у којима обитава Дух Свети постижу обожење Духом
Светим. И Дух Свети нас чини боговима — Оεοποιεϊ. Отац
све твари и обнавља Логосом у Духу Светом. Логос уДуху Светом удостојава славе твар, обожујући је и усиновљујући
приводи је Оцу.[22]
Нема
сумње, по апостолској благовести Светог Атанасија Великог, сав богочовечански
живот чланова Цркве није ништа друго до троједан подвиг: охристовљења, обожења,
отројичења кроз свете тајне и свете врлине, увек препуне Пресветом Тројицом,
увек вођене и руковођене Оцем кроз Сина у Духу Светом. Својим отројиченим умом
Свети Атанасије благовести: Света Тројица увек је слична Себи, нераздељива по
природи, и једна је Њена делатност. Јер Отац све твори Логосом у Духу Светом.
Тако се очувава јединство Свете Тројице. Тако се проповеда у Цркви: један Бог који је над свима, и
кроза све, и у свима,[23] — над свима, као Отац, почетак и извор; кроза све —
Логосом; а у свима — у Духу Светом.
Блажени Павле, учећи ο јединству Свете Тројице,
пише Коринћанима α духовним даровима, и све
их возглављује —— Богом Оцем, говорећи: Дарови су различни, али је Дух један. И
различне су службе, али је један Господ. И различне су силе, али је један Бог
који чини све у свему.[24] Јер оно што Дух Свакоме додељује, то се даје од Оца
Логосом, јер све што припада Оцу припада и Сину. Стога и оно што Син даје у
Духу јесте дар Оца. И када је у нама Дух, тада је у нама Логос који даје Духа,
а у Логосу и Отац. На тај начин се испуњује реч: доћи ћемо ја и Отац, и у њега. ћемо
се настанити.[25] Давана од Свете Тројице благодат и дар даје се од Оца
кроз Сина у Духу Светом, јер као што благодат, дарована Сином јесте од
Оца,такодавањедарованамабива у Духу
Светом. На тај начин, и тиме, показује се једна делатност Свете Тројице. Јер
ништа не долази у биће и не збива се друкчије него само кроз Сина у Духу
Светом. Када у некоме обитава Дух Свети, то показује да је у њему и Логос који
даје Духа Светога. Тако, када је на Свету Дјеву Марију сишао Логос, тада је сишао
и Дух Свети, и Логос је у Духу Светом образовао и начинио Себи тело, желећи
сјединити са Собом и принети Оцу твар и примирити са Собом све што је на небу и
што је на земљи.[26]
Отац твори све Логосом у Духу; јер где је Логос, тамо је и
Дух. И оно што Логос твори — има силу бића од Духа кроз Логос. Јер Дух није
изван Логоса, него, обитавајући у Логосу, преко Њега обитава у Богу, те се тако
дарови дају у Светој Тројици. Бог је тај који чини све у свима.[27] Јер сам Отац дела и даје све кроз Логоса у Духу.[28]
НАПОМЕНЕ:
[1] Јн. 1, 14.
[2] Посланица ο одлукама Никејског Сабора, 14; Р. gr. t.
25. col. 440 CD.
[3] Contra arian., Orat. I,
47; P. gr. t. 26, col. 109 A.
[4] тамо, col. 109 С.
[5] Јн. 20, 22.
[6] тамо, I,
48; col. 112 С.
[7] 1 Тм. 3, 16.
[8] Рм. 8, 9.
[9] Contra arian., Orat. III,
1; Ρ. gr. ι. 26. col. 324 C.
[10] 1 Jн. 4, 13.
[11] тамо. III, 24.
25; col. 372 A. B; col. 376 C.
[12] Д. А. 7, 51.
[13] Св. Атанасије Велики, Ad
Serap. Epist. I, 2; Ρ. gr. t. 26, сх>1. 533. Ρ. gr. t. 26, col. 533 B.
[14] тамо, I, 9;
col. 553 B.
[15] Εф. 4, 6. — Тамо
1, 14; col. 565 Α. Β.
[16] Јн 1, 9.
[17] тамо I, 19.
20; col. 573 Β; сol. 577 C.
[18] Гал. 4, 19.
[19] 2 Петр. 1, 4.
[20] 1 Kop. 3, 16. 17.
[21] 1 Јн. 4, 13
[22] тамо. I. 23.
24. 25; col. 585 В;
588 А; 589 В.
[23] Еф. 4, 6.
[24] 1 Кор. 12, 4—6.
[25] Јн. 14, 23.
[26] тамо, I, 28.
29. 31; col. 596 А;
600 А. В. С; 601 А; 604 А.
[27] 1 Кор. 12, 4—6.
[28] тамо, III, 5;
col. 632 В; 633
А.
Св. Василије Велики
Духоносац богочовечанских сразмера, Свети Василије Велики,
богонадахнуто нам описује обитавање и свеспасоносну делатност Светога Духа у
тајанственом телу Цркве. Οн благовести: Дух Свети
обитава у свима, но нарочито обелодањује силу своју у онима који су чисти од
страсти, али не у онима у којих
је боголикост душе помрачена греховним нечистотама.[1] Дух Свети је наш стражар. Када душа доноси рода достојног
вечних житница, Дух борави с њом, чува је и одбија замке нечастивога. Али када
она производи отровне родове, тада је Дух напушта и њу сатиру греховне помисли
и скотске жеље.[2] Ко ступа у борбу са искушењима, њему је, ради озарења
Духом, неопходно подвижништво, упражњавање светих врлина.[3] Обитавање Духа јесте обитавање Христа.[4]Причешћујући се Духом Светим, твар се обнавља, пошто је, лишена
Духа, остарила.[5] Дух Свети свагда коначно завршава све што происходи од
Бога Оца кроз Сина.[6] Све што говори Отац, говори кроз Сина у Духу Светом.[7] Дух Свети је даровао Себе свему мноштву Небеских Сила, и
свему мноштву праведника. Све живи васцелом силом Његовом. И сваки од Светаца
кроз Њега је бог; јер је речено њима од Бога: Рекох: богови сте и синови
Вишњега сви.[8]Бог Свеце назива боговима (Пс. 49, 1; 83, 8).[9]
Овог
Духа Светог изобилно је излио па нас Бог кроз Исуса Христа. Овај Божји Дух
обилато обитава у разумној души, ако не жели да по нехату одступи од саме
себе. Α душа, која се приближава к
Њему и на неки начин сједини себе са Њим чује: Ко се Господа држи, један је Дух
с Господом (1 Кор. 6, 17).[10] Дух Свети је неприступан по природи, и лако сместив по
доброти; иако све испуњава Својом силом. ипак се даје само достојнима, и то не
свима подједнако, него Своју силу раздељује свакоме по мери његове вере. Дух
Свети је једноставан по суштини, многоврстан у силама; сав присуствује у
свакоме, и сав је свуда. Кроз Духа Светог бива узлажење срца, руководство
немоћних, усавршавање напредујућих. Дух обасипајући светлошћу очишћене од сваке
прљавштине, кроз општење ca Собом чини их духовнима. И као што блистава и
прозрачна тела, када на њих падне зрак светлости, caмa постају светозарна, и из
себе иззрачују нови зрак, тако духоносне душе, озарене Духом Светим, саме
постају духовне, и изливају благодат на друге. Отуда — предзнање будућности,
разумевање тајни, постигнућe сакривенога, раздавање дарова, небеско живљење,
молитвено славословљење са Анђелима, бескрајно весеље, живљење у Богу, и крајњи
циљ свих жеља: обожење.[11]
Свети
Василије благовести: Сав Богочовечански домострој спасења, извршен великим
Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом, препун је Духа Светога. Дух Свети је
саприсутан и саделатан свему Спаситељевом. Исто тако, управљање Црквом
очигледно се и несумњиво води Духом Светим. Јер је речено: Бог постави у Цркви
прво Апостоле, друго Пророке, тpeће Учитеље, а потом Чудотворце, онда дарове
исцељивања, помагања, управљања, различне језике.[12] Јер овај поредак установљен је са раздељивањем дарова
Духа Светога. Силе Небеске утврдиле су се Духом Светим. Јер од Духа Светог
даровано је Силама и општење са Богом, и несклоност ка греху, и живљење у
блаженству. Долазак Христов — и Дух претходи. Бог у телу — и Дух је неодвојив.
Све силе, дарови, исцељења — од Духа Светога. Демони се изгоне Духом. И све
тако редом у Богочовечанском домостроју спасења.[13] Уопште, нема дара који би без Светога Духа сишао к твари, јер смо од Господа и Спаса нашег
научени у Еванђељу да ни једну
једину реч у заштиту вере Христове није
могуће изрећи без суделовања Духа Светога (Мт. 10, 20).[14]
По
апостолској благовести Светог Василија Великог духовним се назива ко живи не по
телу него је руковођен Духом Божјим и назива се сином Божјим, и постаје налик
на лик Сина Божјег. И као што је сила вида у здравом оκу,тако је и делање Духа Светог ν очишћеној души. Ни иако Дух Свети свагда
обитава у достојнима, ипак Он дела
само услучају потребе, или у пророштвима, или у исцељењима, или у другим делатностима сила. Дух Свети је
ваистину место светаца, и светац је властито место Духа, и обиталиште и храм.
Ми добијамо помоћ од Духа Светог по мери наше чистоте од греха.[15]
Нама
се даје живот од Бога кроз Христа у Духу
Светом. Бог живи у нама кроз Духа.
Усавршене у врлини називамо боговима;
та се усавршеност постиже кроз Духа Светог. Обитавање Духа Светог јесте
обитавање Христа.[16]Врховно начело свете саборности црквене дато је на сву вечност
кроз Богочовечност од Првог Светог Сабора Апостолског. Равноапостолни Свети
Василије Велики благовести: Апостоли говоре: ,,Нађе за добро Дух Свети и
ми".[17] Они то говоре не стављајући себе у исти ред са влашћу Апостола, него
подчињавајући себе Духу, као Њиме тада научени. То они изражавају изјављујући
да је у њих једно знање, једна мисао, једна власт са Духом. Тако и речи: ,,нађе
за добро Дух" јесте дато од Господа озакоњење Цркви, проглашен службено од
Апостола закон.[18]
Ο очигледној и чудотворној
свудаприсутности и сведелатности Светога Духа, Свети Василије богонадахнуто
сведочи: Дух Свети испуњује Анђеле, испуњује Арханђеле, освећуje Силе, оживљава
све и сва. Он, раздељиван свакој тварн, бива приман од сваке твари по њеној
мери, не смањује се од мноштва удеоничара. Дух Свети свима даје Своју благодат,
но Сам остаје неумањив и недељив. Он све просвећује на познање Бога, надахњује
пророке, умудрује законодавце, посвећује свештенике, окрепљује цареве, усавршава
праведнике, украшава поштене, додељује дар исцељивања, оживљава мртве, ослобађа
сужње,. усињује туђинце. То Он чини кроз рођење одозго. Ако узме цариника
верујућег, Он га начини Еванђелистом.[19] Ако буде у рибару, Он га учини Богословом. Ако нађе
кајућег се гонитеља, Он га начини Апостолом незнабожаца, проповедником вере,
сасудом изабраним.[20] Њиме слаби постају јаки, сиромаси се обогаћују. Њиме
неуки људи постају мудрији од мудраца. Павле је слаб, али присуством Духа
Светога „чалме и убрушчићи знојави од тела његова" исцељиваху од болести.[21]И сам Петар беше одевен слабим телом, али, благодаћу Духа која
је обитавала у њему, сенка тела његова исцељиваше болеснике осењиване њоме.[22] Сиромаси беху Петар и Јован, јер не имађаху сребра и
злата, него даваху здравље које је драгоценије од многога злата.[23] Јован није знао световну мудрост, али је јављао
благовести у које не може проницати никаква мудрост. Дух Свети и на небу
обитава, и земљу испуњава; свуда присуствује, и ничим се не обухвата. Сав у
свакоме обитава, и сав је са Богом.[24]
Чудотворни духоносац Свети Василије благовести: Дух Свети се
даје свакоме по мери вере његове.[25] Док не станемо држати све заповести Господње, немојмо
очекивати да ћемо се удостојити Духа Светога.[26] Син и Дух Свети су извор светиње; од Духа Светога
освећује се свака разумна твар, по мери њене врлине.[27] Освећује, оживљује, просвећује, теши, и све слично
производи подједнако Отац и Син и Дух Свети. И нико нека не приписује власт
освећења искључиво делатности Духа Светога. У достојнима бива подједнако од Оца
и Сина и Светога Духа све: свака благодат и сила, путовођство, живот, утеха,
обесмрћење, ослобођење, и свако друго добро које силази на нас.[28]
НАПОМЕНЕ:
[1] Тумач. на прор. Исаију,
Предговор, стр. 6; Творении Св. Василия Вел., част втора; Москва, 1853.
[2] тамо стр. 31—32; ср. стр
[3] тамо стр. 56. 35
[4] Он, Против Евномија,
књ. V, стр.
191; Творен. част трет.
[5] тамо стр. 192.
[6] тамо стр. 193.
[7] тамо стр. 224.
[8] Пс. 81, 6.
[9] тамо стр. 227. 228.
[10] тамо стр. 229. 230.
[11] Ο Светоме Духу — Светом Амфилохију, глава 9;
Творения част трет. стр. 265 266. 267; Москва, 1853.
[12] 1 Кор. 12, 28.
[13] тамо, гл. 16, стр. 291.
292; гл. 19. стр. 306.
[14] тамо, гл. 24. стр. 318.
[15] тамо, гл. 26, стр. 325.
326. 328. 329.
[16] Рм. 8, 9. 10.
[17] Д. А. 15, 28.
[18] Св. Василије Вел., Против
Евномија, гл. 3, стр. 138. 139. 191; гл. 5, стр. 203. 204
[19] Мт. 9, 9,
[20] Д. А. 9, 15.
[21] Д. А. 19, 12
[22] Д. А. 5, 15.
[23] Д. А. 3, 6—8.
[24] De fide. 3; col. 469 Β. C. D; col. 472 Α.; Ρ. gr. t. 31.
[25] Правила опширно изложена,
питање 7, 2; Ρ. gr. t.
31, col. 932 A.
[26] Cp. Jн. 14. 15—17. — Правила кратко изложеиа, питање 204; Ρ. gr. t. 31, col. 1218 B.
[27] Св. Василије, Писма; 8
Писмо Кесаријским монасима; 18; Творении Св. Вас. В., част, шест; Москва, 1847.
[28] Писмо 181; Евстатију; стр.
22—23; Творен. част. сед. стр. 22—23.
Св. Григорије Богослов
Богоумни Свети Григорије Богослов, сав у Богу, казује нам
света тајанства Божија. Благовестећи вечну истину Богочовечанског домостроја
спасења, он вели: Дух Свети, иако је један, ипак дарови нису једнаки, јер нису
једнаки примаоци Духа. Дарови се дају по мери вере — κατά την άναλογίαν της πίστεwς.[1] Говорећи на празник Педесетнице, Свети Богослов благовести: Ми
празнујемо силазак Светога Духа — коначно остварење обећања, испуњење наде,
тајанство огромно и узвишено. Завршавају се телесна дела Христова, или боље
рећи дела Његова која се односе на Његов боравак у телу на земљи, а настају
дела Светога Духа.[2] Дух Свети делао је најпре у Анђелским и Небеским Силама,
— у њима који су први после Бога и око Бога: јер њихово савршенство и сјај, и
ненагињање или непокретност ка злу, нису ни од кога другог до од Светога Духа.
Затим је Дух Свети делао у Оцима и Пророцима, од којих су неки преко виђења
видели и познали Бога, а други и предсказали будућност, уколико је то Дух Свети
насликавао у уму њиховом, те су они оно што се имало догодити у будућности
гледали као да се већ збива на њихове очи. Јер таква је сила Духа Светога.
После тога, Дух Свети је делао у Христовим ученицима. И то трократно, у колико
су они били у стању примити, и у три различита времена: до прослављења Христова
страдањем, по прослављењу Васкрсењем, и по Вазнесењу на небо; такође и по
извршењу домостроја спасења давањем њима Духа Светога удахнућем,[3] и најзад данашњим раздељивањем огњених језика, које и
празнујемо. Но прво је било нејасно, друго је јасније, а данашње савршенијe:
јер је Дух Свети присутан не само делањем — као раније, већ суштаствено
присуствује, и такорећи саборави и заједно живи.
Јер
као што је Син разговарао с нама посредством тела тако је и Духу Светоме
доликовало да се јави у телесном облику и када је Христос узишао у славу Своју, тада је Дух Свети сишао к
нама.[4] Дух Свети јавља се у виду језика по сродству са Речју =
Логосом; у виду огњених језика. Јер
Бог је наш oгањ који спаљује[5] безбожје.[6]Дух Свети се излива, по речи пророка, на. свако тело, тојест на
сваког верника. Дух Свети вечно саборави са достојнима, и сада — увременском животу, и после — са онима који
су се удостојили небеских блага, ако потпуно сачувамо Њега у себи својим добрим живљењем, а не будемо
Га удаљавали од себе у оној мери укојој грешимо.[7]
НАПОМЕНЕ:
[1] Orat. 32, 11; Ρ. gr. t. 36, col, 188 AB
[2] cоl. 436 АΒ.
[3] Jн. 20, 22.
[4] Orat. 41, 11; Ρ. gr. t. 36, col. 444 Α—C.
[5] Јевр. 12, 29.
[6] тамо, col. 445 Α.
[7] тамо, col. 445 D;
448 Α..
Св. Григорије Ниски
Духозарни Свети Григорије Ниски, у светим дубинама својих богочовечанских
мисли ο Духу Светом у телу Цркве Христове благовести: Благодат
Спаситеља нашег дарује познање истине као спасоносни лек душама; и светлост
истине води κ Богу и спасењу. Ко побожну
веру учини својим руковођом, треба да се ода врлинама. У коме је побожна вера и
беспрекоран живот, у њему је присутна и сила
Христова; а у коме је присутна сила Христова, од њега бежи зло. Крштењем се
стиче велика благодат. Свима пак који искрено примају благодат, Дух Свети, по
мери вере свакога од њих, јесте помоћник и сажитељ, помажући души у делима вере.
Сваки је дужан да помоћу врлина расте ,,у човека савршена, у меру раста висине Христове".[1] При томе, напредак и красота душе, који се дају благодаћу
Светога Духа по мери старања нашег ο томе,
зависе од наше воље; јер докле се протежу подвизи побожне вере, дотле се
протеже и величина душе. И вечни живот и неисказану радост на небесима даје
благодат Светога Духа. Дух Свети даје смелости за испуњење заповести Божјих.
Души, која жели да постане невеста Христова, неопходно је да се уподобљава красоти Христовој по могућности
. Она мора изагнати из себе сваки гpex и сав потајни рој порока.[2]
Свети
Григорије благовести: Оно што нас спасава јесте Сила, коју верујемо под именом
Оца и Сина и Светога Духа. Савршена храна за нашу природу јесте Дух Свети, у
коме је живот. На дан Свете Педесетнице дарована је неисказана благодат. Поново
је дао Себе људима Дух Свети, који се био удаљио од наше природе, пошго је
човек грехољубљем својим постао „тело".[3] И када „хуком с неба" бише прогнане из ваздуха и
развејане духовне силе злоће и сви погани демони, тада се силаском Светога Духа
у виду огња испунише божанске силе сви у „горници"[4]—сва ондашња Црква. Раздавање дарова Духа Светога бива по мери
вере: мало — онима који су мале вере; много — онима који имају велику
просторност вере.[5] Дух Свети је давалац свих добара и, пре свега самог живота.
Он је свуда постојећи, и свакоме присутан —έκάστψ παρόν, и испуњује земљу, и на
небу борави, разлива се по Вишњим Силама, све испуњује по заслузи свакога, и
Сам остаје пун; Он је са свима достојнима, и не одваја се од Свете Тројице. Све
што год је лепо, и све што год је добро од Оца кроз Јединородног — збива се у
Духу Светом који обавља све у свима.[6]
НАПОМЕНЕ:
[1] Εф. 4, 13.
[2] De instit. christ.; Ρ. gr. t. 46, col. 288 A. B.; col. 289 A.
B. C. D.
[3] 1 Мојс. 6, 3.
[4] Д. А. 1, 13; 2, 14. —
Orat. Dc Spiril. Sancto; P. gr. t. 46, col. 697. A. B. C.
[5] Oн, De vita S. Marinae; P. gr. ι. 46, col. 1000 AB. P. gr. t. 46. col. 1000 AB.
[6] Oн, Sermo de Spiritu Sancto adver.
pneumat. Maced., 22. 23; P. gr. t. 45, col. 1328 D; 1329 B.
Св. Кирил Јерусалимски
Омолитвљеним умом својим сав уроњен у „дубине Божје",[1] свети Кирил Јерусалимски казује нам спасоносне истине
Богочовечанског домостроја спасења. У делу спасења свакога од нас учествује
Тројични Господ неизмерним човекољубљем Својим и сам човек трудом својим. Св.
Кирил благовести: Општење Светога Духа дарује се по мери вере свакога. Ако се
мало трудиш, мало ћеш добити; а ако се трудиш много, онда је и награда велика.[2] На свету Педесетницу Спаситељ је Духом Светим и огњем
крстио Апостоле.[3] Ако човек има нелицемерну веру, онда и на њега силази Дух Свети.[4] Дух Свети је највећа сила, биће Божанско и непостижно.
Јер Он је биће живо, умно и освећује све што је од Бога кроз Христа створено.
Он просвећује душе праведних; Он је и у Пророцима, Он и у Апостолима, у Новом
Завету.[5] Ваистину је Свети и благи Дух неоцењиво драгоцен. У Њему ми
имамо великог од Бога Заштитника и Заступника, великога Цркве Учитеља, великога
Покровитеља. Зато се крштени не боје злих духова, ни самог ђавола. Јер Он,
обилазећи свуда, иште достојне, да им подели дарове Своје.[6]
Свети Кирил благовести: Силом Светога Духа Мученици обављају
мученички подвиг. Јер немогуће је обавити мученички подвиг за Христа, ако га
човек не обавља уз помоћ Светога Духа. Јер када нико не може Исуса назвати
Господом осим Духом Светим,[7] ко онда може дати живот свој за Исуса без помоћи Духа
Светога.[8] Све дарује Отац кроз Сина заједно са Светим Духом.[9] Дух Свети не раздељује се већ само благодат која се кроз
Њега шаље.[10] На Педесетницу Апостоли су се обукли „у силу с
висине"[11] и крстили се савршено Духом Светим. При крштењу: вода
омива спољашњост, а Дух Свети крштава све што је унутра у души.
Апостоли су се крстили свим бићем, обукли се душом и телом у Божанствену и
спасоносну одећу. Примили су они огањ не који опаљује него спасоносан; огањ
који трње грехова спаљује а душу просвећује. Овај огањ примају сви који се
крштавају.[12]
НАПОМЕНЕ:
[1] 1 Kop. 2, 10.
[2] Cathech. I, 5.
[3] Д. A. 2, 34. — Тамо, III, 6.
[4] тамо, III, 10.
[5] тамо, XVI, 3.
[6] тамо, XVI, 19.
[7] 1 Кор. 12, 3.
[8] тамо, XVI, 21.
[9] тамо, XVI, 24.
[10] тамо, XVII,
12.
[11] Лк. 24, 49; ср. Д. А. 1,
8.
[12] тамо, XVII,
14.
Св. Јефрем Сирин
Милозвучна харфа Духа Светога Свети Јефрем Сирин са
бесмртном радошћу сведочи о свеживотворној делатности Духа Светога у
Богочовечанском телу Цркве Христове. Он сваком хришћанину благовести: Свом
снагом ревнуј у врлинама, да би се у тебе уселио Дух Свети.[1] У смиреноумљу човековом обитава Дух Свети.[2] Неопростив је грех — грех противу Светога Духа. Α тο је
грех сваког јеретика, зато што су јеретици хулили, и хуле Духа Светога. Њима
нема опроштаја „ни у овоме свету ни у ономе",[3] јер су се успротивили самоме Богу, од кога је спасење ...
Сваки непокајани грех јесте грех κ смрти.[4]Један је циљ побожности: по вери и великој ревности за све
врлине удостојити се испуњења Духом Светим, и стећи савршено ослобођење од
страсти.тојест очишћење срца, које се у душама верних и побожних врши
освећујућим Духом.[5] У чистом срцу Дух Свети постаје свештеником. Срце твоје —
свети жртвеник. У теби свештенодејствује Дух Свети. Не дај приступ смрдљивом
греху, да се од тебе не би удаљио Дух Свети. Нека се не настањује у теби грех,
јер грех удаљује од тебе Духа Светога.[6] Ниједан грешник није остављен од свемилостивог Господа.
Свети Јефрем Сирин благовести: Дух Свети чека пред вратима срца човекова, да би
ушао,настаниосе уњему
и осветио га. Пази, Он обилази сва врата тражећи себи улаз.[7]
НАПОМЕНЕ:
[1] Творении Св. Ефрема
Сирина, част. первая, стр. 383; Москва, 1848.
[2] тамо, част. трет. стр.
197.
[3] Мт. 12, 32.
[4] тамо, част четверт. стр.
86. 87.
[5] тамо, част пјатаја, стр.
59.
[6] тамо, част пјатаја, стр.
421. 422.
[7] тамо, част шестаја, стр.
331.
Св. Макарије Велики
Сав у Духу Светом: сав Духом Светим освећена ума, и срца, и
душе, и савести, и воље, Свети Макарије Велики као ретко ко од светих Учитељa
Цркве осећа благодатну сведелатност Духа Светог у Богочовечанском телу Цркве, и
казује нам ο томе многе благовести,
бесмртне и вечне, пуне богочовечанске силе и тајанствености. Тако, Свети
Макарије богомудрује: Душа, удостојена Духа Светога и Његове светлости, постаје
сва—светлост, сва—лице, сва—око; сва је препуна духовних очију, и нема у њој
ништа помрачено, јер је сишла на њу, и обитава у њој, неисказана красота славе
Светлости = Христа. Душа, потпуно обасјана неисказаном красотом славе светлости
од лица Христова и у савршеној заједници са Духом Светим, постаје сва—око,
сва—светлост, сва—лице, сва—слава, сва—дух.[1]Као што се месо без соли уцрвља и усмрди, тако и свака
душа,неосољенаСветим Духом, том небеском сољу, трули и испуњује се великим
смрадом рђавих помисли. Стога се лице Божије одвраћа од страшнога смрада таштих
помисли таме и живећих у таквој души страсти; у њу се крадом увлаче зли и
страшни црви, тојест зли дуси и мрачне силе, хране се њоме, гнезде се у њој,
гамижу по њој, једу је и обешчашћују. Али, чим душа прибегне Богу, поверује и
измоли себи со живота — благог и човекољубивог Духа, тада сишавша со небеска
потамани страшне црве, уништи штетно злосмрадије, и очишћује душу дејством силе
своје. И када права со учини душу здравом и неповредљивом, она поново стане
служити Небеском Господу.[2] Бог створивши тело, одредио му је да све потребно за
живот позајмљује из спољњег света, и тело не може живети без онога што изван
њега постоји, тојест без хране, без пића, без одеће. Ако се пак тело ограничи
само на оно што се налази у његовој природи, не позајмљујући ништа из спољњег
света, онда се оно распада и пропада. Тако и душа, створена по лику Божјем, да
би живела, узима духовну храну, и духовно пиће, и небеску одећу, не из своје
властите природе него од Божанства Његова, од властитог Духа Његовог, од
сопствене светлости Његове, што и сачињава истински живот душе. у томе се и састоји небески живот душе.
Тешко телу када се оно ограничава на своју природу, јер оно тада и умире. Тешко
и души ако се ограничи на своју природу, и узда само у своја дела, немајући
заједницу, општење са Божјим Духом, јер умире, не удостојивши се вечног живота
Божанског.[3]Духозарни Свети Макарије казује нам ову бесмртну истину: Ми
хришћани „имамо нерукотворену кућу на небесима".[4] Α та кућа је сила Духа
Светога која обитава у нама. Стога је сваки дужан подвизавати се и старати се
да ту кућу стекне вршењем свих врлина, и да верује да се та кућа стиче овде на
земљи. Јер се вером и ревношћу у врлинама постаје заједничар Светога Духа.[5] Душе које имају пламену и ненаситу љубав према Господу,
удостојавају се избављења од страсти, и у пуноћи благодати примају озарење и
заједницу Светога Духа и неисказаног тајанственог општења. Душа истински богољубива
и христољубива живи у врлинама, чезне да се удостоји заједнице са Господом
Христом у светињи Духа, чврсто верује да ће Духом Светим примити потпуно
избављење од греха и таме страсти, поставши још овде на земљи чисто обиталиште
Светога Духа; и тако достићи савршену меру бестрашћа —της άπαvείας.[6]
Свети
Макарије благовести: Божји људи — хришћани треба да припреме себе за борбу и
подвиг. Они су дужни подносити невоље, и спољашње и унутрашње борбе, да би,
примајући ударце, побеђивали трпљењем. Такав је пут хришћанства. Где је Дух
Свети, тамо — као сенка следују гоњење и борба. Тако, Пророци, мада је у њима
делао Дух Свети, свагда су били гоњени. Тако и Господ, који је пут и истина и
живот, био је гоњен од Својих сународника. Његов народ — Израиљци, и гонили су
Га и распели Га. Слично се десило и са Апостолима, јер са Крстом Спасовим дошао
је Дух Утешитељ, и преселио се у хришћане: нико од Јевреја није био гоњен, једини
су хришћани били мученици. Но томе се не треба чудити; истини је неизбежно да
буде гоњена.[7]Душа, која је лишена Духа Светога и живи у страшној сиромаштини
греха, пре приопштености Духу Светом, не може, макар и желела, стварно родити
род правде. Сваки треба да приморава себе на молитву Господу, да га удостоји
пронаћи и добити небеску ризницу — Духа Светога, еда би без муке и лако вршио
све заповести Господње, које раније није могао испуњавати ни при највећем
напрезању. Meђутим душа, која је искањем Духа Светога, вером и великим трпљењем
обрела Господа, — ту истинску ризницу небеску, рађа плодове Духа Светога без
муке, и све заповести испуњује Духом Светим чисто, савршено и беспрекорно.[8]
Свети
Макарије богогласи: Они који су се удостојили постати чеда Божија и родити се
одозго од Духа Светога, имају у себи Христа који их просвећује. Њих на
разноврсне и различите начине води Дух Свети и благодат невидљиво дела у срцу
њиховом. Понекад они плачу и тугују због васцелог рода људског, и молећи се за
све људе проливају сузе и ридају обузети духовном љубављу према роду људском.
Понекад их Дух Свети распаљује таквом радошћу и љубављу, да би они, када би
било могуће сместили сваког човека у срцу свом, не разликујући злог од доброг.
Понекад они у смиреноумљу духа толико понижавају себе пред сваким чо веком, да
сматрају себе за најпоследње и најмање од свију. Када душа усходи ка
савршенству Духа Светога, потпуно очистивши себе од свих страсти, она се тако
сједињује с Духом Светим да постаје једно с Њим. Тада она сва постаје светлост,
сва — око, сва — дух, сва — радост, сва — блаженство, сва — љубав, сва —
милосрђе, сва — благост и доброта. Такви људи, сапрожимани Духом Светим,
уподобљавају се Христу, пуни су врлина, и свагда и у свему сијају у њима
плодови Духа Светога.[9]
Свети
Макарије благовести из свог богатог Богочовечанског Еванђеља: Ко хоће да
приступи Господу, да се удостоји вечног живота, да се испуни Светога Духа, да
рађа плодове Светога Духа, да беспрекорно испуњује заповести Христове, он је
дужан, због живећег у њему греха, примо равати себе на свако добро дело, на
испуњавање свих заповести Господњих. Тада Господ, видећи такву његову ревност,
милостиво га ослобађа од живећег у њему
греха, испуњујући га Духа Светога. И тада он, без приморавања и тешкоће твори
све заповести Господње, или боље рећи: сам Господ твори у њему заповести Своје,
и он чисто рађа плодове Духа Светога.[10] Стога, ко хоће истински угађати Богу, примити од Њега
небеску благодат Светога Духа, узрастати и усавршавати се у Духу Светом, дужан
је приморавати себе на испуњавање свих заповести Божјих и покоравати срце чак и
против воље његове. Када на тај начин испунимо све заповести Господње Духом Божјим
који једини зна вољу Господњу; и када Дух усаврши нас у Себи, и савршен буде у
нама, очишћенима од сваке прљавштине и греховне нечистоте, — тада ће Дух Свети
душе наше, слично прекрасним невестама, привести Христу чисте и беспрекорне; и ми ћемо блаженствовати у Богу, и Царству Његовом; и Бог ће радооно
живети у нама.[11]
Ο Богочовечанском домостроју
спасења, и ο улози Светог Духа у њему,
Свети Макарије благовести: Господ наш Исус Христос извршио је сав домострој
спасења. И сав труд, и сва ревност Његова имали су један циљ: родити из Себе,
из Своје природе чеда Духа Светога. Сви Анђели и Свете Силе радују се души рођеној
од Духа Светога. Тело људско је подобије —ομοίωμα (сличност, прилика), а душа је лик Духа —είκών tоv Πνεύματος (слика, лик, икона Духа). И као што је
тело без душе мртво и не може ништа радити, тако без небеске душе, без Духа
Божјег, и душа је мртва за Царство, и без Духа Светог не може чинити оно што је
Божје. Као што је у овом свету душа живот телу, тако и у вечном и небеском
свету живот души је Дух Божји. Стога, ко се стара да поверује и приђе Господу,
њему је потребно молити се, да би још овде примио Духа Божјег, јер је Он живот
душе. И долазак Господа Христа ради тога је био: да још овде на земљи да души
живот — Духа Светога.[12]
Боговођени
ум Светог Макарија Великог овако расуђује: Као што птица не може летети ако има
једно крило, тако и човечија природа, ако би остала сама по себи и у себи, и
неприопштила се природи небеској, она не би могла чинити ништа добро. Јер и
сама душа названа је храмом и обиталиштем Божјим, и невестом Царском. Бог је
показао према човеку изузетну љубав: сишао је са светих небеса, узео на себе
човекову разумну природу, и земљано тело присајединио Божанском Духу Свом, да
би иловачни човек примио у себе небеску душу. И када душа човекова буде у
заједници с Духом Светим, и небеска душа уђе у душу његову, онда је такав човек
савршен у Богу и наследник, и син.[13]
Духоносни
Свети Макарије Велики казује и ову небоземну благовест: Господ наш Исус Христос
ради тога је и дошао, да измени, преобрази, и обнови људску природу, и да душу,
због грехопада подчињену страстима, пресазда — , сјединивши је са Својим сопственим
Божанственим Духом. Он је дошао да верујуће у Њега начини новим умом,новом
душом, новим очима, новим језиком духовним; једном речју: да их начини новим
људима, или новим меховима, помазавши их светлошћу Свога познања, да би улио у
њих вино ново, тојест Духа Свога. Јер Он каже да вино ваља левати у мехове
нове.[14] Као што је враг, грехом подчинивши себи човека, испунио
човека пагубним страстима, улио у њега вино сваког безакоња и рђавих учења;
тако је и Господ, избавивши човека од врага, начинио човека новим, и помазавши
га Духом Светим, улио у њега вино живота, ново учење Светога Духа. Јер
милостиви и моћни Господ може душу, опустошену и подивљалу од греха, претворити
у Своју благост, кротост и мир — Светим и благим Духом обећања.[15]
Свети
Макарије благовести: Све је могуће Богу, као што сведочи доживљај разбојников:
у трен ока он се вером изменио и у рај уведен био. Господ је дошао ради тога,
да душе наше измени, пресазда, и начини их заједничарима Божје природе,[16] и да у душу нашу стави душу небеску, тојест
Божанственога Духа, који нас води ка свакој врлини, да бисмо могли живети
вечним животом. Стога смо дужни свим срцем веровати неисказаним обећањима
Његовим. Тре ба нам заволети Господа, и на све могуће начине напредовати у
свима врлинама, и неуморно и непрестано молити, да потпуно и савршено примимо
обећање Духа Његова, да оживе душе наше док смо још у телу. Јер ако душа још у
овом свету не прими у себе светињу Духа за велику веру и за молитве, и не
постане заједничар Божје природе, сједињујући се с благодаћу, уз помоћ које може
беспрекорно и чисто испунити сваку заповест, — онда је она неприпремна за
Царство небеско.[17]
По
понорној тајанствености својој, осећање у човековом бићу такмичи се са
најзагонетнијим тајнама у световима Божјим. Руководити њиме теже је него
руководити безбројним васионама које тутње око наше мајушне планете. Мученички
осећајући то, Свети Макарије благовести: Дух Свети подупире хришћане,
подржавајући и руководећи душу у осећању.[18] Нема сумње, међу бићима душа човекова је најзагонетније
биће после Бога. Отуда богомудри Светитељ благовести: Ни мудри својом мудрошћу,
ни паметни својом памећу нису могли докучити финоћу душе — λεπτότητα, или рећи ο души шта је она; једино се помоћу Духа
Светог открива и стиче појам и тачно знање о души.[19]
Циљ
је побожности: чистота душе и усељење у њу Духа Светога помоћу упражњавања
врлина. Усрдна молитва богати нас многим, и самог Духа Светог усељује у душу.[20]Када човек достигне у савршенство Духа, сасвим очистивши себе
од свих страсти, и потпуно се сјединивши са Духом Утешитељем, тада се душа
удостојава постати Дух, те је сва— светлост, сва — радост, сва — љубав, сва —
милосрђе, сва — благост, сва — доброта. Људи, савршено сједињени са Духом
Божјим, уподобљавају се Христу, имајући у себи непроменљиве врлине Духа. Дух
Свети их је начинио унутрашње беспрекорнима и чистима, и у њима свагда и у
свему сијају плодави Духа.[21]
Свети
Макарије благовести: Једино је Духу Светом позната сва воља Божија. Речено је:
Шта је у Богу нико не зна осим Духа Божјег.[22] На дан Свете Педесетнице, када је Утешитељ сишао, и сила
благога Духа уселила се у душе Апостола, с њих је скинут покривач греха,
страсти се онеспособиле за делатност, и у њих су се отвориле очи срца. Тада су
они, испунивши се премудрости, Духом Светим учињени савршени, и научени
испуњавати вољу Божију.[23] Од Христова доласка отворила су се врата благодати
истински верујућима, и њима се даје Божија сила и делатност Духа — ενέρуεια Πνεύματος. Христос, та прва и
природна доброта, ниспослао је божанственим ученицима дар Духа; и од тога
времена та Божја сила, закриљујући све верне и обитавајући у душама њиховим,
стала их је исцељивати од грехов· них страсти, избављати од таме и обамрлости,
јер до овог времена душе су биле изранављене, закључане у тамницу и поседнуте
духовним мраком. Разуме се, и сада се налази у тами душа која се још није
удостојила да у њој обитава Господ и да је сила благога Духа закриљује стварно
— ενερуητικώς (= делатно, доживљајно,
активно), свом силом и сигурношћу. у онима
пак које је благодат Божанскога Духа посетила, уселивши се у саме дубине ума
њихова, Господ као да постаје душа. Јер божанствени Апостол каже: Ко се Господа
држи један је дух с Господом.[24]Каква доброта! Какво благоволење природи људској толико
пороцима униженој! Но воља човека освећеног Духом сједињуje ce са вољом Божјом.
Јер душа тада заиста постаје као душа Господа, зато што се сва драговољно и
свим бићем предаје сили благога Духа, да би она царовала уњој, и душа више не ходила по
својој вољи. Јер је речено: Ко ће нас раставити од љубави Божије?;[25] тојест, ко ће раставити душу сједињену са Духом Светим.[26]
НАПОМЕНЕ:
[1] Нomil. I,
2; Ρ. gr. t. 34, col. 452 Α. Β.
[2] тамо, I, 5;
col. 452 Β.
[3] тамо, I, 10.
11; col. 460 C. D. 461 Α. Β.
[4] 2 Kop. 5, 1.
[5] тамо,homil. V, 6.
7; col. 542 С.
D.
[6]] тамо, homil.
X, 4. 5; col. 541 D.
[7] тамо, homil.
XV, 11; col. 584 Α. Β;
[8] тамо, homil,
XVIII, 2. 3; col. 636 C. D.
[9] тамо, homil. XУIII, 7. 8. 10. col.
640 А. Β. C; col. 641 Α
[10] тамо, homil. XIX, 1. 2; col. 641 D;
644 Α. Β. C.
[11] тамо, homil. XIX,
7. 9; col. 648 Β; 649 Α. Β.
[12] тамо, homil. XXX,
2. 3. 5. 6; col. 721 C; col 724 A. D., col. 725 A
[13] тамо, homil. XXXII,
6; col. 737 B. C.
[14] Мат. 9, 17.
[15] тамо, homil.
XLIV, 1. 2. col. 780 Α. Β.
[16] 2 Петр. 1, 4.
[17] тамо, homil.
XLIV, 9; col 785 Α. Β.
[18] тамо, homil. LXУII, 11;
col. 804 Α
[19] тамо, homil. XLIX, 4; col.
816 Β.
[20] Он, Epist. II;
P. gr. t. 34, col. 433 Α. Β.
[21] Oн, De charitate, 7; P. gr. t. 34, col. 913 C. D.
[22] 1 Kop. 2, 10.
[23] тамо, De charit. 11; col. 917 B. C.
[24] 1 Кор. 6, 17.
[25] Рм. 8, 35.
[26] Он, De libert. mentis 11.
12; Ρ. gr. t. 34, col.
944 Β. C. D.
Св. Златоуст
Сав у Духу Светом, Свети
Златоуст је један од најбогонадахнутијих и најбогоречитијих сведока свудаприсутности
и сведелатности Духа Светога у васцелом
Богочовечанском телу Цркве. Павловски осетљив за све што је Христово, он снажно
осећа присуство и делатност Духа Светога и у најтананијем трепету и дрхтају тела Христова = Цркве Христове.
И ми са Њим осећамо да је Дух Свети заиста као душа Цркве свудаприсутан у свему црквеном: у свему најмањем и у свему највећем. Кроз Светог Златоуста се и
осећа и сазнаје и види и доживљује истина: да је Црква Христова заиста
Благовест над благовестима и Потреба над потребама за људско биће у свима световима. У њој, једино у њој је и спасење и охристовљење и
обогочовечење и отројичење и обожење људскога бића; и то увек и само у Тројичном Божанству: од Оца кроз
Сина у Духу Светом. То важи како
за срце Цркве тако и за најмању ћелијицу у Богочовечанском телу Цркве.
Свети
Златоуст сведочи ο Еванђељу у Цркви: Ми
говоримо не своје већ оно што нам нашаптава благодат Духа Светога. Α благодат Духа никада не бива мала и
оскудна већ велика, чудесна и достојна милосрђа Дародавчева.[1]Еванђелисти говоре од Духа Светога; а који говори од Духа
Светога, не говори ништа узалуд и без разлога.[2] Да није дарова Светога Духа, не би било ни светог
крштења, ни опроштаја грехова, ни оправдања, ни освећења, ни усиновљења; не
бисмо били причасници светих тајни, јер без благодати Светога Духа не би могло
бити свете Тајне тела и крви Спасове; не бисмо имали ни свештенике, јер без
силаска Светога Духа не може бити рукоположења.[3]
На
дан свете Педесетнице Свети Златоуст благовести: Данас је Дух Свети сишао на
нашу природу; Господ је узнео наше тело, и низвео Духа Светога. Домострој
спасења ο нама разделили су међу
собом Отац, Син и Свети Дух. Још није прошло десетак дана како се узнео Господ
Христос, и већ нам је Он ниспослао духовне дарове, дарове измирења. Да нико не
би сумњао и двоумио да је Христос по Вазнесењу измирио са нама Оца и умилостивио
Га, и да би показао да је стварно измирио Оца са нашом природом, Он нам је
одмах послао дарове измирења. Тако, када се непријатељи измире, они размењују
дарове између себе. Ето, ми смо послали веру — и отуда добили дарове; послали
смо послушност — и добили оправдање.[4]
Свети
Златоуст благовести: Господ нас је крстом Својим измирио са Оцем. Α зашто Дух Свети није био дарован пре
распећа? Зато што је васељена била у гресима, у злоћи, у непријатељству и
срамоти, пошто још није било принесено на жртву Јагње, које је узело на Себе
грехе света. Дакле: док Господ Христос још није био распет, дотле није било ни
измирења; а док није било измирења, дотле, по правди, није био ниспослан ни
Дух. Нема сумње, ниспослање Духа је знак измирења. Α где је сада Дух Свети? у оно време Дух Свети је показивао Себе кроз
знамења и чудеса: мртви су васкрсавали, губави се очишћавали ... Α сада, чиме ћемо доказати да је Дух Свети с
нама? Несумњиво, Дух Свети јс с нама и у нама. Ето, Он нас спасава бањом
спаceњa и обновљења.[5] Он нас очишћује, освећује, просвећује, ослобађа од свих
порока.[6] Да није Духа Светога, не бисмо могли Исуса назвати
Господом.[7] Да није Духа Светога, онда у Цркви не би било премудрости
и разума.[8] Када не би било Светога Духа, онда у Цркви не би било пастира и учитеља, јер се
и они постављају Духом Светим.[9] Преко епископа и свештеника благодат Духа Оветога
извршује тајанствену жртву — Свету Евхаристију. Мада присуствује човек, али преко
њега дела Бог. На светом престолу не збива се ништа људско. Када не би
присуствовао Дух, онда не би постојала Црква. Но пошто Црква постоји, онда
очигледно присуствује Дух.[10]
Нема
сумње, Дух Свети је у телу Цркве остваритељ богочовечанског спасења сваког
људског бића које то узажели. Он је несумњиво Спаситељ наш. Без Њега нема
спасења. Свети Златауст ο светом
празнику Педесетнице благовести: Данас су нам од човекољубивог Бога ниспослани
велики и људском речју неизразиви дарови. Данас смо најзад стигли на сам врх
добара, ушли у саму престоницу свих празника, пришли самом плоду обећања
Господњег. Господ Христос, који се узнео на небо и седи на царском престолу с
десне стране Оца, данас нам дарује силазак Светога Духа, и преко Њега шаље нам
с неба безбројна блага. Несумњиво, све што се односи на наше спасење, уређено
је Духом Светим. Њиме се ми ослобађамо ропства, призивамо у слободу, уводимо у усиновљење, наново
изграђујемо, скидамо са себе тешко и смрдљиво бреме грехова; Духом Светим ми
видимо поворке свештеника, имамо пукове учитеља; од тог су извора и дарови
Откривења и дарови исцељења; и свим осталим, што обично украшава њу, Црква се
снабдева отуда. Преко Духа Светога ми смо добили отпуштење грехова; преко Њега
смо омили сваку нечистоту; по Његавом дару, ми који смо притекли к благодати,
постали смо од људи анђели, не изменивши своју природу, него што је далеко дивније,
остајући при својој људској природи, ми водимо живот анђелски. Таква је сила
Духа Светога.[11]
Свет
Богочовечанске вере је Тросунчано Божанство и човек. Човека деле од Пресвете
Тројице безбројне бесконачнсти. Да би овладали њима вери је потребан Дух Свети.
Свети Златоуст благовести: Вери је потребна помоћ и присуство Духа Светога, да
би она остала непоколебљива. Α помоћ
Духа обично се даје за чист живот и добро владање. Стога, ако желимо имати
тврду веру, дужни смо водити чист живот, који и орасположује Духа Светога да
обитава у нама и да подржава силу
вере. Немогуће је, заиста немогуће, да се онај који води нечист живот не колеба
и у вери.[12]
Свети
Златоуст херувимски благовести: Достојна је дивљења ова ствар. Спаситељ дође на
земљу и, долазећи, донесе Духа Светога, а улазећи на небо, узнесе тело свето,
да би дао свету залог спасења, силу Духа Светога. Α као други залог спасења света хришћанин је
дужан сматрати свето тело Христово. Говорећи тако ја имам у виду и тебе, и свако
лице хришћанско. Ја сам хришћанин и Божји. На каком основу? Ја имам Духа
Светога који је с неба сишао. Хоћеш ли други доказ? Ја сам добио с неба Духа
Божијег, ја имам сигуран залог спасења. Какав залог? Горе — тело Његово, доле —
Духа Светога у нама. Ти сумњаш да смо ми Божији. Бог и људи сјединили су се у
један род. По оваплоћењу Господа Христа — преко Његовог тела — сва Црква
постала је род Христу: и Павле је рођак Христу, и Петар, и сваки верник, сви
ми, сваки побожни. Стога и вели свети апостол Павле: Ми смо род Божји.[13] И на другом месту Он вели: Ми смо тело Христово и уди
међу собом; ми смо уди тела његова.[14] Другим речима, по телу, које је Христос примио, ми смо
сродници Његови. Тако дакле, имамо залог Његов — на небу тело Његово, од нас
позајмљено, и на земљи — Духа Светога каји обитава с нама. Небо добило свето
тело, и земља примила Светога Духа. Дошао Христос — и донео Светога Духа,
узишао — и узнео наше тело.[15]
Једно
је Еванђеље Пресвете Тројице. Отуда свако Лице Њено на свој ипостасни начин
благовести Свето Еванђеље.Ο томе Златоусти светитељ
говори: Као што је Спаситељ, дошавши на земљу, постао допуна Закона и Пророка,
тако је и Свети Дух допуна Еванђеља. Христос, дошавши, допунио је Собом оно што
је било речено Оцем у Закону и устима Пророка. Стога апостол Павле вели:
Христос је свршетак закона.[16] Свети Дух, дошавши, допунио је оно што је еванђелско.
Што је у Закону, то допуњује Христос; а што је у учењу Христовом, то допуњује
Свети Дух, не зато што је Отац несавршен, него као што се јавио Христос
потврђујући оно што је Очево, тако се јавио и Свети Дух потврђујући оно што је
Синовље.[17]
Свети
Златоуст благовести: На телу и у телу оваплоћеног Бога Господа Христа почива
васцела благодат Светога Духа, а у људима само делић, само капља те благодати.
О Педесетници пак сва је васељена добила од Светога Духа дар. Дар је почео од
Палестине, и раширио се на Египат, Финикију, Сирију... на све земље. По свакој
земљи коју озарава сунце ширила се та благодат, та капља, тај делић Духа
Светога, и испунио богопознањем сву васељену. Том благодаћу чињена су знамења,
разрешавани су греси свима. Та капља, та свепуноћа благодати Духа Светога
довољна је на ову васељену, на све векове. И притом она ce не смањује и не
истрошује, него све испуњава благодатним богатством, а сама ни најмање не
осиромашује.[18]
У
васцелом Богочовечанском домостроју спасења, и у личном спасењу сваког члана Цркве,
неминовно учествује божанском делатношћу Својом сам Дух Свети кроз свете тајне
и свете врлине. Златоусти богомудрац благовести: Господ Христос за нас, у духу
и телу Свом, прима Духа премудрости и разума, знања и побожности, показујући
нам у Себи самом пример да су нама нужни такви дарови Духа Божија. Као Господ
Он се не нуждава овог примања Духа, него се Дух јавља у Њему, да би се
доброчинства Његова открила нама. Он се оваплотио и учовечио не по некој нужди
Својој него једино за то да људе начини синовима Божјим. Исто тако Он је примио
Духа Светог не од неке невоље него једино за то да Духа Светог изобилно дарује
онима којима је нужан.[19] Било је неопходно да се Дух Свети јави над оваплоћеним
Богом,[20] да би се благодат Духа утврдила у нама преко тела Христова.[21] Господ прима моје тело, да бих ја сместио Њега — Бога
Логоса; и Он, примивши моје тело, даје ми Светога Духа, да би, и дајући и
примајући, подарио мени ризницу живота. Он прима моје тело, да би ме ооветио;
даје ми Светога Духа, да би ме спасао.[22]
Човек
располаже силом која низводи у душу. Бога — Духа Светога. Та сила је вера. Међу
врлинама, она је — свеврлина. Из ње се роје све врлине, и живе њоме, и
бесмртују њоме. Свети Златоуст благовести: Верник је не онај који верује свему
него који верује Богу. Остави испитивање и прими веру. Вера просвећује све,
вера освећује све, вера чини човека достојним Духа Светога. Вера је пуна свете
силе. Где је вера, тамо је и сила; а где је неверје, тамо је и немоћ. Вера —
почетак добара; вера — извор добара.[23]
у Богочовечанском домостроју
спасења свеспасоносна сила Духа Светога, звана благодат, има разне називе. Свети
Златоуст благовести: Благодат Светога Духа у Св. Писму назива се некад огњем,
некад водом. И то показује да такви називи изражавају не Његово биће већ само
Његово дејство, делатност, енергију, јер се Дух Свети, као биће невидљиво и
једнородно, не састоји из разних суштина. Назива се Дух Свети огњем — за
означење топлоте благодати, коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом — да
се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га примају.[24]
Дух
Свети се даје за делотворну христочежњивост и посведочену христољубивоост.
Свети Златоуст благовести: Апостоли су најпре оставили све што су имали. Стога
они ο Педесетници добијају
Светога Духа, када су већ обелоданили своју врлину. Са силаском Светога Духа на
њих, Апостоли су се изменили и уздигли изнад свега телеснога; јер где се јавља
Дух Свети, тамо се и блато претвара у злато.[25]
Саборност
у Цркви је закон, прописан Духом Светим и оствариван Њиме. Доказ? Први
Апостолски Сабор у Јерусалиму. У његовој се одлуци вели: „нaђe за добро Дух
Свети и ми".[26] Свети Златоуст благовести: Вели се: „Дух Свети и
ми", да не би помислили да је то учење људско. Не, то је закон Духа
Светога.[27]
Изузетну
љубав Своју према нама Бог је показао давши нам Духа Светога. Свети Златоуст
благовести: Бог нам је даровао највеће благо, даровао не небо, не земљу, не
море, већ оно што је драгоценије од свега тога, — Он је људе учинио анђелима,
синовима Божјим, браћом Христовом. Α које
је то благо? Дух Свети. Притом, сила љубави Божије открива се нарочито у томе
што нам је Бог то благо даровао не полако и не мало по мало, него нам је
одједном излио сав извор блага, и то пре наших подвига.[28] Нада је узрок свих блага. Она се даје од Духа Светога.
Али се она даје Њиме, ако и ми учинимо нешто са своје стране. Α тο нешто
јесте вера.[29] Надом и вером ми ћемо и Духа Светог привући. И када Он
дође, сачуваће сва блата. Као што се живот наш подржава храном, а храна ствара
живот, тако, ако имамо добра дела, имаћемо и Духа Светога; а ако имамо Духа
Светога, имаћемо и добра дела. ,И обратно: ако немамо добрих дела, Дух Свети
одлеће од нас; а ако се лишимо Духа Светога, онда ћемо бити хроми и за добра
дела.[30] Потребна је не само вера него и духовни живот, да бисмо
могли задржати у себи Духа Светога, данога нам једном. За нас Дух Свети је све
и сва — Πνεύμα πάντα
παρ' nμiν. Господ Христос чини силом Духа Светога
знаке и чудеса преко светих апостола. Једном речју: све што апостоли
благовесте, чине, чудотворе, све то врши Христос, све то врши Дух Свети.[31]
Нема
сумње, прворазредна је истина Светог Откривења: Дух Свети је главна стваралачка
и ујединилачка сила у Богочовечанском телу Цркве Христове. Свети Златоуст
богонадахнуто благовести: Као што тело и глава сачињавају једнога човека, тако
и Црква и Христос јесу једно. Као што наше тело јесте нешто једно, тако и Црква
и Христос јесу једно. Као што наше тело јесте нешто једно, мада се састоји из
многих удова, тако и у Цркви сви ми сачињавамо нешто једно, иако се она састоји
из многих чланова, но они многи јесу једно тело. На који начин? Духом Светим.
Јер једним Духом ми се сви крстисмо у једно
тело, били Јевреји, или незнабошци, или робови, слободни.[32] То значи: један Дух саставио је од нас једно тело и
препородио нас, јер није једним Духом крштен један а другим други. Јер није
само Дух који нас је крстио један, него и оно у што нас је крстио, тојест ради
чега нас је крстио јесте једно, пошто смо се ми крстили не ради тога да
сачињавамо разна тела, већ да бисмо сви ми потпуно сачињавали једно тело међу
собом, тојест крстили смо се да бисмо сви ми били једно тело. И ти си тело као
ја, и ја сам тело као ти, и сви ми имамо једну и исту Главу — Господа Христа, и
родили смо се истоветним крштењем, стога и сачињавамо једно и исто тело. Са тог
разлога сви се ми и напојисмо једним и истим Духом, удостојисмо се једне и исте
благодати.[33] Нови Завет нам је не само даровао живот, него нам је
подарио и Духа Светога који даје живот, што је важније и од самог живота. уствари, Нови Завет је „служба Духа Светога
— ή διακονία τοΰ
Πνεύματος (= служење
Духа Светога).[34]
Богочовечански
домострој спасења даје нам се од Свете Тројице: сав је од Ње, и сав у Њој.
Господ Христос га је извршио на земљи. Дух Свети га остварује у свакоме вернику посебно, и у свима
верницима саборно; и то уБогочовечанском
телу Христовом — Цркви, по мери свачије христочежњиве ревности у
богочовечанском живљењу, живљењу у Христу и Христом. Свети Златоуст благовести:
Богомудри апостол Павле назива Духа Светога залогом нашега спасења.[35]Залог се даје као јемство да ће све исплатити. Господ Христос
нам је купио спасење, и засада дан нам је само залог. Α зашто није дао све одмах? Зато што ми са
своје стране нисмо испунили све. Ми смо поверовали, — то је само почетак, и Он
нам је даровао залог. Α када веру покажемо у делима, тада ће нам Он дати све. Бог нам
је даровао Свога Сина — залог мира и измирења, и из Њега Светога Духа. Не
потврђујемо ли веру делима, ми самим тим, искључујемо себе из речи обећања.
Када бисмо се присајединили Духу Светом, како треба, онда бисмо и небо видели и
своје будуће спасење тамо.[36]
Према
безграничном и свебогатом Духу Божјем наш људски дух је пуки сиромашак. То је
изузетно очигледно када је у питању познање Бога, Његових тајни. Ту је нашем
убогом духу људском увек потребна помоћ Светога Духа. Богомудри духоносац Свети
Златоуст благовести: Тајне Божије могу схватити само они који су се
присајединили Светоме Духу и удостојили се велике благодати. Дух Свети открива
све и разјашњава саме тајне Божије. Знање тајни Божијих припада једино Духу
Светом, који „испитује дубине Божије".[37] И ни анђео, ни арханђео, нити икаква створена сила неће
нам дати тај дар. То је плод Откривења, и ту су излишна сва умовања. И ми, ако
бисмо познали Бога како треба; ако бисмо Га познали од Онога од кога Га треба
познавати — од самога Духа Светога, онда ми не бисмо више ни у шта сумњали.[38]
Све
што је у Цркви од Свете Тројице, све је то Свето Предање, бесмртно и вечно, и
све је то ради спасења нашег, ради обогочовечења нашег, ради отројичења нашег.
И то бесцен благо чува се свебудним чуварем и остваритељем спасења нашег —
Светим Духом Христовим. И само Светим Духом Спасовим сам свеблаги Господ
Христос постаје наш, у свима световима бесмртно и вечито наш. По светом
Златоусту, све се то чува Светим Духом „који живи у нама".[39]Људска душа и људска сила нису у стању саме по себи сачувати
таква блага поверена нам. Зашто? Зато што је οκо нас много разбојника, дубока тама, ђаво вреба и сплеткари, и ми
не знамо у који ће час у које време он напасти на нас. Како их можемо сачувати?
Духом Светим, тојест ако будемо имали у себи Духа. Α Он ће бити с нама, ако не одбацимо
благодати Његове. Он је наш бедем, Он — наша ограда, Он — наше уточиште. Но да
бисмо Га задржали у себи, не треба да Га одгонимо од себе рђавим делима.[40]
У личности
Господа Христа све људско дошло је до свога божанског, до свога богочовечанско
савршенства. И сва творевина Божја кренула је еванђелским путем ка
богочовечанском савршенству кроз богочовечанска средства. Свети Златоуст
благовести: Према Старом Завету у дан Педесетнице био је дат Закон, према новој
благодати — била је дата посета Светога Духа; у овај дан Мојсије је примио
таблице Закона; — у овај дан хор Апостола је примио силазак Светога Духа. На Синају
Бог је био видљив као огањ; када се Дух Свети јавио Апостолима, — јавио се у
виду огња, раздељеног на огњене језике. Дух Свети не дели се по Својој природи
већ раздељује Своја дејства, Своје енергије, Своје силе, Своје дарове. Не дели
се Дух Свети, него Он дели дарове, као што сведочи свети Апостол.[41] Дух Свети јавља се у виду огњених језика. Зашто језика?
Зато што су Апостоли имали испунити сву васељену проповеђу у којој је имао
делати Дух Свети. Зашто огњени? Зато што је трње незнабожја било по свој
васељени, и Спаситељ шаље огњене језике који сагоревају трње незнабожја.[42] Вазнесење Господа на небо служи као залог силаска
Светога Духа. Онима који су примили Исуса требало је да приме и силазак Светога
Духа, да би учење богопознања ишло по најсавршенијем путу. Примивши људску
природу и својствено људима обличје, Господ Исус је припремио људе за примање
Светога Духа.[43] И Дух Свети је сишао, када се наша природа узнела на
небо, или боље рећи — на царски престо.[44]Даровање Светога Духа било је највеће од свих чудеса, и сва
остала су ради тога једино и била устројена.[45]
НАПОМЕНЕ:
[1] Ο статуама, Беседа I, 7; Ρ. gr. t. 49, col. 17.
[2] Ο издајству Јуде, II, 2; Р. gr. t. 49, col. 422.
[3] Ο васкрсењу мртвих, 8; Ρ. gr. t. 50, col. 430.
[4] Нa св. Педесетницу,
Беседа Ι, 2; Ρ. gr. t.
50, col. 456
[5] Тит. З, 3—5.
[6] 1 Kop. 6, 9—11.
[7] 1 Kop. 12, 3.
[8] 1 Кор. 12, 8.
[9] Д. А. 20, 28.
[10] тамо, Беседа I,
3. 4; col. 456. 547. 458. 459.
[11] тамо, Беседа II,
1; col. 463. 464. 465.
[12] Беседа на речи Апостола:
„Имајући онај исти дух вере", 9; Р. gr. t. 51, col. 280.
[13] Д. Α. 17, 29
[14] 1 Кор. 12, 27; Εφ. 5, 30
[15] Беседа на Вазнесење, 16;
Р. gr. t. 52, col. 789.
[16] Ср. Рм. 10, 4.
[17] Беседа ο Св. Духу, 10; Р. gr. t. 52, col. 825.
[18] Беседа на Псалме, Бес. 44,
2. 3; Р. gr. t. 55, col. 186.
[19] Толкованје на Пророка
Исаију, гл. XI, 2; том шестој, књ.перваја, С. — Петербург, 1900.
[20] Ср. Јн. 31—34.
[21] тамо, гл. LXI; стр. 364.
[22] Св. Златоуст, Реч на дан
Рођења Христова; Р. gr. t. 56 col. 389. Ρ· gr. t. 56, col. 421.
[23] Oн, Беседа на речи: Каквом влашћу το чиниш? (Мт. 21, 23);
[24] Беседе на Еванђеље Св.
Јована Богослова, Беседа 32, 1; Р. gr. t. 59, col. 183.
[25] Беседе на Дела Апостолска,
Беседа IV, 2, 3; Р. gr. t. 60, col. 44. 46.
[26] Д. А. 15, 28.
[27] тамо, Беседа XXXIII,
3; col. 342.
[28] Беседе на Послан.
Римљанима, Беседа IX, 3; Р. gr. t. 60. col. 470.
[29] Ср. Рм. 15, 13.
[30] тамо, Беседа XXVIII,
2; col. 651.
[31] тамо, Беседа XXIX,
2; col. 655. 656.
[32] 1 Кор. 12, 13.
[33] Беседе на 1 Кор.,
Беседа XXX, 1. 2; Р. gr. t. 61, col. 250. 252.
[34] Беседе на 2 Кор.,
Беседа VII, 2; Р. gr. t. 61, col. 443.
[35] Εф. 1, 14.
[36] Беседа на Ефесц., II,
2; Р. gr. t.
62, col. 18. 19.
[37] 1 Кор. 2, 10.
[38] Беседа III, 1; col.
24.
[39] 2 Тм. 1, 14.
[40] Беседа на 2 Тим., III,
1; col. 613.
[41] 1 Кор. 12, 11.
[42] Беседа на Св. Педесетницу;
Р. gr. t. 64, 933. 934. 935.
[43] Беседа на Св. Педесетницу;
Р. gr. t. 64, col. 417.
[44] Беседа на Ев. Мат., I,
1; Р. gr. t.
57, col. 15.
[45] тамо,Беседа XI, 6;
ool. 199.
Св. Исидор Пелусиот
Као свети сутелесници Богочовечанског тела Цркве Христове,
свети Оци ум Христов имају.[1] Они и мисле умом Христовим; зато су им и мисли свете, и
пуне богочовечанске истине и бесмртности и вредности. Таква је и следећа мисао
Светога Исидора Пелусиота: Својим рђавим делима ми одгонимо од себе Духа
Светога кога смо примили.[2] Смрћу бесмртне душе назива се одлазак Духа Светога од ње.
Као што је тело живо када је душа у њему, тако је и душа жива када је у њој Дух
Божји. И као што по растанку са душом тело остаје мртво, тако и по одласку Духа
Светог душа губи блажени живот, не претварајући се у ништа него продужујући
живети животом који је гори од сваке смрти.[3]
НАПОМЕНЕ:
[1] Ср. 1 Кор. 2, 16.
[2] Творения Св. Исидора
Пелусиота част перва, стр. 151, Писмо, 250 Епископу Евсевију; Москва, 1859.
[3] тамо, част втора стр.
278—279, Писмо Свјетлејшему Доротеју.
Св. Максим Исповедник
Свети Максим Исповедник богонадахнуто осећа сву свету
саборну делатност Духа Светога у телу Цркве. И прати је свесношћу сваког члана
Цркве. И објашњава богочовечански о смишљену сарадњу слободних људских бића у
Цркви, тој благодатној радионици спасења и обожења људи. Свети Максим
благовести: Као човек. Христос је глава Цркве, а као Бог, имајући по природи
Духа Светога, дарује Цркви силе Духа Светога — τάς ένερ?έiaς τοϋ Πνεύματος (=дарове, енергије,
делатности). Бог Логос, поставши човек, извршује васцело спасење; кроз оно што
је људско Он нам дарује оно што је Његово по природи, због чега је и постао
човек.[1] Божанске дарове Духа Светога сваки добија по мери своје
вере.[2] Свакоме се по мери његове вере даје пројава Светога Духа.
Човек сразмерно својој вери прима силу Светога Духа — τοϋ Πνεύματος την ένβρ?ειαv. Величина те силе одговара
вршењу заповести Господњих. Исто тако и љубав се даје сразмерно вери — κατά την άναλο?ίαντής πίστεως. Исто тако сваки дар Духа
Светога даје се због држања заповести.[3] Сваки од нас по мери своје вере испољава силу Светога
Духа. Божанска добра се деле по мери свачије вере. Благодат се свакоме даје по
мери његове вере.[4] Очишћење својих душа, које достојни обављају помоћу
врлина, бива Духом Светим. Кроз то дарује се достојнима обожење.[5] За ревносно подвизавање у врлинама Дух Свети даје
очишћење ума од страсти.[6] Дух Свети тка хитон врлина.[7] Речи у Оче нашу: „да дође Царство
Твоје" значе:да дође Дух Свети.[8] Хула на Светога Духа јесте неверје и безбожност; а то је
оно што се не опрашта ни у овом ни у оном свету.[9] Слепу веру има онај који не извршује заповести Господње.[10]
НАПОМЕНЕ:
[1] Quaest. ad Thalas., Quaest.
63; Ρ. gr. t. 90, col.
672 B. C.
[2] тамо, Quaest. 28, col. 365 B. C.
[3] Oн, Capit. Centur. I, 96; P. gr. t. 90, col. 1220 B. C.
[4] тамо, Cent. III,
34. 35; col. 1373 C. D.
[5] тамо, Cent. IV,
79; col. 1340 A.
[6] тамо, Cent. V,
17; col. 1356 A.
[7] Oн, Epist. 29; P. gr. t. 91, col. 621
A.
[8] Он, Тумачење Молитве
Господње; Р. gr. t. 90, col. 885 Β.
[9] Он, Quaest. et Dubia, 26;
P. gr. t. 90, col. 808 A.
[10] On, Centur. III,
45; P. gr. t. 90, col. 1280 A.
Св. Симеон Нови Богослов
Ако је ико богочовечански Духоносац, у најпунијем смислу
речи, онда је то Свети Симеон Нови Богослов. Он апостолски богомудро зна путеве
душе људске ка тами и светлости, ка смрти и бесмртности, ка рају и паклу, ка
добру и злу, ка Богу и ђаволу. Њему је, као ретко коме откривена тајна времена и вечности,
тајна човека и анђела, тајна душе и тела, тајна Бога и ђавола. Α кроза све то откривена еванђелска светајна
Тросунчаног Божанства, и Његова сведелатност у Богочовечанском телу Цркве која
се збива у времену и вечности благовољењем Бога Оца кроз Богочовека Сина у Богу
Духу Светом Утешитељу. Свети Симеон Нови Богослов благовести: Као што тело
умире када се душа одвоји од тела, тако и душа умире када се Дух Свети одвоји
од душе. Жаока смрти је грех, јер су смрт и трулежност пород греха. Душа је
кроз грех умрла за вечни живот, одвојивши се од Духа Светог и од Царства
Његовог. За душом пошло је и тело путем смрти. Но као што се у мртвом телу легу
црви, тако се у души, лишеној божанске благодати, легу као црви: завист, злоћа,
лаж, мржња, непријатељство, злопамтљивост, неправда, клевета, гњев, јарост,
освета, гордост, сујета, немилостивост, похота, славољубље, бесрамност, и свако
друго зло. И док човек не постане заједничар Господа Христа кроз свето крштење
и причешће и не прими благодат Светога Духа, не може ни помислити, ни учинити
ишта достојно Царства Божјег; не може испунити ни једну заповест Христову. Јер
Бог ради тога постаде човек, да у Њега, као у Бога, сиђе Бог Дух Свети, и да
борави у Њему, да би се затим Божанство сјединило са сваким човеком. То и јесте
васкрсење душе у овом животу. Јер кроз причешће, усвајање и заједничарење са
Богочовеком Исусом, душа оживљује и прима првобитну своју нетрулежност силом и
благодаћу Светога Духа, Кога примамо општећи са Господом Исусом. Као што тело
када је живо пројављује силе, дејствовања душе, тако и душа, када је жива,
пројављује силе, дејствовања, енергије Светога Духа, тојест: доброту, веру,
кротост, уздржање и остале врлине.[1]
Када
се душа разболи, вели Свети Симеон, њу лечи само један лек, не многи. Α тај лек је? — Дух Свети, благодат Господа
нашег Исуса Христа. Сваки хришћанин треба да се свом снагом труди: да путем
покајања, милостиње и сваке друге врлине задобије не шта друго него благодат
Пресветога Духа, помоћу којег ће водити живот по Христу. Јер нема другог
начина, и другог средства и метода да хришћанин живи по Христу, сем да
претходно прими силу с висине, тојест благодат Исуса Христа.[2] Без Светога Духа нико не може ни грех избегавати, ни
заповести Божје испуњавати, нити одбијати власт и силу коју демони имају над
нама.[3]
Испуњујући
себе силама Духа Светога помоћу светих тајни и светих врлина, човек очишћује
себе од сваке прљавштине греха и страсти, обожује све стваралачке силе у себи,
и води себе из савршенства у савршенство. Сав у Духу Светом, Свети Симеон Нови
Богослов благовести: Ко љуби Бога и држи заповести Његове, облачи се у силазећу
с висине силу Светога Духа, који се не јавља на чулно приметан начин, у виду
огња, и не долази са великом хуком и олујним дувањем (ово се збило само са
Апостолима — због неверујућих), него се види умно — νοερwς. као
умна светлост, и долази са сваком тихошћу и радошћу. Ова светлост је одсјај
Прве, Вечне Светлости, и одсјај вечног блаженства. Чим ова светлост засија у
души, одмах ишчезава свака нечиста помисао, и свака телесна немоћ добија своје
исцељеље. Тада се очишћују очи срца, тојест ум и разум — и виде Бога, као што
је написано у Еванђељу οблаженствима. Тада душа
види као у огледалу чак и најмање своје погрешке, и улази у највеће смирење; а размишљајући ο величини оне Славе, испуњује се сваком
радошћу и добродушношћу, и дивећи се неочекивано виђеном чуду том, лије обилне сузе.
Тако се најзад измењује цео човек, и зна Бога, сам бивши претходно познан од
Бога.[4]
По
Светом Симеону Новом Богослову: циљ целокупног Богочовечанског домостроја
спасења, извршеног на земљи Господом Христом јесте — да приме Духа Светога у
душе своје они који верују у Христа као Бога и човека, једнога Христа у двема
природама, Божанској и човечанској, нераздељивих и несливених; и да овај Дух Свети
буде као душа у души верујућих, и да се они стога називају хришћани. И још: да
се они на неки начин Духом Светим претопљују, пресаздају, обнављају и освећују
по уму — по савести — и по свима чулима.[5]
Свети
Симеон открива зеницу светих тајни: Лик Оца (εΐκών τοϋ Πατρός) јесте Син;[6] лик Сина јесте Дух Свети (εΐκών τοΰ ? ίοΰ είναι το Πνεϋ?α το Ά?ιον), Који виде Сина — виде Оца;
и Који виде Духа Светога — виде Сина. Свети апостол вели: Господ је Дух.[7] Дух виче: Ава, Оче!,[8] не зато што је Дух Син, — далеко била од нас таква хула!
— него зато што се Син Божји види и созерцава Духом Светим; и нити се Син икада
открива икоме без Духа, нити Дух без Сина, него заједно са Духом открива се
Син.[9] Тајне Божије откривају се само Духом Светим. И то онима
који су очистили ум свој најузвишенијом философијом и подвижништвом, и имају осећања душе
истински извежбана.[10]Тајне Божије се откривају помоћу умног созерцања — διά της νοεράς θεωρίας, које се обавља дејством
Божанскога Духа, у онима, којима је дано и свагда се даје сазнавати их
божанском благодаћу. Знање ових тајни јесте имовина оних људи, чији се ум
свакодневно просвећује Духом Светим због чистоте њихових душа; људи, којима је
Духом Светим дана реч знања и реч мудрости; људи, који чувају савест и страх
Божји помоћу љубави, мира, доброте, милосрђа, уздржања и вере. Да, таквим
људима припада познање Божјих тајни.[11]
Нема
сумње, у небеско Еванђеље спада следећа благовест Светог Симеона Новог
Богослова; Бог говори: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.[12] Α срце чине чистим не једна,
не две, не десет врлина, него све заједно, сливши се, тако рећи, у једну врлину, која је достигла последње
степене савршенства. Но, и у том случају врлине нису у стању учинити срце
чистим без дејства и присуства Духа Светога — Χωρίς τήν ένέρ?ειαν και παρο?σίαν τοϋ 'Α?ίο?
Πνεύματος. (= без делања
и помоћи Духа Светога). Јер ковач, ма како вешто умео руковати алатом, ништа не
може урадити без помоћи огња; тако и човек, макар учинио све са своје стране за
очишћење срца, користећи ради тог циља врлине као алат, без помоћи огња Духа
Светога, сав рад његов остаје бесплодан и некористан, пошто сам његов рад нема
снаге да очисти душу од нечистоте и прљавштине.[13]
НАПОМЕНЕ:
[1] Логос IV. 1.
2. Препод. оца нашег
Симеона Новог Богослова, Дела (на грчком), издање Дионисија Загореа, у Сиросу 1886.
[2] Логос XIII, 1.
[3] Логос XVIII,
1.
[4] Логос. XIX, 2.
[5] Логос, XXXVIII,
2
[6] Ср. Јевр. 1, 3
[7] 2 Кор. 3, 17
[8] Рм. 8, 17. 26
[9] Логос, LII, 1
[10] Ср. Јевр. 5, 14
[11] Логос, LXXX, 1.
[12] Мт. 5, 8.
[13] тамо, κεφάλαια πρακτικά κα? ?????????, 82; стр. 538.
Св. Григорије Палама
Вечно здравље и богочовечанско савршенство даје се души
Духом Светим за држање заповести Господњих. Из срца те истине благовести Свети
Григорије Палама: Господ Христос је једини лекар душа људских; љубављу према
Њему и држањем заповести Његових постиже се здравље душе и савршенство.
Спасоносно савршенство у области познања и учења састоји се у сагласном мишљењу
са Пророцима, Апостолима и са свима уопште светим Оцима, преко којих говори Дух
Свети ο Богу и Његовим тварима.
Ствари пак које је Дух Свети изоставио и други су их открили, некорисне су за
спасење душе.[1]
Свети
Палама, објашњавајући како се Дух Свети излио на Апостоле, позива се на Светог
Василија Великог и на Светог Златоуста, и вели: Василије Велики каже да што је
Син излио на нас јесте нестворено —άκτιστον. Α Св. Златоуст, слично Св. Василију Великом, вели да се излио не Бог
него благодат.[2]
Α пре Светог Златоуста
пророк Јоил, или боље Бог преко пророка говори, и не каже: „излићу Духа
свога", него: „излићу од — άπύ — Духа
Свога. Значи: Дух Свети се не дели у ситне делове; овде је реч ο благодати и енергији (= дејству, сили)
— χάρις τε και ένέρуια
—, која
је и енергија суштине Духа —της
οуσίας τοу Πνεύματος. Дух кога Бог излива на нас није створен. Благодат је дакле
нестворена — άκτιστος ή
χάρις; и
то је оно што Син даје и шаље и дарује ученицима, а не самога Духа. И овај дар,
ова енергија, ова сила је не само нестворена, него и неодвојива — αχώριστος — од Пресветога Духа.[3]
у Беседи на Духовдан Свети
Григорије Палама благовести: На дан Свете Педесетнице Дух Свети сиђе с неба и
испуни кућу у којој сеђаху Апостоли, и начини је духовном крстионицом; обећање
се Господње испуни: Апостоли се крстише Духом Светим; хуком с неба Апостоли постадоше
синови громова; јавивши се у виду огњених језика, Дух Свети показује да је то
сасвим природно Логосу = Речи Божјој, јер речи није ништа сродније од језика.
„И седе по један на свакога од њих, и напунише се сви Духа Светога": јер
Дух Свети, раздељујући се према својим разним силама и енергијама — δуνάμεις τε και ενερуείας (= дејствима, делатностима),
кроз сваку своју енергију сав је присутан и дејствује — όλον παρέστι κάι ενερуεί дељен недељиво — άμερίοίταις μεριςύμενον, и сав савцит
заједничарен ολοσχερώς
μετεχύμενον, слично
сунчаном зраку.[4]
Размишљајући
тако ο тајни Светог Духа,
откривеног и дариваног Цркви на дан Педесетнице, Свети Григорије благовести да
су његови дарови, који прожимају и изграђују целокупни живот Цркве, неизбројни
и неизмериви. Својим богонадахнутим прозрењем ο откривеној тајни Светога Духа, светитељ
Солунски као да украшава круном дрво светоотачке мисли, изводећи из ње мудре
закључке ο присутности у Цркви
животворне силе Духа Светога, али иο истовременој
скривености и неприступности његове суштине, заједничке Оцу и Сину. Пошто, по
његовом учењу, творевина по својој природи не може сместити у себе и додирнути суштину Тројичног Бога,
то јој се дарује и излива на њу оно што је њој доступно и у њу сместиво: сила и
енергија животворне Тројице. То даривање увек бива Духом Светим и у Духу
Светом. Свети Дух, који је „вечна радост Оца и Сина", постаје и радост ових
светова кроз то своје даривање и откривање да је он треће лице Свете Тројице.
Апостоли, дакле, постају на дан Педесетнице заједничари не ипостаси или
непричасне природе Светога Духа, него само онога за што је пријемчива и
способна њихова тварна природа: нестворене силе и вечне енергије Духа Светога.
И тако се одиграло, и стално се одиграва у Цркви и свету, мило чудо Божје:
нераздељиви Бог се раздељује у виду огњених језика, сједињујући неразоривим
јединством раздељена бића и твари и све небоземне светове. И из тога настаје
Црква, тело Богочовека, обиталиште Пресвете Тројице.
Нераздељиви
Дух Свети, богословствује даље Свети Григорије, дели се у Цркви свакоме по мери
његовог узраста, и сваком створењу према његовом достојанству. Но ипак, он је у
сваком свом „делу", у свакој сили и енергији својој — цео присутан, Он
један и исти Дух Оца и Сина, и у њему
и кроз њега цела Света Тројица. Тако, вечан је и нестворен Дух Свети по природи
својој, вечна је и нестворена и та сила његова и благодат која се нераздељиво
дели и дарује светима. Отуда, с правом каже Светитељ, онај који ту
светотројичну силу и енергију назива творевином, унижава и пориче Духа Светога.[5] Када размишљамо, додаје он, οсопственом достојанству Духа, онда га
сазерцавамо са Оцем и Сином; када се пак сетимо дејствујуће благодати и њеног
присуства у онима који су се удостојили њеног заједничарења, онда кажемо да је
Дух у нама, изливан на нас а не стваран, нама даван а не у нама креиран,
дариван нам као нестворена сила а не као створење.[6]
НАПОМЕНЕ:
[1] Triade, II, 1,42;
Jean Mayendorf, Defence des saints hesychates; Louvain 1959.
[2] тамо, Triade, III,
8. Св.
Василије, Contra Evnom. 5. P. gr. t. 29, 772
D. Св. Златоуст, Ad Tit. homil. VI.
P. gr. t. 62, 696..
[3] тамо, Triade III,
8.
[4] Беседа на Педeсетницу, Р. gr. t. 151, col. 312 ВС. 313
АВ.
[5] Свeти Григорије Палама, Сабрана дела (на грчком), том III, Солун 1970, стр. 315.
[6] исто,том I, стр. 645—6.
Св. Серафим Саровски
Овај делимичан и летимичан преглед учења светих Отаца ο Духу Светом у животу Богочовечанског тела
Цркве Христове, завршићемо беспримерно драгоценим сведочанством ο тο ме
савременог светог Оца Цркве — Светог Серафима Саровског (+1833). Њега чудесна благовест ο Духу Светом потврђује у наше доба васцело
учење претходних светих Отаца ο томе.
Велики светитељ експериментално показује и доказује да је циљ хришћанског
живота: стицање Духа Светог, и живот у Њему и Њиме у времену и у вечности. Ту
бесмртну богочовечанску благовест саопштио нам је Николај Александрович
Мотовилов, човек веома образован, и притом човек велике духовности.[1] Мотовилова је од ране младости мучило питање, шта је циљ
хришћанског живота. Одговори које је он добијао од својих професора на
универзитету, а и од других духовних и мисаоних људи, нису га задовољавали.
После свог чудесног исцељења старцем Серафимом од неизлечивих болести својих,
Мотовилов је постао врло чест посетилац манастира Светог Серафима.[2]
После
свог чудесног исцељења, за време своје посете светоме старцу крајем новембра
1831 године, Мотовилов је молитвама Светог Серафима био удостојен дивотне
богочовечанске благовести: доживео је преко Светог Серафима јављење Духа
Светога у неизрецивом божанском раскошју, и то доживео човечански стварно и
земаљски очигледно и опитљиво.
У
својим Забелешкама ο томе Мотовилов овако
описује тај богочовечански доживљај свој:
Био
је четвртак; дан облачан. Падао је крупан и густ снег. Баћушка отац Серафим
постави ме да седнем поред њега на једно дебело стабло, у његовој пустињици, на
домаку реке Саровке. „Господ ми је открио, рече ми велики старац, да сте ви у
детињству свом свесрдно желели да сазнате у чему се састоји циљ хришћанског
живота, и ο томе питали велике духовне
особе".
Морам
рећи, — вели поводом овога Мотовилов —, мене је од дванаесте године стално
мучила та мисао, и ја сам се стварно обраћао многим духовним лицима са тим
питањем. Али ме одговори њихови нису задовољавали. Старац то није знао.
„Но
нико, — продужи отац Серафим —, није вам јасно казао то. Говорили су вам: иди у
цркву, моли се Богу, држи заповести Господње, чини добро, — ето, то је циљ
хришћанског живота. Међутим, такви одговори нису могли да Вас задовоље. И ево
ја, убоги Серафим, објаснићу вам сада у чему се стварно састоји тај циљ.
Молитва, пост, бдење и сви остали хришћански подвизи, ма колико добри сами по
себи, нису циљ хришћанског живота; они су неопходна средства за постигнуће
циља. Прави циљ хришћанског живота састоји се у стицању Духа Светога. Морате
знати да нам плодове Светога Духа доноси само оно добро дело које се чини ради
Христа. Међутим, све што се чини не ради Христа, макар и добро, не припрема нам
награду у будућем животу, нити нам даје благодати Божје у овом животу. Зато је
Господ Исус Христос и рекао: Који са мном не сабира, просипа.[3] Према томе, у стицању
Духа Божјега и састоји се прави циљ нашег живота хришћанског, а молитва, бдење,
пост, милостиња и друге ради Христа упражњаване врлине само су средства за
стицање Духа Божјега".
У
ком смислу ви говорите да треба стећи Духа Светога, запитах оца Серафима; ја то
добро не разумем.
„Стећи
значи зарадити, — рече ми он. — Ви сигурно знате шта значи стећи новац. То исто
важи и за Светога Духа. Циљ земаљског живота за обичног човека је да заради
новац, или да стекне почасти, одликовања, награде. Свети Дух је такође капитал,
но само благодатни и вечни капитал. Врлине, чињене ради Христа, достављају нам
благодат Светога Духа, без Кога и спасења никоме нема нити га може бити. Свака
врлина, чињена ради Христа, даје благодат Светога Духа. Но највише ту благодат
даје молитва, јер је она оруђе којим увек располажемо. Може се догодити, да
бисте хтели отићи до цркве, али цркве нема у близини, или је служба свршена.
Или имате жељу да уделите просјаку, али просјака нема, или немате шта да му
дате. Или вам се хоће да очувате невиност своју, али немате снаге за то. Или
сте пожелели да се Христа ради подвизавате у некој другој врлини, али немате
прилике и одлучности да то урадите. Међутим молитва, за њу увек имамо
могућности; она је доступна како богатоме тако и убогоме, како ученоме тако и
простоме, јакоме као и слабоме, здравоме као и болесноме, праведноме као и
грешноме. Сила молитве је огромна и, више него све друго, она даје Духа
Светога, и њу је свакоме најлакше обављати".
— Оче, ви сво време
само ο молитви говорите, а како
се држати према другим врлинама, које се чине Христа ради за стицање благодати
Духа Светога?
„Стичите
благодат Духа Светога и свима осталим Христа ради врлинама; упражњавајте оне
врлине које вам до носе велики добитак. На пример: више благодати Божје даје
вам молитва и бдење, онда — бдите и молите се; много вам Духа Светога даје
пост, — постите се; више вам даје милостиња, — чините милостињу. И тако
расуђујте ο свакој, Христа ради
чињеној врлини".
Оче,
рекох ја, Ви све време говорите ο стицању
благодати као ο циљу хришћанског живота;
али како и где могу ја видети благодат? Добра су дела видљива; а зар Дух Свети
може бити видљив? Како могу ја знати да ли је Дух Свети са мном или није?
„Благодат
Светога Духа, која нам је дата приликом крштења, сија у нашем срцу упркос нашим
гресима и тами која нас окружује. Она се појављује у неисказаној светлости
онима преко којих Господ најављује своју присутност. Апостоли су опипљиво
осетили присутност Духа Божјега, нарочито када је Господ после Васкрсења Свог дунуо
на њих и рекао им: „примите Духа Светога", и на дан Свете Педесетнице када
је у виду огњених језика сишао на свакога од њих, и ушао у њих, и испунио их
силом огњелике Божанствене благодати. И ту баш исту огњедухновену благодат Духа
Светога ми сви примамо при светом крштењу, када нам света Црква даје: „печат
дара Духа Светога".
Ја
упитах оца Серафима: Како бих ја лично могао сазнати да се налазим у благодати
Духа Светога? — Тада отац Серафим обави руку око мене и рече ми: „Пријатељу, ми
смо сада обојица у Духу Божјем, ти и ја. Α зашто не гледаш у мене?" — Ја
одговорих: Оче, не могу да гледам, јер из очију ваших севају муње. Лице ваше
постало је светлије од сунца, и мене очи боле. — Отац Серафим рече: „Не плашите
се ваше Богољубље, јер сте и ви сада постали светли као и ја. И ви сте сада
испуњени Духом Светим, иначе било би вам немогуће да ме видите таквим".
И
нагнувши се према мени, отац Серафим ми благо шапну на уво: „Благодарите
Господа Бога за неисказану милост Његову према вама. Ви сте приметили да се ја
чак ни прекрстио нисам, већ сам се само у срцу помолио Господу Богу: „Господе,
удостој га да јасно и телесним очима види овај силазак Духа Твога, којега Ти
удостојаваш слуге Твоје, када благоволиш јављати се у светлости величанствене славе Твоје".
И ето, пријателзу, Господ је испунио смирену молбу убогог Серафима .. . Што ме,
пријатељу, не гледате у очи? Не бојте се ничега, Господ је с нама!"
После
ових речи ја погледах у лице његово, и сав претрнух. Замислите: у средини
сунца, при његовом најсјајнијем блистању подневног лучезарја видите лице човека
који са вама разговара. Видите покрете његових усана, израз његових очију,
чујете његов глас, осећате да једна његова рука лежи на вашем рамену, али не
видите ни ту руку ни то лице, не видите ни самог себе, већ једино заслепљујућу
светлост која се распростире свуда око вас, и која својим сјајем обасјава
снежни покривач, којим је покривен пропланак, као и снежне пахуљице које падају
попут белог праха.
„Шта
осећате сада?" упита ме отац Серафим.
Ја
одговорих: Осећам такву тишину и мир у души, да никаквим речима изразити не
могу.
„Ваше
Богољубље, — рече отац Серафим —, то је онај мир, за који је Господ рекао
ученицима Својим: Мир вам остављам, мир свој дајем вам: не дајем вам га као што
свет даје, да се не плаши срце ваше и да се не боји.[4] То је тај мир који ви сада у себи осећате: мир Божји који
превазилази сваки ум.[5]
,,Шта
још осећате?" упита ме отац Серафим.
Необичну
пријатност, — одговорих ја. Старац продужи: ,,Та свештена пријатност испуњује
сада васцело биће наше, и разлива се по свнма жилама нашим као неизрецива
сладост. Од те сладости срца наша као да се топе, и ми смо обојица испуњени
таквим блаженством, које се никаквим језиком изразити не може ... Α шта још осећате?" продужи питати отац
Серафим.
Неисказану
радост у васцелом срцу мом, — одговорих ја. Отац Серафим настави: „Када Дух
Свети долази κчовеку, и осењује га
пуноћом Свога надахнућа, тада се душа човекова преиспуњује неизрецивом радошћу,
јер Дух Свети испуњује радошћу све чега се год дотакне. То је она радост коју
нико не може узети од следбеника Христових.[6] Међутим, ма како била утешна радост ова коју ви сада
осећате у срцу свом, ипак је она ништавна упоређена са оном, за коју је Господ
устима Свога светог апостола рекао, да ту радост: ни око не виде, ни ухо не чу,
ни срце човеково не наслути, што уготови Бог онима који га љубе.[7] Нама су дати само наговештаји ове радости. Али, шта
казати ο правој радости,
припремљеној нам на небесима? ... Шта још осећате, Ваше Богољубље?"
Необичну
топлоту, — одговорих ја.
„Како,
пријатељу, топлоту? — узврати старац. Та ми у шуми седимо ; сада је зима, и
свуда је снег око нас, и на нас је нападао за читавих пет сантиметара, и ево
још пада .. . Каква онда може бити то топлота коју ви осећате?! — Као када бих
се купао у топлој води у купатилу, одговорих ја. — Α мирис осећате ли? упита он мене. — Да,
осећам такође мирис какав на земљи не постоји. — На то отац Серафим смешећи се
рече: Знам, знам, ја вас хотимично питам. Сушта је истина, Ваше Богољубље, да
се никакав мирис на земљи не може сравнити са овим мирисом. Овај миомирис који
осећате јесте миомир Светога Духа Божјег. Обратите пажњу, Ви рекосте да је око
нас топло као у купатилу, но погледајте,
снег се не топи ни на Вама, ни на мени, ни над нама. Значи, ова топлота није у
ваздуху већ у нама самима. Загрејани њоме, пустињаци се нису бојали зиме, јер
су били одевени благодатном хаљином, изатканом им од Светога Духа. И та им је
благодатна хаљина замењивала одело. Тако се остварују речи Спасове: Царство је
Божије унутра у вама.[8] Под Царством Божјим Господ подразумева благодат Духа Светога.
И то Царство Божије се сада и налази унутра у нама, а благодат Духа Светога нас и од
споља обасјава и загрева, преиспуњујући различним миомирисима ваздух око нас,
наслађује наша чувства наднебескмм блаженством, напајајући срца наша радошћу
неисказаном. Стање у коме смо сада доказ је за то. Ето шта значи бити испуњен
Духом Светим, бити у пуноћи Духа Светога".
Ја
упитах, — вели Мотовилов —, да ли ћу се сећати ове милости која нас је данас
посетила? — „Верујем, одговори свети старац, да ће вам Господ помоћи да
сачувате ово у свом срцу, јер то није дато само ради вас једнога већ преко вас
целоме свету. Идите с миром, и нека Господ и Његова Пресвета Мајка буду с
вама".
Када
сам напустио светог старца, — завршава Мотовилов —, виђење није престајало;
старац је био у истом положају који је имао у почетку разговора, и неисказана
светлост коју сам својим очима видео, продужавала је да га и даље
обасјава".[9]
Овим
богочовечанским доживљајем Светог Серафима и Мотовилова показана је, доказана
је, посведочена је најочигледније, најстварније, најземаљскије,
најчовечанскије, најубедљивије богочовечанска благовест светог Апостола,
благовест која све еванђелске, све апостолске, све светоотачке, све
светопредањске благовести ο Духу
Светом у богочовечанском животу Цркве Христове сабира у једну Свеблаговест која
гласи: Вера наша је у показивању Духа Светога и силе — έν αποδείξει
Πνεύμα?ος και δυνάμεως.[10]
НАПОМЕНЕ:
[1] Ο овом догаћају и богочовечанском доживљају
Мотовилов је оставио Забелешке. Оне се чувају у архиви Дивјејевског манастира,
основаног Светим Серафимом. Те Забелешке је са дозволом и благо словом
игуманије Марије објавио писац С. А. Нилус јула месеца 1903 године у
„Московским Вједомостима".
[2] Николај Александрович
Мотовилов, великопоседник, чиновник Вишег суда, допутовао је у Саров септембра 1831 године као безнадежно
тежак болесник, и на молитве Светог Серафима био чудесно исцељен у својим Белешкама ο томе, које се чувају у архиви Дивјејевског
манастира, Мотовилов овако пише ο овоме
исцељењу:
„Велики
старац Серафим исцели ме од тешких и невероватних, великих реуматичних и других
болести; цело тело ми је било раслабљено, ноге одузете, згрчене, колена
отечена; притом тело у многобројним ранама, од којих сам неизлечиво патио више
од три године. То исцељење се збило на следећи начин. Наредио сам да мене,
тешког болесника, одвезу са мог Лукојановског имања у Нижегојродској губернији
к баћушки оцу Серафиму. 5. септембра 1831 ја сам био довезен у Саровску пустињу
7. септембра и 8. — на дан Рождества Божије Матере — био сам удостојен имати
два разговора са баћушком оцем Серафимом: први лре ручка, и други после
ручка уманастирској келији
његовој; али исцељење још нисам добио. Α сутрадан, 9. септембра, мене су однели к
њему у његову оближњу пустињицу, близу његовог извора. Тада су ме четири човека
носила ,на својим рукама, а пети ми је придржавао главу; и тако ме
принели κстарцу, који се
налазио у разговору с народом, који
је са свих страна долазио κ њему.
Тада и мене сместише поред великог и веома дебелог бора, на ливадици. На моју
молбу да ми помогне и исцели ме, старац рече: „Па ја нисам доктор; за лечење од
разних болести треба ићи докторима". Ја му онда подробно испричах ο мојим патњама, и да сам испробао све
начине лечења, али нисам нашао лека болестима мојим. Једино што ме може спасти
и исцелити од болести мојих јесте благодат Божја. Али пошто сам грешан и немам
смелости да сам молим Господа Бога, то молим његове свете молитве, да би ме
Господ исцелио. Старац ме онда упита: „А верујете ли Ви у Господа Исуса Христа
да је Он Богочовек, и у Пречисту Божију Матер Његову да је Она Приснодјева
(Увек дјева)?" Ја одговорих: Верујем. — „А верујеш ли, продужи он питати
ме, да Господ, као што је пређе исцељивао за трен ока и једном речју Својом или
додиром Својим све болести по људима, тако и сада може лако и за трен ока
исцељивати болеснике једном речју Својом, и да је молитвено заузимање Божије
Матере пред Њим за нас свемоћно, и да на ово Њено молитвено заузимање за нас
Господ Исус Христос може и сада за трен ока и једном речју потпуно исцелити
Вас?" — Ја одговорих да свему томе истински верујем свом душом својом и
свим срцем својим; a да нисам веровао, ја не бих наредио да ме довезу к вама. —
„Ако варујете, закључи он, ви сте већ здрави"! — Како здрав, упитах ја,
када ме моји људи и Ви држите на рукама! — „Не! рече он мени, ви сте васцелим
телом својим већ потпуно здрави!" — И он нареди мојим људима, који су ме
држали на својим рукама, да одступе од мене, а сам ме ухвати за рамена, подиже
ме са земље, постави ме на моје ноге и рече ми: „Чврсто стојте, сигурније се
ослоните ногама на земљу; не плашите се; Ви сте сада потпуно здрави". И
затим, радосно гледајући у мене, додаде: „Ето, видите ли како ви сада добро
стојите". — Ја одговорих: Хтео не хтео ја добро стојим, јер ме ви добро и
чврсто држите. — Α он, одвојивши руке своје
од мене, рече: „Ето сад вас и ја више не држим; ви и без мене чврсто стојите.
Хајде, ходајте смело, пријатељу мој; Господ Вас је исцелио, ступајте и крећите
се смело с места". — Онда ме једном руком својом узе за руку, а другу ми
стави на леђа, и подгуркујући ме поведе мепотравиипонеравнојземљиоко великог
бора, говорећи: „Гле, Ваше Богољубље, како се ви добро крећете!" — Ја
одговорих: да, зато што ме Ви добро водите! — „Не, рече он мени, уклонивши руку
своју с мене; сам Господ благоизволео је да Вас потпуно исцели, и сама Мати
Божја умолила Га је на то. Ви ћете сада и без мене кренути, и свагда ћere добро
ходати; крените, дакле"... И стаде ме гуркати, да бих ја ходао. — „Та тако
ћу пасти и повредити се" ... приметих ја. — „Не, одврати он мени, нећеш се
повредити него ћеш чврсто корачати". — И када ја осетих у себи неку вишњу
силу која ме осени, ја се мало ослободих и чврсто кренух, а свети старац ме
одједном заустави и рече: „Доста је за сада". И упита ме: „Ну
—јестелисесадауверили да сте се стварно исцелили у свему, и то потпуно? Господ је узео
безакоња ваша и очистио грехе ваше. Видите ли какво је чудо Господ учинио с
вама сада? Варујте онда; верујте свагда несумњиво у Њега, Христа Спаситеља
нашег, и чврсто се уздајте у милосрђе
Његово према вама; свим срцем заволите Њега и приљубите се Њему свом душом
својом, и непоколебљиво се свагда надајте у Њега, и благодарите Царицу Небеску
за Њену велику милост према Вама. Но пошто вас је трогодишње страдање Ваше
веома изнурило, то ви сада немојте нагло много ходати, него постепено: мало по
мало привикавајте се на хођење и чувајте здравље своје као драгоцени дар
Божји" ... И пошто је још доста поразговарао са мном, свети старац ме
отпусти потпуно здравог. Α моји
људи, који су ме дотле носили, вратише се из пустиње у манастир благодарећи Бога што ме
Господ на њихове очи исцели.Α ја се у кочијама вратих у
манастир сам, не придржаван ни од кога. И многи богомољци, који беху
присутни мом чудесном исцељењу, беху се пре мене вратили у манастир,
казујући свима ο великом чуду овом"
(„Житие старца Серафима Саровскои Обители стр. 170—173; Москва, 1901. Види
и наша Житија Светих за Јануар, изд. Ман. Келије код Ваљева,Београд 1972,
стр. 105—6
[3] Лк. 11, 23.
[4] Јн. 14, 27.
[5] Флб. 4, 7.
[6] Ср. Јн. 22. 24; 17, 13.
[7] 1 Кор. 2, 9.
[8] Лк. 17, 21.
[9] В. Н. Иљин Преподобнии
Серафим Саровски, стр. 111—151; третие издание; New York, 1971. год. — Види и Житија Светих за
Јануар, изд. Ман. Ћелије код Ваљева, Београд 1972, стр. 106—108.
[10] 1 Кор. 2, 4.
Пневматологија молитвеног богословља
Васцело молитвено богословље Цркве је у ствари благовест
Светога Духа ο Богочовеку Господу Исусу
Христу и οЊеговом Богочовечанском
домостроју спасења — ο Цркви. У Цркви је ради
Богочовека Господа Христа све од Духа, као што је то „све" и од Бога Оца
ради Богочовека Господа Христа и Духа Светога. Једном речју, у Цркви све бива:
од Оца кроз Сина у Духу Светом. То најбоље показује молитвено богословље Цркве,
у свима својим благовестима, од најмањих до највећих. Очигледна је новозаветна
стварност: Црква је продужена Света Педесетница кроза све векове и кроза сву
вечност.
Дух
Свети је у Деви Светој саздао тело Бога Логоса, и тиме ставио Себе у темељ
Цркве, у тело Цркве, у тело Богочовека Господа Христа.[1] У „Цркви се Светим Духом точи свака премудрост; отуда
благодат Апостолима, страдалнички венци Мученицима и видилаштва Пророцима.[2]Светим Духом даје се сваки добри дар; у Њему све живи и креће
се.[3] Светим Духом сагледава се свака светиња, премудрост, јер
Он обићује, осуштињује сваку тварούσιοί πάόαν γάρ κτίσιν = осушчествует бо всјакују твар.[4] Светим Духом бива свако богатство славе; од Њега је
благодат и живот свакој твари.[5] Светим Духом свака душа живује — = живитсја, и чистотом
се узвишује, сија Тројичним јединством свештенотајанствено — свјетљејетсја
Троическим јединством свјашченотајње.[6] Светоме Духу припада животоузрочна вредност; од Њега се
свако створење оживотворава, одушетворава, као у Оцу, а уједно и Логосу.[7] Светим Духом држи се све, видљиво и невидљиво.[8]
Као
што у телу човековом ништа не бива без душе његове тако и у телу Цркве ништа не
бива без животворне душе њене — Духа Светога. Молитвена мисао Цркве богомудро
благовести: Светим Духом — богатство богопознања, созерцања и премудрости, јер
све светоотачке догмате, сва светоотачка учења Логос открива Духом Светим =
всја бо в сем отеческаја вељенија Слово откривает.[9] Бог Логос је перихорисисом сав у Духу Светом и у Оцу;
Отац је сав у Сину и у Духу Светом; Дух Свети је сав у Оцу и у Богу Логосу;
зато нас молитвена богонадахнута мисао Цркве позива: Богословећи рецимо Светоме
Духу: Ти си Бог, живот, љубав, светлост, ум, Ти благост, Ти царујеш вавек.[10]Дух Свети, као Дух Сина — Господа Христа,[11] свима и свему у Цркви је свеопасоносни узрок —
всеспаситељнаја вина —πανόωσηκή
αίτια.[12] у Цркви се Духом Светим расте „у човека савршена, у меру раста висине
Христове": Духом Светим — обожење свима, благовољење, разум, мир,
благослов, отројичење, јер је Он равноделатан са Оцем и Логосом.[13]
Свети
Дух је срце сваког бића. Ту истину неуморно благовести молитвена мисао Цркве:
Светим Духом све и сва има своје биће: јер је Бог пре свега, Господство свега,
Светлост Неприступна, Живот свесвега.[14] Светога Духа моћ је над свима: Њему се клањају Вишње
Војске са сваким дахом доњих (= со всјаким диханијем долњим).[15] Светим Духом лију се потоци благодати, који налајају
сваку твар ка оживљењу (= ко оживљенију).[16]
Дух
Свети даје се вернима ради васкрслога Господа Христа и Његовог неизмерног
човекољубља, показаног у васцелом богочовечанском домостроју спасења. Доказ
томе је сав живот Цркве кроз векове. Молитвена благовест објављује богочовечанску
истину: Господ Христос, васкрснувши Својом властитом силом, даде свима вернима
сијање Духа, који одозго тајанствено осењује.[17] Светим Духом свака се твар обнавља (тојест очишћује од
греха, обезгрешује), опет хрлећи на првобитно —εϊς τό πρώτον.[18] Светоме Духу припада животодавство и част — живоначалие и част; јер
Он, све што је створено, као Бог силом Својом чува у Оцу Сином.[19] Све и сва има живот од Духа Светога.[20] Све знање, савршено и непогрешиво знање ο Богу, даје нам се у Цркви
Господом Христом преко Духа Светога: Светим Духом богословље, Јединица
Трисвета.[21]
НАПОМЕНЕ:
[1] Β недјељу утра Полуношчница (Глас 1,
Октоих): ... Дух Свјатиј иже в Дјевје создавшиј воплошчение— τον Λογον κτιςαν την ςαρκωςιν.
[2] Β недјељу на утрени, Антифон 3, Слава (Глас
2, Октоих).
[3] Β недјељу на утрени, Антифон 1, Слава (Глас
3. Октоих).
[4] Β недјељу на утрени, Антифон 2, Слава (Глас
3, Октоих).
[5] тамо, Антифон 3, Слава.
[6] Β недјељу утра, Антифон 1, Слава (Глас 4,
Октоих).
[7] Недјеља, на утрени,
Антифон 3, Слава (Глас 5, Октоих).
[8] тамо, Антиф. 1, Слава.
[9] Β недјељу утра, Антифон 3, Слава (Глас 4,
Октоих).
[10] Недјеља, на утрени,
Антифон 2, Слава (Глас 5, Октоих).
[11] Гал. 4, 6.
[12] Недјеља, на утрени,
Антифон 1, Слава (Глас 5, Октоих).
[13] тамо, Антифон 2, Слава.
[14] Недјеља, на угрени,
Антифон 2, Слава (Глас 7, Октоих).
[15] Β недјељу, на утрени, Антифон 3, Слава (Глас
6, Октоих).
[16] Β недјељу утра, Антифон 2, Слава (Глас 4,
Октоих).
[17] Β недјељу, на утрени, Канон воскресен, пјесн
3, (Глас 5,Октоих).
[18] Недјеља, на утрени,
Антифон 2, Слава (Глас 1, Октоих).
[19] Β недјељу на утрени, Антифон 2, Слава (Глас
2, Октоих).
[20] Β недјељу утра, Антифон 1, Слава (Глас 8,
Октоих).
[21] тамо, Антифон 3, Слава.
Пентикостар
Извршивши Богочовечански домострој спасења, Господ Христос
обећава Својим ученицима послати им силу Духа Светога, којом ћe они и сви њихови
следбеници кроз векове усвајати то спасење. Молитвена мисао Цркве
благовести: Диван васкрснувши из гроба, украшен славом Божанства, јавио си се
Господе, Апостолима Твојим обећавајући послати им силу Светога Духа — τήν τοΰ Πνεύματος ένέρуεiaν (моћ, делатност, дејство, делотворност,
деловање).[1]Нови, богочовечански живот спасења, обавља се Духом Светим. Сведоци
тога су прво свети Апостоли, а за њима сви остали верници. Молитвена мисао
Цркве благовести нам бесмртну истину ο томе: Научивши се од Христа новом и чистом
живљењу, изузетно се сви марљиво потрудимо, да то живљење до краја сачувамо,
еда бисмо уживали долазак Светога Духа.[2] Духом Светим, Христе, просветио си збор Апостола; и преко
њих омиј, Боже, греховну прљавштину нашу, и помилуј нас.[3] Ти сам, као Бог севши с десне стране Величанства, послао
си нам Духа Светога да води и спасава душе наше.[4] Господ се узнео: и сео с десне стране Оца, испуњујући
Божанством све и сва, и послао ученицима Духа Светога, који просвећује, и
утврђује, и освећује душе наше.[5]О, светозарна чеда Цркве, примите откупно очишћење грехова,
огањлијућу росу Духа: јер сада од Сиона изиђе закон, језико-огњелика благодат
Духа.[6]
У
светим Апостолима, у светим богоносним Оцима, и у васцелом светом Предању је
једна иста Истина, једна иста Света Тројица, један исти Богочовек Господ Исус
Христос, једно исто Еванђеље, једна иста Црква, једно исто охристовљење, једно
исто обогочовечење, једно исто отројичење, једно исто обожење, једно исто
спасење. Молитвена мисао Цркве громогласи: Богоносни Оци су трубе Духа Светога.[7] Они су верни чувари Апостолских Предања —άπуότολικαν παραδόσεων.[8] Педесетницу празнујемо, и Духа Светога долазак,... и испуњење наде.
О, колика тајна! како велика и драгоцена! Стога Ти кличемо: Творитељу свега
Господе, слава Теби!.[9] Све даје Дух Свети: точи пророштва, производи свештенике,
неуке учи мудрости, рибаре преображава у богослове, саставља сву законску
установу Цркве.[10] Видесмо Светлост Истиниту, примисмо Духа небескога,
нађосмо веру истиниту, нераздељивој Тројицп клањамо се, јер нас је Она спасла.[11] у Пророцима си нам објавио
пут спасења, и у Апостолима нам засија благодат Духа Твог, Спасе наш.[12]Певамо Пресветога Духа који просвећује и освећује душе наше.[13] Свети бесмртни Утешитељни Дух од Оца исходи и у Сину
обитава.[14]
Тек
са Црквом и у Цркви Дух Свети казује Себе свету. Казује Себе као божански
савршено Треће Лице Пресвете Тројице. Црква Њиме спасава своје верне, Њиме их
охристовљује, Њиме обогочовечује, Њиме освећује, Њиме просвећује, Њиме
отројичује, Њиме обожује. Молитвена мудрост Цркве благовести: Царе Небесни, Утешитељу,
Душе Истине, који си свуда и све испуњујеш, Ризнице добара и Даваоче живота,
дођи и настани се у нама, и очисти нас од
сваке нечистоте, и спаси, Добри, душе наше.[15] — Благословен је Христос Бог, који Апостоле показа као
премудре ловце, ниспославши им Духа Светога, и преко њих улови васељену.[16] И тиме се испуни Спасово пророштво:[17]човекољубиви Спас учини Апостоле ловцима људи, који спасавају
људе из мора смрти = из мора греха = из мора ђаволизма.
Педесетница
= Духовдан = Духови: рођендан Цркве. Јер Устројитељ нашега спасења = нашега
обожења, чудесни Господ Христос: шаље Духа Светог у Богочовечанско тело Цркве,
да Он ухристовљује и охристовљује у телу Цркве све верне,свекојиверују у Богочовека Христа — јединог Спаситеља људи
у свима световима. И охристовљујући — спасава, обогочовечује, отројичује
вернике, дарујући им сва непролазна Божанска блага и богатства: каква око
људско не виде, и ухо не чу, и срце људско не наслути.[18] — Таквим благовестима кипти сво молитвено богословље
Духовдана и, уопште, свеколико богословље молитвено. Тако, духовданско
молитвено богословље радосно благовести: Верни, празнујемо попразнични и
завршни празник, то је Педесетница: испуњење обећања и рока; јер у овај празник
сиђе на земљу Утешитељев oгањ у виду
језика, и просвети ученике, и показа их као неботајнике — και τούτοуς ούρανομύσταςανέδειξε. Светлост Утешитељева дође
и просвети свет.[19] Извор Духа, сишавши на земљу, раздељујући се мислено
— νοητάς — на огњене реке, орошаше
апостоле просвећујући; и постаде им облак који лије огањ, просвећујући њих и
даждећи пламен, преко њих ми примисмо благодат, и огњем и водом. Дође светлост
Утешитеља, и просвети свет.[20] Оно што су у старини унапред објављивали Закон и Пророци
— испуни се: јер се данас свима вернима изли благодат Божанскога Духа.[21] Божанскога Духа сишавши сила — уразумљује верне познањем
Свете Тројице, у којој се утврдисмо.[22] Као добротвор, Христос дела на надприродан начин, дајући
сву благодат Духа.[23]Од Духа Свога Господ је богато излио на свако тело, као што је
рекао, и све и сва се испуни познања Господњега.[24]Дух Свети — светлост, и живот, и живи извор умни, Дух
премудрости, Дух разума — : добар, прави, умни — νοερόν,владајући, очишћује сагрешења, Бог и
боготворећ (Θεός καί
θεοποιούν): Он
говори, дела, раздељује дарове; Њиме бише овенчани сви Пророци, и божанствени
Апостоли и Мученици; као огањ се раздељује дајући дарове.[25]
Изузетно
су богонадахнуте и препуне Богочовечанских благовести Духовске коленопреклоне
молитве које се читају на вечерњу Свете Педесетнице. у њима се обраћамо Богу Оцу: „Многомилостиви
Човекољупче, услиши нас кад год Те призивамо, нарочито пак у овај дан
Педесетнице, у који, по вазнесењу Господа нашега Исуса Христа на небо и седању
с десне стране Тебе Бога и Оца, посла Духа Светога на Своје свете ученике и
Апостоле, који и стаде на свакога од њих, и напунише се сви неисцрпиве
благодати Његове, и говораху на другим језицима велика дела Твоја; и
прорицаху". — И надаље се богоречито наглашава делатност Светога Духа, и
сво непрекидно деловање Свете Тројице, које вазда бива: од Оца кроз Сина у Духу
Светом. Разуме се, ипостасна својства су различита, и сходно њима ипостасни
карактер учешћа сваког Лица у једној и јединственој природној делатности: сав
Син у Оцу и Духу, сав Дух Свети у Оцу и Сину,савОтадуСинуиДуху.
И
ми се коленопреклоно молимо Једином Човекољупцу — Богочовеку Господу Христу са
изузетном благодарношћу: Господе Христе Боже наш, Ти си дао људима мир Твој и
дар Пресветога Духа, и, будући с нама у животу, још увек дајеш вернима у
неотуђиво наслеђе. Ти си ову благодат на најочигледнији начин послао данас
Тнојим ученицима и Апостолима, и њихова уста огњеним језицима обогатио, од њих
сав род људски, богопознање на свом језику слухом уха примивши, светлошћу се
Духа просветисмо, и прелести као таме ослободисмо, и раздељиваљем видљивих и
огњених језика и надприродним дејством научисмо вери у Тебе, и бисмо озарени да
славимо као Бога Тебе са Оцем и Светим Духом у једноме Божанству и сили и
власти.
На
чудесни празник Педесетницу: Утешитељни Дух изли се на свако тело — јер почевши
од сабора Апостола, од њих заједничарењем распростре вернима благодат, и
посведочава свој моћни наилазак, у огњеном виду раздајући ученицима језике на
песмопој и славу Божију. Стога ми, просвећивани у срцима умно — νοερwς (мислено, умно), утврдивши се у вери Духом
Светим, молимо се да се спасу душе наше.[26] Сада се Апостоли облаче у силу Христову с
висине: јер их обнавља Утешитељ, у њима обнављајући се тајанственом
обновљеношћу знања.[27] Дух Свети освећује и очишћује разум људски, отуда
молитва Њему: Утешитељу, као добар очистивши нечистоту мога разума, покажи га
испуњена твоје светости.[28] Дођи κ нама,
Душе Свети, чинећи нас причасницима (= заједничарима, учесницима) Твоје
светости, и незалазне светлости, и божанског живота, и најмирисавијег
раздавања. Јер Ти си река Божанства, из Оца Сином происходећи.[29]
Синаксар
у понедеоник Светога Духа човекољубиво расипа бисерје небеске Истине,
благовестећи: у овај дан Педесетнице
Свесвети Дух суштаствено сиђе — сушчествење наиде — у виду огњених језика на
свете Апостоле, седавши посебно на свакога од њих у горници у којој борављаху .
. . И у виду огњених језика Дух Свети јави се на свакоме од њих посебно, не
само на Дванаесторици већ и на Седамдесеторици. И говораху дотле непознатим им
језицима, тојест сваки од Апостола говораше народима на свима језицима ...
Пошто се Дух Свети изли на свако тело, свет се испуни свима даровима. И Њиме
сви народи бише приведени богопознању, и би прогнан сваки недуг и сваки помор.
Јер од Христа ученицмма би троструко дат Дух Свети: пре страдања — не сасвим
очигледно: по Васкрсењу — дувањем јасније;[30] а сада ниспосла Њега суштаствено — сушчествено; штавише
сам Савршени сиђе, просвећујући и освећујући их, и преко њих опет крајеве
васељене приводећи, доласком Светога Духа.
Ум
људски, помрачен греховношћу, просветљује се и просвећује се божанском
светлошћу. Духовођена молитвена мисао Цркве благовести: Богоизворним божанским
сјајем просветивши ум, ученици Бога Логоса примише Духа Светога суштаствено — οvσιωδώς.[31] Одозго сишавши к нама Утешитељу, као негда Апостолима, освети и
спаси оне који Тебе Бога проповедају.[32] Данас сиђе Пресветог Духа Твог сила —ή ένέρуоiέ (= дејствие,
дејство, енергија, делатност, делање, делотворност), Господе, на Апостоле
Твоје, и богопознањем учинивши их премудрима, гле, испуни их блаженим учењем
Твојим. Стога славимо твој спасоносни домострој спасења, свемоћни Исусе,
Спаситељу душа наших.[33]Сила Божанствснога Утешитеља изненада с неба учини све
Апостоле свемудрима и богословима — всемудри и боголовци показа.[34] Богатство Божанства, непролазно и необухватно, Дух Свети
раздаје очигледно Апостолима у огњеним језицима.[35] Дух Свети од Оца исходи, а ради Сина се богато даје
твари.[36]Истинског oбећањa рок се испуни: светлоносна благодат
Педесетнице дође.[37] Недокучљив је Дух Свесвети, превазилази сваки ум и
разум.[38] Дух Свети је благодати пучина, и богатство неисказано.[39]
Врхунац
свудаприсутносги и сведелатности Духа Светога у телу Цркве јесте: претварање на
светој Литургији Духом Светим евхаристијских дарова у тело и крв Господа
Христа. На тај начии Дух Свети нам осигурава и дарује васцелог Господа Христа,
и са Њнм све дарове које нам Он као Богочовек, као Црква, доноси и раздаје.
Нама се кроз Свето Причешће најсигурније и најстварније осигурава спасење =
охристовљење = обогочовечење = обожење = отро јичење, по мери наше вере и
ревности у светим тајнама и светим врлинама. Увек је свежива и свеважећа
светоотачка истина богочовечанска: „Дух Свети изграђује Цркву".[40] Он уцрквењује и оцрквењује верне помоћу светих тајни и
светих врлина. Другим речима: Он — освећује, Он — облагодаћује, Он —
охристовљује, Он — обогочовечује, Он — отројичује, Он — спасава. Без Њега не
бива ништа у Цркви Спасовој: Он је свуда, и у свему, и кроза све. Јер где је
Господ Христос, онде је и Дух Свети. Αу Богочовечанском телу Цркве је сав Господ
Христос, и са Њим и због Њега и сав Дух Свети, са Својом несагледивом, неописивом
и необухватљивом Ипостаси као Треће Лице Пресвете Тројице.
НАПОМЕНЕ:
[1] Среда 4. нед. по Пасцје на
утрени Канон, пјесн 8 {Пентикостар).
[2] тамо, пјесн 9.
[3] Среда 5. нед. по Пасцје,
вечер. на стнховње.
[4] Среда 6. нед. по Пасцје,
на Литији стихири.
[5] тамо.
[6] Четвртак 6. нед. по Пасце,
Канон, пјесн 5 (Пентикостар).
[7] Нед. 7. по Пасцје, на
велнцјеј вечерни, на Госп. воззв. стихири.
[8] тамо, на Литији, Слава,
Отцем.
[9] Недјеља свјатаја
Пентикостии, на велицјеј вечер., на Госп. воззвах, стихири.
[10] тамо.
[11] тамо.
[12] тамо.
[13] тамо.
[14] тамо, Слава.
[15] тамо, на Литији сгихири.
[16] тамо, тропар
[17] Мт. 4, 19.
[18] 1 Кор. 2, 9.
[19] Нед. Педесетнице, на
утрени, сједален.
[20] тамо.
[21] тамо, Канон, пјесн 1.
[22] тамо, пјесн 3.
[23] тамо, пјесн 4.
[24] тамо, пјесн 6.
[25] тамо, на хвалитех,
стихири.
[26] Β недјељу вечера св. Пјатдесјатници, на
стиховње стихири.
[27] тамо.
[28] тамо, На повечерии Канон
Свјатому Духу, пјесан 1.
[29] тамо, пјесн 6.
[30] Јн. 20, 21—22.
[31] Во вторник св.
Пјатдесјат., на утрени, на стиховње стихири.
[32] тамо.
[33] тамо, во вторник всчера,
на стиховње стихири.
[34] тамо, среда, на утрени, па
стиховње стихири.
[35] Во вторник Пјатдесјатнија
недјељи, трипјеснец, пјесн 9
[36] тамо.
[37] Β четвер. Пјатдесјатнија недјељи,
трипјссиец, пјесн 4
[38] тамо.
[39] Β пјаток Пјатдесјатнија недјељи, трипјеснец,
пјесн 8.
[40] Св. Василије Велики: In
Isai, сар. III; Р. gr. t. 30, col. 202 А.В.
No comments:
Post a Comment