Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски
II, 1-11
1. И кад се наврши педесет дана бејаху сви апостоли
једнодушно на окупу. 2. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога
ветра, и напуни сав дом где они сеђаху. 3. И показаше им се раздељени језици
као огњени, и седе (у српском преводу: сиђе) по један на свакога од њих. 4. И
испунише се сви Духа Светога и стадоше Говорити другим језицима, као што им Дух
даваше да казују.[1]
Зашто се то догодило онда, кад су се окончали педесет дана?
Зато што, кад је требало да срп сиђе на жетву и кад се сакупљају плодови,
требао је да сиђе и срп речи и, као уместо српа, слетео је наоштрени Дух Свети.
И Христос каже: Жетве је много а посленика мало (Мт. 9; 37), а
на другом месту: Видите њиве како се већ жуте за жетву (Јн. 4;
35). Прихвативши првенце плодова, Сам Хрисгос их је први узнео, Он
Сам је први послао срп. Зашто га је послао кад се окончало педесет дана? Зато
што је требало да се то догоди онда, кад поново наступи празник, како би они,
који су били поред крста Христовог, и то могли да виде. Раздељени
језици као огњени. Пострадавши по телу добровољним страдањем и
васкрсли из мртвих Господ саваскрсао је са Собом и нас, умртвљене грехом, и
укинуо власт ђавола. Због тога смо ми (од Пасхе) до Педесетнице на молитви и не
творимо земне поклоне, величајући победу над нашим непријатељима: Они
се саплетоше и падоше, а ми устасмо и исправисмо се (Пс. 19; 9).
Међутим, кад се Дух Свети јави у виду огњених језжа, ми
приклањамо колена јер не можемо да поднесемо тај призор и показујемо да смо
кроз Светога Духа познали савршено поклоњење Пресветој Тројици: Богје
дух, и који Му се клањају у духу и истини треба да се клањају (Јн. 4;
24). Силазак Светога Духа савршио се у дан Педесетнице из следећег разлога. У
Старом Завету је на дан Педесетнице био дат Закон. Дакле, на онај дан на који
је био дат Закон записан на таблицама, на тај дан је дарован и закон Светог
Духа, који није био записан на таблицама него на срцима. У дан Педесетнице је
народ Израиљев добио закон у Синајској пустињи јер су синови Израиљеви у
четрнаести дан првог месеца, према месечевом рачунању, кад су празновали
празник пресних хлебова и тајну Пасхе, изашли из Египта. Од четрнаестог дана
рачунај седамнаест дана до краја месеца, а затим тридесет дана следећег и још
три дана трећег месеца: за толико је дана Педесетница после празника пресних
хлебова или пасхе. Према томе, од четрнаестог дана (првог месеца) до трећег
дана трећег месеца има педесет дана.
Зато се и каже да трећег месеца по изласку синова Израиљевих
из египатске земље рече Господ Мојсеју: Иди к народу, и освештај их
данас и сутра (2. Мојс. 19; 1,10). То Господ говори о новомесечју. У
трећи дан сићи ће Господ на Гору Синајску пред свим народом, каже се у
наставку (2. Мојс. 19; 11). Према томе, на онај дан, кад је дарован закон,
требало је да буде дарована и благодат Духа. Када је требало да Спаситељ
поднесе свето страдање, Он није благоволео да се преда на то страдање у неко
друго време него управо у време кад су заклали јагње и на тај начин је истину
повезао с праобразом. Исто тако, ни силазак Светог Духа, према вишњем
благовољењу, није дарован у неко друго време него у време кад је дат Закон.
Тиме се показује да је и онда и сада закон давао Дух Свети.
Дакле, у Старом Завету закон је дат у педесети дан. Након
доласка у Обећану земљу, Израиљци су у знак помена тога дана усгановили
празник: у то време су Богу приносили од првих плодова и првог класја, и то је
било символ празника. Како се на дан Педесетнице приносило снопље нових плодова
и како су се разна лица окупљала под једним небом, на тај исти дан је требало
да се догоди и ово, како би се почеци од сваког народа што живи под небом
сабрали у један сноп благочешћа и, према речима апостола, привели Богу. Сноп
класја послужио је као праобраз ономе, што је наговештавало сноп душа,
изабраних у разним земљама и приведених Богу. Зашто силазак Светог Духа није
протекао без чувствених (видљивих) символа? Ако су и поред тога говорили да су
се (апостоли) напили вина, шта би се тек догодило да тога није било? То није
једноставно био шум, него шум са неба и изненадан, да би их још више
запрепастио: Као хујање силнога ветра.
Кажу да се силазак Духа догодио с великом и силном брзином,
како би све приморао да се саберу и да притекну овамо. И напут се сав
дом. (Духом Светим) се напунио читав дом, да би се показало да тај дар
није дарован неком појединцу, него васцелој пуноти Цркве, јер је тај дом био
символ васељене, као што је купељ символ воде. Био је то доказ изобиља и снаге.
Дом се, међутим, није испунио огњем, јер би их то приморало да се удаље. Оно,
што нас највише задивљује, јесте да су се језици поделили и сишли на главу
свакоме од њих. Он (Лука) прекрасно каже да су се поделили, да би ти знао да је
сила, коју је послао Утешитељ, једна иста. Прекрасно каже и: као огњени и: као
хујање силнога ветра, да ти о Духу не би помислио нешто чувствено. То,
дакле, није био просто ветар нити просто огањ, него Дух Свети који се тамо
јавио. Гледај: кад је Јован видео Духа, видео Га је у облику голуба. Апостолима
је, међутим, било потребно да га виде у облику огња. И седе по један на
свакога од њих, тј. "обитаваше",
"отпочину",јеризраз "седети" означава трајно и постојано
обитавање. На кога је, међутим, сео Свети Дух? Да ли само на Дванаесторицу или
на њих сто двадесет?
Јасно је, да се спустио на све, јер апостол Петар није
узалудно наводио речи пророка када је рекао: И у последње дане излићу
од Духа Мојега на свако тело (Дела ап. 2; 17). Они нису једноставно
примили него су се сви испунили Духом Светим, и то сви, каже, а не само
апостоли. Види: кад су били истрајно на молитви и мољењу, кад су били испуњени
љубављу, тада силази Дух. Зашто се Он јавио у виду огња? Зато да би показао да
је исте суштине као и Онај, Који се изнад купине такође јавио у виду огња. И
седе на главу, тј. од главе је испунио васцелог човека; на њиховим главама се
видео огањ који не сажиже, него освештава и просветљује. Зашто ове језике нису
примили на уста, него на главу? Дух се није спустио на језик, тј. на телесни
орган, зато да нико не би помислио да они из својих утроба и из својих уста
износе оно, што нису имали. Као што воде које се уздижу на небо заузимају
врхове планина па се с висина спуштају у долине, тако се и благодат Светога
Духа, заузевши сам врх главе, као планину, раширила одатле и на мозак, а затим
и на уста и на срце и, почев од главе, испунила собом васцелог човека. Зашто,
још једном понављам, на главу? Зато што су у то време апостоли рукополагани
(хиротонисани) за учитеље васељене а рукополагање се не савршава другачије него
(полагањем руку) на главу. Дакле, тиме што су језици били изнад глава, показује
се начин рукоположења, јер се рукоположење савршава полагањем руку на главу, и
тај начин рукоположења је на снази све до данас.
Како се силазак Светог Духа (сада) савршава на невидљив
начин, на главу будућег архијереја којег рукополажу стављају Еванђеље. Кад се
оно положи, у томе не би требало видети ништа друго до огњени језик који почива
на глави - језик ради проповеди, а огњени због оног што је речено: Дођох
да бацим огањ ш земљу (Лк. 12; 49). Није рекао да се утврдио или
сместио него да је сео. Осим тога, није рекао: заузе врх, загосподари него:
"седе на" да би показао да је сваки човек, који савршава
свештенодејство, престо Божији. И стадоше говорити другим језииима. Благодат
Божија је благоволела да најпре устроји да апостолска реч буде делатна. Зашто
би постојали проповедници, ако не би било слушалаца? Будући, дакле, да је од
самих почетака требало да почеци (првенци) међу незнабошцима прихвате одре-ђено
место, писац додаје: Стадоше Говорити другим језицима. Зашто
су апостоли дар језика добили пре осталих благодатних дарова? Зато што је
требало да се разиђу на све стране. И као што се у време грађења (Вавилонске)
куле један језик поделио на многе (језике), тако су се сада многи језици
сјединили у једном човеку, тако да је један исти човек, према наговору Духа
Светога, почео да говори и на персијском, и на римском (латинском), и на
индијском, и на многим другим језицима. Тај дар је назван даром језика, јер су
апостоли били у стању да говоре на многим језицима, као што им Дух
даваше да казују. Нису говорили од себе, него им Дух даваше да казују,
проповедајући, тј. тумачећи и обзнањујући сведочења о Христу која су изрекли
свети пророци.
5. А у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из
сваког народа којије под небом. 6. Па кад настаде ова хука, скупи се народ, и
смете се, јер сваки од њих слушаше Где они говоре његовим језиком.
Људи побожни. И сама чињеница да су оставили
своје отаџбине и боравили у Јерусалиму представља знак благочешћа. То су
посебно они људи који су се, напустивши домове и рођаке, запутили да живе у
Јерусалиму. Израз: из сваког народаупотребљен је уместо израза: из
многих народа јер Писмо често користи реч "сваки" уместо
"многи". Тако је у том смислу речено и следеће: Излићу од
Духа Мојега на свако тело (Јоиљ 2; 18), сви траже своје а не
оно што је Исуса Христа (Филипљ. 2; 21), као и: нема ниједног
праведног (Римљ. 3; 10), Изразом целовитости Писмо на тим местима
означава многе. Даље: Кад настаде ова хука, скупи се народ и смете се, тј.
збуни се, запрепасти се. Будући да се то догодило у дому, народ је очигледно
притекао споља. Сваки од њих слушаше где они говоре његовим језиком. Знали
су, да су верујући а посебно апостоли (јер су окупљени своје погледе највише
обраћали на апостоле) - Галилејци. Међутим, они су говорили на зачуђујуће много
језика.Народ се смете, и то је природно, јер су окупљени сматрали
да овај догађај за њих значи претњу због злодела које су учинили Христу. Савест
им је кидала душу, јер је убијање Христа још било живо у њиховом сећању, тако
да су се свега плашили. То је, међутим, укрепило апостоле, јер су им и сами
слушатељи ставили до знања да је то чудесан дар. Апостоли, наиме, нису
разумевали да је неки израз био парћански, него су то дознали од слуша-лаца.
Помиње такође и непријатељске народе - Крићане, Арабљане и остале, и био је то
символ да ће их све надвладати. Како је у Јерусалиму било много заробљених,
сведочења су долазила са свих страна - и од гра-ђана, и од странаца и од
прозелита. [2]
7. И дивљаху се и чуђаху се сви, Говорећи један другоме:
гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци? 8. Па како ми чујемо сваки свој
језик у коме смо се родили? 9. Парћани, и Миђани, и Еламити, и који живе у
Месопотамији, и Јудеји, и Кападокији, у Понту и Азији, 10. у Фригији и
Памфилији, у Египту и крајевима Либије близу Кирине, и дошљаци Римљани, и
Јудејци, и прозелити, 11. Крићани и Арапи, чујемо где они говоре нашим језицима
о величанственим делима Божијим? 12. И сви се дивљаху и бејаху у недоумици
говорећи један другом: Шта би ово могло бити! 13. А други се подсмеваху и
Говораху: Напили су се слатког вина.
Уз врлину увек иде и порок. Једни су се дивили, други су се
ругали. Први су уистину били побожни и због тога су и живели тамо (у
Јерусалиму), јер им је Закон допуштао да се три пута годишње појаве у
јерусалимском храму. Обрати пажњу и на безумље других: Напили су се
слатког вина, кажу, иако није било време (кад би се могло
претпоставити нешто слично), будући да је био празник Педесетнице и трећи час.
Злоба се, међутим, ни пред чим не зауставља. Најважније је следеће: када су се
неки, делимично од Јудејаца, делимично од Римљана, делимично од придошлица, а
можда делимично и од џелата, једном речју, од готово свих народа, зачудили и
утврдили да апостоли говоре на њиховим језицима, нашло се и неколико оних, који
су им се (апостолима) подсмевали. Да ли су ти подругљивци разумели кад су
апостоли говорили на другим језицима, или нису? Ако их они нису разумели, како
се онда каже да су апостоли говорили на свим језицима? Ако су пак разумели,
како су се одважили да их оптуже за пијанство имајући пред собом разобличитеље,
тј. управо оне људе који су слушали и разумели да апостоли говоре на разним
језицима и да нису пијани? Нека то разреши неко други. Ја, напротив, тврдим да
они, да нису разумели, никад не би оклеветали чудо као да је пијанство. Наиме,
зашто би се трудили да оклеветају оно, што никоме не шкоди?
Због тога их Лука и назива подругљивцима, односно хулитељима
и клеветницима. Они су, дакле, клеветали јер су разумели оно, о чему се говори.
Међутим, клеветали су због тога, што су били незадовољни оним што се говорило,
будући да су апостоли говорили о величанственим делима Божијим. На
који су начин, разумевши оно о чему се говори, приписали то пијанству? Услед
свог безумља и своје претеране суровости. Многи од оних, који су незадовољни
оним што се говори, имају обичај да говорника сматрају или за ђавоиманог, или
за безумника или да га оптуже за пијанство или пак за неразуме-ање онога што
говори - иако онај, који говори, говори разборито, иако га подругљивац,
оптужујући овог првог, и слуша и разуме. Они пак, који су апостоле оптужили за
пијанство, испољили су још већу дрскост јер су, иако су их слушали на свом
језику, претпостављали да их други људи, који су говорили најразличитијим
наречјима, не разумеју. Они сами су разумели шта се говори, али су сматрали да
остали, због којих су и клеветали апостоле за пијанство, не разумеју чудо. И у
оно време, кад је Господ изгонио демоне, они су и разумели и видели та чудесна
дела, али су, уместо дужног прослављења, оклеветали Господа да их тобоже
савршава силом Веелзевуловом. Осим тога, видевши да је исцељена свака болест и
страдање, учинили су та чудесна дејства предметом зависти, клевете и убиства.
Тако су се и сада, немајући могућност да порекну чудо и натприродност језика,
дрзнули да чудо унизе до пијанства.
Међутим, обрати пажњу и на злонамерност. Пошто је било невероватно
да неко буде пијан у том часу, а посебно људи који су искусили многе опасности
и страхоте, све су приписали својствима вина, говорећи да су се напили вина.
Овде је безобзирност успела само то да нешто каже а не да каже нешто иоле
основано. Због тога је оно што говоре и замагљено и пуно глупости и безумља.
Запази како злобу разобличује и годишње доба и доба дана. Одакле
"глевкос" у дан Педесетнице? Глевкосом се, наиме, назива ново вино.
Осим тога, зар њима пијанство даје силу да говоре на тајним језицима -
пијанство, које лишава и природног (матерњег) језика?! Погледај шта устројава
Бог. Да нису подозревали да је то клевета, Јудејци би одбили да уђу и
послушају. Господ је допустио подсмех да би сабрао многе (слушаоце).
No comments:
Post a Comment