Хула на Духа Светога

др Предраг Драгутиновић

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

Како разумети Христове речи: „Сваки грех и хула опростиће се људима; а хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко реч на Сина Човечијега, опростиће му се; а који рече на Духа Светога неће му се опростити ни у овоме веку, ни у будућем“ (Мт 12,31-32)? Постоји ли дакле неки грех који је неопростив, после кога нема покајања. (уп. такође 1Јн 5,16-17; Јев 6,4-6)?

У 12. глави Еванђеља по Матеју, Христос изговара следеће речи: „Сваки грех и хула опростиће се људима; а хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко реч на Сина Човечијега, опростиће му се; а који рече на Духа Светога неће му се опростити ни у овоме веку, ни у будућем“ (Мт 12,31-32). Ове речи су одговор Христов на констатацију фарисеја да Христос изгони демону помоћу Веелзевула, кнеза демонског (Мт 12,24).

Христос изгони демоне и лечи болесне, то је чињеница која је очигледна и не може се порећи. Међутим, фарисеји, не поричући то чињенично стање, покушавају да га објасне на други начин: да, он то све чини, али силом демонском. Господ Христос узвраћа дугим одговором на овај прекор. Између осталог, каже: „Ако ја помоћу Веелзевула изгоним демоне, синови ваши чијом помоћу изгоне? Зато ће вам они бити судије.“ Овде Господ подсећа да и ученици његови, Јевреји изгоне демоне и лече болесне најављујући тако Царство небеско (Мт 10,7-8). Сам пак Исус Христос Духом Божијим изгони демоне што значи да је у његовој личности дошло Царство Божије (Мт 12,28). Он је од пророка Исаије најављени слуга, изабрани у кога ће Бог метнути свој Дух (Мт 12,18). Хулећи на дела Христова, приписујући их демону, а не Духу, фарисеји не чине ништа мање од хуле на Духа Светога који кроз личност Христову манифестује Царство Божије у свету, нарушавајући тоталитарну стварност природе која се пројављује кроз болести, немоћ, смрт. Хула на Сина Човечијег се може опростити, због слабости људи да разумеју велику тајну пројаве Бога у једном човеку, Исусу из Назарета, али таква хула не мора бити коначна реч којом човек одговара на Еванђеље. Ма колико се хулило на Сина Човечијега постоји простор за сагледавање његове личности из друге перспективе и самим тим могућност покајања и праштања. 

ХУЛА НА ДОМОСТРОЈ СПАСЕЊА

Међутим, ако се оно што Христос чини веже за демонске силе и Дух којим он изгони демоне прогласи духом Веелзевула, кнеза демонског, исказана је и последња реч, донесен последњи суд и самим тим изражен неповратни став који се не може опростити. Реч је дакле о једном тумачењу Христове личности и Духа којим Господ изгони демоне који је до те мере изопачен да је свако преумљење немогуће, па самим тим и опраштање овог греха. Заузет је један унутрашњи став према делу Христовом који је непроменљив и сходно томе неопростив. Не ради се о томе да Бог не може опростити неки грех, већ о томе да је заузети став према Еванђељу Христовом до те мере первертиран и искључив да не оставља простор за промену и покајање. Хула на Духа у овом случају је хула на читав домострој спасења који се проглашава лажним, демонским и одриче му се божанска димензија.

Овакво разумевање би се могло извести из самога текста. У историји тумачења овај текст је у оквиру догматског учења Цркве познат као locus de blasphemia Spiritus Sancti. Код светих отаца ово место тумачено је углавном у оквиру тријадологије. Свети Атанасије Велики сматра да су фарисеји репрезенти свих оних – нехришћана, Јевреја, јеретика – који одричу Христово божанство. Слично схватање среће се и код Светог Кирила Александријског и Светог Василија Великог. Другачији приступ тексту имају Ориген и Августин. По Оригену, хула на Духа је отпадање од вере, слично као, како он сматра, у Јевр 6,4-6 или 1Јн 5,16с. По Августину хула на Духа је такође отпадање од вере, односно одсецање самога себе од извора благодати и праштања. Древна тумачења се углавном крећу у ова два оквира: 1) тријадолошком, који се односи на одрицање Христовог божанства, при чему Свети Атанасије циља на аријанце и касније духоборце. Ово тумачење има снагу у томе што се из еванђељског текста јасно види да су фарисеји, дакле не хришћани, ти који хуле на Христа. У извесном смислу одрицање Христовог божанства долази или од оних који су ван Цркве или од оних који су се својим јеретичким учењима одвојили од Цркве, и 2) еклисиолошком, отпадању од вере, које се среће код Оригена и Августина. Ово тумачење је проблематичније пошто хулу на Духа поставља унутар хришћанске заједнице што не одговара интенцији текста у коме су фарисеји они који хуле на Духа. Ово тумачење такође има свој историјски контекст и код Августина, на пример, представља покушај да се хула на Духа протумачи као отпадање од једне Цркве Христове, што се првенствено односило на донатисте, против којих латински отац пише. Августин чак, да би истрајао у свом – еклисиолошком – тумачењу, изричито тврди да фарисеји нису згрешили хулу на Духа Светога. И у једном и у другом тумачењу хула на Духа је неопростив грех пошто представља или оспоравање кључног учења Цркве или пак отпадање од црквене заједнице. У оба случаја грех је неопростив, мада постоји нада да се јеретици или расколници покају и врате црквеној заједници.

НЕОПРОСТИВИ ГРЕХ

Овде се отвара кључно теолошко питање: да ли постоји неопростив грех? Ориген је, као што смо видели, покушао да навод о хули на Духа Светога као неопростивом греху повеже са још два места из Новога Завета где се говори о немогућности другог покајања (Јев 6,4-6), односно о греху на смрт (1Јн 5,16с). Заједно са нашим местом у Еванђељу по Матеју ово су једина два новозаветна места која говоре о неопростивости неког греха. Чини се да сва три места не говоре о томе да Бог не може или неће да опрости неки грех, већ да заузимање одређених ставова човека доводе у такво стање да му отежавају могућност покајања и самим тим у стање одрицања заједнице са Богом. Ако пак човек не жели, неће заједницу са Богом и са ближњим, он обитава у „неопростивом греху“. То је последица слободног избора. Сва три новозаветна текста тематизују овај проблем на различитим нивоима и, што је интересантно, ни један не експлицира шта конкретно треба разумети под „неопростивим грехом“, „грехом на смрт“ или „немогућности другог покајања“. То показује опрезност светих писаца у погледу расуђивања о томе шта је смртни грех, опрезност која је последица смирења и смерног устезања да се расуђује о ономе што је привилегија јединога Бога, истинског и коначног Судије.

Наведени новозаветни стихови су, дакле, неодређени по том питању и тако остављају простор за теолошко домишљање. Чини се да имају више педагошку, него догматску функцију. Пре се могу доживети као брига, него као претња. Хула на Духа у Еванђељу по Матеју је не одбацивање Христа као Месије већ идентификација његових дела која се врше Духом са делима Веелзевула, кнеза демонског. Такав став је неопростив, пошто отежава покајање. „Грех на смрт“ је одбацивање реалне телесности Исуса Христа које потом води у прекид црквеног општења јер нарушава основу за љубавну заједницу (1Јн 2,19; 4,1сс). Свети Јован не прецизира шта је тачно „грех на смрт“, само каже да заједница не мора да се моли за онога који се налази у њему (1Јн 5,16). „Немогућност другог покајања“ је више упозорење да се остане у вери, него претња (Јев 6,4-6). У сваком случају у целокупном Новом Завету нада да Бог прашта и да ће опростити грехе претежнија је од сваког страха да је човек неповратно изгубљен и отуђен од Бога. Блага вест (Еванђеље) је вест човеку да га Бог безусловно воли: „Али у свему овоме побеђујемо кроз онога који нас је заволео. Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије која је у Исусу Христу Господу нашем“ (Рим 8,37-39).

Православље; Број 1069, Рубрика Библијске теме

Хула на Духа Светога

„се неће опростити ни на овом свету, ни на оном“ (Матеј 12:32)

Свети Атанасије Велики, Исидор Пелусиот

Свето Писмо нам објављује да је Христос у неизрецивом јединству двога. Он је Бог и човек. Јер је Реч постала тело (Јован 1:14). И тако, Сам Христос назива Божанство Речи Духом Светим, како је и Самарјанки казао: „Бог је Дух“ (Јован 4:24), човечанство Речи – Сином Човечијим, јер говори: „сада се прослави Син Човечији“ (Јован 13:31). И Јудеји, који су одувек жалостили Бога, у односу на Христа упадали су у безумну хулу.

Једни, саблазнивиши се телом Његовим, тиме, што је Он Син Човечији, сматрали су Га пророком, а не Сином Божијим, и укоревали су га јер је јео и пио (Матеј 11:19). И њима је Он даровао опроштај; јер је тада тек почео проповед, и за свет је било немогуће било да поверује у Бога, Који је постао човек,. Зато Христос и говори: „И ако ко рече на Сина Човечијег“ – то јест, на тело Његово, „опростиће му се“ (Матеј 12:32).

Јер осмељујем се да кажем, да чак ни божанствени ученици нису имали потпуно схватање Његовог Божанства, док на њих није сишао Дух Свети у Дан Педесетнице; чак после Васкрсења, видевши Га, једни „Му се поклонише, а други посумњаше“ (Матеј 28:17), међутим, нису били због тога осуђени.

Али ономе ко је хулио на Духа Светога, то јест , на Божанство Христово, и говорио да „помоћу Веелзевула кнеза ђаволског изгони ђаволе“ (Лука 11:15), неће се опростити ни у овом веку, ни у будућем.

Треба знати, да Христос није рекао: „Не опрашта се ономе који је хулио и покајао се“, „који хули“, то јест, који пребива у хули. Јер право покајање разрешује све грехове.

Понекад се грешник, по Промислу Божијем, подвргава несрећама, невољама, болестима – јер кроз то, Бог га, на нама непознат начин очишћује, и ако онај који је искушаван захваљује, то ће за благодарност примити награду. А ако не благодари, осудиће се и за оне грехе, за које је трпео казну и поврх тога биће подвргнут одговорности за неблагодарност.

Зато, ко греши у нечему пред људима, тај има много случајева за добијање опроштаја. Јер ко греши једном човеку и чини добро другом човеку, тај се оправдава самом том природом против које грешио.

Али хула на Духа јесте неверје, и нема друге могућности за добијање опроштаја, као учинити се верним; и грех безбожја и неверја се не опрашта ни овде, ни у будућем веку.

(115, 731-732)

Свети Атанасије Александријски (Велики)

*****

Хула на Сина Човечијега може бити опроштена зато што Га онај који хули, опада до оног тренутка, док, по слепилу духовних очију, не види да се у Лицу Његовом несхватљивим начином, Божанство сјединило са пропадљивим телом, то јест, опада Га по невиђењу сакривеног Божанства у Њему. Али када очисти душу своју, то, схвативши оваплоћење Божанства, постане верујући и тиме избегава осуду.

Али што се тиче хулитеља на Духа Светога, то они показују јавну злобу и незахвалност, јер се противе очигледним делима Божијим. Тако су Јудеји, иако су јасно видели, да је Исус Христос Божанском силом исцељивао болесне и изгонио демоне, тим нису мање говорили да је Он то чинио силом Веелзевула, кнеза ђаволског. А хула која се тиче Божанства. Не може бити опроштена.

(115, 731)

Свети Исидор Пелусиот

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

МИСИОНАРСКА ПИСМА

44. Писмо

Мисионару Петру С. који пиша: Шта је то хула на Духа Светога

Прочитао си у Јеванђељу ове речи Христове: сваки гријех и хула опростиће се људима, али хула на Духа Светога неће се опростити људима: ни на овоме свијету ни на ономе. Па питаш: шта је то хула на Духа Светога?

То је хула на истину и на живот што је од Бога Духа Светога. Безверник, који мрзи и гони истину Божију, хули на Духа. Самоубица, који мрзи и убија живот у себи, хули на Духа. Јер је Дух Свети назват Духом истине и Податељем жизни. У Јовановом Јеванђељу пише, да је Господ Христос три пута назвао Духа Светога - Духом Истине (Јн. 14, 26; 15, 26; 16, 13). Ко, дакле, одриче и исмева истину, тај одриче и исмева Духа Светога, одриче и исмева Бога, који је дух и истина. Зашто се тај грех не може опростити, питаш, кад се сваки други грех може опростити? Гле, Закхеју је опроштено среброљубље, жени грешници телесни греси, разбојнику на крсту разбојништва, и многим другим многи други греси. Зашто се онда не би опростило и одрицање истине, безверство, исмевање Бога Духа? Зато што тамо има стида и кајања а овде нема. Тамо човек иако греши ипак стидом и страхом везује се за Бога. Овде пак све су везе са Богом прекинуте, и човек безверник се бескрајно и потпуно удаљио од Бога. Тамо је слабост, овде упорство. Тамо душа путује по мраку, али бар жели светлост. Овде душа путује по мраку и назива мрак светлошћу. Кад човек нема нимало воље да се спасе, Бог не жели силом да га спасава.

Као друга хула на Духа Светога јесте омраза живота и одузимање себи живота. Дух Свети се назива податељ жизни,дародавац живота. Кад човек прими живот од Духа живота, па по незнању одакле му је дошао тај дар не благодари Богу, може му се опростити. Чак и кад неко прими живот од Духа живота, и зна од кога је примио ту драгоценост, па ипак не благодари, може бити проштен. Али кад неко прими живот од Духа живота па га с презрењем одбаци - томе се неће опростити ни у овоме свијету ни у ономе. Да би ово разумели, морамо најпре разумети, шта значи опростити. Опростити грешнику значи повратити му пун живот, даровати му поново живот. Али кад неко не жели живот, уз то још и мрзи га и презире, Бог нема шта друго да му да. Зато га брише из Књиге живих.

Моли се Богу, да сачува тебе и твоје од ових неопростивих грехова, који означавају безумну буну створења против Створитеља.

Од Бога ти здравље и милост.