ПРВА ГЛАВА 1-7
;
13-17
1. Павле
Ни Мојсеј, ни многи после њега, па чак ни еванђелисти, нису
стављали своја имена испред својих списа. Апостол Павле, међутим, поставља
своје име испред сваке од својих посланица. То је учинио зато, што су они
(пророци и еванђелисти) писали за оне који су живели заједно с њима, док је он
слао своје списе издалека и према обичају испуњавао правило каквим се одликују
посланице. Он тако није поступио само у Посланици Јеврејима, јер су га они
мрзели. Да се не би догодило да, чим зачују његово име, престану да га слушају,
он је на почетку затајио своје име. А зашто је он уместо имена Савле добио име
Павле? Зато да и у том погледу не би био мањи од врховног међу апостолима, који
је назван Кифа, што значи камен (Петар, Јн. 1; 42) или синова Зеведејевих
названих Воанергес, односно синови грома (Мк. 3; 17).
Слуга.
Служење има много видова. Постоји служење по стварању у
којем се говори у Пс, 118; 91. Посгоји и служење кроз веру, о којем је речено: Послушасте
од срца правило науке којој се предадосте (Рим. 16; 17). Најзад,
постоји служење према начину живота, и у том смислу је Мојсеј назван слугом
Божијим (в. Ис. Нав. 1; 12). Павле је "слуга" у свим тим видовима.
Исуса Христа.
Износи имена Господња од ваплоћења, усходећи од нижег ка
вишем, јер су имена Исус и Христос, тј. Помазаник имена након
ваплоћења. Он није помазан јелејем него Духом Светим, Који је, наравно,
неупоредиво превасходнији од јелеја. О томе, да се помазање може савршити и без
јелеја, послушај следеће: Не дотичите се помазаника Мојих (Пс.
104; 15), јер пре закона није постојао нити појам нити име за помазање јелејем. Позвани. Ова
реч означава смиреноумље, јер показује да није он сам (апостол) тражио и нашао,
него да је био позван.
Апостол.
Ту реч је употребио због разликовања од осталих звања. Сви
верујући су позвани. Међутим, они су позвани само због тога да би поверовали,
а мени је, каже, поверено и апостолство, које је било поверено и Христу, када
Га је Отац послао.
Изабран за еванђеље Божије.
Другачије речено, изабран за служење Еванђељу. Изабран
је речено уместо: предодређен за то, као што је Бог
рекао и Јеремији: Пре него што си изашао из утробе, Ја сам те посветио (Јер.
1; 5). И сам Павле на једном месту каже: А када благоволи Бог, који ме
изабра од утробе матере моје (Гал. 1; 15). Павле није узалудно рекао: изабран
за еванђеље Божије. Будући да је његова реч била упућена
славољубивима, он наговештава да је, као послати од небеса, он достојан вере.
Само "еванђеље" тј. "благовештење", назива се тако не само
по добијеним него и по будућим добрима. Називом "еванђеље" тј.
"благовештење" истог тренутка теши слушаоца, јер
"благовештење" не садржи нешто жалосно, као пред-сказања пророка,
него ризницу неизмерних добара. То благовештење је благовештење Бога, тј. Оца.
Зато, што је од Њега даровано и зато, што Њега открива. Он се открио и у Старом
Завету, премда само Јудејцима, али је и њима био непознат као Отац. Тек се
касније кроз Еванђеље (благовештење) открио целој васељени, заједно са Сином.
2. Које унапред обећа преко пророка
Будући да су ову проповед прекоревали као новотарију,
показује да је она старија од Јелина (тј. од многобоштва) и да је већ била
описана код пророка. Реч "благовештење" се сусреће још код Давида,
који каже: Гoспод ће дати реч онима који благовесте снагом многом (Пс.
67; 12), као и код Исаије: Како су красне на горама ноге благовесника,
који оглашава мир (Иса. 52; 7).
У Светим Писмима.
Пророци нису само говорили, него су и писали, и изображавали
поступцима, на пример: Авраам посредством Исаака, а Мојсеј посредством змије,
уздизања руку и заклања јагњета. Када Бог припрема нешто велико, Он то унапред
обзнани много раније. Зато, када Он (Христос) каже да су многи пророии
желели да виде то, што ви видите и нису видели (упор. Мт. 13; 17),
тиме изражава да нису видели само Његово тело и због тога, каже, нису видели ни
знамења која се савршавају пред њиховим очима.
3. О Сину Својему, који је по телу рођен од семена
Давидова.
Овде очигледно указује на два рођења, јер кроз речи: о
Сину Божијем указује на вишње рођење, а кроз израз: од семена
Давидова на земаљско рођење. Додавањем речи: по телу показао
је да Њему припада и рођење по Духу. Због тога то није еванђеље, тј.
благовештење о обичном човеку, него (еванђеље) о Сину Божијем, и не само о
Богу, него о Рођеном од семена Давидовог по телу, јер је Он и једно и друго,
тј. и Син Божији и Син Давидов. Најзад, нека се Несторије[1]
застиди због тога. Апостол помиње и Његово рођење по телу, као и тројица
еванђелиста, да би од њега (рођења по телу) узнео слушаоца ка вишњем рођењу.
Тако је и Сам Господ најпре био виђен као човек, да би Га затим признали за
Бога.
4. Који је објављен у сили по Духу Светоме за Сина
Божијега васкрсењем из мртвих.
Претходно је рекао: о Сину Својему, а сада
доказује да су Га и (пре)познали као Сина Божијег, и каже да је Он објављен,
то јест показан, потврђен и признат; објављивање је само признање, и потврда и
одлука. Сви су признали и одлучили да је Он Син Божији. Како то? У
сили, тј. кроз силу знамења (знакова) које је творио, и то кроз Духа
Светога Којим је освештао верујуће, јер је Богу својствено да то дарује. Такође
и васкрсењем из мртвих, јер је Он први васкрсао и при том је
Сам Себе васкрсао. Он је, дакле, кроз васкрсење препознат и потврђен као Син
Божији, јер је и то велико дело, као што и Он Сам каже: Када подигнете
Сина Човечијега, онда ћете познати да Ја јесам (Јн. 8; 28).
5. Кроз којега примисмо благодат и апостолство, да
ради Имена Његовог приведемо у послушност вере
Запази признавање. Ништа каже, није наше, него смо све
добили кроз Сина. Ја сам кроз Духа добио благодат и апостолство. Он ће
вас поучити, каже Господ. И Дух каже: Одвојте ми Павла и
Варнаву (Дела ап. 13; 2) и Кроз Духа се даје реч мудрости (1.
Кор. 12; 8). Шта то значи? Значи да оно, што припада Духу припада и Сину, и
супротно. Добили смо, каже,благодат и апостолство, односно, ми
нисмо постали апостоли према својим заслугама, него од благодати са небеса. И
убеђивање је, међутим, дело благодати, јер је апостолско дело (апостолски
задатак) био да иду и да проповедају, док убеђивање слушалаца у потпуности
припада Богу. У послушност вере. Ми, каже, нисмо послати ради
препирки, нити ради испитивања и доказивања, него да приведемо у
покорност вере, како би поучавани слушали, верујући без икаквог
противуречења.
Све незнабошце.
Благодат да у послушност вере приведемо све народе добили
смо ми тј. не ја сам, него и остали апостоли. Павле није посетио све народе.
Неко ће рећи да, уколико то није учинио за живота, након смрти походи све
народе посредством посланица. Поверовали би слушајући о имену Христовом, а не о
Његовој суштини. Наиме, чуда је савршавало име Христово: и оно само захтева
веру, јер се ни оно не може појмити умом. Погледај какав је дар благовештења:
оно није предато једном народу, као Стари Завет, него свим народима.
6. Међу којима сте и ви позваници Исуса Христа.
Овде се руши гордост Римљана. Ви нисте добили ништа више
него други народи, за које сматрате да сте њихови господари. Као што проповедам
другим народима, тако проповедам и вама: не преузносите се. Другачије речено, и
ви сте позвани, предупређени благодаћу, и нисте сами пришли.
7. Свима који су у Риму, љубљенима од Бога.
Није једноставно рекао: свима који су у Риму, него: љубљенима
од Бога. Одакле се види да су љубљени? На основу освећења, а светима
назива све верујуће. Додао је: позванима, укорењујући у
памћење Римљана доброчинство Божије, и мада се међу њима налазе и конзули и
префекти, показује да је Бог све призвао истим призивом, којим је призвао и
просте људе, подједнако их љубећи и освештавајући. Дакле, будући да сте
подједнако и љубљени, и позвани, и освећени, не преузносите се над ништавнима.
Благодат вам и мир.
Господ је заповедио апостолима да најпре изговоре ове речи
када уђу у домове. Битка, коју је Христос окончао, а коју је грех породио за
нас против Бога, није била лака. Тај мир није задобијен нашим трудом, него
благодаћу Божијом. Дакле, најпре благодат а затим мир. Апостол се моли за
непрекидно и ненарушиво обитавање ова два добра да се не би, уколико опет
паднемо у грех, распламсала нова битка.
Од Бога, Оца нашега и Господа Исуса Христа.
О, како је свемоћна благодат проистекла из љубави Божије!
Непријатељима и униженима, нама је Сам Бог постао Отац! Дакле, од Бога Оца и
Господа нашег Исуса Христа да код вас буду непоколебива благодат и мир. Они су
их даровали, и они могу и да их сачувају.
Прво, дакле, захваљујем Богу својему кроз Исуса Христа за
све вас, што се о вашој вери говори по свему свету.
Наступ какав доликује Павловој души! Он и нас поучава да
захваљујемо Богу, и то не само за наша сопствена добра, него и за добра наших ближњих.
У томе се и састоји љубав: да не захваљујемо за земаљско и пропадљиво, него за
то, што су Римљани поверовали. Речима: Богу својему показује
тадашње расположење свога духа, присвојивши заједничког Бога за себе, као што
поступају пророци па чак и Сам Бог, називајући Се Богом Авраамовим, Исааковим и
Јаковљевим, да би на тај начин показао Своју љубав према њима. Захваљујте, каже, кроз
Исуса Христа, јер је Он заступник наше захвалности Оцу. Он нас није
научио само да захваљујемо, него и приноси Оцу нашу захвалност. За шта да се
захваљујемо? Зато што се о вери Римљана Говори по читавом свету. Пред
њима сведочи о две ствари: и о томе да су они поверовали, и о томе да су
поверовали с потпуним убеђењем, јер се о њиховој вери говори по читавом свету и
кроз њих задобијају корист сви, који пламте од жеље да се надмећу са царским
градом и да га подражавају. И Петар је проповедао у Риму али Павле, сматрајући
свој труд истоветним са његовим, захваљује за веру оних, које је Петар поучио,
толико је Павле био слободан од зависти!
13. Али вам нећу затајити, браћо, да сам много пута
намеравао да вам дођем... па бихдосад спречен.
Претходно је рекао да се моли да дође код њих и неки су
вероватно помислили: ако се молиш и желиш да нас утешиш и да сам задобијеш
утеху, шта те онда спречава да дођеш? Због тога је додао: наилазио сам
на препреке од Бога. Обрати пажњу на то да апостол није љубопитљив и
да не испитује зашто је наилазио на препреке, него се покорава заповестима
Владике, поучавајући и нас да не испитујемо дела Божија. Он, дакле, доказује да
узрок његовог недоласка код њих није презрење или немар. Ја вас, каже, толико
силно љубим да, иако наилазим на препреке, не одустајем од намере него,
напротив, стално настојим да дођем код вас.
Да и међу вама имам неки плод, као и међу осталим
незшбошцима.
Рим је био славан град, у који су сви притицали као у град
богат необичностима и велелепан. Да неко не би помислио како је Павле из тог
разлога пожелео да види Римљане, каже: жарко желим да дођем код вас, да бих и
међу вама имао неки плод. Упоредо с тим поништава и друго
подозрење, јер би неко могао да каже: на препреке си наилазио због тога, што си
хтео да дођеш противно вољи Божијој. Не каже: да вас поучим у вери и да вас
научим, него се скромно изражава: да бих имао неки плод, као
што је и претходно рекао: да вам предам неки дар. Истовремено
ограничава и њих, говорећи: као и међу осталим незшбошцима. Немојте
мислити, каже, да сте бољи од осталих народа зато што господарите; сви ви
стојите у истом реду.
14. Дужан сам и Јелинима и варварима, и мудрима и
неразумнима. 15.Отуда и моја жеља да и вама, који сте у Риму, проповедам
еванђеље.
И ово је дело скромности. Ја вам, каже, не указујем неку
милост, него испуњавам заповест Владике. Ви сте дужни да благодарите Богу, јер
Он чини добра дела а и ја сам дужан. Исто је рекао и
Коринћанима: Тешко мени ако не проповедам еванђеље (1. Кор. 9;
16). Зато сам спреман да и вама проповедам, чак и ако би ми пред очима биле
опасности. Таква је била његова ревност у Христу!
16. Јер се не стидим еванђеља Христова, јер је оно
сила Божија на спасење свакоме који верује.
Римљани су били исувише привржени световној слави, док је
Павле требало да проповеда Исуса, Који је претрпео свако лишавање славе, и било
је природно што су Римљани могли да се застиде што је такав био Спаситељ. Зато
и каже: не стидим се, јер он не само да се није стидео
Распетога, него се и хвалио и поносио Њиме. Осим тога, како су се они
преузносили мудрошћу, ја, каже, идем да проповедам крст, и не стидим се тога,
јер је он сила Божија на спасење. Постоји сила Божија и за
кажњавање, и Бог је Египћанима доказао Своју силу тако, што их је казнио.
Постоји такође и сила на пропаст, као што је речено: Бојте се онога
који може погубити у паклу (в. Мт. 10; 28). Дакле, оно што проповедам
ја, Павле, не садржи ни казну ни пропаст него спасење. Коме? Свакоме
који верује. Благовест (евангелион, еванђеље), наиме, не служи
једноставно свима на спасење, него онима који је прихвате.
А најпре Јудејцу и Јелину.
Овде реч "најпре" означава првенство у поретку, а
не превасходство у благодати, јер Јудејца не би требало претпостављати као да
је он, тобоже, више оправдан. Он се само удостојио да најпре добије оправдање,
због чега се речју "најпре" изражава само првенство у поретку
проповеди.
17. Јер се у Њему открива правда Божија из вере у
веру, као што је написано: А праведник ће од вере живети..
Рекавши да је благодат на спасење, објашњава
како је она на спасење. Нас, каже, спасава правда Божија а не
наша. Какву правду можемо имати ми, проклети у делима и искварени? Међутим, Бог
нас је оправдао, не због дела него због вере, која би требало да узраста у све
већу и већу веру. Недовољно је да на почетку поверујемо, него би требало да се
од првобитне вере уздижемо у савршенију веру, тј. у чврсто и непоколебиво
стање, као што су и апостоли рекли Господу:Дометни нам вере (Лк.
17; 5)! Оно пак што је речено, тј. да смо спасени правдом Божијом, потврђују
речи из Авакумовог пророштва: Праведни ће, каже, живети
вером. Будући да оно што нам је од Бога даровано превасходи сваку
људску мисао, праведно нам је неопходна вера, јер ако бисмо почели да
истражујемо сва дела Божија, све бисмо изгубили.
НАПОМЕНА:
- Несторије је био скромног порекла. Доспео је у један манастир у Антиохији, одакле је у време Теодосија Другог успео да се узвиси до константинопољског патријаршијског престола. У прво време је прогонио аријанце и остале секте, али је и сам постао јеретик, тврдећи да Пресвета Дјева није Богородица, јер је родила човека Исуса, предодређеног за наше спасење и да је тај човек, кроз силазак Светог Духа, постао Христос. Против њега је иступио највећи богослов тога доба, св. Кирил Александријски.
No comments:
Post a Comment