Преподобни Никодим Агиорит
Ксенија Кончаревић
Први лек за исцељење доконости и претеране запослености јесте молитва Богу за просветљење. Треба, дакле, да молиш Бога да те просветли не би ли познао која је сврха твог доласка на свет. А сврха твог доласка на свет јесте трговина – да као робом тргујеш благодаћу коју ти је Бог дао: Тргујте док се не вратим (Лк. 19, 13).
До које мере је, међутим, твој ум помрачен да верујеш у то да си се родио са циљем да своје време проводиш у доколици и без икаквог труда? Или, сасвим супротно, да верујеш да си се родио зато да би свој иметак и породични дом увећао решавајући хиљаде компликација и живећи оптерећен бројним бригама? Заиста је неопходно да молиш Бога да ти помогне да Му се предаш како би учинио да познаш циљ за који си саздан: Обзнани ми, Господе, кончину моју (Пс. 38, 5). Ако Бог услиши твоју молбу, онда имаш среће, али тешко теби ако је не услиши! Јер једнога дана, а то може бити ускоро, пробудићеш се из варљивог сна своје доколице, пробудићеш се празних руку, као што каже Јов: Отвориће очи, а ничега неће бити (Јов. 27, 19).
Ако се пак претерано замараш и трудиш око многобројних послова твојој души сасвим бескорисних, ускоро ћеш бити налик на човека који бесмислено и бескорисно тапка у месту. Јер ти, истина, целог живота трчиш, али ћеш се на крају наћи тамо где си био, јер се ни за корак ниси примакао своме спасењу: У круг безбожници ходе (Пс. 11, 9) и бићеш налик ономе ко јури за ветром, а Соломон вели: Ко затире кућу своју, наследиће ветар (ПрС. 11, 29).
Други лек за твоје исцељење састоји се у томе да помно преиспиташ и добро размислиш о вредности времена које нам је дато у овом животу. Ко познаје и поштује време како доликује? – пита се философ Сенека, који је гледао само природу када је изрекао ове речи, а није уопште ни знао за благодат Јеванђеља, у коме је време толико драгоцено да, кад би се заједно сабрали сви беседници овога света да нам покажу колико је благо време и колика је његова вредност, не би могли ништа друго, до да тепају и гучу као новорођенчад.
Али шта говорим? Чак и сви анђели кад би се у томе окушали, не би нам рекли све, јер време које нам Бог дарива да задобијемо рај вреди исто онолико колико и сам рај! Желиш ли већи доказ од тог? Када би блажени, који се наслађују свом пуноћом небеских добара, могли због неког добра да нам завиде, не би нам завидели ни због чега другог осим због времена! Да су демони од почетка могли добити макар само један тренутак времена да би имали могућност да се покају и да исцеле свој грех, сада у аду не било ни једног демона.
Како, брате, можеш да верујеш да ће ти Бог свагда чинити тако велику услугу и увек ти давати од тог непроцењивог блага, а поготово након што си толико грешио? Још када си први пут одступио од Његовог божанског закона, заслужио си да те Бог ухвати и да те, као што је учинио са палим анђелима, док још држиш у рукама оно што си украо, одмах баци у вечни огањ! Али Бог ти је из свог превеликог милосрђа подарио време за покајање, као што Соломон каже Богу: „Судећи им полако, оставио си могућност покајања“ (Прем. 12, 10), али не само неколико тренутака, него године и године. Како је то безмерно велики дар! Али у коју сврху си тај дар добио? Ни због чега другог, него да имаш могућности да се покајеш за свој грех и да га сузама исцелиш и покријеш својим добрим делима, „оставио си могућност покајања“. Лекари кажу да онај ко испије неки отров не треба ничега толико да се чува колико спавања, па зашто онда ти, који си попио не једну кап отрова, него си испио целу чашу вавилонске блуднице, губиш време спавајући у доколици толико погубној за твоје спасење? А када једном повериш своме духовнику све оно мноштво својих грехова, више те уопште није брига за њих, већ си безбрижан као да их уопште ниси ни починио! Ах, тешко теби! То је у крајњој супротности са оним што каже Пророк Давид: Невин рукама и чист срцем, који није узео узалуд душу своју (Пс. 23, 4). Јер ти си узалуд добио живот и потпуно си бескористан на земљи, а Свети Дух ти каже да не само да си луд, него да си и сасвим безуман: Ко иде за беспослицама, безуман је (ПрС. 12, 11). А има ли веће безумности него улудо бацити тако непроцењиво благо? Па зар верујеш да ћеш увек имати то драгоцено време? Док мало проспаваш, док мало продремљеш, док мало склопиш руке да прилегнеш, у том ће доћи сиромаштво твоје као путник и оскудица твоја као оружан човек (ПрС. 6, 10–11), што ће рећи да један део свог живота проводиш у дубоком сну, односно живећи у злу, други део свог живота траћиш дремајући, то јест не чинећи добро и ето, изненада долази смрт, као човек до зуба наоружан непобедивим оружјем који те оголи од свег времена и доводи те до тако бедног стања да тражиш као милостињу макар часак времена, али га не можеш добити.
Постоји прича о неком велможи који је много година био тајни саветник и секретар императоров. Кад му се примакло време смрти, он стаде неутешно плакати говорећи: „Тешко мени, тешко мени! Како ћу се ја, који сам за све те године истрошио толике товаре хартије пишући царева писма, оправдати што нисам нашао времена и један лист хартије да запишем све своје грехе, што нисам потом отишао своме духовнику и све му исповедио да себи обезбедим спасење? Ах, тешко мени, тешко мени!“
Тако ћеш и ти, љубљени мој, а можда још и горе, једнога дана плакати, ако толике године проћердаш на испразности овога света, а не нађеш бар мало времена да своју душу доведеш у добро стање. Тргни се, пробуди се из тог сна и учини оно што чини путник пешак који је легне у сенку неког дрвета да мало одспава: чим се пробуди, он, наиме, двоструко убрза кораке журећи да стигне своје сапутнике који су, док је он спавао, већ далеко одмакли. Ти си изгубио толико времена! Треба да га надокнадиш, као што ти саветује Павле: Пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, користећи време, јер су дани зли (Еф. 5, 15–16). Неизвесно је, брате, колико ти је времена још преостало, и колико год да ти је остало, увек ће га бити премало. Ако си, међутим, разуман, преиспитај пажљиво да ли ти и поред тог толико големог подухвата (као што је твоје спасење) преостаје још мало времена, и ако га нађеш, немој га утрошити на уживање у некој испразној наслади, него направи, уз саветовање са својим духовником, план и поредак онога што ћеш радити, то јест одреди шта ћеш радити свакога дана, шта ћеш радити једном недељно, шта једном месечно, а шта једном годишње. Одреди, на пример, да свакога дана благочестиво вршиш своје духовно правило, да прочиташ свих 24 кондака и икоса Акатиста Пресветој Богородици (то јест херетизме), да читаш неку духовну књигу, да учиниш понеку милостињу, да често тражиш Богородичину заштиту, изговарајући архангелски поздрав (тј. Богородице Дјево) и друге молитве, да молиш и славословиш светитеље који су твоји заштитници, а особито оног светитеља по коме си добио име. Посебно моли и славослови свог анђела чувара да би ти притекао у помоћ у часу твоје смрти. А изнад свега, изговарај у срцу, ако икако можеш без престанка, ову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Одреди да сваке недеље, поред утврђених, још неким даном постиш, а средом и петком да додаш још неко веће уздржање или већи телесни напор. О празницима, осим оних уобичајених молитви, додај још неку и иди да слушаш поуке. Сваког месеца да се бар једном причестиш божанским тајнама. А ако, којим случајем и на своју велику несрећу, паднеш у неки грех, немој чекати оно време који си себи одредио за исповест, него сместа похитај своме духовнику да га исповедиш. Јер велико је безумље ако грешник верује у истинитост постојања ада и вечних мука а да ипак, макар само један тренутак, живи са великим грехом и непокајан, да се, макар и тај један тренутак, налази на самом рубу адског гротла. Добро би, уосталом, било да сваке године приступиш општој исповести свих оних грехова које си починио током тих годину дана, почев од последњег који си починио претходне године. Осим тога, треба све своје обавезе и световне и духовне да обавиш тако савршено да би био потпуно спреман ако те задеси напрасна смрт. Бићеш срећан ако будеш у стању да заједно са Јовом изговориш ове речи: Све дане времена које ми је одређено чекаћу... зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати (Јов. 14, 14–15).
Све што смо до сада рекли са циљем да исцелимо доконе може исто тако да послужи и онима који су претрпани пословима. Јер између доконог и презапосленог разлика је само у следећем: први расипа благо које има, односно расипа време, а други га траћи на такве безначајности да су се оне, да се тако изразимо, око њега сплеле као паукова мрежа: „Оно чиме се баве деца назива се игром, а игре одраслих називају се пословима“, каже блажени Августин (Књига 1, погл. 9). Ти дечије послове називаш игром, а анђели игром називају твоје велике послове. Међутим, онај ко је потпуно обузет премногим пословима и обавезама, упоредо са исцељивањем, треба да размишља о три претеривања која ће свакако наћи у својим пословима, а којих треба да се реши. То су: претеривање у погледу количине, претеривање у погледу каквоће и претеривање у погледу циља.
Као прво, ти, брате, можда имаш послова и обавеза, као што каже пророк, више но што је звезда на небу: „Умножио си трговачке послове преко [броја] звезда на небу“. Зато њихов број мораш смањити ако хоћеш да оставиш места благодати Божијој не би ли се њеном помоћу просветлио и почео да делаш за своје спасење, као што вели Сирах: „Ко је мало заузет својим занатом, може придобити мудрост“ (Сир. 38, 24). Свети Дух не каже да потпуно занемариш сваки вид посла да би придобио мудрост, то јест да би дошао у познање Бога и вечних добара, него да смањиш количину посла, то јест да њиме будеш мање заузет. У великој су, наравно, заблуди они који тврде да племићи и богаташи, с обзиром на свој положај нису дужни ништа да раде, јер огњено небо, које је изнад свих небеса, како кажу млађи богослови[1], утиче на све ниже небеске сфере, па тако и на све што је под месецом, па нема ни једног створења у универзуму које је потпуно доконо. Са друге стране, исто су тако у заблуди и они који се тако претоварују пословима да због тога не могу свој ум и срце да узведу на небо, као што, на пример, вода из студенца не може да шикља високо ако се расипа на много малих извора и не може да постане извор воде која тече (Јн. 4, 14), исто тако и онај ко расипа свој ум и срце на многе бриге неће моћи лако да сабере свој ум и узведе га ка Богу и Светима који га чекају.
------------------------------------------------------ФУСНОТА:
[1] Зашто кажем млађи богослови? И онај древни богослов и светитељ, Блажени Августин, спомињао је то огњено небо говорећи: „То је небо Твоје, Господе, небо које крије ону надначалну, надумну, надразумну и надсуштаствену светлост која се назива ‘небо над небесима’ (небо небеско – Пс. 113, 24), у односу на које је на чудесан начин земља ово наше небо изнад земље, јер се оно простире изнад свецелог неба. У односу на небо над небесима и огњено небо је земља“ (Молитва 30. или 32.). И божанствени и свети Калист у својим необјављеним поглављима каже: „Хвали, душо моја, Господа, и нека твоје суштаство буде светлост из небеса над небесима“.
Ако човек своје бављење духовношћу и светињама, које је толико душекорисно, сведе на мало и умерено, тек да се нешто не догоди, а ту је и жеља да буде и другима од користи, онда он занемари самог себе, као што каже Свети Дух кроз речи невестине: Поставише ме да чувам винограде, и не чувах свој виноград (Пнп. 1, 6).
© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1108/tekst/duhovno-isceljenje-dokonosti-i-prezaposlenosti-prvi-deo/
други део
Ако човек своје бављење духовношћу и светињама, које је толико душекорисно, сведе на мало и умерено, тек да се нешто не догоди, а ту је и жеља да буде и другима од користи, онда он занемари самог себе, као што каже Свети Дух кроз речи невестине: Поставише ме да чувам винограде, и не чувах свој виноград (Пнп. 1, 6).
Просуди сад и сам, не би ли ипак требало свести на мало и умерено бављење световним и некорисним пословима? Ако имаш парницу на суду, ти се жалостиш и плашиш за исход своје ствари, ако свог адвоката затекнеш окруженог мноштвом људи, јер он, затрпан случајевима других странака, неће имати времена да се посвети твом случају. Колико тек твој страх треба да буде оправдан, брате, када увидиш да је твој ум опкољен толиким помислима, толиким бригама, толиким обавезама и пословима, а да су му на последњем месту благочестива дела и молитве, јер нема за њих времена? Стога своје духовне обавезе обављаш на брзину, а често (да не кажем увек) обављаш их у одсуству ума, јер се молиш само устима, а ум ти лута на све стране дајући, узимају, продајући и купујући. Може ли горим животом од твога да живи неки безбожник који се, како казује Јов, сав гуши у бригама? Безбожник се [у бризи] мучи свега века свог (Јов. 15, 20)? Колико дуго може да плови лађа прекомерно натоварена тешким теретом? Зар не знаш да је један свети Отац, упитан шта су расејавање ума и бриге, одговорио да је то безбожан живот? Зар ниси чуо да „душа која се није ослободила световних брига ни Бога неће истински узљубити нити ће се како приличи ђавола згнушати”? (Дијадох Фотички, Подвижничко слово, погл. 88 – према грчком изворнику). И ако све те године, од Адамовог времена па до свршетка света, нису довољне да би се човек постарао да задобије Царство Небеско, као што каже Јеремија: „Време је тесно Јакову“ (Јер. 37, 7), онда се, дакле, добро замисли над годинама свог кратког живота од којих само понеки часак утрошиш на старање о својој души и задобијању духовних и небеских добара, а све године протраћиш на испразности.
Ти се, међутим изговараш и кажеш да бриге и послови нису зло. Тај ти изговор, међутим, није добар, јер бриге, у то сам сасвим сигуран, јесу зло када су многобројне и прекомерне. И многе болести нас нападају, али не зато што нам је крв слаба, него зато што је има много, па не може ваљано да циркулише кроз артерије и вене, и срце је стога преоптерећено. Размисли стога који су од свих тих послова мање неопходни и нађи времена и начина да их се ослободиш и да се тако растеретиш. Неке од њих повери колеги, пријатељу или рођаку. Послушај савет који је Јотор дао своме зету Мојсију, који је био толико разуман законодавац и који је водио тако велики народ: Уморићеш се... јер је то тешко за тебе, нећеш моћи сам вршити (Изл. 18, 18). А ти немаш ни часа предаха, притискају те и гуше журба, метеж и забринутост као да си на иглама; пљујеш утробу као паук, попут њега правиш многобројна нова окца, само да би исплео једну ништавну нит. А каква ти је плата за толики напор и муку? Само још већи напор! А шта ти је плата што си завршио један велики посао? Страх! Страх те мучи све док не завршиш и следећи посао! И на тебе се, дакле, односе Јоторове речи: Уморићеш се, то јест потпуно ћеш се исцрпсти. А има и изрека неког мудраца која каже: „Лудак се уништава тегобним напором“.
Све ово што смо рекли односи се на количину многобројних послова и напора. А што се тиче њихове каквоће, рећи ћемо само укратко да има много послова (као што каже Свети Григорије) који се тешко могу обавити без греха. Па колика је то онда лудост, брате, што обављаш такве послове? То што чиниш је много горе него кад би своју главу ставио у процеп, само да би добавио капу! Ако обављаш неки посао у коме постоји опасност од греха, довешћеш себе у опасност да паднеш и у многе друге преступе и грехе. То је као када би се неко, пошто се укрцао на брод с намером да на било који начин стигне до одређене луке, у недостатку повољног ветра користио буром и супротним ветровима. Тако је исто и са путником–пешаком који хоће да стигне у неки крај, али не иде путем који води право онамо, него иде неким пречицама или заобилазним стазама где има и провалија. Или ако неко има некакав судски спор, па мисли да може да изгуби, он онда одлаже рочишта све док се друга странка не повуче у недостатку новца. Ако нема правих сведока, он пронађе лажне, и ако судија не пресуди у његову корист, он га подмићује. Ако и ти тако решаваш неки спор или се користиш таквим грешним радњама да би нешто завршио, падаш, несрећниче, у многобројне грехе. А како не можеш истовремено да гледаш и у небо и у земљу, хоћу да кажем и у Бога и у такав грешни подухват, онда погледом упиреш само у земљу и заборављаш на небо. Треба, дакле, да се одрекнеш посла у коме постоји опасност да сагрешиш, па још и телесно због њега себи да нашкодиш, ако хоћеш да спасеш своју душу.
Треће претеривање код излишне оптерећености многобројним пословима и бригама крије се у циљу. Истинска трговина је она која је Богу посвећена: Трговина (ће) његова и заслуга његова бити посвећена Господу (Ис. 23, 18). То бива онда када хришћанин који тргује има за циљ или љубав према Богу и ближњему, или правду. Но, ти ипак поступај онако као што чине иконописци: они све скице почињу од главе и према њој одмеравају све размере на икони. У свим својим пословима постави себи Бога и своју душу за циљ: Иштите најпре Царство Божије и правду његову (Мт. 6, 33), па ће сви твоји послови имати добар исход. Јер ако у пролазном и привременом не успеш, успећеш у вечном и у том случају ћеш бити срећнији од Саула који, тражећи магарце да би послушао оца, није нашао магарце, али је нашао царство. Увек имај на памети да у овом животу имаш само један трговачки подухват који заслужује тако да се зове и да је то спасење твоје душе. У тај подухват треба да уложиш сву своју усрдност и брижност и да све остало сматраш ништавним, као што те за твоје добро моли блажени Павле: Али вас молимо... да се усрдно старате да живите мирно, и да гледате своја посла (1 Сол. 4, 10–11). Бићеш блажен и срећан ако тај твој велики подухват буде имао добар свршетак, а трипут јадан, бедан и несрећан ако буде имао рђав свршетак, па макар захваљујући својим пословима постао владар целога света, као што вели Господ: Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди? (Мк. 8, 36).
Са руског превела др Ксенија Кончаревић
© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1108/tekst/duhovno-isceljenje-dokonosti-i-prezaposlenosti-prvi-deo/
www.pravoslavlje.rs
No comments:
Post a Comment