ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

Преподобни ЈУСТИН Ћелијски (Поповић)

Глава седма 37-52, 8.12

"А у посљедњи велики дан Празника стајаше Исус и повика говорећи: Ко је жедан нека дође Мени и пије! Који у Мене вјерује, као што Писмо рече, из утробе Његове потећи ће ријеке воде живе. А ово рече о Духу кога требаше да приме они који вјерују у Име Његово, јер Дух Свети још не бјеше дат, зато што Исус још не бјеше прослављен."

(7:37-39)

Смрт је опустошила људску природу, претворила је у пустињу: све што је живо у њој заразила је собом, испила, сасушила, и људска природа, знала то или не, ничег није тако жељна и жедна као живота. Отуда код људи толики страх од смрти и толика одвратност према смрти. Смрт се многовековним царовањем у људској природи толико уживела и саживела са људском природом, и људским сазнањем, да они мисле и сматрају да је смрт нешто природно за људе. Господ је први и једини показао и доказао да је за људе смрт нешто неприродно и нељудско, а живот вечни нешто природно и људско, једино природно и људако. Човак је у овоме свету зато да из њега теку реке воде живе. А то бива када се човек испуни Богом, Духом Светим. Јер Дух Свети потискује из човека смрт, уништава у њему све смртно, и претвара га у биће вечно и богочовечно, ради чега је човек и створен био од Бога.

А Духом Светим испуњује само вера у Христа Богочовека: у сав Његов богочовечански домострој спасења. Вера усељује Господа Христа у човека, а са Њим и Духа Светог. И заиста, онда потеку из човека "реке воде живе", тј. Дух Свети са Својом благодаћу и божанским даровима. И потекле су те реке воде живе на даи Свете Педесетнице из Светих Апостола, и непрестаио од тада теку из свих Христових духоносаца: светитеља и праведника; теку непрестано из Тела Богочовечанског Христовог: Цркве. Јер се од дана Свете Педесетнице Дух Свети налази у Цркви, и даје из Цркве и Црквом. Даје само онима који верују у Христа, по свеистинитој речи Спасовој: "Који верује у мене, из његова ће тела потећи (тачније: тећи) реке воде живе".

И поводом ових речи Спасових "постаде распра у народу ради Њега": "подела" у народу, подвојеност: једии тврде да јепророк, други да је Христос, а трећи да није ни једно ии друго. А наки чак "хтедоше да га ухвате; али нико не метну руке на Њ".Зашто?

"Дођоше пак слуге првосвештеницима и фарисејима, и они им рекоше: Зашто Га не доведосте? Слуге одговорише: Никада човјек није тако говорио као овај човјек. Тада им одговорише фарисеји: Зар сте се и ви преварили? Вјерова ли ко у Њега од главара или фарисеја? Него народ овај који не зна Закон, проклет је! Рече им Никодим, који Му је долазио ноћу и бјеше један од њих: Еда ли Закон наш суди човјеку докле Га најприје не саслуша и дозна шта чини? Одговорише му и рекоше: Да ниси и ти из Галилеје? Испитај и види да пророк из Галилеје не долази. И отидоше сваки дому своме."

(7:45-53)

Казују нам саме слуге главара свештеничких и фарисеја који су били послани да га ухвате. Они су саслушали ове шта Исус говори, вратили се својим господарима и на њихово пиггање: "зашто га не ухватисте"? одговарају: "Никада човек није тако говорио као овај човек". Зиачи: и они су осетили ону божанску силу и моћ у речима Спасовим, којима се не може одолети, нити им се супротставити. О томе се у Еванђељу каже: "Јер их учаше као онај који власт има, а не као књижевници" (Мт. 7,29). Али фарисеји остају и даље уз своје пристрасне предрасуде о Исусу, које су прогласиле за истину о Исусу и одговарају слугама: "зар се и ви преваристе?".

Само Никодим чини обазриви изузетак: треба саслушати сваког и дознати шта чини, па онда доносити завршни суд о Њему.

"Исус им опет рече, говорећи: Ја сам свјетлост свету; ко иде за Мном неће ходити у тами, него ће имати свјетлост живота."

(8:12)

Све даље у осмој глави није друго до Спасово објашњење Његовог поступка са блудницом: "Исус им пак опет рече: Ја сам светлост света, ко иде за мном, неће ходити по тами, него ће имати светлост живота". "Светлост света" обасјава све што је у свету од врха до дна; обасјава од врха до дна и свакога човека, и ове што је у њему; тек помоћу те светлости човек може сагледати рве што је у њему: и зло и добро, и смртно и бесмртно, и, ђаволско и божанско. А дотле, без те светлости, човек нити зна себе, ни свет сжо себе; нити види себе ни свет ако себе. Он заиста ходи по тами. Само идући за Христом човек види себе и свет. Јер када "Светлост света" уводи и води човека кроз свет, онда су све тајне свега откривене пред њим. Исто тако та "Светлост" уводи човека и у тајну живота и показује му је у свима њеним божанским бескрајностима. Само вером Личношћу Богочовека човек сазнаје прави смисао живота и види његов логосан, божански циљ, и дубине, и висине, и ширине. Зато је опет Богочовек и "светлост живота".

Све друге "вере" човечанства и човека, воде човека "по тами", којој нема краја и из које нема излаза. У тој тами се људа гуше, и слепе, и спотичу, и падају и у поноре пропадају. Само као вечни живот Богочовек је "светлост живота", коју никаква тама смрти не може ни обузети ни угасити. А таму лучи грех и разлива је по човековом бићу. Смрт пак, то је згуснут, сасирен, скамењен прех и греси. А иза њих стоји отац - ђаво. И као што Богочовек с правом вели за Себе: "ја сам светлост света", тако би ђаво могао с правом рећи: "ја сам тама света".