ОДЛАЗАК ГОСПОДА У ГАЛИЛЕЈУ И ЊЕГОВ РАЗГОВОР СА САМАРЈАНКО

(Мт. 4,12; Мк. 1,14; Лк. 4,14; Јн. 4,1-12)

Архиепископ Аверкије

О разговору Господа са Самарјанком који се догодио на путу за Галилеју говори само јеванђелиста Јован.

Пут је Господа водио преко Самарије – области која се налазила северно од Јудеје и која је раније припадала трима Израиљским коленима: Дановом, Јефремовом и Манасијином. У тој области се налазио град Самарија, некадашња престоница Израиљског царства. Асирски цар Салманасар је покорио то царство, одвео Израиљце у ропство, а уместо њих је населио незнабошце из Вавилона и других места. Мешањем ових досељеника са преосталим Јеврејима, настали су Самарјани. Самарјани су примили Мојсијево Петокњижје, поштовали су Јахвеа, али нису напуштали ни служење својим боговима. Када су се Јудеји вратили из Вавилонског ропства и почели да обнављају Јерусалимски храм, Самарјани су хтели да у томе учествују, али им Јудеји нису дозволили, и зато су сазидали себи засебан храм на брду Гаризиму. Примивши Мојсијеве књиге, Самарјани су одбацили списе пророка и сва предања: због тога су их Јудеји сматрали горим од незнабожаца и на сваки начин избегавали да са њима имају било какве контакте, гнушајући их се и презирући их.

Пролазећи кроз Самарију, Господ је са Својим ученицима стао да се одмори поред извора, који је по предању ископао Јаков, недалеко од града Сихема, који јеванђелиста назива Сихар. Можда је то подругљив назив који је ушао у употребу од речи „шикар“ – „појио вином“ или „шекер“ – „лаж“. Јеванђелиста наводи да је било „око шестог часа“, по нашем рачунању око подне, време највеће врућине, што је и изазвало потребу за одмором. „Дође жена из Самарије“, тј. Самарјанка, да захвати воде. Исусови ученици су отишли у град да купе храну, и Он се обратио Самарјанки са молбом: „Дај ми да пијем“. Сазнавши по говору или по одећи да је незнанац који јој се обраћа са таквом молбом Јудеј, Самарјанка се зачудила, како то Исус, будући Јудеј, тражи да пије од ње, Самарјанке, имајући у виду мржњу и презир који су Јудеји гајили према Самарјанима. Али Исус, Који је дошао у свет да спасе све, а не само Јудеје, објашњава Самарјанки да она не би постављала такво питање да је знала Ко разговара са њом, и какву срећу (дар Божији) јој је Бог послао овим сусретом. Да је знала ко јој је рекао: „Дај ми да пијем“, она би сама Њега замолила да јој утоли духовну жеђ, да јој открије ону истину чијем познању теже сви људи, и Он би јој дао ту „воду живу“, под којом треба разумети благодат Светога Духа (в. Јн. 7,38-39). Самарјанка није схватила Господа: под живом водом она је разумела изворску воду, која се налази на дну студенца, и зато и пита Исуса, откуд Он може да има живу воду, ако нема ни чиме да захвати, а студенац је дубок. „Еда ли си ти већи од оца нашега Јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше и синови његови и стока његова?“, са поносом и с љубављу се она присећа патријарха Јакова, који је оставио на коришћење својим потомцима тај студенац. Тада је Господ подиже на највише разумевање Његових речи: „Сваки који пије од ове воде опет ће ожеднети; а који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни“. У духовном животу благодатна вода има другачије дејство, него материјална вода у телесном животу. Ко се напио благодати Светог Духа, тај више никада неће осетити духовну жеђ, јер су све његове духовне потребе у потпуности задовољене; међутим, онај који пије материјалну воду, као и онај који задовољава све своје земаљске потребе, утољава своју жеђ само тренутно и „опет ће ожеднети“. Осим тога: благодатна вода ће пребивати у човеку, створивши у њему самом извор који куља (буквално са грчког „који скаче“) у живот вечни, тј. који човека чини удеоничарем вечног живота. И даље не схватајући Господа и мислећи да Он говори о обичној води, али само о некаквој нарочитој, која заувек утољава жеђ, она моли Господа да јој да ту воду да не би више морала да долази на студенац по воду. Желећи да уразуми Самарјанку да она не разговара са обичним човеком, Господ јој најпре наређује да позове свог мужа, а затим је директно изобличава за то што она, која је имала петорицу мужева, сада живи у прељубничкој вези. Видевши да је Онај Који говори с њом пророк, Који зна све што је сакривено, она Му се обраћа за одговор на питање које је у то време највише мучио Самарјане у њиховим односима са Јудејима: ко је у праву у спору о месту клањања Богу, да ли Самарјани који се, поводећи се за својим оцима који су подигли храм на гори Гаризиму, клањају Богу на тој гори, или Јудеји, који су тврдили, да се Богу може клањати само у Јерусалиму. Изабравши за поклоњење гору Гаризим, Самарјани су се позивали на Мојсијеву наредбу у 5. Мојс. 11, 29 да се произнесе благослов на тој гори. И мада је њихов храм, изграђен на тој гори, разрушио Јован Гиркан 130. године пре Христа, они су наставили да тамо врше жртвоприношења. Господ одговара на спорно питање тврдњом да је погрешно мишљење да се Богу наводно може клањати само на некаквом једном одређеном месту. Спорно питање између Јевреја и Самарјана ће само по себи убрзо изгубути своје значење, јер и јудејско и самарјанско богослужење ће већ у блиској будућности нестати. То се и испунило када су се Самарјани, истребљивани ратовима, разуверили у значај своје горе, а Јерусалим 70. године после Рођења Христовог био разрушен од стране Римљана, а храм спаљен. Ипак Господ даје предност јудејском богопоштовању, имајући, наравно, у виду да су Самарјани, прихватајући само Петокњижје Мојсијево, одбацили пророчке списе у којима је било детаљно изложено учење о Месијиној личности и царству. Па и само „спасење је од Јудеја“, јер ће Искупитељ човечанства произићи из средине јудејског народа. Даље Господ, развијајући мисао коју је већ изнео, указује да ће доћи (чак је већ дошло, пошто се Месија појавио) време новог узвишеног поклоњења Богу, које неће бити ограничено некаквим искључивим местом, већ ће се практиковати на сваком месту, јер ће се вршити у духу и истини. Само је такво клањање истинито, јер оно одговара природи Самог Бога, Који је Дух. Клањати се Богу у духу и истини значи трудити се да се угађа Богу не само формално, путем приношења жртава, као што су то чинили Јудеји и Самарјани, који су мислили да се целокупно богопоштовање своди само на то, већ путем истинитог и чистосрдачног стремљења Богу, као Духу, свим силама свог духовног бића; то значи познавати Бога и волети Бога, неизвештачено и нелицемерно желећи да се Њему служи испуњавањем Његових заповести /…/

Почињући тобоже да схвата значење Исусових речи, Самарјанка у замишљености каже: „Знам да долази Месија звани Христос; кад Он дође, објавиће нам све“. Самарјани су такође чекали Месију, називајући Га Гашагеб, и заснивајући то очекивање на речима Петокњижја у књизи 1. Мојс. 49,10, 4. Мојс. 24. глава и нарочито на Мојсијевим речима у 5. Мојс. 18,18. Схватања Самарјана о Месији нису била тако искварена, као код Јудеја: Самарјани су у личности Месије очекивали пророка, а Јудеји – политичког вођу. Зато Исус, који дуго пред Јудејима није Себе називао Месијом, овој простодушној Самарјанки директно каже, да Он и јесте од Мојсеја обећани Месија-Христос: „Ја сам, Који говорим са тобом“. У узбуђењу од среће што види Месију, Самарјанка баца поред студенца свој крчаг и хита у град да све обавести о доласку Месије, Који јој је, као Срцезналац, рекао све што је „она учинила“. Ученици који су у то време дошли из града зачудили су се томе што њихов Учитељ разговара са женом, јер су то осуђивала правила јудејских рабина, поучавајући: „не разговарај дуго са женом“, „нико не сме на путу да разговара са женом, чак и ако му је законита жена“, „боље је спалити речи закона, него њима научити жену“. Ипак, имајући страхопоштовање пред својим Учитељем, ученици Му никаквим питањем нису показали своје чуђење, и само су Га замолили да једе храну коју су они донели из града. Али природна глад у Њему се гаси због радости од обраћења Њему становника самарјанског града и бриге о њиховом спасењу. Он се радовао што је семе које је Он бацио већ почело да даје свој плод, и зато, на предлог ученика да утоли Своју глад, одговара им да је за Њега истинска храна испуњавање дела спасења људи, које Му је наложио Бог Отац. Становници Самарије, који су одлазили к Њему, представљају за Њега њиву која је сазрела за жетву, док ће на пољима жетва бити тек кроз четири месеца. При сејању зрна у земљу обично се дешава да жање онај исти који је и сејао за себе; при сејању речи, међутим, духовна жетва чешће припада другима, али се при томе и сејач радује заједно са жетеоцем, јер је он сејао не за себе, већ за друге. Христос зато и каже да Он шаље апостоле да скупљају жетву на духовној њиви, коју су првобитно обрадили и засејали не они, већ други – старозаветни пророци и Он Сам. За време тог разговора код Господа су дошли Самарјани. Многи су поверовали у Њега због речи жене, али још већи број њих је поверовао за реч Његову, када је Он, по њиховом позиву, провео код њих у граду два дана. Слушајући учење Господа, они су се, по њиховом личном признању, убедили да је Он заиста Спаситељ света, Христос.

Архиепископ Аверкије – Приручник за изучавање Св. Писма Новог Завета;

Епархија Жичка, Краљево 2005.