СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА
1. Помен сваког светитеља, којим је тај дан установљен као његов празник, представља повод за свеопшту радост, како међу народом, тако и у граду, како за грађане, тако и за градске старешине. То је узрок велике користи за све који празнују, јер помен праведника прате похвале, како каже мудри Соломон, и када хвале праведника радују се људи (Приче Сол. 10; 7). Као што светиљка упаљена ноћу зрачи светлост ради користи и задовољства свих присутних, тако и богоугодан живот сваког светитеља и његов блажени крај, као и благодат коју му Бог дарује због чистоте његовог живота доноси окупљенима општу духовну радост и корист као нека блистава светиљка коју је његов помен унео међу нас. И као што се добром роду земље не радују само земљоделци него и сви остали људи (јер је наслађивање плодовима земље заједничко за све), тако и они плодови, које свети посредством врлина приносе Богу, не радују само Земљоделца наших душа него и све нас, као нешто што је принето за општу насладу и корист. Онима који их савесно слушају и посматрају светитељи још док су у овом животу представљају подстицај на врлину, јер су они живе иконе врлина, покретне статуе на којима је изображена свака лепота, живе и речите књиге које руководе ка бољем. Преносећи нас из овог живота посредством помена (подсећања) на красоте које су у њима, пружају нам бесмртну корист. Помен њихових добрих дела јесте њихова похвала коју смо дужни да им узнесемо због њихове претходне велике помоћи, каква нам и данас долази од њих.
2. Опомињући се њихових дела, ништа нећемо додати њиховим добрим особинама. Како бисмо то и могли да учинимо, кад ни њихову васцелу врлину не можемо да представимо? Они су стремили ка почастима какве пружају неисказане награде, обећане од Бога, због чега је требало да, колико то људска природа садржи у себи, пројаве и одговарајући начин живота који превазилази сваку реч. Ми, дакле, када их хвалимо, не умножавамо њихове награде, нека је далеко од нас таква мисао! Напротив, ми тиме умножавамо она добра која они творе за нас кад се узвисујемо према њима као према неким богозарним светиљкама и све више поимамо и прихватамо силу доброчинстава која од њих исходи.
3. Ако се, као што смо рекли, помен сваког светитеља савршава уз химне и одговарајуће похвале, онда то утолико више треба да учинимо када је реч о Петру и Павлу, најузвишенијим врховима узвишеног апостолског збора. Они су оци и руководитељи свих што су се назвали по Христовом имену - апостола, мученика, преподобних, свештеника, архијереја, као и свих напасаних и поучаваних, као архипастири и прво-градитељи ("архитекте") побожности и врлине која је заједничка за све. Као светила која су у свету распростирала реч живота, толико су снажније заблистали од оних што су блистали благочашћем и врлинама, колико сунце својим блистањем превазилази друге звезде или колико небо небеса, која на висинама објављују славу Божију и која толико превазилазе величину небеса и лепоту звезда, и хитрину и једног и другог, и устројство и силу: они, наиме, објављују и оно што надвисује вештаствени свет и припада наднебеском и надсветовном, јер објављују Светлост у којој нема изменљивости нити сенке промене (в. Јак. 1; 17), не само тако што из таме изводе на ту чудесну Светлост, него и тиме што, раздељујући је људима, и њих чине причасницима и чедима савршене Светлости, како би сваки од њих, у време будућег Доласка у слави и јављања Началника Светлости и Богочовека Логоса могао да заблиста као сунце.
4. Таква светила су нам се данас, једно са другим, показала и озарила Цркву. Њихов сусрет не ствара помрачење, него преобиље светлости. Овде се не догађа да једно светило, када се у свом кретању уздигне, заузме на висини место оног другог, нити да се ово друго спусти и засени оно прво. Не догађа се ни то да једно сија дању а друго ноћу тако да, када се једно нађе на другој страни, падне у сенку. Није им својствено ни то да једно од њих зрачи светлост а да је оно друго прима, због чега би трпело промене, добијајући други пут другачије осветљење, сагласно са својим растојањем. Напротив, будући да су у истој мери причасни Христу, том непресушном Извору вечне светлости, они поседују подједнаку висину, славу и блистање. Због тога тај сусрет значи узајамно повезивање ова два светила које душама верујућих пружа двоструко озарење.
5. Први отпадник, који је на отпадништво од Бога подстакао и првог човека, видео је како Онај што је створио Адама, оца васцелог људског рода, поново ствара, и то ствара Петра, будућег оца рода истинских богопоклоника. Он није само видео, него је и чуо како му Он каже: Ти си Петар, и на овом камену сазидаћу Цркву Своју (Мт. 16; 18). Када је то дознао, зачетник зла искушавао је и родоначелника богопоклоника оним истим самоубилачким злом којим је некада искушавао и Адама, родоначалника људског рода. Знајући да је овај (апостол Петар) украшен разборитошћу и да пламти љубављу према Богу, није се одважио да га нападне непосредно (досл. с лица, с предње стране), него је то учинио посредно (досл. са бока) као да је у питању добро дело, доводећи га замком у велику заблуду и устројивши да овај учини више од онога што је било потребно. У време спасоносних Страдања, када је Господ рекао Својим ученицима: Сви ћете се ви саблазнити о Мене ову ноћ (Мт. 26; 31), Петар Му је непослушно противуречио. То није било све, него је себе поставио изнад свих осталих и рекао: Ако се и сви саблазне, ја нећу (в. Мт. 26; 33 и Мк. 14; 29). Поставио је себе изнад других, као да је био обузет самохвалисањем, да би се касније и смирио више од њих и заблистао више од осталих. Он није као Адам, који је био искушаван и истовремено побеђен и потпуно срушен, него је, будући искушаван, накратко био заведен, али је затим победио кушача. На који начин? Неодложним осуђивањем самога себе, великом жалошћу, покајањем и јаким леком за умилостивљење Бога - сузама, јер срце скрушено и унижено Бог неће одбацити (Пс. 50; 19), жалост која је по Богу доноси покајање на спасење (2. Кор. 7; 10) и они који у сузама сеју молитву, у радости ће пожњети отпуштање грехова (в. Пс. 125; 5).
6. Када ово истражимо, можемо да видимо да он путем покајања и дубоке жалости није исцелио само одрицање којим је био заведен, него је из своје душе искоренио и ону страст услед које је себе поставио изнад других. Желећи да то свима покаже, Господ је после Својих, нас ради Страдања по телу, и након тродневног Васкрсења из мртвих, говорио речима које смо данас читали у Еванђељу и упитао Петра: Симоне Јонин, љубиш ли Ме више не1о ови (Јн. 21; 15), тј. Моји ученици? Погледај како га обраћа ка што већем смирењу. Раније је Петар, иако није био упитан, самога себе поставио изнад осталих, говорећи: Ако се и сви саблазне, али ја нећу. Сада пак, када је упитан да ли Христа љуби више (него остали), он потврђује своју љубав, али то да Га љуби више (од осталих) изоставља и каже: Да, Господе, Ти знаш да Те волим.
7. Шта је онда учинио Господ? Будући да је Петар показао да није отпао од љубави према Њему и да је томе додао и смирење, отворено испуњава обећање које му је некад дао и каже: Напасај овце Моје. И заиста, када је (Христос) пожелео да сабор оних што верују у Њега назове здањем, Он тада обећава да ће поставити његов темељ и каже: Ти си Петар, и на том камену сазидаћу Цркву Своју (Мт. 16; 18). Када се говорило о риболову, рекао му је да ће бити ловац на људске душе: Од сада ћеш људе ловити (Лк. 5; 10), а када пак Своје назива овцама, Петра поставља за пастира: Напасај јтањце Моје, напасај стадо Моје. Из овога, браћо, можемо да схватимо колико Господ жели наше спасење, будући да од оних што Га љубе Он не тражи ништа више осим да нас усмере на пашњак и у тор спасења.
8. Пожелимо и ми своје сопствено спасење, и речју и делом покажимо послушност онима који нас тамо воде. Уистину, довољно је да свако од нас пожели да ступи на пут спасења и појавиће се учитељ којега нам је приуготовио заједнички Спаситељ и руководитељ ка спасењу који је, будући испуњен човекољубљем, спреман да се јави и без нашег позива, као да је он сам тај који нас подстиче на то. Три пута је Христос упитао Петра, да би, одговарајући три пута, принео добро исповедање и кроз трократно исповедање исправио трократно одрицање. Три пута га је (Христос) поставио за пастира Својим јагањцима и овцама, потчињавајући Петру и три чина оних што се спасавају: ропство, најамништво и синовство, тј. девственост, целомудрено удовиштво и частан брак. Будући да је опет и опет испитиван да ли воли Христа, Петар се ражалостио због овог поновљеног испитивања, мислећи да му не верује. Знајући да воли Христа али не знајући да га Онај Који га испитује познаје боље него што он познаје самога себе, и осећајући се као да је притешњен са свих страна, исповеда не само да Га воли, него и обзнањује да је Онај Којега воли Бог сваке твари и каже: "Господе, Ти све знаш, Ти знаш да Те волим", јер је свезнање својствено једино Богу сваке твари.
9. Онога који је искрено принео такво исповедање Господ није рукоположио само за пастира и архипастира васцеле Своје Цркве, него му је обећао и да ће га опасати таквом силом да ће чврсто стајати све до смрти, и то до крсне смрти - онога, дакле, који пре него што је поседовао такву силу, није поднео ни испитивање и расправу с једном девојком. Заиста, заиста ти кажем, говори му Христос, када си био млађи, тј. у телесној и духовној младости, опасивао си се сам, тј. користио си своју сопствену снагу, и ишао си куда си хтео, тј. кретао си се и живео по сопственој вољи, својственој твојој природи, а када остариш, када достигнеш крајњи телесни и духовни узраст, раширићеш руке: тим речима изобразио је крсну смрт и тиме посведочио да распеће на крсту неће бити противно Петровој вољи. Према томе, раширићеш руке своје и други ће те опасати тј. укрепити, и одвести куда не желиш, као што је својствено људима, будући да природа не жели своје уништење до којег долази кроз смрт. Тим речима показује везу наше природе са животом, али и да Петрово мучеништво превазилази природу. Ти ћеш то добровољно поднети ради Мене и ради сведочења о Мени, а Ја ћу те због тога укрепити, јер природа није саздана као таква да жели оно што природу превазилази.
10. Такав је био Петар, и то се може познати на основу неколицине ствари. Какав је био Павле и који језик или, боље речено, колико би и каквих језика било потребно да се макар делимично изобрази његово трпљење Христа ради, које је ишло до смрти? Павле је свакодневно умирао или, да се боље изразимо, стално је био мртав пошто, према његовим речима, није више живео он, него Христос у њему (в. Галат. 2; 20). Услед љубави према Христу он не само да је садашњост сматрао за смеће, него је за њега и будућност, у поређењу с љубављу, била на другом месту, јер каже: Уверен сам да нас ни смрт, ни живот, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије која је у Христу Исусу (Римљ. 8; 38-39). Он је имао такву ревност по Богу зато да би учинио да и ми ревносно ревнујемо по Богу. И коме би од свих осталих, осим Петру, могао да уступи предност у погледу исте такве ревности? Што се тиче његовог смирења, поново послушај шта он о самоме себи каже: Ја сам најмањи од апостола, који нисам достојан назвати се апостол, зато што гоних Цркву Божију (1. Кор. 15; 9).
11. Шта, дакле, одатле следи? Будући да је он истоветан с Петром у погледу исповедања, ревности, смирења и љубави, зар неће добити и истоветну награду од Онога Који све праведно вага и одмерава? Чиме се то потврђује? Тиме што Господ Петру каже: Ти си Петар, и на овом камену сазидаћу Цркву Своју (Мт. 16; 18). А шта је Господ Ананији рекао о Павлу? Он ми је сасуд изабрани, да изнесе Име Моје пред незнабошце (Дела ап. 9; 15). Које је то име? Наравно, оно које је дато нама у Цркви Божијој, коју као темељ носи Петар. Увиђате ли да Петар и Павле имају једнак значај и част и да Цркву, на неки начин, носе и један и други? Због тога им Она сада и указује једну исту част, савршавајући данас празник у части која је једнака за обојицу. Када размислимо о таквом исходу, подражаваћемо њихов начин живота ако ни по чему другом, а оно бар по њиховом поправљању путем смирења и покајања. Она друга, велика и узвишенија дела, одговарају великим људима и велике људе воде ка њиховом подражавању. Исто тако, постоје и таква њихова дела која нико не може да подражава. Међутим, поправљање путем покајања више приличи нама него њима, јер сваки од нас свакодневно толико греши да не бисмо имали никакве наде за спасење кад је не бисмо задобијали непрестаним покајањем.
12. Покајању претходи познање сопствених грешака, што представља велики повод за умилостивљење (Божије), јер Пророк-Псалмопојац каже Богу: Помилуј ме, Боже... јер безакоње моје ја знам (Пс. 50; 1, 5). Он је познањем својих грехова приклонио Бога ка милости, а исповедањем и самопрекоревањем задобио је и потпун опроштај, јер каже: Рекох: Исповедићу против себе безакоње моје Господу, и Ти си опростио безбожност греха мога (Пс. 31; 5). Наиме, за познањем сопствених грехова следи самоосуђивање, а после њега и жаљење због грехова, које је Павле назвао "жалошћу по Богу". Из те жалости по Богу рађа се исповедање скрушенога срца и прозба (молитва) Богу уз обећање да ће се човек убудуће уздржавати од грехова, а то и јесте покајање.
13. Из тог разлога је онај Манасија био ослобођен казне за свој грех, иако је пао у многа, велика и дубока сагрешења, огрезнувши у њима током многих година. Услед његовог покајања, Бог Давиду није само опростио грехе, него га ни пророчког дара није лишио. Користећи се покајањем, Петар не само да је након пада устао и добио опроштај, него је био удостојен и руковођења Црквом Христовом. Открићеш да се Павле бринуо о покајању и после свог преобраћања, напредовања и превазилажења свих по блискости са Богом. Уколико је истинито и уистину долази из срца, покајање побуђује онога који га је задобио да се више не предаје гресима, да се више не везује за оне што пропадају, да не жуди за рђавим насладама, него да, насупрот томе, презире садашње, да се придржава будућег, да се бори са страстима, да тежи врлинама, да у свему буде уздржан, да бди у прозбама (молитвама) Богу, да се клони неправедне добити, да буде милостив према онима што га вређају, да буде милосрдан према убогима и благонаклон према онима којима је потребна његова помоћ, да буде спреман да им помогне како год може, било речима, делима или новцем, да искрено буде свима понизан, како би човекољубљем задобио човекољубље и за љубав према ближњима задобио љубав Божију према себи, да би стекао Божију благонаклоност и добио вечну милост и непролазни Божији благослов и благодат.
14. Нека се сви ми тога удостојимо благодаћу и човекољубљем Јединородног Сина Божијег, Којем доликује слава, сила, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
No comments:
Post a Comment