5. Недеља после Духова

Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

ДЕСЕТА ГЛАВА 1-10

1. Браћо, жеља је срца мога и молитва Богу за Израиљ да се спасе.

Намеравајући да Јудејцима зада ударац, предупређује га кротким речима, како не би помислили да речи које следе потичу од неблагонаклоности према њима и говори о жељи срца, тј. о свом хтењу, о својој великој жељи за Јудејце, не само да се ослободе казне него и да се спасу. Како, каже, да будем неблагонаклон према вама, кад се молим Богу за ваше спасење?

2. Јер им сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму. 3. Јер не познајући правде Божије и настојећи да своју правду утврде, не покорише се иравди Божијој.

На почетку је, чини се, благонаклон и пријатан према Јудејцима, јер је, рекавши: имају ревност за Бога, али не по разуму показао да су достојнији милосрђа него казне. Они, каже, ревнују на закону који им је дат од Бога. Међутим, они не ревнују по разуму, јер не желе да познају да је закон престао и да је укинут. У наставку указује на њихову страст према спорењу и на њихово властољубље. Они су настојали да утврде сопствену праведност, тј. праведност на основу закона, састављену од сопствених дела и труда, која, будући да је већ пала, не може више да стоји. На тај начин, нити су утврдили своју праведност, нити су се покорили праведности Божијој. То и јесте знак разметљивости и властољубивог духа, па чак и безумља: настоје да утврде оно, што не може да стоји, и у томе проводе све време. Праведношћу Божијом назива се она (праведност) која не зависи од нашег труда, него је у целини дар Божији.

4. Јер је Христос завршетак закона за оправдање свакоме који верује.

Пошто је као целовиту праведност именовао ону, која је у закону, а да они, који су поверовали из јеврејства не би рекли: "Постали смо преступници јер смо напустили ту праведност", и да, опет, ни они неверујући не би утврдили: "Како је целовита праведност у закону, иако је сада нисмо испунили, можемо то у потпуности да учинимо касније", апостол удаљује и једну и другу мисао, и каже: Завршетак закона је Христос.

Оно, што је закон желео а није сатворио, сатворио је Христос, тј. оправдање човека. Због тога ти, који си поверовао из јеврејства, немој да кажеш да си преступник закона; напротив, ти си познао вољу закона, која се савршава посредством вере у Христа. С друге стране, ти, Јудејине, који још ниси поверовао, немој да се надаш да ћеш сам савршити праведност по закону, јер њу савршава Христос. Ако, дакле, хоћеш да задобијеш праведност, вером прихвати Христа и све ћеш имати.

5. Јер Мојсеј пише за праведност која је од закона: Човек који то чини живеће у томе.

Потврђује оно што је речено: оно, што није извршио закон, извршио је Христос, и додаје: Мојсеј расуђује о оправдању човека посредством дела. Међутим, како није било ниједног човека који би испунио дела, оправдање по закону је немогуће.

6. А праведност која је од вере овако говори: Да не речеш у срцу своме: Ко ће се попети на небо? То јест, да сведе Христа, 7. Или: Ко ће сићи у бездан? то јест, да изведе Христа из мртвих. 8. Али шта говори Писмо? Близу ти је реч, у устима твојима, и у срцу твоме, то јест реч вере коју проповедамо. 9. Јер ако исповедаш устима својим да је Исус Господ, и верујеш у сриу свом да Га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен.

Познавши да дела закона не могу да оправдају човека, научи да се без труда и лако оправдавамо у Христу: за то се захтева вера у срцу и исповедање устима. Међутим, требало би исцрпније објаснити оно што је речено: Ко ће се попети на небо? Ко ће сићи у бездан? Апостол је то позајмио од Мојсеја (в. 5. Мојс. 30; 11-14), али у оном смислу, у којем је он то разумео својом узвишеном мудрошћу. Мојсеј је у дословном смислу рекао овако: "Заповест Божија лежи пред твојим очима, Јудејине, и нема потребе да идеш на небо да би је нашао, нити да силазиш у бездан, нити да прелазиш преко мора, да би је тамо узео. Она ти је близу, у твојим устима и у твом срцу, јер ти је Бог посредством закона све показао." Тако, чини се, дословно говори Мојсеј.

Међутим, апостол је то повезао са Христом. Не сумњај, каже, и не питај се у свом уму: како је Христос сишао с небеса и оваплотио се? Или како је, умревши, устао из бездана, тј. из преисподње? Веруј и да је Он сишао и да се оваплотио, и да је, будући погребен, устао кроз васкрсење, јер Га је Бог подигао. Због тога се и гледајући на достојанство Васкрслога лако може поверовати.

Шта је лакше од тога, него кад у својим устима (тј. у својим речима) имаш спасење? Да неко, услед те лакоће, не би сматрао да је дело вере достојно презира, указује да су помисли неверја противне самој вери и да се одлучно морају одбијати. Не говори у свом срцу, саветује, ово или оно, односно, не допуштај никакве сумње у својим мислима.

10. Јер се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење.

Срцу су потребна уста. Каква је корист ако се верује у души, али се то не исповеда и пред људима? Иако вера оправдава у уму, савршено (потпуно) спасење зависи од исповедања. Вера тада блиста и многима користи. И устима је, међутим, потребно срце. Многи лицемерно исповедају Христа, иако су њихова срца далеко од Њега.