Празник Свете Педесетнице обиљежава Силазак Светог Духа на Апостоле, када су се обукли у Силу с висине. То је и дан рођења наше Цркве. Јеванђеље које се чита на данашњи празник је Јеванђеље обећања које је Господ дао, да ће послати Духа Светога, приликом последњег путовања у Јерусалим, у време празника Сјеница, када говори окупљеном народу у Храму. (Јн. 7, 35-7,53; 8,12)
Господњем обећању дарова Светога Духа, који
ће добити сви који у Њега верују. То је дру-
га проповед у храму на овај празник – прва
је била на средини празника Сјеница када Господ
говори: „Моја наука није моја, него Онога који ме је
послао.” (Јн. 7,16). Многи народ је поверовао у Њега
јер је чинио знамења и фарисеји послаше слуге да
Га ухвате. Али после те проповеди у Храму Исус оде
са ученицима својим.
Друга проповед, о којој говори празнично
Јеванђеље била је посљедњег дана празника, када
је било много народа. Међу њима је било оних који
су веровали и оних који су намеравали да убију
учитеља. Услед тога настала је расправа међу наро-
дом.
37. „А у посљедњи велики дан Празника стајаше
Исус и повика говорећи: Ко је жедан нека дође
мени и пије!”
Исус проповеда у храму, на празник Сјеница или
шатора, који се празновао осам дана. То је био спо-
мен грађења шатора у пустињи у време јеврејског
путовања кроз пустињу. Овај последњи дан је био
највећи, јер су свештеници вршили обред када се
вино помешано са водом изливало на жртву и ово
је предсказивало изливање благодати Светога Духа.
Господ је стајао и гледајући свештенике, како сим-
болички користе воду, учио је све жедне да дођу к
њему и пију. Јер је знао да је душа свакога човека
жедна воде спасења коју му само Он може дати
јер је неисцрпни извор живота. А и Јерусалим као
безводни град, жудео је за изворима вода. „Наро-
чите водоноше вукле су воду за храмовне судове
са извора Силоамског.”1 Господ је тај последњи дан
празника изабрао да искористи време и да опоме-
не окамењена срца на духовну жеђ и да им пред-
ложи духовно пиће. Као што је претходно и рекао
Самарјанки „који пије од воде коју ћу му ја дати неће
ожедњети довјека, него вода коју ћу му дати постаће
у њему извор воде која тече у живот вјечни.” (Јн. 4,
14).
38. „Који у мене вјерује, као што Писмо рече, из
утробе његове потећи ће ријеке воде живе.”
Овогa догађаја ми се сећамо и у службама
Преполовљења Педесетнице и то у среду, што је средина дана
између Васкрса и Педесетнице, али то не бива поклапање са
јеврејским празником, који је у јесен. Цела служба и све стихи-
ре празника Преполовљења су размишљање о овим речима
Господњим. Чак тропар гласи: „Усред преполовљења празни-
ка жедну душу моју напој водама побожности, Спасе, јер си
узвикнуо свима: Ко је жедан нека дође к мени и пије! Христе
Боже, Источниче нашега живота, слава Теби!”
Господ је знао шта је у човеку и за његову бескрајну тежњу за
речју Божјом и за животом вечним. Који верује у Њега, има
живот вечни, како каже на другом месту. Из утробе, из тела
људског, из његовог срца, потећи ће воде живе. Да је свако
људско биће, његово тело, обиталиште Духа Светога. Реке
воде живе подразумевају изобиље благодати која свагда
дејствује и неће никад престати. Под телом се у ужем смис-
лу разуме срце човечије, које је средиште телесног и духов-
ног живота – кад се освећује срце, освећује се читаво тиело,
мисли, ум, његово делање. Срце подразумева целокупног
унутарњег човека. Он се освећује се када Дух Свети сиђе у
човечије срце и створи од њега своје обиталиште.
Али Господ обећава Духа Светога онима који правилно верују
у Њега, што значи како Писмо рече. Он неће да се о Њему
говори као једном од пророка, нити себе назива пророком,
нити другим Илијом или другим Јованом Крститељем. Јер
Свето Писмо говори о Њему као о Сину Божјем рођеном од
Оца у вечности и рођеном овде од Марије Дјеве. (Мт. 16, 16).
39. „А ово рече о Духу кога требаше да приме они који
вјерују у име његово, јер Дух Свети још не бјеше дат, зато
што Исус још не бјеше прослављен.”
Шта је вода жива, тумачи нам сам Јеванђелист Јован – „а ово
рече о Духу”. Дух Свети је био и тада са Исусом, али се у пуноћи
није појавио међу људима.
Зашто је упоредио са водом благодат Духа? Зато што силази
с неба у виду кише. „Зато што је један и прост облик и делује
многоразличито. Киша пада по свој земљи. Али она и даје
белину криновима, црвенило ружама, пурпур љубичицама и
зумбулима. Један плод одгаја на палми, а други на лози. Бива
‘све у свему’, па ипак је једна иста, проста киша ”, вели Свети Ки-
рило Јерусалимски – „тако и Дух Свети: једноме даје мудрост,
другоме просвећује душу, другоме даје благодат против де-
мона. Једнога учи да пости, а другога да се подвизава или буде
целомудрен. Зато се и хришћани труде на нестјажанију: зато
што их једино привлачи Дух Свети.”2
Овде Господ дарује обећање Духа Светога, који још није си-
шао на људе, већ ће тек по Његовом Вазнесењу и силаску
Духа Светог на Апостоле. Дух Свети је и до тада дејствовао на
свете људе, још од Старог Завјета – на Саула, Давида, пророке.
Али тек су на дан Педесетнице Апостоли добили тај дар Духа
Светога, дар различитих језика, премудрости, чудотворства,
прорицања. У време ове проповједи Дух Свети још није дат,
јер Исус још не беше прослављен, јер Он добија од Оца славу
тек после страдања и Васкрсења, Вазнесења на небеса и Си-
ласком Духа Светога. Како сам каже: „Када дође Утешитељ Дух
Истине... Он ће ме прославити.” (Јн. 16,13-14).
40. „А многи од народа чувши ту ријеч, говораху: Ово је за-
иста Пророк”
41. „Други говораху: Ово је Христос. А једни говораху:Зар ће
Христос доћи из Галилеје?”
42. „Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од сјемена Дави-
дова и из села Витлејема где бјеше Давид?”
43. „Тако настаде раздор у народу због њега.”
Народ се поделио у мишљењу - да ли је Он Пророк, или је
Христос, Месија. Првима је било чудно да може говорити у
храму, да му дозвољавају, ако ипак није пророк. Неки су мис-
лили да је Исус Галилејац, те да не може стога он бити Хри-
стос, не знајући да је рођен у Витлејему, а да је Дјева Марија
само обитавала у Назарету Галилејском. Знајући пророштво:
„А ти, Витлејеме, Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама
Јудинијем, из тебе ће ми изаћи који ће бити Господар Израиљу,
којему су изласци од почетка, од вјечних времена.” (Мих. 5, 2).
Но заиста је Спаситељ наш и био од семена Давидова и пле-
мена Јудина и из Витлејема. Други који веле да је Христос,
наслућују да је он Месија, што значи „Помазаник светим ми-
ром”, Истинити Првосвештеник и Небесни Цар.
44. „А неки од њих хтједоше да га ухвате; али нико не мет–
ну руку на Њега.”
Супротност у мишљењима о Исусу учини да на Њега не диго-
ше руке првосвештеничке слуге. Јер и сами улазећи у храм и
гладајући да Га ухвате, чуше Његову науку и сами бише њоме
савладани.
45. „Дођоше пак слуге првосвештеницима и фарисејима, и
они им рекоше: Зашто га не доведосте?”
Првосвештеници и фарисеји су видели да многи од народа
верује у Исуса Христа и Његову проповед послали су слуге
да Га ухвате, јер су намеравали да га убију.
Али слуге су биле задивљене Његовом бо-
жанском науком - што се види из следећих
редова Јеванђеља:
46. „Слуге одговорише: Никада човјек
није говорио као овај човјек.”
Не могавши да ухвате Исуса, јер су били
сами уловљени Његовом божанском на-
уком. Не само законом, доказима него бо-
жанским речима и Силом која је излазила
из уста Господњих. И Свети апостол Матеј
свједочи – „Јер учаше као онај који власт
има, а не као књижевници.” (Мт. 7, 29)
47. „Тада им одговорише фарисеји: Зар
сте се и ви преварили?”
Фарисеји се нису упитали шта је Он гово-
рио, већ су се само чудили томе, што се
њихове слуге преварише као прост народ.
48. „Вјерова ли ко у њега од главара или
фарисеја?”
49. „Него народ овај који не зна Закон,
проклет је!”
Не признајући из зависти да је божанска
сила у Њему, фарисеји хоће и служитеље
да разувере и одврате. Да их покажу као
незналице. Али је било и у њиховом реду,
људи чиста срца који су видели и препо-
знали Месију. Васпитање у закону је било
строго одређено (5 Мојс. 6, 4-19 и 11, 13-20),
ко то није чинио био је од стране фарисеја
одбачен као грешник и незналица, чак и
проклет. Међу њима је био Никодим, који
проговара:
50. „Рече им Никодим, који му је долазио ноћу и
бјеше један од њих:“
51. „Еда ли Закон наш суди човјеку докле га најприје
не саслуша и не дозна шта чини?”
Никодим је био човек праведан и члан Синедриона,
те тражи да се закон примењује и у овом случају. Али
Никодим је и тајно долазио Спаситељу, у више наврата
разговарајући са Њим, али се још није открио као уче-
ник Христов. Његово следовање Господу, постепено
је сазревало. Од самог Господа је чуо речи које су му
засијале у срцу: „Ако се ко не роди водом и Духом не
може ући у Царство Божије. Што је рођено од тела
тело је, што је рођено од Духа дух је. Дух дише где
хоће, и глас његов чујеш а незнаш откуда долази
и куда иде. Тако је свако ко је рођен од Духа“ (Јн. 3,
5–8). Никодим тада показује своју одважност, која се
још појачала после Христовог страдања, када он са
Јосифом из Ариматеје иште од Пилата тело Исусово.3
52. „Одговорише му и рекоше: да ниси ти из
Галилеје? Испитај и види да пророк из Галилеје не
долази.”
Они само се још више разјарише, и почеше нападати
на Никодима, да није и он из Галилеје, чим Га брани. И
то на такав начин, само да би га омаловажили.
53. „И отидоше сваки дому своме.”
Јеванђеље које се чита на Литургији Свете Педесетни-
це, завршава се осмом главом 12-тим стихом, као по-
ента:8.12. „Исус им опет рече,
говорећи: Ја сам свјетлост
свијету; ко иде за мном неће
ходити у тами, него ће имати
свјетлост живота.”
Ове је речи Исус изговорио су-
традан јер је, завршивши ову
проповед како говори Свети
јеванђелист Јован отишао на
Гору Маслинску, а затим опет
дошао у храм да учи народ. Ос-
лободивши жену ухваћену у
прељуби, опростивши јој грех
ријечима: „Иди и од сада више
не гријеши. (Јн. 8, 11). Сада од-
говара првосвештеницима – „ја
сам свјетлост свијету.” Не говори
им директно, него да пробуди
успаване. Јер као што светиљка
светли у тами ноћи, тако је Он
дошао да спасе подједнако и
Јудеје и незнабошце и извуче
их из таме незнања и обасја пут,
одведе их до спасења и извуче
из таме незнања. Али само они
који Га приме, њима показује пут
– „обасјава од врха до дна, сва-
ког човјека, и све што је у њему;
тек помоћу те свјетлости сваки
човјек може сагледати све што
је у њему самом: и зло и добро, и
смртно и бесмртно, и ђаволско и
божанско. А дотле, без те светло-
сти, човек нити зна себе, ни свет
око себе, он заиста ходи у тами.”4
Само вером и Личношћу Богочо-
века Христа, човек спознаје пра-
ви смисао свога живота и види
његов божански циљ.
Том светлошћу обасјава нам пут
да Њиме ходимо.
Као што је Бог Речју створио свет
и живот, тако је и нама даровао
Светлошћу својом спасење, „И
свјетлост свијетли у тами, и тама
је не обузе.”(Јн. 1, 5). И та Хри-
стова светлост обасјава у свим
временима, на сваком месту и у
свима народима показује пут, ка
вјечноме животу.
1. Свети Владика Николај, Сабрана дела вла-
дике Николаја, књ. 6. Омилије, Беседа на
Духовдан, стр. 533.
2. Свети Кирило Јерусалимски, Утешитељ,
Беседе Светих Отаца, Мисионарски цен-
тар „Тројеручица” , Београд, 1997.
3. проф. др Љубивоје Стојановић. Тумачење
Библије, Учитељски факултет, Београд,
2009.
4. Преподобни отац Јустин Поповић,
Тумачење Јеванђеља по Јовану, Сабрана
дела Светог Јустина Новог, књ. 11-12, Бе-
оград 2001.
монахиња
АМФИЛОХИЈА
No comments:
Post a Comment