Света Троjица, дан jављања Божиjег

Митрополит Амфилохије Радовић

Ријечи које смо управо чули, драга браћо и сестре: ''Послаћу вам Духа утјешитеља, Духа истине, који ће вас увести у сваку истину'', су ријечи Господње.

У њима је садржано остварење данашњег дана, када је управо тај Дух истине, Дух Утјешитељ сишао на апостоле и кроз њих сишао на свако створење. И тако се остварило и древно пророштво да ће Дух Свети сићи на свако створење. Дух Свети није случајно назван ''раквитом'' - утјешитељем. Јер без Духа Светога, човјек би заиста остао без утјехе, остао би биће без наде. Још је Св. Григорије Нисиски, један дивни Светитељ Цркве Христове, у 4. вијеку, када је била расправа око тога да ли је Дух Свети заиста Бог, или је нека сила Божија, рекао: ''Ако нијеБог, онда нека постане Бог.'' Јер ако није Бог, ако оно што нам се дарује није сам Бог, онда нас не може задовољити, не може заситити нашу глад за вјечношћу, за мудрошћу, за истином.

А један други велики Светитељ Св. Григорије Палама, у 14. вијеку, када је опет дошло до расправе међу ондашњим умним људима око тогада ли је оно што нам је Христос јавио, оно што се открило на Гори Таворској тројици ученика, она свјетлост таворска, да ли је то заиста она вјечна свјетлост Божија, или је то било нешто попут ове наше земаљске свјетлости што је Бог дао, свјетлост која је обасјала тројицу ученика, па је онда нестала, Св. Григорије Палама следујући искуству опита, пророка, апостола, Јеванђеља, искуству цијеле Цркве Божије, најдубљем оно искуству и овом за које поменусмо Григорија Нисијског, је говорио, утврдио и свједочио да је то сами Дух Свети, сила Божија, вјечна свјетлост Божија, не нешто пролазно. И онда је он изговорио, управо, ове ријечи које сам ја сада поновио да је то једина нада људима и човјеку овдје на земљи. Јер човјек је по природи створено биће, пролазно биће. Ми то сви знамо, ми то видимо, осјећамо и доживљавамо. Сва историја нам то свједочи.

И свијет у коме живимо, пролазан је и промјенљив. Мијења се у њему све. Пролазно је и сунце које нас грије. Све око нас и у нама је пролазно. А човјек опет, с друге стране, има најдубљу жеђ, дубоку исконску жеђ за непролазношћу за бесмртношћу.

Сјећам се једног мог професора, дивног чика Мише Ђурића, ученог, великог зналца хеленске мудрости који нам је говорио на предавањима и помињао како су откривајући египатске пирамиде, нашли у гробу једног фараона, и једну златну плочицу, на којој је писало: ‘’Жедна сам’’. Ништа више! И онда се чудили арехолози шта то значи. А Миша каже: ‘’Ма, како нијесу схватили и разумјели? Онај који је ту сахрањен, жедан је, не воде пролазне, жедан је вјечне воде, вјечнога живота. Жедан је... и то је и записао, дао да се запише на тој плочици.

И у тим ријечима записана је сва жеђ људска, а човјек је жедан вјечности, бесмртности, непролазности. И све што ради, ради не би ли макар мало продужио дане свога живота. И савремена медицина, и наука и све остало што човјек овдје на земљи ради, је подређено тој идеји. Али сви људски напори на крају покажу да је смрт посљедње слово људскога живота.

Тако се то чини рационално. Међутим, има наде и та нада јесте управо Духовдан – дан Св. Тројице. Дан јављања Божијега, дан када нам се оно што је вјечно, вјечни Дух уселио у нашу

пролазну љуску тјелесну, пролазну људску природу и обасјао овај пролазни створени људски дух, и ум. И оно што је пролазно, постаје непролазно. Оно што је смртно, постаје бесмртно, добија квасац бесмртности.

Зато је Господ и говорио у Јеванђељу да је Царство Божије као жена која стави квасац у копању брашна, у копању тијеста. Па оно тијесто нарасте. Тако и Царство Божије у копању нашега бића, нашега тијела, наше душе, Бог сипа свој квасац, своју силу, своју снагу, свога Духа Животворнога. И тај Дух Божији је оно што је једина нада, свим људским покољењима. Прије Његовог јављања, сви су чезнули и били жедни те воде и тога хљеба живота. И послије њега сви који су видовити, који су чистога ума и срца, и који прогледају духовно, пију са тога извора. Они се хране тим хљебом, они примају на себе тај свети печат. И кад се крштавамо, ми се у Христа облачимо. А на крају крштења као круну крштења, облачења у силу Христову, добијамо печат дара Духа Светога. Сјећате се, они који су старији крштени, да вас је свештеник на крају помазао светим миром, који је символ силе Духа Светога Животворнога, који символише исти онај огањ који је сишао на данашњи дан на свете апостоле, и изговорио ријечи додирујући ваше чело: ‘’Печат дара Духа Светога’’ па на очи печат дара Духа Светога, на нос, на уста, на уши, на груди, на леђа, на руке, на ноге. Запечати тако биће пролазно, запечати га печатом вјечности, печатом непролазности, печатом вјечнога живота. И даје му наду, непролазну наду, и даје прави смисао човјеку и људском животу. Велики је дан, страшан дан, овај дан који нас је сабрао. Кроз Оца, од Оца, кроз Сина у Духу Светом јавила се тајна Божанске љубави, на којој почива свијет, којом се одржава свијет. Тајна Божанске љубави којом нас је Бог изаткао у утроби земље и у материној утроби, тајна Божанске љубави која нас грије и као материно млијеко нас храни, пита. Тајна Божанске љубави која промишља о свијету, о човјеку, о људским покољењима, која руководи људску историју, иако ми, људи грешни, то не видимо. Они који су видовитији, они који су чистијега срца, они то виде, они то осјећају, они се томе радују, они то свједоче. Диван дан Духовдан, диван празник Св. Тројица. Узмите ‘’Горски вијенац’’, па ћете видјети први сабор у њему је о Тројичину дне, у вријеме мудрих главара Црногорских. А нијесу увијек главари мудри, као што ни ми нијесмо увијек мудри. Али то је било вријеме мудрих главара Св. Петра и Петра Другог Петровића Његоша. Онда се све догађало у име Св. Тројице. И узмите законик Св. Петра Цетињског, он почиње ријечима: ‘’У име Оца и Сина и Духа Светога. Амин’’. И, онда, 33 члана је имао онај чувени ‘’Законик’’ Св. Петра. Зашто 33 члана? Зато што је 33 г. Господ проживио, овдје, на земљи. Све су Божији људи радили у знаку Божијем, ништа нијесу по својој памети, по својој беспамети. Свему су давали печат Божији, све су осмишљавали Божијим законом, Божијом мјером, која је безмјерна. Дакле, отуда и Петар Други Петровић Његош да запише оне мудре ријечи: ‘’Ако исток сунце свијетло рађа, ако земља привиђење није, ако биће ври у луче сјајне, душа људска јесте бесамртна.’’

Данас кажу да смо ми од мајмуна, и то и наша дјеца уче, и ми се слажемо и нико се не буни. Ту негдје код Никшића, причао неки секретар комитета да су људи постали од мајмуна у оне године кад је то била једина догма живота, па питао има ли неко нешто да каже. Па ће рећи тај сељак: ‘’Друже секретаре, јесте, у праву

си, овакви какви смо од мајмуна смо, али има међу нама понеко да није од мајмуна него од лисице.’’ Мислим да је добро рекао тај сељак, има нас и од мајмуна, има нас и од лисице, има

нас и од тигра, има нас и од вука, и од сваке друге звјерке крви имамо у себи. Али није то она наша права крв.

Наша права крв јесте Божија. Наш хљеб којим се хранимо то је - хљеб Божији. То је та сила Божија. Јесте да смо ми сродни том бићу, сродни смо са сваким створењем и са мравом, и са црвом, и са каменом, и са звијездом, и са свијетом. Јер исти закони Божији прожимају свеукупну Божију творевину. Исти је печат на сваком створењу од најмањег до највећег.

Сродни смо са свим створењима, али најсроднији су људи међу собом. Јер из једне крви је крв свих људи, по ријечи Божијих пророка, и Божијих просвијетљених људи. Сродни смо са животињама, али и поред те сродоности са свима њима, није то наше поријекло. Само слијепци, само они који су кратке памети, кратког знања, који не знају право достојанство људско прихватиће то и такво учење о човјековом поријеклу.

Од мајмуна смо, и доста нам је. Коме је доста - нека му буде доста. Мени то није доста. Ја и са мајмуном сродан јесам, и са сваким створењем сродан јесам, и то ме радује, јер осјећам да је у свему присутан Божији закон, Божија сила, Божија мудрост, Божија хармонија. 

Али, опет, кад цитирамо нашег владику Рада, каже он: ‘’Ја се надам нешто Т в о ј е , да у души мојој сјаје’’, е ту смо ми, то смо ми. Кам да би данашњи м и н и с т р и п р о с в ј е т е имали макар дјелић те памети владике Рада, не би нас заводили за Голеш планину, са својим кратким памћењем, и кратком памећу. ‘’Ја се надам нешто Твоје, да у души мојој сјаје’’, а то је, владика Раде, само преточио у стих ријечи пророка Мојсија: ‘’И створи Бог човјека, по слици и прилици својој створи, по лику своме, по обличју своме.’’ Створи Бог човјека, удахну га, узе прах земаљски и задахну га дахом живота.

А тај дах живота то је Дух Свети, кога ми данас

прослављамо. То је оно што је најдубље у човјеку, то је оно што даје човјеку непролазно достојанство, вјечно. Свака идеологија, свака наука, свако знање, свака мудрост која лишава човјека вјечног достојанства бесмртности је мрак. Она је примитивна, она је ништавна, она није знање, она је незнање, она није истина него је лаж, или је обмана. Само она мудрост која не скрива то вјечно достојанство које је Бог удахнуо у нас, и на које нас је призвао, то је права мудрост.

Е, та мудрост се нама открива на овај свети дан, на Духовдан. И кроз то смо ми постали, и постало нам је јасно да смо прави људи, Божији људи, богољуди. Ту нам је постало јасно да смо Божија дјеца, да смо сродни са свим створењима земаљским и небеским, и ту нам је постало јасно да се овдје рађамо, на овој земљи која је гнијездо за нас. И птица кад прави гнијездо не прави га да би птићи остали вјечито у том гнијезду, него привремено направи гнијездо, па кад окрилате младунци, онда они полете у широки свијет. Тако је и са човјеком. Прво нам мајка скроји гнијездо у својој утроби за девет мјесеци, па ми рачунајући да је само ту живот и да нема другога, кад излазимо из мајчине утробе деремо се, плачемо, јер чини нам се пропашћемо умријећемо, готово је с нама. А ми окрилатили па излазимо у ово широко Божије гнијездо које се зове земља и небо, па ни то није последње гнијездо које је Бог за нас припремио. И то је само једно од гнијезда, које је припрема за оно вјечно Божије гнијездо, које ми називамо Царством Небеским. И зато, и кад из овога живота излазимо, плачемо и кукамо и ми који умиремо, и они који нас испраћају, јер рачунамо готово, завршено. Није завршено, тек је почетак. Тек почетак. Ако је људски живот само ових 50, 60 или 70 година, онда заиста је проклет дан у који се родио човјек. И проклета је људска историја, и све је ништавно. Није зато Бог вјечни створио човјека, није га створио за смрт него за бесмртност. Није га створио за пролазност, него за непролазност. Није створио ову земљу да она постане последња судбина људска, него само да буде једно гнијездо, гдје ће човјек окрилатити духовно, силом Божијом, и ући у безобални

океан Божанске вјечности, и Божанске непролазности. И зато радујмо се овоме дану, радујмо се Духовдану, радујмо се Оцу и Сину и Духу Светоме, Богу љубави, који нам је открио ту велику и свету тајну нашега смисла и нашега живота. И поклонимо се и овоме празнику у овом дивном граду. Поклонимо се и клањајмо се Њему у све дане нашега живота и у вјекове вјекова.

Амин.

(Бесједа изговорена на Духове

у Будви, 19. 6. 2005. год.)