Pentakostarion

Преподобни ЈУСТИН Ћелијски (Поповић)

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

  

Глава трећа 1-15

РАЗГОВОР ГОСПОДА ИСУСА СА НИКОДИМОМ

Никодим, учени фарисеј и кнез јеврејски, учи се вери. Јер је вера наука, и то најтежа наука. Најтежа стога што она учи како се човвк опредељује за Бога, духовно сједињује са Ботм, испуњујући Његово еванђеље, и непрекидно живи Богом у свима световима и у свима својим животима.

А све то значи: поновно духовно рођење човека Богом помоћу Духа Божјег који се сав разлива по бићу човековом и својим божанским силама преображава човека у сасвим ново биће, у биће - "рођено од Духа", које и живи вечито по вечним законима Духа.

"А бијаше човјек међу фарисејима, по имену Никодим, кнез јудејски. Он дође Исусу ноћу и рече Му: Рави, знамо да си учитељ од Бога дошао; јер нико не може ова знамења творити која Ти твориш ако није Бог са њим."

(3:1-2)

Никодим приступа Господу Исусу као учитељу, не као Богу: "ти си учитељ од Бога" (ст.2). Још нешто: за њега је Госгод Исус учитељ са којим је Бог. То је све у духу старозаветног општења Бога са људима: преко светих Пророка. Са човеком може бити Бог као што је био са Мојсијем, са Илијом, са Исаијом; али да човек буде Бог, то је ново и несхватљиво.

А Никодим се баш и нашао пред новим бићем, новом стварношћу. Како то биће схватити? Старозаветним видом оно се не може сагледати, ни старозаветном мером мерити, ни старозаветним умом схватити. Ту се са човеком мора десити нвшто ново: он просто мора добитии нов вид, нов слух, иава чула, нов ум, нову душу да би могао схватити ново биће = Богочовека Исуса. Он се просто мора наново родити не само делимично обновити.

"Одговори Исус и рече му: Заиста, заиста ти кажем:

ако се ко не роди одозго, не може видјети Царства Божијега."

(3:3)

О томе Господ Исус и говори Никодиму: "Ако се човек не роди наново (не роди одозго), не може видети царства Божјега" (ст. 3). А родити се наново, то је родити се одозго: свим бићем својим полазити из оног света, свим мислима, свим осећањима, свим расположењима; је ли мисао нека буде с неба, нека буде корењем на небу; је ли осећање, је ли дело, нека такође буде с неба.

Одакле ти је мисао? - одозго, с неба. Одакле осећање, одакле савест, одакле жеље? - с неба, с неба, с неба. А ти сам одакле си, човече? - с неба. Ништа твоје нека не буде од земље и са земље. Ти си нови човек тиме што си с неба, што си небо снео на земљу, што на земљи живиш небом. А очи твоје, навикнуте на небо и саме небеског порекла, умеће пронаћи и видети самога Господара неба, и распознати Га свуда ма где Он био, распознати Га и у Исусу.

Пошто си као боголико биће с неба, ти си већ видео царство небеско, царство Божје. А на земљи ено васцелог царства Божјег у Господу Исусу.

То не виде они који се нису родили "одозго", него оу свим бићем "одоздо" са земље, у земљи, на земљи.

"Рече Му Никодим: Како се може човјек родити кад је стар?

Еда ли може по други пут ући у утробу матере своје и родити се?"

(3:4)

Такав је стари човек, старозаветни човек. Типолошки је дат у Никодиму: "Како се човек може родити кад је стар? Еда ли може по други пут ући у утробу матере своје и родити се? (ст. 4). - Да, то је тако кад је реч о телу и телесном рођењу. Али дух, како се дух раћа? Ено мисао се рађа из духа, и осећање, и хтење. А дух, како се он раћа? Одкуда он? Овакав какав је он се сигурио родио. А кад се једном родио, зашто се не може поново родити, препородити?

Једну мисао ти много пуга са муком рађаш у духу, из духа свог? То је могуће, зар не? А дух, зашто се дух не би могао по друга пут родити?

"Одговори Исус: Заиста, заиста ти кажем:

ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије."

(3:5)

То Спаситељ и објављује Никодиму: "Заиста, заиста ти кажем: ако се човек не роди водом и Духом, не може ући у царство Божје" (ст. 5). Родити се "од воде и Духа"? Дух Божји, Дух Свети - родитељ човека. Човек се од њега рађа када свим бићем погрузи себе у Њему, када се крсти Њиме, и узаживи Њиме свим бићем: свим срцем, свом душом, овом мишљу, свом снагом: када Истина "Духа Истине" постане његовом Истином; када светост Духа Светога постане његовом светошћу; када дарови Духа Светога постану његовим даровима; када сав дух свој изводи из Духа Светога и своди на Њега.

А то и јесте најсвакодневнија стварност Хришћана, духоносаца; "Не живимо по телу него по Духу" (Рм. 8,4). "Ви нисте у телу него у Духу јер Дух Божји живи у вама" (Рм. 8,9). Стога што им је све од Духа Светога, апостол и назива хришћане духовнима (1 Кор. 2,12-16). И све што се у душама њиховим рађа, раћа се од Духа Светога, од блатодати Његове.

Пример, свепример: Силазак Светога Духа на дан Свете Педесеинице. Ето апостола Петтра, и осталих; ето шта значи родити се одозго; родити се наново=крстити се Духом Светим. Да је све то тако физички, очигледан дскказ? - Света вода, јер њу Дух Свети силом својом осењује, и тако освећује, и од кварежи избавља. Тело се и само "поново рађа" у светој води очишћујући се од свакога греха.

То је физички доказ да тако бива и духовно рођење = крштење Духом Светим. Тако удуховљен и одуховљен чавек једино и "може ући у царство Божје" и "видети царство Божје". То је оно "ново рухо" без кога се не може бити на "свадби" Сина Божјег, у царству Божјем.

"Што је рођено од тијела, тијело је; а што је рођено од Духа, дух је.

Не чуди се што ти рекох: ваља вам се родити одозго."

(3:6-7)

Но све то у своме божанском реду и поретку: тело, његово духовно рођење остаје у границама своје телесности; дух, наново рођен, остаје у границама Духовданске духовности. Отуда је у човека наново рођеног све по новом: на нов начин он и мисли, и осећа, и живи, и види, и чује. У њега су и нове очи и нов уши, и нова чула, јер је у њега нов дух, нова душа, ново срце.

У човека нерођеног наново - све је старо и све по старом: све је остарело грехом и састарело смртношћу: стара душа, старе очи, старо срце, и сав духовни живот изнемогао, обогаљио, оболестжо. Под тим теретом старости и греховности, осмрћености су ови људи, зато Спас одлучно препоручује свима: "треба вам се наново родити" (ст. 7)

"Дух дише гдје хоће, и глас Његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде:

тако је сваки који је рођен од Духа".

(3:8)

Какве су особине човека рођеног "од Духа", рођеног "одозго"? Све је у њега бескрајно и бесконачно: и мисли, и осећања, и расположења, јер их све обрађује и прерађује Духом Светим: свака мисао његова постаје духомисао; и осећање - духоосећање. А Дух има ли краја?

"Бог не даје Духа на меру" (Јн. 3,34). Зато је у духоносног човека све бездано, бескрајно, бесконачно. На свему његовом је "печат Духа Светога": духоносци су "запечаћени" Духом Светим (Еф. 1,13; 4,30).

"Одговори Никодим и рече Му: Како може то бити? Исус одговори и рече му: Ти си учитељ Израиљев, а то ли не знаш? Заиста, заиста ти кажем да оно што знамо говоримо и што смо видјели свједочимо, и свједочанство наше не примате."

(3:9-11)

Није чудо што Никодим то не разуме, јер све то "треба да се духовно разгледа" (1. Кор. 2,14), мада је у Старом Завету јављено о томе преко светог пророка, што "учитељ Израиљев" Никодим треба да зна. То је очигледна истина и стварност не само за Исуса него и за свете пророке, који о духовним истинама гаворе на основу личног искуства, личних виђења и упутстава од Духа Светога. Зато Спас у Име Своје и Његово говори о томе: ,3аиста, заиста ти кажем да ми говоримо и сведочимо што видесмо, и сведочанства нашега не примате" (ст. 11).

Свети Златоуст благовести: Спаситељ говори: "Ако се ко не роди одозго" (сг. 3) и не добије тачно познање о предметима вере, лутаће далеко ван царства небеског. Под царством небеским Господ Исус разуме овде себе сама; показује да је Он не само оно што они виде у Њему, већ да су им потребне и друге очи да би они видели у Њему Месију = Христа.

Не треба Биће безгранично потчињавати слабим умовима људским. Знајући то, немојмо својим умом испитивати Божанске тајне, нити их подводити под ток обичних ствари и подчињавати их законима природе, него примајмо и са вером што је речено у Светом Писму.

Ништа не производи толико мрака, колико ум људски који о свему расућује по земаљски и не прима просветљење одозго. Земне помисли садрже у себи много нечистоте. Зато су нам и потребна небеска просветљења да униште блато духа нашег, и он узнесен горе прими небеско учење. А то може бити онда када ми покажемо у себи и душу добромислећу и живот прави, јер душа предана страстима не може постигнути ништа велико и благородно. [1]

"Када вам казах оно што је земаљско па не вјерујете, како ћете вјеровати ако вам кажем оно што је небеско? И нико се није попео на небо осим Онај Који сиђе с неба, Син Човјечији Који је на небу."

(3:12-13)

Све довде речено Спас назива земаљским, тојест све то још није она највећа и најтајанственија тајна коју Богочовек Исус Собом доноси и има да објави: поновно рођење "од воде и Духа" и све што је са тим у вези збива се на земљи и "земаљско" је.

Али, када се Богочовек буде телом узнео на небо, када тело човечије буде показао васкрслим, бесмртним, духовним, вечним, како ће онда веровати у то, у то - што је по свему и свачему толико невероватно, јер су тела људска смртна, сва смртна. То је оно "небеско" што Богочовек, има да открије овету својим Еванђељем. То је врхунац Богочовечанског домосгроја спасења света; то завршно откриће последње тајне.

"Небеско" је и све оно што је уследило за вазнесењем Богочовековим на небо: Силазак Светога Духа на Апостоле, на Цркву, и сва делатност њихова и њихових наследника у свету. То је све у истини "небеско", и веродостојно само за оне који су рођени "одозго" с неба. Уствари, све је у Цркви "небеско" и"земаљско" уколико се све у Цркви држи истинитим телом Богочовека Христа, и уколико се у њој спасава и тело, вештаство, материја. У истини: "Нико се не попе на небо од људи", осим Богочовека "који сиђе с неба" (ст. 13), и као Бог узнесе тело у божанску беомртност и вечност.

Тек у лицу вазнесеног Богочовека човек је стварно први пут узшиао на. небо, и остао на небу. И тек тада тиме показао да је "и тело за Господа" (1 Кор. 6,13), за његову бесмртност и вечност, и да је човек заиста небеско биће, а само привремено земаљско. Тиме је откривена целокупна тајна човекова бића.

"И као што Мојсеј подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син Човјечији.

Да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вјечни."

(3:14-15)

Змија - уводитељ греха и смрти у човечански свет; она - нешто најодвратније за људско сазнање и осећање. Но сила Божја и човекољубље Божје и сам лик змије претвара у средство спасења; тако било у пустињи: ко с вером погледао у змију бакарну, спасавао се смрти.

Значи: вера нешто заиста надљудско: спасава оним чиме човек убијен, и усмрћеи и умртаљен. Тако и Господ Христос: спасава оним чиме су људи хтели да га убију и за навек осрамоте: Крстом. Зато Спас о томе овоме подизању на крст говори као о нечем што "треба" да буде. Ради чега? "Да ниједан који верује у њега не погине, него да има живот вечни" (ст. 15). Вера у крст, - то је подвиг за људско сазнање и осећање, зато спасава и даје живот вечни. И то стога што ће се крст, то оруђе срама и злочинства, због распећа на њему Богочовека Христа, претворити у оруђе вечне славе и вечнога живота.

"Сваки који верује" у Распетог Богочовека, као у Победитеља смрти васкрсењем, "има вечни живот". Људско биће гине (ван вере и крста, ван Богочовека, јер је ван Њега - царство греха и смрти, а грех убија људско биће, умртвљује га за оно што је вечно, што је Божје, и тако још на земљи врлинама еваиђелским стиче и има живот вечни.

Откуда та сила Крсту? Од све љубави Божје у њему: јер у крсиој смрти Боточовековој врхуни божанска љубав према роду људском: смрћу спасти од смрти, сав ући у њу, у њене страхоте, у агонију, у ропац њен, са човеком и ради човека, и сиих људи, осетити и доживети до краја све њене страхоте, и из свега тога изаћи васкрсењем као победитељ, и са Собом изнети род људски, - ето, то је заиста љубав, заиста свељубав Божја лрема роду људском уопшге, и према сваком људском бићу посебно.

А и све што је у Богочовековом животу претходило крсту - спасоносно је, јер је од Спаситеља, а све што је од Спаситеља - спасава. Свељубав од Бога, вера од човека, - ето пгга спасава и даје живот вечни човеку. Или: човекољубље Божје и богољубље човеково, - ето шта спасава чоовека од сваке смрти и сваког греха и даје му живот вечни.

НАПОМЕНА:

1. Беседа на Еванђеље Јованово 24, 2-3. стр. 146. и беседа 25, 3; стр. 147.