Pentakostarion

Преподобни ЈУСТИН Ћелијски (Поповић)

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

1. 18-28

"Бога нико није видио никад;

Јединородни Син који је у наручју Оца, Он Га објави."

(1:18)

Да је тако, да Исус Христос заиста доноси сва божанока савршенства, и оличава и показује васцелог Бога са свима Његовим својствима, силама, савршенствима, доказују даље речи боганадахнутот благовесника: "Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Очеву, Он га објави" . - Да, "Бога нико није видео никад", али ови могу да Га виде у Исусу: Он објављује Бога целокупним својим бићем, сваким својим поступком, осећањем, речју, мишљу, делом, и то објављујевасцелог у свој пуноћи Његовој.

"Ми сви примисмо благодат на благодат" : примисмо све Христове врлине једну за другом, љубав за правдом, истину за љубављу; шта више: примисмо, и примамо васцелог Бога кроз свето Причешће. И Њиме постојимо; и Њиме живимо. И све што је Христово доживљујемо као своје, наше, људско, богочовечанско. И кроза све то видимо Јединог Истинитог Бога и Господа - Богочовека Исуса Христа.

И још ова благовест над благовестима, радост над радостима: "Бога нико не виде никад: ако имамо љубав међу собом, Бог у нама стоји, и љубав је његова савршена у нама" (1 Јн. 4,12). Што важи за Христову божанску љубав, важи и за његову божанску Истину и Правду, и Доброту, и Мудрост, и Живот. Све је то оно "што чусмо, што видесмо очима својим, што расмотрисмо и руке наше опипаше" у оваплоћеном Богу Логосу - Богочовеку Господу Исусу (1.Јн.1,1), Једином Спаситељу човека и света.

Ово еванђелско учење о Богу Логосу потпуно је самостално и опитно, засновано на живом историском искуству. Ту нема ничег из оне апстрактне философске логосологије, од оних учења о Логосу: александриског, платоновоког, стојичког, неоплатоновског, филоновског.

Ови философски логоси су увек, више или мање, трансцендентна бића, или силе, или појмови, или идеје, али никада личност, најмање савршена божанска Личност, Бог Логос, а још мање и од најмањег: Бог Логос који се оваплотио, постао човек и делао као жива и стварна човечанска личност у извесном периоду људске историје.

Свети Златоуст благовести: Ако Бог Логос, та "истинита светлост обасјава свакога човека који долази на свет", откуда онда толики људи остају необасјани, непросветљени. Свакако отуда што сви нису познали веру Христову. А како Он "просветљује свакога човека"? - Сразмерно пријемљивости свакога. Ако неки, по својој вољи, затворивши очи ума свога, не желе да приме зраке те светлости, онда њихово помрачење произлази не од природе саме светлости већ од злоће тих људи који својевољно лишавају себе дара.

Благодат се излива на све; она није туђа ни Јеврејину, ни Јелину, ни Варвару, ии Скиту, ни слободњаку, ни мужу, ни жени, старцу ни младићу; она је свима подједнако блиска и све равноправно призива. Оне пак, који не желе да се користе тим даром, они правично сами себи дужни су приписати тако ослепљење. И они гину не од чега другог већ од своје сопствене порочности. [8]

Тајна живота, тајна светлости, тајна вере је у Богу Логосу. А кроз Бога Логоса у Светој Тројици. По благовести светог Кирила Александриског: Све је од Оца кроз Сина у Духу Светом... Бог Логос обитава међу тварима као међу својима. Разуме се, свет је свој Богу по творевини и превођењу ка Њему и кроз Њега. Тако, получивши најзад поново првобитну красоту своје природе и иреображени сходно оној божанственој природи побеђујмо зло које нас сналази.

Стога, дакле, узлазимо у надприродно достојанство кроз Христа, и будимо и ми синови Божији, не без икакве разлике с Њим. Подражавајмо Му по благодати. Он је истинити Син од Оца, истина изражена у речима: "Рекох: богови сте и синови Вишњега сви" (Псал. 81,6). Ми смо синови по усиновљењу и подражавању, а Он по природи и истински. Кроз веру у Христа ми постајемо заједничари Божје природе и називамо се богови по благодати. [9]

ПРВО СВЕДОЧАНСТВО СВЕТОГ КРСТИТЕЉА О МЕСИЈИ : ГОСПОДУ ИСУСУ

"И ово је свједочанство Јованово кад послаше Јудејци из Јерусалима свештенике и левите да га запитају: Ко си ти? И признаде и не порече; и признаде: Ја нисам Христос."

(1:19-20)

Сведочанство Светог Претече месијанског карактера. Као пророк Божји, као анђео Божји, као Претеча Христов, он Богом зна какав треба да је Месија=Христос. Иако "највећи између рођених од жена", тј. највећи човек, он изјављује питачима:"ја нисам Христос". То не може нико од људи ни бити. Богоучени Јован то јасно зна и осећа, јер Христос је Месија чије се месијаисшо састоји у томе да род људски ослободи греха, смрти и ђавола. Зар онда може човек бити Месија, па макар тај човек био "највећи измећу рођених од жена" - Свети Јован Крститељ?

Зашто Свети Претеча на питање свештеника: "ко си ти?" - одговара "ја нисам Христос". Зато што он зна да они желе да сазнаду да ли је он Месија. То је било доба нарочите духовне узбуђености, месијанске узнемирености, када се Месијагрозничаво очекивао од стране јвврејског народа. Шта више, Претеча са осећањем, и убеђењем, и одлучношћу исповедника изјављује да није Христос: "исповеди". И та реч два пута се понавља у истој реченици, да не би било двоумице код учених и лукавих питача јерусалимских.

"И упиташе га: Шта дакле? Јеси ли ти Илија? И рече: Нисам.

Јеси ли ти пророк? И одговори: Не."

(1:21)

И остала питања јерусалимских пигача су месијанског карактера. Зачуђени првим одговором Претечиним, они настављају: "ко си онда?"

По свему, као да веле; ти личиш на Месију: по животу, по учењу, по испосништву. Ако ти ниси Христос, ко онда може бити? "Јеси ли Илија?" питају они даље. Јер по светим пророштвима старозаветним Илија се има на известаи начин јавити као Претеча Месије. Крститељ одлучно одговара: "Нисам". И треће питање којима се затвара круг месијанских питања: "Јеси ли пророк?"

И опет одлучан одговор: "Нисам". Зар свети Претеча није пророк? - Јесте и већи од свих пророка, по речима Спаситеља, само он није онај пророк о коме је боговидац Мојсије пророковао као о Месији, Спаситељу. Богомислилац и провидац: до дна провиди у душе питача, и својим одгавара на оно главно питање које се скрива ита свих њихових обилазних питања, на питање: Јеси ли ти Христос?

"А они му рекоше: Ко си? Да одговор дамо онима који нас послаше: Шта кажеш о себи самом? Рече: Ја сам глас вапијућег у пустињи: Поравните пут Господњи, као што каза Исаија пророк."

(1:22-23)

Стога је њихово последње питање искрено и јасно: "Ко си? да можемо одговорити онима што су нас послали: шта кажеш о себи самом?" Нема сумње, целокупном појавом својом свети Претеча је поставзвао собом месијансже проблеме, и изазивао их, и распиривао их; он је сав у тим проблемима; зато је и Богом послан да их решава, и коначно реши указавши иа Месију - Богочовека Христа. У земаљском свету, који је пустиња греха и смрти, свети Претеча је свеснији од ових скупа и од свакога посебно, опустошености природе људске, васцелог рода људског, грехом и смрћу. Зато је он ваистину пустињак, изузетан по свему, и мисија његова заиста пустињачка и изузетна. Стога и одговара на последње питање речима: "Ја сам глас онога који виче у пустињи: Поравните пут Господњи; као што каза пророк Исаија" (ст. 23).

Од муке људске, свељудске; од греха људског, свељудског; од смртности људоке, свељудске, човек се сав, овим бићем својим претворио у глас, вапајни глас, који се разлеже бескрајном пустињом људског живота, људских душа, и сваке људске душе посебно. Зар није свако од њих и све оне скупа, пустиња, у којој све што је божанско и бесмртно, превија се, мучи, обамире, издише и умире од греха и смрти? Нема пута Господњег у пустињи живота људскгаг. Пут од душе до Бога сав је пороцима излокан, испроваљиван, упропашћен. Ко може по њему поћи и до Бога доћи? Ове што је људско, толико је опусшшеио грехом и смрћу, да беспомоћно умире у оромној пустињи својој.

Зато нема људима спасења од греха које би оии сами измислили и остварили. Спасење им може доћи од Онога који је Безгрешан и Бесмртан, и стога моћан и силан да сатре и грех и смрт.

Па ипак, ви људи можете да у томе нешто учините: освестите се, дођите к себи и сагледајте и своју и свеопшту грешност; будите колико толико свесни својих и свеопштих грехова људских, који су вас затворили у безизлазну тамницу смрти, и нека се то излије у покајничко расположење, и тим покајањем ви ћете поравнити пут Господњи, и Он ће њиме доћи у живот ваш, у душу вашу, ући у опустошени и опустињени свет ваш.

"А изасланици бијаху од фарисеја. И запиташе га и рекоше му: Зашто, дакле, крштаваш кад ти ниси Христос, ни Илија, и пророк? Одговори им Јован говорећи: Ја крштавам водом, а међу вама стоји кога ви не знате. То је Онај што долази за мном, који преда мном би,коме ја нисам достојан одријешити ремена на обући Његовој".

(1:24-28)

Зато свети Претеча и крштава "крштењем покајања". Он већ Духом Светим види Месију међу људима, готовог да спасава свет од греха, смрти и ђавола, зато и позива људе покајању, крштењу покајања, и тако их припрема за долазак Спаситељев и за Његов спаситељски рад. А то је баш оно што учени јерусалимски питачи не разумеју, те и даље питају отворено: "Зашто, дакле, крштаваш кад ти ниси Христос, ни Илија, ни Пророк?" (ст. 25). Јован им онда јасно одгавара и указује на природу свога крштења, и на природу и личност Месије: "Ја крштавам водом, а мећу вама стоји кога ви не знате. То је Онај што долази за мном, који беше преда мном; коме ја нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој" (ст. 25-26).

Људска природа је толико обесцењена и осрамоћена грехом и смрћу, да је бескрајно удаљеиа од Бога. Тога је жеравично свестан и "највећи између роћених од жена", зато сматра и свенародно објављује, и тиме се за сав људски род каје:"ја нисам достојан одрешити ремена на обући" Богочовековој Меоијиној.

Ако ико, Претеча је и за себе и за сав род људски поравнио пут Господњи, по коме Спаситељ може несметано ући у свет душа људсжих. Објашњавајући благовест: "Бога нико није видео никад" (Јн. 1,18) Св. Златоуст примећује: А шта ћемо рећи на речи громогласног пророка Исаије: "Видех Господа где седи на престолу висаку и преузвишену?" (Ис. 6,1). Шта ћемо рећи о сведочанству самога еванђелиста Јована о овим речима када је ввдео славу Господњу (Јн. 12,41). Шта ћемо рећи на речи пророка Језекиља? Гле, и он је видео Бога где седи на херувимима. Шта ћемо рећи на речи пророка Данила? И он вели: "И Стари данима седе" (Дан. 9,7). А шта на речи Мојсијеве: "Покажи ми пут твој, да Те поанам и да Те видим" (2 Мојс. 33,13). А Јаков је и назив добио од тога, то јест био је назван Израиљ, а Израиљ значи: Боговидац.

Тако дакле, видели су Бога и други. Због чега је, онда, Еванђелист Јован рекао: "Бога нико није видео никад?" (ст. 18). Да би показао, да је све то било дело снисходљивости а не виђење саме Суштине Божанства.

Јер да су они видели само биће, видели би га не на разне начине. Божанство је просто, безоблично, непроменљиво, неописиво, не седи, не стоји, не хода. Све је то својствено само телима.

Али како Бог постоји, то Он једини зна, и то је објавио сам Бог Отац преко пророка: "виђења умножих и у рукама пророчким уподобих се" (Ос. 12,10-11), то јест, ја сам се спустио, јавио се, али не оним што ја јесам. А пошто је Син Његов имао да се јави нама у стварном телу, то је Он испочетка припремао људе за созерцање бића Божјег, колико им је било могуће видети.

Али шта је Бог Сам по Себи, то нису видели не само пророци, него и анђели и арханђели; и ако би их ти питао о томе, ти у одговору не би чуо ништа о суштини него само певање: "Слава иа висинама Богу, и на звмљи мир, међу људима добра воља" (Лк. 2,14).

Ако би ти пожелео да што о томе сазнаш од херувима и серафима, овда би чуо Трисвету песму тајанствену и да су небо и земља пуни славе Његове (Ис. 6,2). Тако, дакле, самога Бога Оца види само Син и Дух Свети. [10]

НАПОМЕНА:
8. Тамо, беседа VIII, 1; стр. 65.9. Тамо, књига II, глава 9, 10.
10. Тамо, беседа XV, 1; стр. 97, 98