22. Људи Израиљци, чујте речи ове: Исуса
Назарећанша, човека од Бога потврђена међу вама силама и чудесима и знацима
које Бог учини преко Њега међу
вама, као што и сами знате, 23. Овога,
по одређеном савету и промислу Божијем преданог узесте и
рукама безаконика приковасте и убисте. 24. Њега
Бог васкрсе, раздрешивши муке смрти.
Ова реч није ласкање. Међутим, како их је он
(Петар) најпре силно прекорео, сада
снисходи и подсећа их на праоце, убеђујући их да се опомену вере. И опет почиње испочетка, да их не би
збунио, јер је намеравао да их подсети на Исуса. Раније, кад су
слушали пророка, нису могли да се збуне.
Гледај, како он ништа не говори о узвишеним истинама, него почиње с оне стране,
која говори о великом Исусовом смирењу. Назарећанина, каже, именујући Исуса по постојбини, која је изгледала сасвим
ништавно.
У оним случајевима, кад се Исус назива Божијом
силом и Божијом премудрошћу, ми та
именовања везујемо за Његово божанство. Међутим, у оним случајевима кад Га називају Човеком који
је умро за наше грехове, та именовања везујемо за Његово тело. И Он Сам је
некад гово-рио: Тражите да убијете Мене, човека који вам је говорио Истину (в.
Јн. 18; 4, 7, 37), а
некад Ја и Отац, једно смо (Јн. 10; 30). Одатле, на основу првих речи, поникла је самосатска јерес,[4]
тврдећи да је Исус обичан човек. Силама и чудесима и знацима. Ту мисао
изражавају и речи из Посланице Римљанима: О
Сину Божијем који је објављен по сили (в. Рим. 1; 4), тј. о Сину чија су дела и чуда доказала да је Он
уистину Син Очев, јер нема никакве разлике
између изрека: објављен по сили и потврђеног по силама и чудесима и
знацима које учини Бог преко Њега.
Уистину Бог дејствује кроз Сина, јер је кроз Њега и векове
сатворио. Изразом: међу вама
позива их за сведоке
онога о чему говори; међу вама, значи: не тајно, нити на мрачним местима (досл. по угловима). Након
тога, прекоревши их за безакоње,
настоји да са њих скине одговорност за Њега и каже: По одређеном савету и промислу
Божијем, показујући им да то они нису
учинили својом силом него зато што се Он Сам с тим са гласио и што је то било одређено са небеса.
Даље, да се не би показало да су
они невини јер, иако је то било одређено, убице су ипак били они, да се, дакле, не би тако показало, додаје: рукама
безаконика, односно, или кроз издајника
Јуду или кроз војнике који су разапели Исуса. Мада се зна да су они, који су Га приковали за крст починили
безакоње, Петар о томе на почетку говори
замагљено, да их не би довео до очајања. Њега Бог васкр-се.
О, како се усудио да
међу убицама каже да је Христос васкрсао?! Ако се пак говори да је Њега Отац
васкрсао, онда се то чини само због слабости слушалаца. Посредством кога дејствује Отац?
Посредством Своје си-ле, а сила Очева је
Христос. Он је, дакле, васкрсао Самога Себе, иако се каже да Га је васкрсао
Отац. Раздрешивши муке смрти. Показује да се и смрт страховито мучила
(као у порођајним боловима) и да је ужасно патила док Га је држала, јер оно што је за смрт
представљало опасност и недаћу Огари Завет назива боловима, сличним порођајним.
Породиља не задржава оно што
се у њој налази и не дејствује него страда и жури да се ослободи. Прекрасно је назвао васкрсење раздрешењем
мука смрти, јер се може рећи:
раскинувши бремениту утробу која страда од порођајних мука, Христос Спаситељ се појављује и излази из ње
као из неке утробе која рађа, тј. из
окова смрти и из ада. Он је зато и назван прворођеним из мртвих.
Јер не беше могуће да Га она држи. 25. Јер Давид Говори за Њега: Господа непрестано
Гледах пред собом, јер ми је с десне стране, да се не поколебам. 26. Зато
се развесели срце моје и обрадова се језик мој, па још и тело моје почиваће у нади. 27. Јер нећеш оставити душу моју у аду, нити ћеш
дати да Светац твој види труљење. 28. Показао си ми путеве живота, испунићеш ме весеља лицем Твојим.
Јер не беше могуће. Помазани борци били су неухватљиви за противнике, и помазани заклињачи били су
сачувани и заштићени од змијског уједа. Када
је Христос, тајанствено помазан Својим Духом, ступио у борбу са смрћу и потчинио се том убици, тада је
противник, који се појавио, био уништен. Јер
не беше могуће... Није било могуће стога, што се нашло да је Он Бог рођен од Бога и што је Њему била
страна свака промена или измена, и што
је Он тако устао да више не умре.
У наставку наводи Давидове речи, које превазилазе сваки људски разум,
јер је таква природа пророштва, и каже: Давид
Говори о Њему а не о себи, и опет почиње од смирења. Иако се то сада савршило, од давнина је било
предодређено. Бог сеса тим сагласио у почетку, и од почетка је предодређено. Господа
непрестано гледах пред собом. Назива Оца Господом Његовим (Исусовим), јер је Он (Исус) узео обличје слуге. Ако се овде
каже да је Отац са десне стране Сину док се на другим местима каже да је Син са
десне стране Оца, тиме се означава њихова једнакост. И тело моје почиваће у
нади. Будући да је Исус, прихвативши смрт,
свукао то тело које је прихватио према домостројитељском плану да би га поново васкрсао из смрти, сасвим
је праведно што се Његово тело у
очекивању васкрсења хранило надом. Изреку: Нећеш оставити душу моју у аду неки схватају као речи о Давиду, иако немају
могућности да докажу своју
мисао. И поред тога, они правилно и благочестиво говоре да је тело устало да би
било нетрулежно и духовно, јер је васкрсла плот после васкрсења тело духовно и нетрулежно.
Путеви живота, тј. они путеви којима су душе праведника прошле
заједно с Искупитељем, излазећи из преисподњих
места. У речима: Испунићеш ме весеља лицем Твојим, под лицем би требало подразумевати јављање
Господа у богодоличном лику и мотрење на нас
каквим нас је Он савршено надзирао.
29. Људи браћо, нека је допуштено са слободом
рећи за праоца Давида да и умре, и
укопан би, и гроб је његов међу нама до овога дана. 30. Будући, дакле, да је био пророк, и знајући
да му се Бог заклео да ће од плода бедара његових по телу подигнути Христа да седи на престолу његовом, 31. Предвидевши Говори за васкрсење Христово да
не би остављена душа Његова у аду, нити
тело Његово виде труљења.
Изложивши Давидово сведочење, додаје: Људи
браћо. Кад намерава да каже нешто велико, претходно искористи тај обрт,
надахњујући их и умирујући. Тамо,
где није постојало ништа што би могло да буде штетно, говори с великом умереношћу. Да је једноставно
рекао: Тако је казао Давид,
пре да би се показао
као строг и да би убрзо побудио њихов гнев него што би их учинио послушнима. Указивањем велике
почасти блаженом Давиду, постиже
да буде лако прихватљива мисао да је то проро-штво изговорено о Христу. У таквом духу устројено је
читаво ово његово слово. Рекавши да
је Давид и умро и да је укопан, није додао: "и устао је", него: Гроб је његов међу нама до
овога дана. У наставку не прелази непосредно на Христа, него поново прославља Давида и
прослављајући њега (Давида),
постиже циљ ове беседе. Наиме, он то и говори стога да би Јудејци, због части коју указује Давиду и
због његовог рода прихватили слово о васкрсењу
(Христовом). Да се то није догодило (тј. да они нису прихватили слово о васкрсењу), они би показали да
ниподаштавају пророштво као и да
ниподаштавају саме себе. Бог му се заклетвом заклео. Није рекао:
"обећао", него: "заклео се", указујући тиме на ненарушивост
обећања. Да седи на престолу његовом.
На многим местима у Светом Писму, реч "престо" се употребљава
уместо речи "царство". Тако
је овде, тако је и на следећем месту: Престо је Твој, Боже, у векове векова. По телу ће подигнути Христа. По телу. каже, јер Он по божанству од века и свагда седи заједно са Оцем.
Приписује све Оцу, да би лак-ше могли да прихвате
то, што се говори. Међутим, како Он седи на престолу Давидовом? Тако што је Он
цар Јудејаца а утолико пре оних, који су Га распели.
32. Овога Исуса васкрсе Бог, чему смо сви ми сведоци. 33. Деснииом, дакле, Божијом узнесе се, и примивши од Оца обећање Светога Духа, изли ово што ви сада видите и чујете. 34. Јер Давид не изиђе на небеса, него сам говори: Рече Господ Господу мојему: седи Мени с десне стране, 35. Док положим непријатеље Твоје за подножје
ногама Твојим. 36. Чврсто, дакле, нека зна сав дом Израиљев даје и Господом и Христом учинио Њега, овога Исуса, кога ви распесте.
Поново указује на Оца, иако је било довољно и
претходног указивања. Међутим, он је знао колико је за слушаоце корисно да
прихвате оно, што је особито
потребно. Изразом: узнесе се (Давид) указао је на Вазнесе-ње и на то да је Он (Исус) на небесима. На
почетку пак ни то није јасно. Погледај:
на почетку беседе, кад је и пророка Јоила навео као сведока, није говорио да је
Исус послао Духа Светога, него је говорио да је Њега послао Отац. Када је пак поменуо Христове знакове и шта
је било учињено против Христа, када је одважно
изрекао истину о Његовом васкрсењу, тада је најзад рекао и да је Он (Христос) излио Духа Светога и
да је, према томе, пророк о Њему
говорио: И биће у последње дане... Подразумева или оно обећање које је дао нама, апостолима, или оно,
које је Отац дао Њему (Исусу) пре крста и
страдања. Будући да је (Петар) требало да каже велику и узвишену истину, односно да је Христос излио
Духа Светога, он је засењује (замагљује) и каже да
је Отац Њему дао обећање јер, без обзира на то, шта неко говори, говорио је празно и узалудно ако своје
слово заврши без користи (за слушаоце).
Показује такође да крст Њега (Исуса) не само да није унизио, него да Му је дао
још више блиставости. Ако је тада, према гласу Јовановом: Тај ће вас крстити Духом Светим и огњем,
Отац дао Њему обећање, сада је,
после крста, то обећање и испунио. И сам каже: Рече Господ Господу мојему. О
вде Петар говори без страха, јер га је укрепило
оно што је претходно
рекао. Ако још Давид назива Њега (Исуса) Господом, онда Јудејци утолико пре не би требало да Га се
одрекну. Речима Давидовим: Док положим
непријатеље Твоје Петар им је усадио страх, као начин да их победи. Да не би нарушио њихово поверење,
он (Петар) све приписује Оцу. Након што је говорио о великим стварима, своју
беседу поново своди на дела Његовог
(Исусовог) смирења. Седи Мени с десне стране. У речима: Мени с десне стране, видимо
једнакост части Оца и Сина, јер су појмови
десно и лево незамисливи у односу на бестелесну суштину. А ко су ти непријатељи, апостол објашњава
говорећи: Када укине сваку
власт, укинуће се и последњи непријатељ: смрт (в. 1. Кор. 15; 24-26), јер Га је Бог учинио и Господом и Христом
(Помазаником) Његовим. Израз: учинио је употребљен
је уместо израза: поставио је, јер није реч ни о суштини ни о ипостасности. Још увек говори о
делима смирења. Требало би додати:
"Нека, дакле, разуме сав дом Израиљев да седи с десне стране", јер управо то проистиче из свега претходно
реченог. Међутим, он то не каже, него се
изражава далеко смиреније, говорећи: Јер је и Господом и Христом учинио Њега Бог, јер је такво значење
речи: учинио. Дакле, свугде би требало имати у виду корист слушалаца.
37. А када чуше, ражали им се у срцу и рекоше
Петру и осталим апостолима: Шта да
учинимо, људи браћо? 38. А
Петар им рече: Покај-те се, и да се крсти
сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење Грехова, и примићете дар Светога
Духа. 39. Јер
обећање је за вас и за децу вашу и за све даљне које ће дозвати Господ Бог наш.
40. И другим многим речима
сведочаше, и мољаше их говорећи: Спасите се од овог поквареног рода.
Видиш ли колико је добро од снисхођења (од
попустљивости, кроткости), и
колико је оно далеко способније да проникне у људска срца и да их омекша, него строгост? Иако их
блажени Петар на том месту опомиње на
њихову дрскост, он им то напомиње кратко, не додајући ништа што би за њих било увредљиво. Постидели
су се Петровог снисхођења тј.
тога што је с њима, који су на смрт предали Самог Господа и подигли руке на њих саме желећи да их погубе
(апостоле), он, Петар, говорио
брижно као отац и учитељ. Кад су се ражалили у срцу, кажу: "Нисмо се само уверили, него смо и себе
познали." Због тога и питају: "Шта да
учинимо", као да су у недоумици и да су узнемирени због своје дрскости. Оне, које су претходно називали
варалицама, сада називају својом браћом.
При том се не усуђују да тај назив употребе пред онима, које тако називају, него желе да кроз то изразе
своју љубав и своју силну наклоност према
апостолима. Због тога су их, како показује почетак Петрове беседе, и сами апостоли називали тим
именом. Иако је питање било упућено свим
апостолима, ипак поново одговара Петар, будући да су сами апостоли дали предност његовој беседи, и он
каже: Покајте се, и да се крсти
сваки од вас у име Исуса Христа.
Те речи не противурече ономе, што је претходно речено: Крстите их у име
Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28; 19), јер Црква о Светој Тројици мисли
као о нераздељивој. Услед јединства три ипостаси по суштини, онај који се крсти у Христа крсти се у Свету Тројицу,
будући да су Отац, Син и Свети Дух
нераздељиви по суштини. Да Отац није Бог, да Дух Свети није Бог (дословно: да име Оца није Бог, да име
Духа Светога није Бог), онда би требало да
каже: у име Бога Исуса Христа или само: у име Сина. Међутим, Петар каже: у име Исуса Христа, знајући да је
име Исусово Бог исто као и Отац и Свети Дух. Примићете дар Светога Духа. Запази
да је рекао да су дар Христов и
дар Светога Духа један исти дар, као што је једно исто и њихово достојанство. Беседећи пре
тога, он је тај дар назвао обећањем. У наставку каже: И за децу вашу, јер
је дар скупоценији, када прелази
и на наследнике. И за све даљне. Ако је тај дар за даљне, онда је
утолико пре за вас који сте блиски. Обрати пажњу на то када им је (Јудејцима) указао на призивање
незнабожаца, рекавши: И даљним. Када?
Кад је видео да су се ражалили и познали себе. Кад душа осуђује саму себе, она
није у стању да завиди.
[4] Оснивач ове јереси био је
антиохијски епископ Павле из Самосате (изабран око 260. г). У основним цртама,
тврдио је да Логос (Реч) није личност него својство Бога, и да је деловао у
Мојсеју, пророцима и у Исусу, сину Давидовом. Јединсгво Исусово са Богом састоји се,
како он тврди, само у томе што Исус има једну вољу са Богом. Логос (Реч) је у Исусу
обитавао као у храму, и није Исуса учинио Богом. Исус је приликом крштења помазан
Духом Светим и постигао је морално савршенство, због чега је од Бога добио награду да
твори чуда. Ова јерес је осуђена одлукама црквених сабора.
No comments:
Post a Comment