Pentakostarion

Преподобни ЈУСТИН Ћелијски (Поповић)
ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

Глава пета 24-30

Побусани понедељак

Osim na zadušnice, pravoslavni se svojih pokojnih posebno molitveno sete na Pobusani ponedeljak Radost Hristovog vaskrsenja se podeli sa onima koji su nas napustili.

Tokom Velike i protekle Svetle nedelje nije bilo pomena ili parastosa. Danas je prvi dan kada se ponovo mogu pominjati mrtvi. Odlazi se na groblja da se grob „pobusa“. Za ovu priliku se posebno boje jaja za pokoj duša umrlih, ona se podele poznatima i nepoznatima. Jaja se na grob stavljaju uz reči „Hristos voskrese“!. Ponegde biva i litija za umrle, ili prelivanje grobova, kao na zadušnice.

Običaj obeležavanja Pobusanog ponedeljka verovatno je kod Srba preuzet od Rusa, kod kojih se on zove Radonjica. Vuk Karadžić   za današnji dan pominje naziv ružičalo, koji se ponegde još uvek koristi

"Заиста, заиста вам кажем: ко Моју ријеч слуша и вјерује Ономе који Ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот."

(5:24)

Вера у Месију? - То је стицање вечнога живота. "Ко верује... има живот вечни" (ст.24), има још сада на земљи. Јер има Бога Оца и Бога Сина; а у њима је живот вњчни. Вером отвара човек све своје биће к Богу, призива га себи: и Он улази, усељује се у њега "вером" (Еф. 3,17); гради у њему обитавалиште Своје, и усељује се у њега Света Тројица (Јн. 14,23). А где је Света Тројица ту нема места омрти већ свуда и у свему живот вечни. Ко слуша еванђеље Богочовеково, и прима га у душу, и живи његовим божанским силама, он на тај начин потискује из себе све грешно и смртно, прелази свим бићем из смрти у бесмртност, из смрти у живот, и "има живот вечни" (ст. 24), то јест живот иза кога и у коме нема смрти. А вера у Еванђеље Богочовекојво, вера је у Самог Бога Оца Који је и послао Сина са тим Еванђељем у наш земаљски свет. То казује благовест Спасова: "Заиста, заиста вам кажем: ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот" (ст. 24). - "И не долази на суд", јер је сам покајањем својим осудио грехе своје, па и саму смрт своју осудио на смрт покајањем и еванђелским врлинама, које су по себи свете божанске бесмртне силе и убијају све смрти и све њихове претече и доводитеље: грехе.

Постоје две смрти: смрт душе и смрт тела, зато постоје и два васкрсења: Васкрсење душе и васкрсење тела. Васкрсење душе бива вером, и осталим врлинама које су од ње; васкрсење тела - неиосредним дејством силе Божје.

"Заиста, заиста вам кажем, да долази час, и већ је настао,

када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживјеће."

(5:25)

Васкрсење душе предвесник је и огласитељ васкрсења тела. И његов доказ. Васкрсење душа збиовало се на земљи већ око Богочовека Господа Христа: васкрсли су душом Његови ученици, па Никодим, па Натаиаило, иа Самарјанка, па ови они који су поверовали у Њега као у Сина Божјег и Бога. "Заиста, заиста вам кажем: иде час и већ је настао кад ће мртви чути глас Сина Божјега, и чувши оживети" (ст. 25). - "И већ је настао": јер мртви душом већ васкрсавају, а ено и мртви телом: Лазар, син Наинске удовице, Јаирова кћи.

"Кад ће мртви чути глас Сина Божјега", мртви душом на првом месту, они чују глас Његов кад се разбуде на покајање и принуде себе на еванђелске подвиге; они и живе вечним животом; то казују речи: "и чувши - оживеће". Чим човек "чује глас Сина Божјега"; а он га чује чим почне да извршује заповести Његове; и тако одмах из греха, из смрти устаје, и новом се животу предаје.

"Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину да има живот у себи"

(5:26)

Да се не би Исусу рекло: па ти си човек, како нам можеш дати живот вечни, Он и указује на Своју једнакост са Богом Оцем и у животу. Бог Отац је једно биће које "има живот у себи"; као Бог Логос то исто има и Син, само је то добио од Оца даима и као човек, те да као човек даје људима тај исти живот. Сва друга бића: и анђели и људи, и све што живи и дише, добија живот од њих: од Бога Оца преко Бога Логоса (Јн. 1,4). Зато Спас и објављује благовестну истину: "Као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину да има живот у себи" (ст. 26). И ко је у Њему, у Исусу, у Њему је и вечни живот са свима својим бесмртним силама које спаљују сваку смрт и све што је смртно. Зато што је Богочовек донео људима живот вечни, и све што он укључује, Богочовек и зна да сваки човек може стећи тај живот, и тиме избећи суд и осуду за грех и смрт. И стварно, ко "има живот вечни" тај "и не долази на суд" (ст. 24), јер је сатро и уништио у себи оно због чега се иде пред Богочавека на суд, а то је: грех, смрт и ђаво.

"И даде Му власт и да суди, јер је Син Човјечији."

(5:27)

Зато што је као човек дао људима све што им је потребно за победу над грехом, смрћу и ћаволом; зато што је Он као човек, у име свих људи, за све људе и место свих људи победио и грех и смрт и ђавола, и дао људима пример и силе како се та победа постиже, Он је и добио од Оца "власт да и суд врши" (ст. 27). Добио је суд над светом и људима, јер је као човек, као нови Адам, живео у свету греха, а није згрешио. То што се није ни с једним човеком десило. О томе сведочи безгрешна благовест еванђелска: "И даде му власт да и суд врши, јер је Син Човечији" (ст. 27). А Син Човечији је тиме Човечији што је све човечије, све људско проживео од врха до дна, па ипак није згрешио. То сведочи: грех, и са њим смрт, није нешто неопходно, ни природно, ни логично у човеку и његовом животу, већ ствар слободне воље човекове, јер је човек својом добровољом увео грех у овај свет, а са њим и за њим - смрт. За све човечанске светове свеистинита је благовест Светог философа Максима Исповедиика: "Грех је злоупотреба слободне воље човекове".

"Не чудите се томе, јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда."

(5:28-29)

"Не чудите се овоме" (ст. 28), тојест томе што Син Човечији има живот вечни и васкрсава мртве, јер је то природно за њега пошто је Он Бог Логос; и томе што је Бог Отац "сав суд" дао Сину Човечијем, јер је и то природно пошто је Он - прави човек, али човек без греха те има природно право да суди грехе. "Не чудите се овоме, јер иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјега, и изићи ће који су чинили добро у васкрсење живота а који су чинили зло у васкрсење суда (ст. 28-29). "Сви који су у гробовима чуће глас Сина Божјега": сви без изузетка. И по дејству Сина Божјега сви који су у гробовима чуће глас Његов и васкрснуће. Васкрсење је обавезно за све: јер је и у Адаму и у Христу човек створен за бесмртност и живот вечни. У Адаму је то изгубио грехом и смрћу; у Христу се то повраћа човвку као човеку, као Адаму, и то Спасовом безгрешношћу и васкрсењем. И то зато што је Бог Логос = Христос у исто време Син Човечији, и све Његово прелази на људску природу.

Васкрсење, иако је природно и абавезно за свако људско биће, оно је двоструко: једни ће васкрснути за васкрсење живота, а друпи за васкрсење суда. И то: који су чинили добро - за васкрсење живота, а који су чинили зло - за васкрсење суда. Добро је у суштини вечно, и зато уводи у живот вечни, јер је пореклом и свим бићем својим од Бога; зло је по природи, и по пореклу, и по васцелом бићу свом од ђавола, и природно - одводи њему, али кроза суд Сина Божјег. Јер на суду биће потуно јасно и онима "који су чинили зло" зашто одлазе у пакао и огањ вечни. Зло само себи суди, јер само себе води своме творцу и оцу; и сви они који су се изједначили с њим: "који су чинили зло", иду са њим и за њим. Кроз васкрсење улазе у живот вечни идобри и зли: само добри улазе у живот Вечнога Добра - Бога, а зли - у живот вечнога зла - ђавола. Ту је сва разлика, разлика између добра и зла између Бога и ђавола. Нема ничег заједничког међу њима, ни икакве компромисне симбиозе, саживота.

"Ја не могу чинити ништа сам од себе; Како ћујем онако судим, и суд је Мој праведан јер не тражим вољу Своју, но вољу Оца који Ме је послао. Ако Ја свједочим сам за себе, свједочанство Моје није истинито. Други је који свједочи за Мене; и знам да је истинито свједочанство којим свједочи за Мене."

(5:30-32)

Суд Сина Човечијег, да ли је праведан? Несумњиво, јер иако је по људској природи Син Човечији, Он је по Личности Својој Божанској, Син Божји, Друго Лице Свете Тројице, и све што чини и као човек, чини као Богом Оцем, чини својим безгрешним и свеправедним Божанством. Он је толико једно и по бићу и по вољи са Богом Оцем да не може ништа чинити сам од себе, ни судити; у свему и све Он чини са Оцем и кроз Оца, па и у суду над људима "који су чинили зло": "Ја не могу ништа чинити сам од себе како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао" (ст. 30-31). - Не мислите: Исус је човек те и суд његов подлеже слабостима и неправдама људским. Иако сам човек, Ја сам увек по Божанству: свеправедан Син Божји и Бог. Најзад, и кад одбаците мој суд, Моје сведочанство о Мени зато што сам човек, ево Бога Оца који сведочи за Мене; а шта ћете са Њим и са Његовим сведочанством? Не можете га одбацити као човечаиско, као човечански погрешиво и неправедно, јер је у свему и по свему божанско, и божански свеправедно и безгрешно. Ако хоћете да будете еванђелски правични и искрени, ви ћете у Његовом сведочанству видети сву истину о Мени.

Ено те истине у Претечином сведочанству. Ко њему откри да сам Ја Син Божји ако не Отац Бог, који га и посла да крсти крштењем покајања? А и ви, чиме ћете објаснити дело Моје, чудеса Моја која надмашују све шго је људско, све силе људске? Сведочанство Бога Оца је сво исковано од истине Његове и стварности Моје. Али све што људи могу сведочити о мени мало је, премало. Па чак и Јован Крститељ, као човек, шта би и са којом силим могао сведочити за мене, за истину Моју?

"Ви сте послали к Јовану, и он је свједочио за истину.

А Ја не примам свједочанство од човјека, него ово говорим да се ви спасете."

(5:33-34)

"Ја не примам сведочанство од човека" (ст. 34). Сведочанство човека о Богочовеку? Није ли свако раслабљено грехом, или бар свеопштом људском греховношћу? Човек, остајући сав у себи, затворен у своју људску природу, у своју човечјост, људскост, није ли слепи сведок о Богу? Зар човек није одавно, испочетка, узео грех, и наочаре греха за воју визију Бога и за своје сведочанство о Богу? Све што је човечије опосредовано је грехом, зато "ја не примам сведочанство од човека" (ст. 33), већ од Бога и оних људи које Бог очисти и освети те кроз њих и из њих Он Сам говори.

"Он бјеше свјетиљка која гораше и свијетљаше; а ви хтједосте мало времена да се радујете светлости његовој. Али Ја имам свједочанство веће од Јованова; јер дјела која Ми даде Отац да их свршим, ова дјела која Ја чиним свједоче за Мене да Ме је Отац послао."

(5:35-36)

У тој светлости Божјој "говораше и светљаше" Јован, и осветљаваше Мене и пут Мој и дело Моје: "али ви се хтедосте мало времена радовати његовом светљењу" (ст. 35). Но његово сведочанство је пролазно; само је једно сведочанство о мени непролазно и необесциво: сведочанство Бога Оца. Ево њега у свима делима Мојим, у свима речима, у свима осећањима, у васцелом бићу Мом Богочовечанском. Ви сте људи, волите земаљоку стварност: дела. Ето дела Мојих, разгледајте их. Зар у овима не видите Њега - Бога Оца? Зар она не "сведоче за мене да ме Отац посла?" (ст. 36).

"И Отац ко Ме посла, Он је и посвједочио за Мене. Нити сте глас Његов икада чули ни лице Његово видјели. И ријеч Његову немате да обитава у вама; зато што ви не вјерујете Ономе кога Он посла."

(5:37-38)

А када бисте истински били Божји, истински били Израиљци, ви бисте и осетили и видели да "Отац који Ме посла Сам сведочи за Мене" (ст. 37). Али ви "ни гласа Његова кад чусте ни лица Његова видесте" (ст. 37). Све што је Његово, ви сте одбацили, па ето одбацујете и Мене који сам сав Његов. Када би ма која реч Његова била у вама, ви бисте помоћу ње осетили Мене и видели да Ме Он посла. Али Његове речи, говорене у Закону и Пророцима, за вас нису живе те ви не осећате Бога живог и истинитог ни у Њему ни у Мени. Када би те речи "стајале у вама", живеле у вама, светлеле и гореле, ви бисте веровали Ономе кога Он посла. Јер све оне сведоче о Њему и воде Њему. Ви сте књижевници, хвалите се Божјим Писмом, Светим Писмом.

"Истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни; а баш она свједоче о Мени.

И нећете да дођете к Мени да имате живот."

(5:39-40)

"Истражујте јер мислите да у њима гшате живот вечни; а баш она сведоче за мене" (ст. 39). "Живот вечни" је нешто што је и шире и бескрајније од ових писаних речи; он је по свему и свачему - Бог; и ако озбиљно испитате Овето Пиомо, ви ћете видети да је вечни живот о коме оно говнри - Сам Бог Логос; Син Божји, оваплоћени: Христос Спаситељ. Речи Светога Писма су знаци и кажипрсти који указују на Живот Вечни: Бога. А оне су по себи "дух и живот" (Јн. 6,63). Ако живите по њима ви ћете бити одведени Ономе, Ко их је изрекао и преко Светмх људи Духом Својим Светим записао... и у Светим Књигама оставио као сведочанство о Себи. Али ви уиорно остајете при своме мртвилу, при својим мртвим обичајима; нећете да оживите себе духом и животом речи Божијих, јер би вас то одвело Богу живом и истинитом: Мени - Месији. Ви сте се скаменили у своме лицемерју и човекопоклонству, заљубили у своје самољубље, зазидали себе смрћу са свих страна: "и нећете да дођете к мени да имате живот" (ст. 40).

Коме је стало до живота може га са сигурношћу наћи једино у Боточовеку Господу Христу, јер у Њему нема трага ни од смрти духовне ни од смрти телесне. А који се окрећу од Њега и траже "живот" и "живо" изван Њега, они у смрти траже живот,и не налазе, јер смрт је тиме смрт што убија живот и све живо. А људи то чине зато што свесно неће Христа. Отуда и Спасова благовест: "И нећете да дођете к Мени да имате живот" (ст. 40). - Људи то чине као да се у њима воља за живот претворила у вољу за смрт. Оно уствари тако и јесте: јер волети грех и хтети грех, то је волети и хтети амрт, пошто ,грех учињен рађа смрт" (Јак. 1,15).

"Него вас познајем да љубави Божије немате у себи"

(5:42)

Зашто људи не желе и неће да иду Господу Христу? Зато што немају љубави Божје у себи. Љубав Божја хрли и отима се ка свему Божјем. Богољубље је супротна сила грехољубљу. Оно увек воли добро, и иде к њему; а идући к њему оно иде само извору добра: Богу, Христу. Љубав је увек богочежњива, богоцентрична; кроз све што је њено она водн Богу. Ниједна сила није тако богочежњива као љубав; ниједна тако стваралачка, сјединилачка, животворна, боготворна, исцељујућа, обожујућа. Насупрот њој, грех је разједињујућа, злотворна, смртотворна, ђавотворна, ођавољујућа сила. А човек између њих, увек слободан да буде са једном или са другим. Нико није дошао у овај свет са толико божанске љубави као Господ Христос.

"Ја сам дошао у Име Оца Својега и не примате Ме;

ако други дође у име своје, њега ћете примити."

(5:43)

Он је просто дошао у Име Ње, "у име Оца"", а људи Га непримају, јер су грехољубиви и ђавопоклоници. Да, ђавопоклоници, јер сваки грех и јесте клањање ђаволу, метанисање ђаволу, обожавање ђавола. Христос = Месија сав долази у име Бога Оца, јер је Сам Бог; а људи Га не признају због грехољубља свог. С правом вели Спаситељ: "Ако други дође у име своје, њега ћете примити" (ст. 43).

И много их је дошло и долази их "у име своје", и несретни људи трче за њима. Колико је самозваиих вођа и спасилаца човечанства, и увек се нађе лакомислених људи који иду за њима. Зашто? Зато што они обично обећавају лако спасење, лако избављење људи, рода људског. И то избављање од малих иевоља и зала свакодневног живота. А онај који долази да спасе људе од главних мука и зала: греха, смрти и ђавола, - тражи од њих напор, покајање, самоосуду, умртвљење самољубља и сластољубља. Томе се људи, по грехољубивом атавизму и навикнутости не одазивају, и ретко следују; јер се за тим може ићи само ако се човек одрекне себе, свог греховног самољубља, и узме крст, и распне на њему своје грехољубиве сласти и страсти.

"Како ви можете вјеровати када примате славу један од другога,

а славу која је од јединога Бога не тражите? Славу од људи не примам."

(5:44, 41)

Испитајте и проверите: све што је добро у човеку, води порекло од самога Бога: све што је велико, бесмртно и вечновредностно. За све то припада слава Богу; а човеку, уколико прославља Бога оним што је добро, свето, бесмртно, вечио. Шта је то пгго треба хвалити и славити у човеку, а да га није добио од Бога? Разуман човек то увиђа и осећа, зато сву славу за сва славна дела људска приписује Богу. Само људи ситних ћуди, спарушеиих осећања, кратких мисли, приписују људима славу због њихових дела. Њу и упорно траже. А у роду људском славно је, у ствари, само оно што је божанско, бесмртно, и вечно. Све друго јесте или убрзо постаје срамно.

Човек славан само Богом, само Богочовеком. Јер му само Он даје и бесмртност, и вечност, и истину, и љубав, и правду, и мудрост - оно што га чини славним пред Богом. А то: што га чини вечито славним. Зато Богочовек, у Име Своје и свих Својих правих следбеника одлучно изјављује: "Ја не примам славе од људи" (ст. 41). А тражи ли човек славу од људи то црв од црва тражи црвоточину - шта ће му онда Господ Христос? Шта ће му вера у Њега? Та он не може ни да верује у Господа Христа. Самољубље и јвсте главна сметња за веровање у Богочовека, самољубље човекоугодничко. Угађа ли човек људима, живи ли за људску славу, већ је онеспособио себе за веру у Бога и Божје: Божју Истину и Правду и Живот. Зато Спас с правом пита такве: "Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите?" (ст. 44).

"Не мислите да ћу вас Ја тужити Оцу; има који вас оптужује, Мојсеј, у кога се ви уздате. Јер да вјеровасте Мојсеју, веровали бисте и Мени; јер он писа о Мени. А кад његовим Писмима не вјерујете, како ћете вјеровати Мојим речима?"

(5:45-47)

Славни боговидац Мојсије сву је славу своју и народа свога и свих људи видео у Богу и Његовом Месији. Свака његовареч је читав пожар ревности за Бога и оно што је Божије. Ако истражујете истину његових речи, шта је она ако не Бог и Његов Месија? Мојсије није друго ни радио него "писао за Мене" (ст. 46). Када бисте правилно схватили Мојсија[1], ви бисте преко њега поверовали у Месију о коме он писа.

Упоредите Моје речи и Мојсијеве, ви ћете пронаћи да кроз њих путује једна иста Истина Божја, једна иста Правда, иста Љубаав, иста Мудрост, иста Доброта. И све оне воде и цриводе Богу а иза Њега и кроз Њега - Мени. Мислите да вас Ја корим и тужим самовољно и безразложно, не ослањајући се на Мојсија и његов Закон? Та погледајте у његове речи; о, како вас оне туже и оптужују што Мене, Месију не примате!

---

НАПОМЕНА:

1. Довде је стигла рука Аве Јустин, у подне: на Св.Апостола Аристовула (четвртак 29/16. марта 1979.), јер поподне је већ осетио тегове око срца и после 10 дана преминуо - на Благовести када је и рођен. Одавде надаље преписујемо сами из његове бележнице из 1945. године - прим. Уредн.