Pentakostarion

Преподобни ЈУСТИН Ћелијски (Поповић)

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

4. понедељак после Пасхе

Глава шеста 56-69

"Јер тијело Моје истинско је јело, а крв је Моја истинско пиће.

Који једе Моје тијело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему."

(6:55-56)

Зато је Спас у Божанском праву: "Јер је тело моје право јело и крв моја право пиће. Уствари свака друга храна је псевдохрана, и пиће псеудопиће, варљиви сурогати. Људи се хране њима, а хране се сенкама. Тело и крв Христова сједињују човека са Самим Богочовеком толико и тако присно и потпуно: да Богочовек живи у човеку, и човек у Богочовеку. Личност човекова се не само не губи, него добија у Христу своју савршену пуноћу и самосталност, своју бесмртност и вечност, само све то прожето, освећено, обожено богочовечанским силама Христовим. Стога Спас и вели: "Који једе моје тело и пије моју крв, обитава у мени и ја у њему". Увек се очувава начело богочовечанског саживота и сарадње: симбиозе и синергизма.

"Као што Мене посла живи Отац, и као што Ја живим због Оца, и онај који једе Мене и он ће живјети због Мене."

(6:57)

Сав је живот од Бога и ради Бога. А сва је смрт од ђавола и ради ђавола. То свим бићем осећа Христов човек. Јер он осећа свом душом својом да све што је живо у њему, вечно живо - живо је Христом и због Христа; а све што је мртво - мртво је грехом, помоћу кога ђаво и изазива смрт у њему. Ова природа, сва сила, сва логика живота је од Бога; тако и све пројаве и варијанте живота. Али исто тако: сва природа, сва сила, ова логака смрти је од ђавола; тако и све пројаве и варијанте смрти.Живот је у суштини теономан и теоцентричан; а смрт је сва - ћавономна и ђавоцентрична. Богочовек живи "Оца ради", јер потпуно испуњује вољу Оца; тако и човек живи Христа ради, ако испуњује вољу Његову. Један је циљ живота и извор: Бог; једно је средство и сила живота: Свето причешће, живо тело и жива крв вечног живога Богочовека. Уствари, сав се животкреће између Бога и Богочовека; Он, у њима стоји, у њима и постоји; ван њих је смрт.

"Ово је хљеб који сиђе с неба: не као што оци ваши једоше ману, и помријеше;

који једе хљеб овај живјеће вавијек"

(6:58)

Најзад је Спас открио сву тајну људског живота; она је у овоме: храна човекова је не само тело, и не само крв Христова, него Он сав као Богочовечанска Личност, јер Господ Христос вели: "Који једе Мене, и он ће живети Мене ради". Ово је еванђелски, богочовечански реализам. Од њега вема реалнијег ни емпиричнијег реализма. Богочавек је "хлеб који сиђе с неба": јер све што је Собом донео, храна је, вечна храна за боголико биће људско: "Који једе хлеб овај живеће вавек". Значи: Богочовек је овде, на земљи, да би Га људи претворили у свој живот. А претварају Га ако се хране Њиме кроз свете тајне и свете врлине. На тај начин људи постају "уди тела Његова, од меса Његова, и од костију Његових" (Еф. 5,30).

"Ово рече у синагоги кад учаше у Капернауму. Тада многи од ученика Његових, чувпи то, рекоше: ово је тврда бесједа. Ко је може слушати?"

(6:59-60)

До сада Спас открива тајну Богооваплоћења: шта значи она конкретно за спасење света од греха, смрти и ћавола: Бог Логос се оваплотио, да би се људи хранили Њиме, Његовом крвљу и телом, претворили их у своју природу, и тако Њиме - Вечним - потисли, савладали, сатрли у себи грех, смрт и ђавола, и тако стекли живот вечни. Нема сумње, ово је иовије од свега најновијег на свој планети. Али у томе се и састоји стварност спасења. У тој стварности је и апологија Богочовека, и Богочовечанског тела Његовог - Цркве. У томе је и изузетна, и сила, и свемоћ хришћанства. Јер је, по Њему, циљ и смисао: да сваки члан Цркве, човек, оваплоти у себи Бога хранећи се и живећи Њиме.

Увек је, стога, истинита философија хришћанска, православна, светоотачка, чија је новина и (врх: Бог постаде човек, да би човек постао Бог. Стога и рефрен светоотачке философије хришћанства: "хришћани су богови по благодати". Разуме се, ово је тешко и за схватање и за веровање, ако се човек свим бићем не погрузи у ову тајну. Пример су први - сами слушаоци овоог Спасовог учења, његови ученици: "Ово је тврда беседа - Ко је може слушати?"

"А Исус, знајући у себи да ученици Његови ропћу због тога, рече им: Зар вас ово саблажњава? А шта ако видите Син Човјечијега да одлази горе гдје је прије био?"

(6:61-62)

А Спас на то? Не отступа од онога што је рекао, нигги ублажује, нити мења. Нацротив, Он продужава своје Еванђеље боговаплоћења, а то је спасења. И излази пред ученике са завршном тајвом оваплоћеног Бога Лотоса: оне у вазнесењу човечјег тела на небо и у вечни живот тела човечјег с десне стране Бога Оца. Ово је, нема сумње, још несхватљивије од силаска Бога Логоса у тело. Али сачињава једну живу целину са тим. Но, као пгго је очигледна сгварност: Син Човечји = Бог у телу, тако је круна те стварности: вазнесење Сииа Човечјег, тј. оваплоћеног Бога Логоса, на небо. Ту нема никакве"саблазни" за ум људски, ако хоће да дубоко размишља о основној дрироди и смислу бића људског и о основној тајни и циљу оваплаћења Бога Логоса. Али, то ум људски, и сав мислени апарат, може схватити, ако се одухови: ако пронађе прасуштину човековог духа: боголикост. Буде ли њу пронашао, и њоме размислио о главној тајни бића човекова, онда ће му јасно бити зашто се Бог Логос оваплотио, зашто је постао човек. А све док остане при чулности телесној, и све док буде човека и Бога мерио телесним мерилима, дотле му сва ова главна тајна остаје нејасна, "тврда", неусвојљива.

"Дух је оно што оживљава, тијело не користи ништа. Ријечи које вам Ја говорим дух су и живот су. Али има међу вама неких који не вјерују, јер знађаше Исус од почетка који су то што не вјерују, и ко ће Га издати."

(6:63-64)

То нам казују Спасове речи: "Дух је оно што оживљава, тело не помаже ништа: Речи које вам рекох, дух су и живот су". Дух је животворна сила, тј. логосна сила од које и у којој је сав живот свега што живи, па и самог бића човечјег: и душе, и ума, и срца, и воље његове. Ако се сав човек не улогоси и ологоси, остаје и слеп и глув за оно што сачињава изворну силу живота, а то је: Бог Логос, Богочовек. Но тај животворни дух садржи се баш у речима о Светом Причешћу човека Богочовеком, о храњењу и вечном живљењу човека Богочовеком, и све што је Спас о томе овом приликом рекао (ст. 26-58). Те су речи истовремеио "и дух и живот".

Чиме ће то човек осетити, сазнати? Вером у Богочовека, тј. поверењем у Њега, Који је очигледно, то дела Његова доказују, Син Божји, оваплоћени Бог Логос. Ко то не верује, не може да схвати ни Исуса ни учење Његово; све Његово за таквог човека остаје "тврда беседа". Стога је вера главно и једино средство Христопознања. Ту не помаже никакво рационализирање, дијелектизирање, софистикација, јер све то бежи од основне свечовечанске стварности: Богочовека, оваплоћеног Бога Логоса; а вера почиње тиме, шго ту чињеницу прво прима, а за њом и све што она собом доноси и претставља.

"И говораше: Зато сам вам рекао да нико не може доћи к Мени ако му не буде дано од Оца Мојега. Од тада многи од ученика Његових отидоше натраг, и више не иђаху с Њим."

(6:65-66)

У тој чињеници, која је по своме значају и свеобимности божанској и човечанској, просто једина Свечињеница у роду људском, све је од Бога ра-ди човека; ту је присутно васцело Тројично Божанство свим својим божанским силама, јер се ради о смислу и свесмислу света, и у њему - човека, рода људског. На то указују речи Спасове: "Зато вам рекох да ншсо не може доћи к мени, ако му не буде дано од Оца мога". А даје се свакоме који хоће: ето и Јуди. Али, све зависи од слободне воље људске. Ево доказа: "Од тада многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху за Њим". "Оти доше натраг" - докле? До у своје раније ванхристовство, ванбоштво; а то - незнабоштво.

"А Исус рече Дванаесторици: Да нећете и ви да одете? Тада Му одговори Симон Петар: Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога. И ми смо повјеровали и познали да си Ти Христос Син Бога живога."

(6:67-69)

Колико све зависи од слободне воље људске показује пример Дванаесторице: Исус их пита: "Да нећете и ви отићи?" ТадаПетар одговори: "Господе, коме ћемо ићи? Ти имиш речи вечнога живота. И ми веровасмо и познасмо - да си ти Христос, Син Бога живога". Откривена је сва тајиа христопознања: вера: "ми веровасмо и познасмо". Поверовасмо гледајући Тебе, твоја дела, и видесмо у њима нешто необично, божанско, надљудско; и идући за Тобом убедисмо се да си Ти Христос- = Месија=Спаситељ,Син Бога Живога. Ми смо људи, тражимо трајни, нетролазни, вечни смисао свога бића, свога живота; тражипио бесмртност и вечност, бесмртни и вечни живот. Гледајући твоја дела, ми смо увидели да је у Њима све божанско, бесмртно и вечно, и кроз њих смо Тебе познали и сазнали да си Ти - Бог, Син Бога Живога, заиста Месија и Спаситељ. И слушајући Твоје речи, осветљене онаквим божанским делима, ми смо осетили и увидели да "Ти имаш речи вечнога живота". У све то "веровасмо", и кроз све то"познасмо" Тебе, ко си и шта нам доносиш. Нико од људи не пружа ништа ни приближно слично. Коме ћемо онда другоме ићи?Кад човек тражи бесмртни смисао овоме бићу, он мора доћи Теби и остати занавек са Тобом.

Без Тебе, ми смо људи - робље смрти, и гробље очајне бесмислености, безумља, лудила. Са Тобом, и уз Тебе, ми смо бесмртна, вечна, боголика бића, којима ни грех, ни смрт, ни ђаво, не могу наудити ништа. Вера у Богочовека увек се заснива само на чињеницама, ш "делима", и то Христовим делима; а њихова је стварност стварнија од сваке земаљске сгварности, и чињеничност животнија од свега живог. Апостол Петар, љубитељ чињеница, изјављује: "Ми вам не показасмо силе и доласка Господа наишпа Исуса Христа по бајкама вешто измишљеним, него сами видесмо славу Његову" (2 Петр. 1,16). А највећи тајнозналац, Св. Јован Богослов, изјављује: "Сведочимо вам и јављамо вам оно што чусмо, што очима својим, што расмотрисмо и руке наше: Реч живота", - а то је: "живот вечни". (1 Јн. 1.2.1). Значи: Наша се вера заснива на реалном и личном искуству, које је до сада опробано и посведочено од безброј Христових светитеља. Та вера проклијава, разлистава се, расцветава се у право христоиознање. Њоме познајемо уистини ко је и шта је Хрисгос. У хришћанској гносеологији увек врховно, руководно начело: "веровасмо и познасмо". Никако не обратно: познасмо па веровасмо. Ту чулни разум не помаже ништа. Ту се светлост богопознања запаљује и распаљује само личним доживљајима јеванђелских благовести. А доживљавање бива вером, која сва у поверењу према Христу: да Он има живот вечни, и стога има и "речи вечнога живота".