Pentakostarion

Преподобни ЈУСТИН Ћелијски (Поповић)
ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

5. 30-6.2

"Ја не могу чинити ништа сам од себе; Како ћујем онако судим, и суд је Мој праведан јер не тражим вољу Своју, но вољу Оца који Ме је послао. Ако Ја свједочим сам за себе, свједочанство Моје није истинито. Други је који свједочи за Мене; и знам да је истинито свједочанство којим свједочи за Мене."

(5:30-32)

Суд Сина Човечијег, да ли је праведан? Несумњиво, јер иако је по људској природи Син Човечији, Он је по Личности Својој Божанској, Син Божји, Друго Лице Свете Тројице, и све што чини и као човек, чини као Богом Оцем, чини својим безгрешним и свеправедним Божанством. Он је толико једно и по бићу и по вољи са Богом Оцем да не може ништа чинити сам од себе, ни судити; у свему и све Он чини са Оцем и кроз Оца, па и у суду над људима "који су чинили зло": "Ја не могу ништа чинити сам од себе како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао" (ст. 30-31). - Не мислите: Исус је човек те и суд његов подлеже слабостима и неправдама људским. Иако сам човек, Ја сам увек по Божанству: свеправедан Син Божји и Бог. Најзад, и кад одбаците мој суд, Моје сведочанство о Мени зато што сам човек, ево Бога Оца који сведочи за Мене; а шта ћете са Њим и са Његовим сведочанством? Не можете га одбацити као човечаиско, као човечански погрешиво и неправедно, јер је у свему и по свему божанско, и божански свеправедно и безгрешно. Ако хоћете да будете еванђелски правични и искрени, ви ћете у Његовом сведочанству видети сву истину о Мени. 

Ено те истине у Претечином сведочанству. Ко њему откри да сам Ја Син Божји ако не Отац Бог, који га и посла да крсти крштењем покајања? А и ви, чиме ћете објаснити дело Моје, чудеса Моја која надмашују све шго је људско, све силе људске? Сведочанство Бога Оца је сво исковано од истине Његове и стварности Моје. Али све што људи могу сведочити о мени мало је, премало. Па чак и Јован Крститељ, као човек, шта би и са којом силим могао сведочити за мене, за истину Моју?

"Ви сте послали к Јовану, и он је свједочио за истину.

А Ја не примам свједочанство од човјека, него ово говорим да се ви спасете."

(5:33-34)

"Ја не примам сведочанство од човека" (ст. 34). Сведочанство човека о Богочовеку? Није ли свако раслабљено грехом, или бар свеопштом људском греховношћу? Човек, остајући сав у себи, затворен у своју људску природу, у своју човечјост, људскост, није ли слепи сведок о Богу? Зар човек није одавно, испочетка, узео грех, и наочаре греха за воју визију Бога и за своје сведочанство о Богу? Све што је човечије опосредовано је грехом, зато "ја не примам сведочанство од човека" (ст. 33), већ од Бога и оних људи које Бог очисти и освети те кроз њих и из њих Он Сам говори.

"Он бјеше свјетиљка која гораше и свијетљаше; а ви хтједосте мало времена да се радујете светлости његовој. Али Ја имам свједочанство веће од Јованова; јер дјела која Ми даде Отац да их свршим, ова дјела која Ја чиним свједоче за Мене да Ме је Отац послао."

(5:35-36)

У тој светлости Божјој "говораше и светљаше" Јован, и осветљаваше Мене и пут Мој и дело Моје: "али ви се хтедосте мало времена радовати његовом светљењу" (ст. 35). Но његово сведочанство је пролазно; само је једно сведочанство о мени непролазно и необесциво: сведочанство Бога Оца. Ево њега у свима делима Мојим, у свима речима, у свима осећањима, у васцелом бићу Мом Богочовечанском. Ви сте људи, волите земаљоку стварност: дела. Ето дела Мојих, разгледајте их. Зар у овима не видите Њега - Бога Оца? Зар она не "сведоче за мене да ме Отац посла?" (ст. 36).

"И Отац ко Ме посла, Он је и посвједочио за Мене. Нити сте глас Његов икада чули ни лице Његово видјели. И ријеч Његову немате да обитава у вама; зато што ви не вјерујете Ономе кога Он посла."

(5:37-38)

А када бисте истински били Божји, истински били Израиљци, ви бисте и осетили и видели да "Отац који Ме посла Сам сведочи за Мене" (ст. 37). Али ви "ни гласа Његова кад чусте ни лица Његова видесте" (ст. 37). Све што је Његово, ви сте одбацили, па ето одбацујете и Мене који сам сав Његов. Када би ма која речЊегова била у вама, ви бисте помоћу ње осетили Мене и видели да Ме Он посла. А

ли Његове речи, говорене у Закону и Пророцима, за вас нису живе те ви не осећате Бога живог и истинитог ни у Њему ни у Мени. Када би те речи"стајале у вама", живеле у вама, светлеле и гореле, ви бисте веровали Ономе кога Он посла. Јер све оне сведоче о Њему и воде Њему. Ви сте књижевници, хвалите се Божјим Писмом, Светим Писмом.

"Истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни; а баш она свједоче о Мени.

И нећете да дођете к Мени да имате живот."

(5:39-40)

"Истражујте јер мислите да у њима гшате живот вечни; а баш она сведоче за мене" (ст. 39). "Живот вечни" је нешто што је и шире и бескрајније од ових писаних речи; он је по свему и свачему - Бог; и ако озбиљно испитате Овето Пиомо, ви ћете видети да је вечни живот о коме оно говнри - Сам Бог Логос; Син Божји, оваплоћени: Христос Спаситељ. Речи Светога Писма су знаци и кажипрсти који указују на Живот Вечни: Бога. А оне су по себи "дух и живот" (Јн. 6,63). Ако живите по њима ви ћете бити одведени Ономе, Ко их је изрекао и преко Светмх људи Духом Својим Светим записао... и у Светим Књигама оставио као сведочанство о Себи. Али ви уиорно остајете при своме мртвилу, при својим мртвим обичајима; нећете да оживите себе духом и животом речи Божијих, јер би вас то одвело Богу живом и истинитом: Мени - Месији. Ви сте се скаменили у своме лицемерју и човекопоклонству, заљубили у своје самољубље, зазидали себе смрћу са свих страна: "и нећете да дођете к мени да имате живот" (ст. 40).

Коме је стало до живота може га са сигурношћу наћи једино у Боточовеку Господу Христу, јер у Њему нема трага ни од смрти духовне ни од смрти телесне. А који се окрећу од Њега и траже "живот" и "живо" изван Њега, они у смрти траже живот, и не налазе, јер смрт је тиме смрт што убија живот и све живо. А људи то чине зато што свесно неће Христа. Отуда и Спасова благовест: "И нећете да дођете к Мени да имате живот" (ст. 40). - Људи то чине као да се у њима воља заживот претворила у вољу за смрт. Оно уствари тако и јесте: јер волети грех и хтети грех, то је волети и хтети амрт, пошто ,грех учињен рађа смрт" (Јак. 1,15).

"Него вас познајем да љубави Божије немате у себи"

(5:42)

Зашто људи не желе и неће да иду Господу Христу? Зато што немају љубави Божје у себи. Љубав Божја хрли и отима се ка свему Божјем. Богољубље је супротна сила грехољубљу. Оно увек воли добро, и иде к њему; а идући к њему оно иде само извору добра: Богу, Христу. Љубав је увек богочежњива, богоцентрична; кроз све што је њено она водн Богу. Ниједна сила није тако богочежњива као љубав; ниједна тако стваралачка, сјединилачка, животворна, боготворна, исцељујућа, обожујућа. Насупрот њој, грех је разједињујућа, злотворна, смртотворна, ђавотворна, ођавољујућа сила. А човек између њих, увек слободан да буде са једном или са другим. Нико није дошао у овај свет са толико божанске љубави као Господ Христос.

"Ја сам дошао у Име Оца Својега и не примате Ме;

ако други дође у име своје, њега ћете примити."

(5:43)

Он је просто дошао у Име Ње, "у име Оца"", а људи Га непримају, јер су грехољубиви и ђавопоклоници. Да, ђавопоклоници, јер сваки грех и јесте клањање ђаволу, метанисање ђаволу, обожавање ђавола. Христос = Месија сав долази у име Бога Оца, јер је Сам Бог; а људи Га не признају због грехољубља свог. С правом вели Спаситељ: "Ако други дође у име своје, њега ћете примити" (ст. 43).

И много их је дошло и долази их "у име своје", и несретни људи трче за њима. Колико је самозваиих вођа и спасилаца човечанства, и увек се нађе лакомислених људи који иду за њима. Зашто? Зато што они обично обећавају лако спасење, лако избављење људи, рода људског. И то избављање од малих иевоља и зала свакодневног живота. А онај који долази да спасе људе од главних мука и зала: греха, смрти и ђавола, - тражи од њих напор, покајање, самоосуду, умртвљење самољубља и сластољубља. Томе се људи, по грехољубивом атавизму и навикнутости не одазивају, и ретко следују; јер се за тим може ићи само ако се човек одрекне себе, свог греховног самољубља, и узме крст, и распне на њему своје грехољубиве сласти и страсти.

"Како ви можете вјеровати када примате славу један од другога,

а славу која је од јединога Бога не тражите? Славу од људи не примам."

(5:44, 41)

Испитајте и проверите: све што је добро у човеку, води порекло од самога Бога: све што је велико, бесмртно и вечновредностно. За све то припада славаБогу; а човеку, уколико прославља Бога оним што је добро, свето, бесмртно, вечио. Шта је то пгго треба хвалити и славити у човеку, а да га није добио од Бога? Разуман човек то увиђа и осећа, зато сву славу за сва славна дела људска приписује Богу. Само људи ситних ћуди, спарушеиих осећања, кратких мисли, приписују људима славу због њихових дела. Њу и упорно траже. А у роду људском славно је, у ствари, само оно што је божанско, бесмртно, и вечно. Све друго јесте или убрзо постаје срамно.

Човек славан само Богом, само Богочовеком. Јер му само Он даје и бесмртност, и вечност, и истину, и љубав, и правду, и мудрост - оно што га чини славним пред Богом. А то: што га чини вечито славним. Зато Богочовек, у Име Своје и свих Својих правих следбеника одлучно изјављује: "Ја не примам славе од људи" (ст. 41). А тражи ли човек славу од људи то црв од црва тражи црвоточину - шта ће му онда Господ Христос? Шта ће му вера у Њега? Та он не може ни да верује у Господа Христа. Самољубље и јвсте главна сметња за веровање у Богочовека, самољубље човекоугодничко. Угађа ли човек људима, живи ли за људску славу, већ је онеспособио себе за веру у Бога и Божје: Божју Истину и Правду и Живот. Зато Спас с правом пита такве: "Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите?" (ст. 44).

"Не мислите да ћу вас Ја тужити Оцу; има који вас оптужује, Мојсеј, у кога се ви уздате. Јер да вјеровасте Мојсеју, веровали бисте и Мени; јер он писа о Мени. А кад његовим Писмима не вјерујете, како ћете вјеровати Мојим речима?"

(5:45-47)

Славни боговидац Мојсије сву је славу своју и народа свога и свих људи видео у Богу и Његовом Месији. Свака његова реч је читав пожар ревности за Бога и оно што је Божије. Ако истражујете истину његових речи, шта је она ако не Бог и Његов Месија? Мојсије није друго ни радио него "писао за Мене" (ст. 46). Када бисте правилно схватили Мојсија[1], ви бисте преко њега поверовали у Месију о коме он писа.

Упоредите Моје речи и Мојсијеве, ви ћете пронаћи да кроз њих путује једна иста Истина Божја, једна иста Правда, иста Љубаав, иста Мудрост, иста Доброта. И све оне воде и цриводе Богу а иза Њега и кроз Њега - Мени. Мислите да вас Ја корим и тужим самовољно и безразложно, не ослањајући се на Мојсија и његов Закон? Та погледајте у његове речи; о, како вас оне туже и оптужују што Мене, Месију не примате!

Глава шеста

  

"Послије тога отиде Исус преко Галилејског, Тиверијадског мора. И за Њим иђаше мноштво народа, јер гледаху знамења Његова која чињаше на болесницима. А Исус изиђе на гору, и ондје сјеђаше са ученицима Својим."

(6:1-3)

Божански пустињак: Господ Исус; и Његови ревносни сапустињаци: богочежњиви ученици. Пример како се теба удаљавати у гору, и тамо боравити: ради усредсређеног богомислија и молитве; ради неометаног решавања животних питања. Насамо са природом која упућује Богу. Она у многоме бољи посредник између човека и Бога, неголи људи. Мање греха на њој, и у њој него у човеку и на човеку; јер човек измислио и увео грех у њу, и наметнуо јој га, поробио је греху и смрти (Рм. 8:19-22). Овде видимо и Спаситеља Божанског где проводи 40 дана у пустињи, живећи "са зверињем" (Мк. 1:13) мирно и пријатељски; и оно Му је чак служило. А људи? - исмевали, пљували, тукли, били и убили. Није ли звериње несрављњено боље, питомије, богољубивије од људи?

---

НАПОМЕНА:

1. Довде је стигла рука Аве Јустин, у подне: на Св.Апостола Аристовула (четвртак 29/16. марта 1979.), јер поподне је већ осетио тегове око срца и после 10 дана преминуо - на Благовести када је и рођен. Одавде надаље преписујемо сами из његове бележнице из 1945. године - прим. Уредн.