Тумаченје Дела Апостолских на 4. Суботу после Пасхе

Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

ДВАНАЕСТА ГЛАВА 1-12

1. У оно пак вријеме подиже Ирод цар руке да мучи неке од цркве.Мат. 10:17, Јован 15:20 2. И погуби Јакова брата Јованова мачем.Мат. 4:21, Мат. 20:23, Мар. 10:39 3. И видјевши да је то по вољи Јеврејима настави да ухвати и Петра (а бијаху дани пријеснијех хљебова), 2 Мој. 12:14 4. Којега и ухвати и баци у тамницу, и предаде га четворици четвртника војничкијех да га чувају, и мишљаше га по пасхи извести пред народ. Јован 21:18 5. И тако Петра чуваху у тамници; а црква мољаше се за њега Богу без престанка.

У оно време. У које време? У време цара Клаудија[1]. Римски цар Гај,[2] одредио је Агрипу за јудејског цара, а Ирода је заједно с Иродијадом прог-нао у Лугдон Галилејски. То је онај исти Ирод, у чије је време пострадао Јован, као што о томе приповедају Јосиф и Јевсевије. Та разлика у именима, односно, то што је уместо Агрипа речено Ирод, потиче или од грешке писца, или отуда што је он носио два имена. Значајно је, да је међу дванаесторицом ученика Господњих, најпре пострадао Јаков.

Да мучи неке од Цркве. Запази да се верни људи и заједница коју они чине називају Црквом.

И видевиш да је то по вољи Јудејцима, настојаше да ухвати и Петра. Да нико не би рекао да апостоли без страха и бојазни иду у сусрет смрти зато, што их Бог отима из њених руку, Бог је допустио да смрти буду предате и старешине: Стефан и Јаков. Бог тиме и самим убицама доказује да их не удаљује од тога и да им (убицама) ни овде не поставља препреке. Убиство, безаконито убиство, било је угодно њиховим недоличним страстима. Требало је окончати ово њихово стремљење; Ирод их, међутим, на то подстиче као џелат болесних а не као њихов исцелитељ, иако је на хиљаде примера видео у животима свог оца и деде.

А бејаху дани пресних хлебова. Њега и ухвати и баци у тамницу. Поново се испољава сувишна ситничавост Јудејаца: нису забрањивали убиство, али су га забрањивали у то време.

Предаде га четирима стражама од по четири војника да га чувају. То је потицало и од гнева и од страха. Уколико је брижљивија била стража, утолико је чудесније било пројављивање (силе Божије). То се догодило ради Петра, који је био веома познат.

Црква се усрдно мољаше за њега Богу. Послушајте како су они посредовали за учитеља. Нису се помутили нити су се побунили, него су се обратили истинској савезници - молитви.

6. А кад шћаше Ирод да га изведе, ону ноћ спаваше Петар међу двојицом војника, окован у двоје вериге, а стражари пред вратима чуваху тамницу. 7. И гле, анђео Господњи приступи, и свјетлост обасја по соби, и куцнувши Петра у ребра пробуди га говорећи: устани брже. И спадоше му вериге с руку. Псал. 34:7, Иса. 37:36, Дјела 5:19, Јевр. 1:14 8. А анђео му рече: опаши се, и обуј опанке своје. И учини тако. И рече му анђео: обуци хаљину своју, па хајде за мном. 9. И изишавши иђаше за њим, и не знадијаше да је то истина што анђео чињаше, него мишљаше да види утвару. Псал. 126:1, Дјела 10:3 10. А кад прођоше прву стражу и другу и дођоше к вратима гвозденијем која вођаху у град, она им се сама отворише; и изишавши прођоше једну улицу, и анђео одмах отступи од њега. Дјела 16:26

Спаваше Петар. Није био обузет нити пометњом нити страхом, него је спавао у самој тој ноћи, када су намеравали да га изведу из тамнице, препуштајући све вољи Господњој. Обрати пажњу на то колико је брижљива стража, јер су и стражари спавали као и он. Зашто је, међутим, засијала светлост? Да би Петар могао и да види и да чује анђела и да не би помислио да је то привиђење (уобразиља). Речено је: брзо, да он не би оклевао. Анђео га је чак куцнуо у ребра, толико је он (Петар) чврсто спавао.

Што се тиче израза: Куцну га у ребра, он не указује на пометњу анђела, него на подстицај да се не оклева с временом.

Опаши се, и обуј обућу своју. Како то да је Петар поступио противно заповести, која каже: Не носите злата ни сребра ни бакра у појасима својим, ни торбе на пут, ни две хаљине, ни обуће, ни штапа (Мт. 10; 9-10)? Он је пак имао и одећу и обућу, иако је у то време требало ићи без обуће, јер је она посебно потребна зими. Међутим, и Павле пише Тимотеју: Постарај се да дођеш пре зиме... када дођеш, донеси ми огртач (фелон) што сам оставио у Троади код Карпа (в. 2. Тим. 4; 21,12). Нико не може да каже да Павле није имао другу одећу коју би носио. Они се нису противили заповести Христовој: нипошто! Напротив, они су ревносно следили заповест, будући је он дата само привремено а не за свагда.

Осим тога, и Лука каже да је Христос рекао ученицима: Кад вас послах без кесе и торбе и обуће, да ли вам што недостаде? А они рекоше: Ништа. А Он им рече: Али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу (Лк. 22; 35-36). Дакле, Христос је у то време дао такву заповест, желећи да покаже Своје свемогућство. И реци ми, зашто би било важно да се има једна одежда? Каква? Зар би онда, кад је потребно да се она опере, требало ићи наг или седети код куће? А кад би наступила велика хладноћа, и кад би студен стегла тело, зар је требало да се греју и да не проповедају? Ни они нису имали дијамантска тела.

И не знадијаше да је стварност то што анђео чињаше, него мишљаше да гледа виђење. То је сасвим природно због необичности онога, што се догодило. Наиме, необичност знамења запрепашћује посматрача.

Петар мишљаше да гледа виђење, али се сам опасао и обуо. Шта је друго и могао да осећа?

11. И кад дође Петар к себи рече: сад заиста видим да Бог посла анђела својега те ме избави из руку Иродовијех и од свега чекања народа Јеврејскога. Јов 5:19, Псал. 33:18, Псал. 34:7, Дан. 6:22, 2 Пет. 2:9 12. И размисливши дође кући Марије матере Јована који се зваше Марко, гдје бијаху многи сабрани и мољаху се Богу. Дјела 4:23, Дјела 13:5, 2 Тим. 4:11

Сада заиста знам. Сада сам, каже, дознао а не онда. Анђелу је било угодно да се Петрово срце одмах испуни радошћу и да он одмах након ослобађања разуме шта се догодило.

Разабравши се. Шта значи: разабравши се? То значи да је, након размишљања, увидео да не би требало да настави пут, него је заблагодарио Доброчинитељу. Јован, пак, можда није био онај, који је стално био с апостолима. Због тога писац и додаје оно по чему ћемо га разликовати, јер је рекао: званога Марко. Можда је то еванђелиста Марко кроз којега је, кажу, Петар предао своје еванђеље. Наиме, за Еванђеље по Марку каже се да је оно Еванђеље Петрово. Та претпоставка оправдава се и тиме, што су Петар и остали апостоли проводили доста времена код њега.